Бог или југ? “Записи”, Бања Лука: Арт принт, 2018 (Никола Париповић)

Пред вама су “Записи” младог писца из Бања Луке. Записи су кратка и необична форма или стил изражавања Николе Париповића. Личе на закључке изведене из тема над којима је аутор дуго мислио. Њихова вредност је у томе што својом необичношћу и оштрином коју им управо кратка форма даје изазивају на полемику. Или на отварање нових путева. Духовитост која понекад из “Записа” бљесне није претенциозна као она коју налазимо у афоризмима. Нема сарказма, нити ироније. Из “Записа” избија необична самоувереност. 

Око чега бисте ви полемисали са Николом Париповићем?

Преносимо неколико “записа”:

Нема површног дјетета. Површност је вјештина коју човјек у заносу комуникације савлађује годинама.

*

У дјетињству је све – ново. “Ево, све чиним новим”. Откровење, 21:5.

*

Зашто није досадно у друштву дјеце и животиња? Зато што они живе своју судбину. Одрасли људи се траже.

*

Мањина се тражи. Већина никада није ни посумњала да је изгубљена.

*

Пролазећи кроз шуму, бићеш задивљен, зачуђен или поједен. Пролазећи кроз град, бићеш растројен.

*

Да је Бог Жена, човјечанство би одавно било угушено Мајчином видљивом свеприсутношћу.

*

Бог се скрива у примраку, а ђаво иза бљештавила.

*

Стрпљивост је садашњост бременита плодом будућности.

*

Љепота једног тренутка је пројава вјечности у том тренутку.

*

Њежност је осјећање за тананост другог бића.

*

Смирење је агрегатно стање љубави.

*

Слобода је Ја које одлучује. Судбина је Ти које ме сусреће.

*

Човјек је оно чему се диви.

*

Кад већ немамо дар ћутања, боље се расипати у ћаскањима неголи тонути у анализе.

*

Постоје два пута: досађивати се или гријешити. Само што је досада послије почињеног гријеха много дубља.

*

Досада у самоћи: тешка.

Досада у друштву: неподношљива.

*

Само онај који зна за добре осаме – имаће плодоносне сусрете.

*

Копајући по другим језицима, налазим неостварене могућности српског језика.

*

У књижевности намијењеној дјеци нагласак треба да буде на трагизму, будући да само поука изведена из трагичног осјећања може да освијести човјекољубиво осјећање.

*

Сви текстови осим Јеванђеља истрошени су цитирањем. Али су се и хришћани истрошили цитирајући.

*

Понижење слова: од јеванђелиста до журналиста.

*

Умјесто да читање претвори у оруђе за преображај јединога свијета који му је Бог дао, он је читајући стварао своје паралелне, лажне свјетове.

*

Читање је један неприродан подухват, али често неопходан за ублажавање човјековог стања у космосу.

*

Читајући праве књиге, можемо заборавити све идеје и ликове, али њихов дух остаје у нама и ништа га не може одузети.

*

Читајући Миљковића, човјек се разболијева. Коначни исход читалачког опијања његовом патетиком ума јесте очајање. Он је најопаснији српски пјесник.

*

Досада, а не Бог, главна је тема руске класике. Бог се ту рађа међу људима из досаде свакодневног живота.

*

Код Буњина је трагизам често загушен мелодрамским тоном. Зато он није писац Чеховљевог реда.

*

Примјер Борхеса: учити староисландски, а остати потпуно равнодушан према судбини стварног човјека.

*

Стилиста нема времена за истину: Флобер.

Истинољубац нема времена за стил: Достојевски.

*

Кованице Лазе Костића нису плод генијалности, како мисле неки учењаци, него тешких неуроза.

*

Све почиње не од разоговора, већ од чуда.

*

Да ли је “руска туга” чежња за Богом или за југом?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s