Зидари туђе среће. Београдска штампа о економском емигрирању из Југославије у Западну Европу крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, Београд 2019 (Петар Драгишић)

Вишеструка криза југословенског система шездесетих година имала је и политичке, али и врло изражене економске нијансе. Југословенско друштво је у том периоду било суочено са кризом у односима њених република и народа, који се може свести на конфликт између централистичких и (кон)федералистичких концепција. То је време Осмог конгреса, Брионског пленума, албанских демонстрација за Косову и у Македонији, уставних амандмана. Југославија у овом драматичном раздобљу улази у доба нестабилности које је најавило њену несрећну судбину почетком деведесетих година. 

Истовремено, шездесете су и време преиспитивања економских концепата југословенског експеримента. Привредна реформа уносиће елементе тржишне економије у југословенску социјалистичку, самоуправну економију. Но, проблеми су се тиме само заоштрили. Некомпатибилност југословенског система и реформских мера покварили су све релевантне параметре југословенске привреде. Једна од последица овог реформског покушаја био је и поремећај на југословенском тржишту рада, односно отпуштања радника и затварање „привредних субјеката“ за запошљавање новопридошле генерације радника. 

Према расположивим изворима, редуковање могућности проналажења посла у Југославији, као и трагање за већом зарадом, у односу на ону која се остваривала у социјалистичкој Југославији, произвели су масовни миграциони талас, који ће у Западну Европу у веома кратком периоду (до почетка седамдесетих година) однети готово милион југословенских радника. Ова драстична демографска појава није представљала последицу искључиво југословенских привредних аномалија, већ је била узрокована и силама које су деловале из другог правца – из најразвијенијих економија северозападне Европе, чије потребе нису могле да задовоље домаћи ресурси радне снаге. Масовно емигрирање југословенске радне снаге довешће крајем шездесетих и почетком седамдесетих година до формирања великих заједница југословенских радника, пре свега у Савезној Републици Немачкој, Аустрији, Француској, Швајцарској и Шведској. 

Југословенска држава није желела да овај процес економске емиграције протиче изван контроле режима. Настојећи да ову појаву доведе у склад са својим економским интересима југословенске власти су донеле више правних аката у циљу дефинисања процедура за запошљавање радника из Југославије. Томе је, осим тога, требало да служи серија билатералних споразума са земљама које су прихватиле највећи број југословенских радника. У пракси се, међутим, испоставило да овај вид управљања миграционим кретањима из Југославије није био нарочито ефикасан. Показало се, наиме, да је велики број радника до запослења у иностранству долазио „другим путем“, односно, заобилазећи за то предвиђене институције. Тако је и квалификациона структура југословенске економске емиграције изгледала другачије од југословенских намера, с обзиром на приличан удео квалификоване и стручне радне снаге у гастарбајтерској популацији. Ипак, режим у Београду није спутавао емиграциони талас из Југославије, видећи у том процесу прилику за збрињавање вишкова радне снаге – пратеће појаве привредне реформе. Југословенске власти нису скривале ове намере од домаће јавности. О њима се јавно изјашњавао и југословенски партијски и државни лидер Јосип Броз Тито. 

Осим делимичног растерећења тржишта рада велики талас југословенске гастарбајтерске емиграције доносио је југословенској привреди још један конкретан бенефит. Радило се о високим износима дознака југословенских радника у иностранству, које су у години Титове смрти достигле четири милијарде долара. Тиме су се Југословени у иностранству показали као драгоцен извор девиза за југословенску привреду. 

Поред интензивнијег емигрирања квалификоване радне снаге, што је представљало нежељену последицу емигрантског таласа шездесетих и седамдесетих година, југословенске власти је узнемиравао и потенцијални утицај политичке емиграције из Југославије на југословенске раднике у Западној Европи, што је доживљавано као озбиљна претња југословенским интересима. Свесне те опасности, југословенске власти су предузимале мере, поред осталог, пропагандног карактера, у циљу снажења про-југословенске и марксистичке оријентације југословенских радника у иностранству и њихових породица. Масовност гастарбајтерске емиграције из Југославије крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, када је ова појава била на свом врхунцу, није могла да буде игнорисана од југословенских медија. Београдска штампа није скривала од својих читалаца да реке Југословена напуштају земљу у потрази за послом у иностранству. О феномену одласка на рад у иностранство писало се интензивно, при чему су тематизовани различити аспекти гастарбајтерске проблематике. Изношени су статистички подаци, писано је о основама југословенске емигрантске стратегије, разлозима емигрирања, односно о циљевима које су Југословени на привременом раду у иностранству настојали да реализују животом и радом изван Југославије. 

Београдске дневне новине и часописи се нису супротстављали економском емигрирању из Југославије, што је јасно рефлектовало став југословенских власти о делимично очекиваном позитивном ефекту одливања дела радне снаге у иностранство. У анализираним текстовима проналазимо, међутим, став о штетности емигрирања квалификованих и висококвалификованих кадрова, потребних југословенској привреди. Радило се о ставу који је у потпуности био одраз званичног југословенског курса према запошљавању југословенских држављана у иностранству. 

Штампа је писала и о факторима који су емигранте из Југославије вукли ка Западу, односно Западној Европи. У први план су стављани незапосленост у Југославији, као и могућност веће зараде. Као кључни конкретан циљ гастарбајтера истакнуто је решење стамбеног питања – изградња, или куповина куће, или стана. Новине у југословенској престоници су регистровале и потенцијални значај гастарбајтерског новца за југословенску економију. Указивано је на тешкоће домаћих банака да привуку још више гастарбајтерске штедње и наглашавана озбиљна конкуренција иностраних банака у борби за гастарбајтерски новац.  

У анализираним текстовима проналазимо доста детаља о југословeнcкој емиграционој политици. Истиче се, што је и био јасан став југословенског режима, амбивалентан став према питању емигрирања југословенске радне снаге, при чему се са одобравањем гледало на одлазак неквалификованих радника, док се наглашавала потреба заустављања одлива квалификованих и стручних кадрова. Фокусирано је и деловање југословенских институција у бризи о југословенским радницима у иностранству, при чему је критикована непропорционалност југословенске конзуларне мреже растућим заједницама Југословена у Западној Европи. У штампи смо проналазили и осуде недовољне бриге о информисању Југословена на раду у иностранству. Критиковано је и запошљавање југословенских радника „другим путем“, односно заобилажење процедура предвиђених југословенским нормама и билатералним споразумима Југославије са земљама пријема. 

Ове повремене критике појединих аспеката односа југословенских власти према проблематици гастарбајтерске емиграције из Југославије не можемо тумачити као фронтални напад на курс државе према овом проблему. Штампу у Југославији су представљала информативна гласила режимских (државних или партијских) установа, па на страницама југословенских новина и часописа нећемо наићи на тонове који би озбиљније одударали од ставова политичке класе. Питање економске емиграције ту свакако није представљало изузетак. Штампа, дакле, није нападала феномен гастарбајтерске емиграције, нити генерални курс режима у Југославији према овом деликатном питању. 

Разуме се, београдске новине и часописи, као уосталом и медији у осталим југословенским републикама, „пропустили“ су да масовну емиграцију из Југославије виде и прикажу као колосални доказ краха југословенског економског, и не само економског експеримента. Критике појединих аспеката односа државе према проблему гастарбајтерског емигрирања из Југославије шездесетих и седамдесетих година тако видимо не као напад на режим и његову оријентацију у процесу извоза радне снаге, већ као „другарску критику“, односно покушај да се појава, чија се неопходност не доводи у питање, унапреди и боље усагласи са интересима југословенске заједнице.

У анализираним новинским текстовима у периоду од краја шездесетих до почетка седамдесетих година, у значајној мери је портретисан сам гастарбајтер. Писано је о стандарду Југословена на привременом раду у иностранству, условима становања, могућностима зараде и уштеде. Овде је, за разлику од текстова о политици државе према питању економског емигрирања, штампа имала већи маневарски простор у извештавању и коментарисању. Значајан простор дат је управо материјалним резултатима гастарбајтерских авантура. У репортажама и чланцима објављеним у испитиваном периоду проналазимо бројне податке о висини зарада југословенских гастарбајтера у маркама, шилинзима, француским и швајцарским францима, шведским крунама. Ове вредности су понекад бивале појашњаване конвертовањем у динаре, али и спорадичним навођењем одређених цена у земљама пријема, што донекле данашњем читаоцу може да појасни реалну висину зараде Југословена у Савезној Републици Немачкој, Аустрији, Француској, Швајцарској, Шведској. У штампи проналазимо и бројне исказе самих гастарбајтера о могућностима уштеде зарађеног новца и начину његовог трошења. Из њих сазнајемо да је приоритет даван решењу стамбеног питања, односно изградњи или адаптацији кућа у Југославији. Гастарбајтер се приказује, што је одговарало стереотипним представама о овој популацији, и као особа склона агресивном репрезентовању сопственог успеха, изградњом велике куће или куповином аутомобила, што је популацију у завичају требало да увери у величину успеха његове гастарбајтерске авантуре. 

Значајан простор је београдска штампа крајем шездесетих и почетком седамдесетих година посвећивала и условима становања Југословена на привременом раду у иностранству. Сазнања о овом аспекту гастарбајтерског живота новинари београдских штампаних гласила остваривали су на најнепосреднији начин – обиласком приватних станова југословенских грађана на раду у иностранству, али много чешће посетама баракама намењеним колективном смештају југословенских и осталих иностраних радника. У бруталним описима ових објеката – барака, преовлађују тамни тонови. Ове приче приказују гастарбајтера као човека који живи на граници људског достојанства, или и испод ње. Радило се о јефтином смештају, који је радницима био једина опција у покушају да уштеде део зараде. 

У анализираним новинским чланцима срећемо се и са темом носталгије. Често је ова тема третирана са пуно патоса и, чини нам се, свесно или несвесно у функцији јачања југословенског патриотизма. Третирано је и питање слободног времена гастарбајтера, при чему су приказани неки од начина борбе југословенских миграната, неинтегрисаних у друштва земаља у којима су радили, са доколицом. Она се ублажавала, не у контакту са домаћим становништвом, већ у кругу сународника, у кафанама југословенских власника, у клубовима југословенских радника, на железничким станицама, или, на пример, код Reichsbrücke у Бечу. 

Значајан број чланака посвећених југословенској економској емиграцији фокусирао је успехе и неуспехе гастарбајтера. Штампа је у различитим формама представљала судбине појединих миграната, чија су се искуства кретала од бајковитог успеха или приличног успеха, до разочараности и пораза. Појединац је могао да дође до значајне зараде, али и да се суочи са немогућношћу реализовања постављених циљева, односно са свешћу да читав подухват није имао смисла. Неки су неуспеси били тотални, кулминирајући губитком живота. На раду, изван посла, или у „обрачуну са самим собом“. 

Ни у једном од анализираних текстова нисмо пронашли прецизно дефинисан одговор на питање да ли се емигрирање исплатило или не. Од таквих генералних оцена су се новинари београдских штампаних гласила у потпуности уздржали. Навођени су многобројни примери позитивних и негативних исхода. Ако бисмо из њих извели некакву средњу вредност, можемо констатовати да је у београдској штампи крајем шездесетих и почетком седамдесетих година гастарбајтерска пустоловина перципирана као реална могућност остваривања одређених материјалних потреба. Читаоцу је, међутим, бројним сликама гастарбајтерске свакодневице упућивана порука, да се до тог циља долазило тешко, преко великих одрицања, блата, трулих дасака по радничким баракама. Гастарбајтер је, тако, по правилу виђен као мученик, а тек понекад и као (материјално) остварен човек. Градио је друштво капиталистичког благостања, али је оно остајало изван његовог домашаја. 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s