Паде ми на памет пре извесног времена да са човеком којег не познајем направим интервју. И уопште – да направим интервју! Сад када је мој наум реализован и када је текст ту, морам рећи да је по среди био необичан подухват и плодоносан “сусрет”. Могла би ова реч “сусрет” бити написана и без знака навода, да Владмира Д. Јанковића нисам пронашла на Линкдин-у и да разговор нисмо водили преко мејла. Ја га, дакле, никада нисам ни срела, ни видела изван медија, нисмо се руковали, ни попили кафу – ништа од уобичајеног и помало старинског начина на који се интервјуи праве. На репу короне и у некаквој (само)изолацији која се већ вукла по инерцији, учинило ми се да би разговор о Мишелу Уелбеку са његовим преводиоцем могао бити интересантан.

Владимир Д. Јанковић је књижевни преводилац, песник и есејиста. Рођен је у Београду 1968. године. Објавио је више од 280 књижевних превода (око 110 романа) с француског и енглеског језика. Најширој публици је познат по преводима дела Мишела Уелбека, Фредерика Бекбедеа, Хилари Мантел, Т. Корагесана Бојла, Ијана Макјуана, Мишела Турнијеа, Ен Енрајт, Лејле Слимани. Аутор је четири књиге поезије (Песме, Дрскост, Одбарана Данајаца и Даг) и око 600 песама, есеја, кратких записа и прича објављених у штампи, периодици и на интернету. Од јануара 2018. године је на дужности потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. Од пролећа 2019. године је дописник подгоричких Вијести, где објављује приче из циклуса Београд за упућене…

… за неупућене, у Београду је прошле године Мишел Уелбек ипак био и Јанковић се са њим видео. То сазнање (јесам ли ја једина која није схватила да је Уелбек у нашу престоницу ипак дошао?) навело ме да Јанковића замолим за разговор о том изузетном аутору.

*У вашем великом и необично разноврсном преводилачком искуству посебно место заузимају дела једног од најконтроверзнијих писаца савремене Европе, Мишела Уелбека. Љубитељи његових књига га доживљавају као “звезду” и као човека до којег се тешко допире. Како изгледа комуникација преводиоца са таквим писцем? Претпоставља ли превођење и обавезан контакт са аутором?

– Никад нисам имао никакву комуникацију с писцима које преводим. У неколико случајева десило се да се с понеким писцем ког сам превео упознам накнадно, али никад нисам имао ту врсту преписке, да се ја, као преводилац, обраћам писцу, да га вучем за рукав, да се нешто интересујем и досађујем човеку, односно жени… Па ружно је то. То би, на неки начин, значило да писац није довољно добар, да није ту књигу добро написао, чим ономе који треба ту књигу да преведе нешто није јасно. Замислите који је то блам: да преводилац, у току рада, зивка писца и пита га: еј, шта си овде хтео да кажеш, шта ти ово значи, је л’ то оно или ово… Па сâм писац би нужно помислио: јадан ја, види која ме будала тамо преводи.

О Уелбеку у том контексту немам да кажем ништа посебно. Никад нисам гушио тог човека, и не знам како би он реаговао да сам га гушио. С друге стране, и ја имам разлога да будем задовољан: ни он није гушио мене.

* Уелбек је ипак био у Београду? О чему сте разговарали?

– Уелбеково искуство с Београдом, па и ти разговори описани су у краткој причи „Хтео да види дивље свиње“, коју сам јуна прошле године, непосредно после оне ујдурме око његовог (не)доласка у Србију, објавио у редовном уторничком додатку „Поп & Култура“ београдског дневног листа „Блиц“. Колико год био самокритичан, морам рећи да је та прича била океј, није била лоша, ваистину, и наишла је на извесне симпатије у делу овдашње књижевне публике. Ми, међутим, живимо у глобалном миљеу којем се ангажовано намеће етикета „света пост-истине“. И сад, како ти да очекујеш да ће људи о твом писању уопште размишљати у категоријама, рецимо, чињенице или измишљотине, истине или лажи? Зашто би се један литерата – у овом конкретном случају, рецимо, ја – секирао и злопатио у настојањима да исправља историјске и цивилизацијске токове? Људи живе у времену пост-истине, живе или ће живети, и ја, као књижевни актер на тој позорници, морам да имам у виду домете писане речи.

* Волите да пишете о Београду. Зашто сте сматрали да је Уелбеку важно показати баш Авалу и Земун?

– Сматрам да је Авалу важно да упозна свако ко је мени у животу истински важан, под условом да воли и уме да пешачи. Жао ми је што с Уелбеком нисам могао до Авале целим путем да одем онако како се иде, пешице, дакле, да му успут покажем и, рецимо, Кумодрашко поље, Кумодраж, Јајинце, Село Раковицу, да га, после проласка кроз Бели Поток и успона до самог Жрнова, проведем кроз Пиносаву до Ресника. Што се Земуна и Новог Београда тиче, они су се у том тренутку наметнули зато што је у пролеће прошле године, ако се сећате, услед поплавâ и природне неравнотеже, дошло до масовног препливавања дивљих свиња с Ратног острва на новобеоградско и земунско тло. Пошто је то, у датом тренутку, било потегнуто у актуелном контексту, искрсла је замисао да се види како се дивље свиње крећу и понашају у урбаном амбијенту.

* Алесандро Барико је једном приликом за Уелбека рекао да га великим писцем, поред осталог, чини то што његов стил писања подразумева дугу реченицу, често без интерпункције. Колико је Уелбеков стил тежак за превођење? Шта је теже преводити: његову прозу или поезију?

– Од Барика сам својевремено прочитао две књиге, не сећам се тачно које, али свакако не могу рећи да сам познавалац опуса и манира тог реномираног аутора. Кад смо код тога, намеће ми се питање: познаје ли Барико у довољној мери манир и опус Мишела Уелбека? Не сумњам да познаје, само је он, очигледно, у Уелбековом стилу видео и пронашао нешто што ја нисам ни видео ни пронашао иако сам превео пет или шест Уелбекових књига.

Што се тежине тиче, Уелбек спада у групу средње тешких или теже-лаких писаца за превођење. На скали од један до десет, Уелбек би фасовао, рецимо, петицу, евентуално шестицу, али пре петицу. Задовољство је, дакле, преводити га. Новац зарађен на превођењу Уелбекових књига много је слађи од пара напабирчених превођењем многих како горих, тако и, можда, бољих писаца од њега. Он је углавном једноставан, то је својство врсних занатлија, што ће рећи врсних уметника. У реду је он. Из преводиочевог угла, под условом да преводилац није неки болид: много славе уз не много зноја, а пара ионако од свега тога има таман да се састави крај с крајем.

Шта је теже било: проза или поезија? Не бих у његовом конкретном случају говорио ни о тежини ни о разлици. Он је старински, старовремски песник који држи до риме, до метра. Такве песнике најлакше је препевавати, јер он вам нуди калуп, а на вама је да у тај калуп сипате, овде конкретно, српски уместо француског бетона. Уелбек је, ако се тако може рећи, и као прозаиста и као песник, широкогруд према свом преводиоцу, односно препевавачу.

*Како француска публика разуме Уелбека? Ако само начас и условно прихватимо претпоставку да би Уелбек могао бити “системски писац”, шта би нам у том случају „систем“ из његових уста поручивао?

– Мислим да Французи, генерално, Уелбека разумеју сасвим добро, под условом да није реч о појединим глупим читаоцима, о незналицама, нарочито онима делегираним из такозваних интелектуалних кругова. Уелбек говори о стварима које би сви они морали да знају, али многи међу њима воле да их не знају, да зажмуре пред тим стварима. У сваком случају, он дефинитивно није несхваћен у својој средини. Схваћен је онолико колико песник, писац и мислилац уопште може да буде схваћен, али је барем у тим границама схваћен скоро максимално, што опет није довољно… Али то је стара прича, опште место. Уелбек је често бивао на мети снобова, који су га час критиковали због овога, час му се подсмевали због онога, али у суштини – снобовима је највише, ако не и једино сметало то што он има огромне тираже и што је од својих књига врло добро зарадио. То њих мучи, па се онда фолирају како њему недостају разноразна својства која чине „велике писце“.

Са становишта система, Уелбек заиста јесте и системски и антисистемски, па и асистемски и надсистемски писац. Он није бунтовник, јер се, условно речено, с бунтовницима спрда још горе него с онима што буне гуше у крви. Није ни конформиста, јер је својим животом показао да је у стању не да претестерише грану на којој као мајмун седи, већ и да запали собу у којој као човек станује. Није ни део естаблишмента, јер естаблишмент такве не може да прихвати, а и такви се Богу моле да их не прихвати, то јест да не покуша да их натера да се у естаблишмент укључе. У сваком случају, Уелбек је писац кроз чије писање проговарају, заправо, сви: и потлачени и понижени, и тлачитељи и мучитељи, и владари и гоље, и ружни и лепи.

* Има ли Бога код Уелбека?

– Код Уелбека Бог преовладава. Као изразито религиозно биће, Уелбек је наилазио, а вероватно и сад наилази, на огроман отпор појединаца и група из свих друштвених структура, из свих сталежа. Фасцинантан је парадокс, међутим, да су њега промовисали и у звезде ковали разни издавачи и којекакви остали фактори који себе сматрају атеистима, и декларишу се као атеисти. Ту је, на неки начин, врхунац спрдње не Уелбека самога, него његовог дела с онима који још мисле да је могуће бити атеиста. Знате оно: кад седнете с неким човеком, и поведе се разговор о вери, о религији, а он у једном тренутку тресне: ја сам атеиста! То је исто као да вам је рекао: имам у дупету млазни мотор и сад ћу да одлетим брзином од 500 на сат и да се закуцам у ону зграду. Или као да вам каже: ја сам рођен са пет година, па сам с две године кренуо у основну школу с осталим вршњацима. Бити атеиста једноставно је немогуће, ту назови-дилему треба већ једном искључити, неутралисати.

* Превели сте и једну необичну књигу – Државни непријатељи у којој Мишел Уелбек и Бернар-Анри Леви воде несвакидашњи разговор. Каква је била природа дебате на коју је Уелбек изазвао Левија? Да ли је то била права полемика?

– Не бих рекао да је Уелбек ту био изазивач. Нисам упућен у појединости, али мој је лични утисак да су Уелбека некако успели да приволе да се упусти у ту преписку, у тај издавачки подухват. Идеја да се та књига прави, могуће, није потекла ни од Левија самог, мада би се код њега могла назрети црта интереса у том погледу. Уелбек, међутим, сигурно није био иницијатор. Па ипак, у току развоја те преписке, искристалисале су се две природе. С једне стране имате Уелбека, чија је писма занимљиво читати, а с друге стране Левија, који је досадан у пичку материну. Смара човек. И онда ухватите себе како прескачете Левијеве пасусе, и чекате да почне ново Уелбеково писмо. Притом се, у неком полно-поларизованом контексту, управо Уелбек намеће као мушки принцип, као плус, док је несрећни Леви увек у некој дефанзиви коју није могао да избегне, па фигурише као женски принцип, минус.

* Други један француски писац, Рејмон Кено, својевремено је приметио да између европских и америчких писаца постоји разлика. Европске писце је описао као ствараоце који углавном пишу „из институција” (алудирајући на њихову материјалну сигурност, ментални склоп и на њихове креативне капацитете који из тога произилазе). Америчке писце је, са друге стране, сматрао „правим писцима” у смислу да други позив, осим писања, углавном нису имали. Како се вама, као европском писцу, преводиоцу и читаоцу, чини та подела? Има ли данас разлике између европских и америчких писаца?

– Кено је био на правом трагу. Америчку књижевност карактерише та нит која је европској литератури одавно страна, ако јој је икад и била блиска: то је нит слободе. Амерички писци само о томе пишу: о слободи. Упечатљив је то феномен, кад ствари покушамо да сагледамо другачије, јер ипак смо ми Европљани. Нас, Европљане, слобода занима или само као реч, као идеја, или нас уопште више и не занима. Американцима, то јест Американцима који пишу, слобода је увек куљала из пера. Они само о слободи терају. Та разлика увек ће постојати. И дан-данас амерички писац, па и онај, условно речено, незнатан, небитан писац – пише о слободи у разним њеним спутаним и неспутаним облицима. Европски писац пише о стварним и нестварним стањима ствари. Америка светској књижевности никад није успела и никад неће успети да дâ највеће, најзначајније књижевнике. Али њој светска књижевност и није толико важна колико су јој важни светски читаоци. Она њима даје то осећање делања, кретања – а то је слобода. У Европи је битно да се постоји, у Америци је битно да се дела. У томе и јесте суштинска разлика између европских и америчких писаца: ови први мисле да су Хималаји и да је важно бити што виши, ови други мисле да је важно да прерији никад не буде краја.

* Шта Владимир Јанковић ових дана преводи, пише и чита?

– Преводим упоредо Богородичину цркву у Паризу Виктора Игоа за једно посебно, илустровано издање, и нови том стрипа „Команча“ Хермана Ипена и Грега. Успут препевам покоју песму Беное Жилијена, француског песника који живи у Швајцарској. Беноа је добар, вреди га читати. Пишем свашта, а последњих недељу дана, конкретно, готово искључиво поезију. Читам историографију, једино ми то држи пажњу. Пре неки дан сам, рецимо, с одушевљењем читао како Ђорђе Бубало пише о краљу Радославу, нашем оном, Немањићу, најстаријем сину Стефана Првовенчаног, што је био превише везан за Грке, историјски најдуговечније непријатеље Рашана, па га заврнули прво брат Владислав, па стриц Сава, да би га на крају грубо зајебала и супруга његова Ана Анђео.