Југославија и Бугарска – хроника неуспешног пријатељства

Југославија и Бугарска 1944-1980.

Хроника неуспешног пријатељства, 

Београд: Stella polare, 2019.

Монографија Југославија и Бугарска 1944-1980. Хроника неуспешног пријатељства (2019), прва је књига која односе две суседне земље, Југославије и Бугарске, прати од краја Другог светског рата до 1980. године, односно до смрти југословенског лидера Јосипа Броза Тита. Преглед односа Бугарске и Југославије последица је дугогодишњег интересовања аутора за ту тему. Истраживање је углавном засновано на необјављеној архивској грађи и обимној домаћој и страној литератури. Састоји се из два дела: монографски уобличеног хронолошког прегледа односа две земље и од прилога у којем је приређен избор најважнијих докумената којима се подупиру основне тезе књиге.

 Шта књига ново доноси?

Насупрот уобичајеном схватању југословенско-бугарских односа као билатералних, извори су показали да се динамика односа две суседне земље мора посматрати као последица међусобних утицаја најмање четири центра – Софије, Београда, Москве и Скопља. Бугарска спољна политичка стратегија према Југославији, односно према СФР Македонији, је била мотивисана, не само традиционалним бугарским аспирацијама према тој балканској области, већ и јадранском политиком СССР-а, односно тежњама Москве да се преко македонске територије приближи Медитерану.

 У Југославији је офанзивну политику према Бугарској заступало пре свега мекедонско руководство чији су национални интереси југословенску федерацију перманентно гурали у дубљи конфликт са Бугарском. Са протоком времена, све снажнијом дефрагментацијом федерације и приближавањем Титове смрти, неспособност централних југословенских власти да контролишу амбиције македонског руководства према Бугарској, постајала је све израженија. Та теза појачава теорије о слабости централног југословенског руководства, самог Тита, као и оне о све снажнијем политичком изражају њених националних руководстава. Стереотип о монолитности југословенске федерације и Титовој свемоћи, не само у унутрашњој, већ и у спољној политици, је доведен у питање.

Бугарско-југословенске дипломатске односе “краси” и једна специфичност из домена културе, пре свега науке и уметности. Током не тако бројних сусрета бугарског и југословенског руководства на највишим нивоима, много пута се, за разлику од југословенских билатералних односа са другим државама, расправљало о књижевности, историографији, уметности, научним конгресима, речницима и дефиницијама у њима. Култура је била специфичан полигон размене порука између држава и представљала је претходницу и последицу политичких одлука. Специфично је да је расправу са бугарским председником Живковим о култури водило македонско руководство. Титов глас се у тим дебатама не чује, а и онда када би се огласио имао је умирујући или посреднички карактер (може ли се замислити супротна ситуација у којој неки руководилац из Пиринског краја Титу “држи слово” о његовој политици у домену културе у Бугарској?). С обзиром на такву особеност комуникације између македонског и бугарског руководства у домену културне политике (политике у култури), може се поставити теза о национално освешћеном, активном и снажном македонском руководству над којим је Тито постепено губио контролу што је пренапрегнуте односе Југославије и Бугарске чинило још напетијим.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s