(Из збирке песама „Пут и небо“, превод Гордана Суботић)

Мерилин

Од света древног и оног сутра

Остадоше само лепота и ти,

убога сестрице моја млађа,

она што трчи за сенама старије браће,

да би им слична била, смеје се с њима и плаче,

шалове њихове око врата меће,

кришом им додирује књиге и ножиће,

ти си, сестрице млађа,

понизно носила лепоту своју,

душа твоја кћери скромнога света

ни слутила није колико је мила,

у супротном, лепа не би ни била.

И нестаде, као златна прашина.

Свет те је научио.

И твоју лепоту за се приграбио.

Из неуког древног света,

из окрутнога сутра,

остаде само лепота што стидела се није

малених груди сестрице моје,

трбуха што голотињу олако открива.

Стога и јесте лепота била, као у

љупке Циганчице, просјакиње мрке пути,

као у трговачких кћери

у Мајамију ил` Риму лепотом овенчаних.

И нестде, као голубица од злата.

Свет те је научио,

и твоја лепота не беше више лепа.

Ал` ти и даље девојчица оста,

луцкаста као старина, окрутна као сутра,

а између тебе и лепоте твоје што уграби је моћ

прострле се сва тупост и суровост данашњег доба.

Увек је треперила у теби, као осмејак кроза сузе,

бесрамно пасивна, непристојно послушна.

Послушност много проплаканих суза иште.

Препуштања другима,

превише осмеха ведрих што за њихову милост моле.

И нестаде, као бела сенка злата.

Лепота твоја што преживе древно доба,

за којом будућност жуди, а садашњост

је чува, извргну се, тако, у зло.

Напокон осврнуше се старија браћа,

прекинуше начас демонске игре своје,

запиташе се, из разоноде немилосрдне

пренути: “Зар нам је збиља Мерилин,

мала Мерилин, пут показала?”

Сад управо ти, сестрице малена,

ником више ниси важна, сиротице, с осмехом својим,

управо ти си остављена пред вратима света

препуштеног удесу кобном.