Роберто Хуароз је аргентински песник (1925 – 1995). Познат је по књизи поезије Вертикална поезија где испитује границе језика и његов суштински смисао за човека. Ова метапоезија умногоме је инспирисана идејама Мартина Хајдегера. Свака је песма нумерисана, без наслова. У питању је стремљење ка узвишеноме, поетска, а самиме тиме и онтолошка вертикала. Стремљење од циља битније, као што је путовање од дестинације. Октавио Паз и Хулио Кортасар били су задивљени овом поезијом. Паз је казао да су Хуарозове песме изненађујуће вербалне кристализације, језик сведен на куглу светлости. Песник апсолутних тренутака.

Избор из ,,Вертикалне поезије’’

37

Док чиниш било шта,

неко умире.

Док гланцаш ципеле,

док мрзиш,

док јој пишеш истанчано писмо,

истинској љубави, или не истинској.

И ако можеш доћи до тога да не чиниш ништа,

неко би умирао,

покушавајући узалуд да обједини све углове,

покушавајући узалуд да не зури непомично у зид.

И ако би ти умирао,

неко још би умирао,

упркос твојој исправној жељи

да умреш један минут достојанствено.

Зато, ако те питају за свет,

одговори једноставно: неко умире.

Из Прве Вертикалне поезије, 1958.

26

Звоно је испуњено ветром,

иако не звони.

Птица је испуњена летом,

иако је мирна.

Небо је испуњено облацима,

иако је само.

Реч је испуњена гласом

иако је нико не изговара.

Свака је ствар испуњена бежањем,

иако нема путева.

Све ствари хрле

ка своме присуству.

Из Шесте Вертикалне поезије, 1975.

61

Посматрам једно дрво.

Ти гледаш удаљена било коју ствар.

Али ја знам да када не бих гледао ово дрво

ти би га гледала за мене

и ти знаш да када не би гледала то што гледаш

ја бих гледао за тебе.

Више нам није довољно

да гледамо засебно.

Успели смо

да ако једно од нас фали,

други гледа

оно што би један требало да види.

Само нам је потребно сада

да ујединимо један поглед који гледа за обоје

оно што бисмо заједно морали видети

када више не будемо нигде.

Из Шесте Вертикалне поезије, 1975.

13

Средиште љубави

не подудара се увек

са средиштем живота.

Оба средишта

траже се онда

као две животиње усплахирене

али готово никада се не налазе,

јер је решење истобивања друго:

родити се заједно.

Родити се заједно,

како би требало да се роде и умру

сви љубавници.

Из ОсмеВертикалнепоезије, 1984.

19

Не да ми да усним

могућност да се нећу затећи када се пробудим.

Али још ме више узнемирава

могућност да тебе нећу затећи.

Не да ми да усним

могућност да ће нас заменити

док спавам.

Али много више ме узнемирава могућност

да се нећемо препознати када се пробудим.

Не да ми да усним

могућност да након буђења

ништа неће одговарати ничему,

чак ни ти мени.

Али много више ме узнемирава

могућност да нам обома обришу прошлост

и да ти и ја никада нисмо постојали.

(За Лауру, поново)

Из ЈеданаестеВертикалнепоезије, 1988.

25

Волели смо заједно толико ствари

да их је тешко волети одвојено.

Чини се да су се удаљиле изненада

или као да је љубав била мрав

пењући се по стрминама неба.

Проживели смо заједно толико понора

да без тебе све се чини плитко,

орбита претворности које клизе,

напетост без продужетака,

надзор над телима без присуства.

Ходали смо толико не померајући се

да се путеви сада надвисују

као склоништа бескорисна.

Покрет и непомичност су се поделили

као степени две температуре.

Изгубили смо заједно толико ничега

да навика опстаје и враћа се

и сада је све победа ништавила.

Време постаје не-време

јер га више не мислиш.

Заједно смо толико ћутали и говорили

да су чак између говора и ћутње две издаје,

две супрстанције без оправдања,

две замене.

Тражили смо све,

пронашли смо све,

напустили смо све.

Једино нам нису оставили времена

да пронађемо око твоје смрти,

па макар било само да га напустимо.

Из Четврте Вертикалне поезије, 1969.

Превела Јелена Вукановић