Jagoda BUIĆ – ličnost dostojna romana, filma, pozorišne predstave…

Sve što se vezuje za Jagodu Buić – deluje kao da je režirano, inscenirano, dobro smišljeno i još bolje realizovano: femme fatale –  svojim urođenim kvalitetima, izgledom, ponašanjem, načinom govora, manirima, gestikulacijom, otmenošću, prefinjenim ukusom, izuzetnom elegancijom (što je, uostalom, deo njene profesije), a pre svega – inteligencijom, erudicijom, obrazovanjem, visoko postavljenim kriterijumima za vrednovanje i ličnosti i dela, sveobuhvatnim interesovanjima u koje spadaju najviše pozorište i sve likovne umetnosti, ali i književnost, muzika, film, arhitektura… Druželjubiva, neprevaziđena šarmerka, duhovita kozerka, nadahnuta za pisanje, smeje se zarazno – punim plućima. Sve zapaža oko sebe – na sve ima svoje reske, mudre, kratke i pravedne komentare: dokaz njene društvene ukorenjenosti, interesovanja za drugoga, za sudbinska pitanja Čoveka i čovečanstva. 

Uz to je pravi znalac dobrih vina i probranih kulinarskih specijaliteta.

 A njene zlatne ruke –  od svega čega se dotaknu, stvaraju čuda: crteže – kolaže – slike – fotografije –  skulpture –  video radove – kostime – scenografije… Ipak, postala je čuvena i visokocenjena najpre  po svojim tkanjima –  tapiserijama – od onih klasičnih, retko dvodimenzionalnih, a češće reljefnih, neukroćenih, nepravilnih oblika, sa ispustima i dodacima,  do mega-instalacija, skulpturalnih, prostornih, ambijentalnih radova od vune i sisala kojima je osvojila svet. Bila je u prvoj generaciji stvaralaca – i to žena, a žene su arhetipski identifikovane sa tkanjem od pamtiveka ! – koje su tapiseriju uključile u tzv. „visoku“ umetnost, ravnopravnu disciplinu skulpturi ili slikarstvu, izvlačeći je iz dotadašnjih ograničenosti (usko i samo) primenjene umetnosti.

Pripadala je plejadi umetnica koje su širom sveta osvajale nove prostore tapiserijama već od početka šezdesetih godina. Veoma brzo je dospela do samog vrha tog profesionalnog prostora – do izlaganja u najvećim muzejima sveta – od Njujorka do Tokija, Pariza, Londona i Rima, Brisela, Berlina, razume se –  Ljubljane, Sarajeva, Zagreba, Beograda…, ali i po evropskim srednjovekovnim dvorcima, dubrovačkim zidinama, bijenalima Venecije, Sao Paola, Lozane, ili u najeminentnijim ustanovama, kao što je UNESCO. Sledile su joj i najprestižnije nagrade, i veliki broj monografija iz pera najvećih istoričara umetnosti i kritičara današnjice, a uz to se nadovezuje rad u pozorištu: scenografija, kostimi, režija… Ričard III – ostvarenje dugo sanjane predstave…

Svojim ranim prostornim tapiserijama Jagoda Buić je odala počast i poštovanje prema tradiciji i nasleđu Balkana: koristila je zvanredne zanatske i umetničke sposobnosti tkalja iz Sjenice gde je godinama odlazila, pronalazila lokalnu robusnu vunu, lokalno bojenu prirodnim agensima i tkanu na lokalnim starinskim razbojima. I danas ona radi neumorno, ali koristi druga sredstva: najfinije materijale – uglavnom papir s kojim lakše, jednostavnije može da radi. Mađioničarskim pokretima ostvaruje nove, izmaštane, fantasmagorične, sofisticirane i visoko estetizovane forme koje lebde u prostoru, kreću se na dašak vetra i uzdahe posetilaca, evocirajući prefinjenu estetiku nekih dalekih, možda japanskih, stilskih tvorevina. U međuvremenu ne prestaje da crta ili da neumorno sklapa svoje konstrukcije od nađenog, otpadnog materijala koje čudesnim igrama i vizuelnim saglasjima postaju izvanredno razigrane skulpture, i većih i manjih dimenzija.

Period pandemije je Jagodu zatekao u jednom od njenih čudesnih prostora života: tu je ostala mesecima u mirnom provansalskom mestašcu Bonije (Bonnieux) gde je staro zdanje 16-17.veka njen najomiljeniji atelje, okružen raskošnom prirodom, mediteranskim zelenilom, mirisima i bojama. Bio je to poklon njenog supruga Hansa Wittkea, jednog od direktora Svetske banke sa kojim je provela niz srećnih, bezbrižnih  godina… sve do njegove prerane smrti.

Jagoda pronalazi inspiraciju u sebi. Nisu joj potrebne senzacije spolja, ali, ipak, ona se napaja lepotama i doživljajima kojima joj priređuju ambijenti njenih izbora: bilo da se radi o njenoj Kolorini pod Lovrijencem, u zalivu s mušulama i prstacima do kojih stiže stepenicama iz svojih bajkovitih ozelenjenih terasa i belih kućica, nekadašnjih bojadžijskih ateljea i klesarskih radionica gde se pripremala izgradnja čuvene dubrovačke odbranbene kule, s pogledom na pučinu, ili, pak, da se radi o najlepšem pariskom kvartu s pogledom na Notre-Dame, Panteon  i Senu… Sve su to prostori njenog života – ispunjeni neprevaziđenim senzibilitetom koji je odlikuje u odnosu na vrednosti – prošlosti i sadašnjosti.

Rođena je 1930. godine u Splitu, u velikoj, cenjenoj porodici intelektualaca, zagovornika jugoslovenskih ideja i političara na važnim društvenim pozicijama. Nije čudno stoga što je Jagoda „osvešćeni građanin“ – nepotkupljiva i beskompromisna kada su u pitanju osnovne moralne i etičke premise, kada je glasna u odbrani tradicije i kulturnog nasleđa, kada se suprotstavljala ratu i raspadu nekadašnje Jugoslavije i kada je stoički – kao prava heroina naših dana – podnosila napade i javne kritike zbog svoje izgovorene reči osude progona nedužnih građana, zbog neprofesionalizma i korupcije koji vladaju u svim segmentima naših života ali i  zbog posveta svojih dela – poginulim prijateljima ili okupiranom Sarajevu.

Život ispunjen velikih radom, burnim događajima, putovanjima, dragocenim susretima i gotovo nedostižnim uspesima… To je i današnji život Jagode Buić.   

Irina Subotić

Beograd, leto 2020.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s