Luka Mičeta o Svetom Savi

Jedan pogled Luke Mičete na ličnost Svetog Save i religijske i istorijske interpretacije njegovog kulta. Mičeta je ne samo novinar impresivne biografije (Student, NIN, TANJUG), već i autor više monografija o srednjovekovnim i kasnijim temama srpske istorije.

Sveti Sava je od svih Srba najduže u tradiciji, u narodnom pamćenju, u mitu. Govoreći o delu i ličnosti Svetog Save, akademik SANU, austrijski istoričar Stanislav Hafner (1916–2006) veli da je Sava bio čovek dela i kontemplacije, hrabri političar i smireni monah, tvorac crkvenoslovenske kulture i njenog državnog oblika, podjednako kritičan prema stvarima crkve i sveta, veliki pisac crkvenoslovenske književnosti i stvaralac crkvenoslovenske državne terminologije, čovek koji je uvažavao tradicije ali istovremeno bio blizak životu, i otvorena duha, dodajući da bismo učinili „ovoj velikoj ličnosti nepravdu ako bismo je prepustili samo relativno uskim granicama nacionalne crkvene istorije“.

Rečju, Sava je jedno ime, jedna reč, u koju je stala bit jednog vascelog naroda. Bio je čovek ispred svog vremena – svetitelj za sva vremena. Njegov duh uzvišenog vernika nije samo gledao u budućnost – već ju je stvarao. On je to znao pre osam vekova, kao što mi to znamo danas.

Bio je monah koji je pravoslavlje doživljavao kao panhumani ideal, koji je gradio mostove duha herojskim strpljenjem i podvižništvom. Dubokom verom i blistavim umom krčio je put svojoj crkvi i svom narodu u hrišćanskoj vaseljeni civilizovanog sveta.

U bučnom i nemirnom veku ovaj „duhovnik civilizator“ (Olga Zirojević) smireno gradi delo koje ne samo da vekovi nisu mogli da unište već, naprotiv: gradi delo koje stoleća još više osnažuju – posebno u velikim nevoljama i teškim iskušenjima, kojih nije falilo u potonjoj srpskoj istoriji.

Najveći um svog naroda osvetljavao je svojim duhom, svojom verom i svojom svetošću put kojim Srbi i danas koračaju. On je Srbima pokazao put tako što je njime prvi prošao – „I put se za njim rađa“ (Vasko Popa).

Kaže Sava u Besedi o pravoj veri, 1220. godine: „Jer niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje (vere) bez dobrih dela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje, da ’savršen bude čovek Božji’, a ne da zbog nedostatka (jednoga) hramlje život naš.“

Nije to bio lak put – put bogotražitelja, put hrišćanina visokih moralnih uzusa.

Pesnik Vojislav J. Ilić veli da je princ Rastko ostavio Nemanjića dvore:

Jer, ga ljubav vodi, jer ga želja slama,

Da postane sluga Božijega hrama“.

Monah Sava, neosetljiv na zemaljsku taštinu, izdigao se iznad ljudske mere stavljanjem duhovnosti iznad važnosti materijalnog sveta – dajući tom, materijalnom svetu vrednost koju ne bi imao bez duhovne potpore, bez koje bi propao u ništavilo prolaznosti. Bila je to moć stvaralačkog duha koju je krasila vera apostolske snage, bila je to tvorevina duha koja je nadvladala sve svetovne nedaće. Oplemenjujući svetovno, davao mu je pravi, viši smisao. Zanovio je hrišćanski, pravoslavni život u Srba.

Monah Sava je čovek koji je svoj narod upoznao s njegovom verom – „da bismo i mi bili zajedničari reda svetih“. Znao je da to jeste vera njegovog naroda još kada je njegov narod nije bio spoznao, a onda ju je, na njegovu reč, prepoznao i prihvatio – sebe upoznao.

Jeste Savin doprinos nemerljiv u utemeljivanju srpske države, ali je mnogo značajnije to što je duhovno biće srpskog naroda oblikovao za sva vremena. To je mogao zato što su njegovo poslanje i njegov zemaljski život bili snažno harmonično sažimanje u jednu dimenziju ljudskosti koju je još za života pratio svetački, nadzemaljski oreol. Jer, po reči Jakovljevoj, „vera bez dela je mrtva“. Bio je uvažavani monah koga su još za života pratila čudesna znamenja, i bio predodređen za svetitelja. Opisujući Savinu privrženost Bogu i „tajne Božije koje su videli na njemu“ Domentijan (oko 1210 – posle 1264), pisac njegovog žitija, ga predstavlja kao „svetilnika Božijeg“ „koji će prosvetiti svoje otačastvo“. I bi tako.

Već kao mladić oslobađa se „okova sveta“ i izdvaja svojim načinom života. Teodosije (oko 1246 – oko 1328) veli kako je Rastko „ljubio… post, izbegavajući sujetno praznoslovlje i neumestan smeh, sramotne i štetne pesme mladićkih požuda, što slabe dušu“.

Sveti Sava bio je ličnost velikog znanja, duhovnik velikog podviga i žrtve, koji je podjednako umeo da sa manastirskim mirom rešava svetovne, političke probleme i nedoumice, kao i da usvaja, tumači i prenosi najsloženija hrišćanska znanja, i da dosegne do najviših visina duha i vere Hristove.

Putokaz su mu bile Nemanjine reči koje je lično zapisao: „Dim je život naš, para, zemlja i prah, za malo se javlja i brzo nestaje.“

Dakle, u tišini nadzemaljskoj Sava postaje „vožd otačastva na blagoverje“ – jer „na temelju svete vere treba nam zidati“.

Sveti Sava – „veliki pečat srpske istorije“ (Jovan Dučić) – nije obično spajanje prošlosti i budućnosti. Sveti Sava jeste prošlost, ali prošlost kao sastavni deo sadašnjosti, svakodnevice koja kreira budućnost. Sava je „čovek koji je stvorio narod“, kako reče jedan pisac, i neće ga slučajno, još za života, glasoviti ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan (1217–1236) optužiti da ga je „zarobila ljubav prema otadžbini“.

„Putujući za ljubav Gospoda“, Sava je prvi srpski kosmopolit, kosmopolit koji je svet doneo u Srbiju. On nas je u svetu predstavljao kao niko pre i kao niko posle – više od osam vekova.

Vladika Nikolaj Velimirović (1880–1956), kazujući da je Sveti Sava potpuno savremen, da je čovek budućnosti, napominje i da je on „bio i ostao do ovoga dana Evropejac, i to jedinstven među Evropejcima“.

Jednostavno – „da se ne umnože reči“ – sa Svetim Savom Srbija je postala svet – onaj najbolji. Produhovljen – ohristovljen.

U srednjovekovnom društvu najveći ugled uživali su upravo ljudi „čiji je život bio podvig za ideale zajednice“ – ljudi ukrašeni svetiteljskom svetošću. Oni su, nakon okončanja života provedenog u vrlini i strogom podvizavanju, a posle upokojenja, sticali svoju dominantnu – svetiteljsku funkciju, jer su samo kao takvi, kao svetitelji, mogli biti uz tron Gospodnji, i postati posrednici između zemaljskog i nebeskog. U učenje episkopa Cezarije, jednog od kapadokijskih otaca, Vasilija Velikog – da onaj ko dotakne kosti mučenika, postaje sudionik njegove svetosti – nije se sumnjalo. Svetitelje – „jer smrt svetitelja pre je san nego smrt“ – treba poštovati kao prijatelje Hristove i kao čeda i naslednike Božje, govorio je „ljubljeni učenik Hristov i stub crkve“ Sveti Jovan Bogoslov i jevanđelist.

Sveci su posrednici između ljudi i neba, i zaštitnici pravednih i onih koji ih poštuju, kao i svoga otačastva. Zbog toga se smatralo za neprilično i nedostojno da počivaju izvan otadžbine, pa im naslednici stoga dižu dostojna, monumentalna mesta u njihovoj zemlji, gde će večno počivati njihove mošti.

Prvi srpski svetitelji Simeon i Sava nisu umrli u Srbiji (prvi u Hilandaru, drugi u Trnovu) i morali su, dakle, biti preneti u otačastvo, da počivaju „na svojoj zemlji, na viteškoj. I preneti su. Njihovo delovanje posle smrti nije bilo ništa manje važno – naprotiv – od njihovog dela dok su zemljom hodili.

Najpoštovaniju ličnost u istoriji srpskog naroda monaha Savu, potonjeg svetitelja, su poštovali ne samo Srbi i ne samo hrišćani. To, recimo, svedoče zapisi mletačkog putopisaca Benedeta Rambertija (1503–1546), koji 1533. godine sa čuđenjem piše da Mileševi veće priloge daju Turci i Jevreji nego hrišćani. Francuski putopisac Žan Šeno veli, 1547. godine, da i Turci „štuju mileševske kaluđere i dele im milostinju“. Mletački ambasador Katarino Zen u leto 1550. godine uočava da manastir najviše daruju Turci, da mnogo poštuju Svetog Savu ali i da ga se mnogo boje. Francuz Pjer Leskalopje 1574. godine takođe beleži da osim hrišćana Savine mošti celivaju i Jevreji i Turci. Austrijanac Melhior Sajdlic zapisuje, 1559. godine, da Savine mošti počivaju u srebrnom kovčegu i da je sve to „od Turaka do dana današnjeg netaknuto ostalo“. U 16. veku, ukazuje istoričar Vladimir Ćorović (1885-1941), kult Svetog Save „čuvao je i dobar deo muslimana, možda još od svoje hrišćanske starine“.

Čuveni aljamiado pesnik (pesnici nearapske književnosti koji su pisali arapskim pismom) iz Tuzle Muhamed Hevaji Uskufi (1601 – posle 1651) u svojoj pesmi „Poziv na veru“ – kojom, kako smatra Olga Zirojević (1934), „upućuje muslimane na svetosavsko učenje računajući na nesporni autoritet ovog svetitelja, budući da je za obe konfesije Sveti Sava bio pre svega čudotvorac i učitelj“ – ispisuje stihove:

Nek ne čini silu, Slovenu (hrišćaninu)

Ne priliči niko lavu

Neka spozna Svetog Savu

Hod’te nama vi na veru!

Vek kasnije, u „Razgovoru ugodnom naroda slovinskoga“ Andrija Kačić-Miošić (1704–1760) ističe čudotvornost Svetoga Save i kazuje ove rime:

Rad čudesa kaluđera Save

Slovinske ga sve države slave.

Sveti Sava je u Srbiji prerastao u mit, koji je Hrista „usadio u srce i dušu naroda“ (Justin Popović). Ukazujući na veliku rasprostranjenost likova Svetog Save u našim crkvama, Vladimir Petković (1874–1956) smatra da to dolazi otuda što se u Svetom Savi „ogledalo ovaploćenje Srpske crkve i njegov lik nije smeo izostati ni u jednoj srpskoj crkvi. Njegov lik postaje upravo simvol i glavno obeležje srpstva i srpsko ime je u njemu ostavilo najpouzdanije tragove svoje“.

Kako je pevao Jovan Jovanović Zmaj:

I gde god je trunka pepela mu pala,

tu je nova ljubav k’ rodu zasijala!

Mošti Svetog Save bile su najveća svetinja manastira Mileševe, koji stari pisci i poklonici nazivaju upravo manastirom Svetog Save. Posle propasti srpske srednjovekovne države (1459), Savine mošti pretekle su pustošenje 18. novembra 1459. godine, iako je manastir bio opljačkan i zapaljen. Nažalost, 10. maja 1594. godine veliki vezir Sinan-paša (1593–1595) spalio je svetiteljeve mošti na uzvišici Čupina umka, koja se nalazila na mestu koje se tada zvalo Mali Vračar, između Crkve Svetog Marka i bazena na današnjem Tašmajdanu.

„Sažegoše prekrasne i čudotvorne mošti Svetoga Save srpskog“, veli patrijarh Pajsije 1595. godine. Slično je zabeleženo i u jednom zapisu koji je objavio Ljubomir Stojanović (1860–1930): „Da se zna kada sažegoše Turci Svetoga Savu, arhiepiskopa srpske i pomorske zemlje u Beogradu. Načelni vezir Sinan-paša, koji bejaše pred vojskom.“

Zašto su Turci 135 godina od zauzimanja Srpskih zemalja spalili mošti Svetog Save?

Po mišljenju Vladimira Ćorovića kult Svetog Save izuzetno velik i stalno negovan, „počeo je da se razvija i pretvara u jednu ideju“. Sava je bio predstavnik nemanjićke Srbije, sin njenog glavnog tvorca, glava crkve i ponos nemanjićke dinastije koja je Srbiju digla do najviših visina. Savin kult personifikovao je kult te nemanjićke Srbije, te srednjevekovne srpske države, „koju je potišteni narod, pod vođstvom svoga sveštenstva, hteo da vaskrsne. I mislilo se, pogrešno, da kad se unište Savine mošti, kao neposredni objekt toga kulta, da će biti uništen i njegov kult i ta oslobodilačka misao koju je on stvarao“.

Kada su Turci rešili da spale mošti Svetog Save, kada su se rešili na ovaj drakonski čin, „znači da su imali nekih krupnih razloga za to“.

Harmonične odnose Srpske crkve i Porte, u atmosferi ustaničkih talasa, definitivno će 1592. godine narušiti novoizabrani patrijarh Jovan I Kantul (1592–1614), koji je bio u vezi sa zapadnim zemljama i bez smisla za razumevanje realnih političkih odnosa i onog rafinmana koji je krasio njegove prethodnike, patrijarhe iz kuće Sokolovića. Tada su se, pored patrijarha Jovana Kantula, angažovali u borbi protiv Turaka vršački episkop Teodor i hercegovački mitropolit Visarion. Ustanici su na svojim zastavama nosili lik Svetoga Save, „u kome je srpski narod gledao i tada otelotvorenje srpske državne ideje“, veli Đoko Slijepčević. Posle turskih poraza kod Lepanta 1571. i pod Siskom, 28. juna 1593. godine, pojačano je uverenje među Srbima da je moguće oslobođenje, ali se to ubrzo pokazalo kao iluzija.

Iz nekog razloga Srbi su bili skloni da potcenjuju Turke i njihovu carevinu. Međutim, Turci su veoma brzo uočili ulogu i značaj Srpske crkve i njenih bogomolja u opredeljenju Srba za borbu protiv sultana. Turcima nije bilo nepoznato da su manastiri u srednjovekovnoj Srbiji podizani iz duhovniih i religioznih pobuda, ali i iz političkih razloga, kao „proces kolonizacije državne periferije“. Istoričar Vasa Čubrilović (1897–1990) ukazuje da su manastiri bili „političko kao i duhovno središte“ i „tako često povezani za bune i ustanke“. Jer, kako je govorio umni Stojan Novaković (1842-1915), kada je bilo reči o vizantijskim zakonima – oni su dolazili među Srbe krijumčarskim putem: ne kao rimsko pravo, nego kao deo vere. Turci su to znali – kod Srba je sve išlo preko vere.

Posledice turske odmazde bile su strašne. Kulminiraće spaljivanjem moštiju Svetog Save 1594. godine.

Još od spaljivanja moštiju ostale su dileme – i u nauci – da li su sve Savine moći uništene ognjem. Učeni prota Stevan M. Dimitrijević (1866–1953) je u Bratstvu 1934. godine ukazao da je verovatno da sve mošti Svetog Save nisu nepovratno izgubljene. Trebalo bi iznova ispitati pretpostavku, kaže Danica Popović, „prema kojoj mošti Svetog Save nisu istovremeno u celini postradale“. Jer, kaže ova istoričarka, nesporni podaci o spaljivanju moštiju 1594. godine „ne moraju biti u protivurečnosti s poznijim svedočenjima o produžetku kulta usredsređenog na sačuvane ostatke – po svoj prilici svečeve ruke“.

Međutim, spaljivanje moštiju Svetog Save nije umanjivalo veru naroda u svetiteljeve čudotvorne moći i njegove gotovo mitološke osobine. Profesor balkanske i ruske istorije sa Oksforda Dmitrij Obolenski (1918-2001) kaže da možda „nije sasvim neosnovana pretpostavka da je fizičko uništenje Savinog tela donekle doprinelo tome da njegova posmrtna slika postane svugde prisutna i bezvremena“.

Narodna predanja o Svetom Savi počela su da se pojavljuju još u 13. veku, kada Domentijan piše njegovo žitije (Teodosije to čini potom). Tada se već javljaju pesme i priče sa najraznovrsnijim motivima, a taj proces naslanja se, kasnije, „na prosvetiteljsku delatnost 18. i 19. veka“, kada nastaje njihov najveći deo. Da podsetimo, Domentijan veli o Rastkovom odlasku u manastir: „Ostali pak ljudi napojeni Svetim Duhom smisliše pesme, pa ih putujući pevahu o odlasku bogomudrenog mladića.“ Od 14. veka kult Svetog Save, kako kaže srpski akademik Dimitrije Bogdanović (1930 – 1986), postaje svesrpski i svedržavni, dobijajući na univerzalnosti.

Sinod Karlovačke mitropolije doneo je odluku 1775. godine da se Sveti Sava proglasi za srpskog narodnog sveca i on je kako kaže istoričar Dragoslav Stranjaković (1901-1966) „otada smatran za glavnog srpskog narodnog prosvetitelja“.

Iako su pesme o Svetom Savi pevane već od 13. veka, najstarija verzija svetosavske himne „Uskliknimo s ljubavlju“ poznata je tek od 1817. godine. Nepunu deceniju kasnije, 1823. godine, knez Miloš naredio je da Sveti Sava bude patron srpskih škola, da bi 13. januara 1841. godine doneo zakon da dan Svetog Save bude obavezna školska slava. I evo, već skoro osam vekova od upokojenja Svetog Save, on je svakom verujućem Srbinu hram u srcu a molitva u duši.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s