_{^{Mi ćemo ubiti želju: posejaćemo pijanstvo, spletke, potkazivanje, stvorićemo nečuveni razvrat; svakog genija ćemo ugasiti još u ranom detinjstvu. Nastaće takvo ljuljanje kakvo svet još nije video…}}

Gospodin Šigaljev je više nego snažno zaokupljen svojim zadatkom, a uz to je suviše skroman. Meni je njegova knjiga poznata. On, kao konačno rešenje pitanja, predlaže podelu čovečanstva na dva nejednaka dela. Jedna desetina dobija slobodu ličnosti i neograničeno pravo nad devet ostalih desetina. Ovi moraju izgubiti ličnost i pretvoriti se u neku vrstu stada i, uz neograničenu pokornost, postići, nizom preobražaja, prvobitnu neporočnost, nešto poput prvobitnog raja, premda će, uostalom morati da rade. Mere koje autor predlaže za oduzimanje slobode od devet desetina čovečanstva zaista su izvanredne, zasnovane na prirodnim činjenicama, i veoma su logične.

[…]

Kod njega je dobro u knjizi – nastavi Verhovenski – ono o špijunstvu. Kod njega svaki član organizacije motri na drugog i obavezan je da potkazuje. Svako pripada svima, a svi svakome. Svi su robovi i u ropstvu jednaki. U krajnjim slučajevima kleveta i ubistvo, ali, što je glavno, jednakost. Na prvom mestu, spušta se nivo obrazovanosti, nauka i talenata. Visoki nivo nauka i talenata dostupan je samo najsposobnijima, nisu nam potrebni izuzetno sposobni! Izuzetno sposobni ne mogu ne biti despoti i uvek su više nanosili štetu nego što su koristili; njih proganjanju ili kažnjavaju. Ciceronu se odseca jezik, Koperniku se oči vade, Šekspir se kamenuje – to je šigaljevština! Robovi moraju biti jednaki: bez despotizma još nije bilo ni slobode, ni jednakosti, a u stadu mora vladati jednakost, i eto šigaljevštine! Ha-ha-ha, vama je to čudno! Ja sam za šigaljevštinu!

[…]

Slušajte Stavrogine: brda poravnati, to je dobra misao, nije smešna. Ja sam za Šigaljeva! Nije potrebno obrazovanje, dosta je bilo nauke! I bez nauke biće dovoljno materijala za hiljadu godina, ali valja se pripremiti na pokornost! U svetu jedino to nedostaje: pokornost. Žudnja za obrazovanjem već je aristokratska žudnja. Tek što se stekne nešto porodice ili ljubav, već se javlja i želja za svojinom. Mi ćemo ubiti želju: posejaćemo pijanstvo, spletke, potkazivanje, stvorićemo nečuveni razvrat; svakog genija ćemo ugasiti još u ranom detinjstvu. Sve ćemo svesti na isti imenitelj, potpuna jednakost. “Zanat smo svoj naučili, i pošteni smo ljudi, nama ništa drugo nije potrebno” – to su nedavno engleski radnici odgovorili. Neophodno je samo ono što je nužno – to je sada deviza zemaljske kugle. Ali potrebni su i grčevi; za to ćemo se pobrinuti mi, upravljači. Robovi moraju imati upravljače. Potpuna pokornost, potpuna bezličnost, ali jedanput u trideset godina Šigaljev pušta u pogon i grč, i svi odjednom stanu jedni druge jesti, i tako do izvesne granice, jedino da ne bi bilo dosadno. Dosada je aristokratsko osećenje; u šigaljevštini neće biti želje. Želja i patnja su za nas, a za robove šigaljevština.

[…]

Slušajte, mi ćemo najpre stvoriti metež – govorio je Verhovenski strašno užurbano, svaki čas hvatajući Stavrogina za levi rukav. – Ja sam vam već rekao: mi ćemo prodreti u sam narod. Znate li da smo mi već sada strahovito jaki? Nisu naši samo oni koji kolju i pale, i pucaju iz klasičnog oružja, ili ujedaju. Takvi samo smetaju. Ja bez discipline ništa ne podrazumevam. Ta ja sam varalica, a ne socijalist, ha-ha! Slušajte, ja sam ih sve prebrojao: nastavnik koji se sa decom ruga njihovom bogu i njihovoj kolevci, već je naš. Advokat koji obrazovanog ubicu brani time što je ubica prosvećeniji od svojih žrtava i, da bi novac izvukao, morao je da ubija, već je naš. Đaci koji ubijaju seljaka da bi proverili kakvo je to osećanje, naši su. Porotnici koji proglašavaju nevinima sve zlikovce redom, naši su. Državni tužilac koji se na sudu plaši da nije dovoljno liberalan, naš je, naš, naš. Funkcioneri u upravi, književnici, o naših je mnogo, strahovito mnogo, ni oni sami toga nisu svesni! S druge strane, pokornost đaka i budalica stigla je do najviše tačke […] Kada sam otišao – besnela je Litreova teza da je zločin ludilo; kada sam došao – zločin više nije ludilo, nego upravo sam zdravi razum, gotovo dužnost, u najmanju ruku plemeniti protest.

[…]

Slušajte, lično sam video dete od šest godina koje je pijanu majku vodilo kući, a ova ga grdila ružnim rečima. Vi mislite da se tome veselim? Kada u naše ruke dođe, mi ćemo je, po svoj prilici, i izlečiti… ako zatreba, mi ćemo je na četrdeset godina u pustinju prognati… Ali danas je potrebno imati jedan ili dva naraštaja što su se odala razvratu; razvratu nečuvenom, gadnom, kada se čovek pretvara u gnusno, plašljivo, okrutno, samoživo đubre – eto, to nam je potrebno.

[…]

Eh da samo ima dovoljno vremena! Jedino je zlo što nema više vremena. Mi ćemo proklamovati rušenje… zašto, zašto je ipak ta ideja tako zanosna!Ali treba koščice malo razgibati. Mi ćemo razbuktati požare… Mi ćemo raširiti legende… Za to će biti od koristi svaka šugava „družina“. Ja ću vam baš u tim družinama naći takve dobrovoljce koji će na svaki pucanj poći, pa će još i zahvalni biti na dobijenoj počasti. E pa, i počeće metež! Nastaće takvo ljuljanje kakvo svet još nije video…