Два љубавна писма, једно које је Пушкин написао Наталији Гончаровој 1830. године и, друго, Џека Лондона написано Ани Странски, превела је Виолета Бјелогрлић. Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.

Пушкин – Наталији Гончаровој Москва, 1830.

Данас је ‒ годишњица оног дана када сам Вас први пут видео; тај дан је у мом животу. Што више мислим, јаче се уверавам да се моје постојање не може одвојити од Вашег: створен сам да Вас волим и пратим; све моје друге бриге су ‒ једна заблуда и лудило. Далеко од Вас, ја сам непоколебљиво прогоњен жаљењем због среће у којој нисам имао времена да уживам. Пре или касније, свеједно ћу све одбацити и пасти Вам пред ноге. Још једино помисао на дан кад ћу имати комадић земље у… може да ми наведе осмех на усне и оживи ме усред тешке туге. Тамо ћу моћи да лутам око Ваше куће, да Вас срећем, да Вас пратим.

Џек Лондон ‒ Ани Странски

Драга Ана: Да ли сам рекао да се сви људи могу поделити на врсте? Ако сам то рекао, дозволи ми да разјасним ‒ не сви. Ти излазиш из оквира, не могу да те сместим ни у једну врсту, не могу да те прозрем никако. Могу се похвалити да од десет људи могу предвидети понашање девет. Судећи по речима и поступцима, могу погодити срчани ритам девет људи од десет. Али десети је мистерија за мене, и очајан сам јер је то изнад мене. Ти си тај десети. Да ли је икада било да две ћутљиве душе које су тако различите тако могу да се приближе једна другој? Наравно, често се осећамо исто, али чак и када осећамо нешто на различите начине, увек се разумемо, иако немамо заједнички језик. Не требају нам речи изговорене наглас. Ми смо превише нејасни и мистериозни за то. Мора да се Бог смеје кад гледа наше немуште представе. Једини поглед на здрав разум у свему овоме је да обоје имамо бујан темперамент који је довољно огроман да бисмо били схватљиви. Истина, често разумемо једно друго, али неухватљивим погледима, нејасним наговештајима, као да нас привиђења, док ми сумњамо, воде ка свом виђењу истине. Ипак, не усуђујем се веровати да си ти та десета особа чије понашање не могу предвидети. Да ли ме сада тешко разумети? Не знам, вероватно јесте. Не могу наћи заједничку основу. Огроман темперамент ‒ то оно што нам омогућава да будемо заједно. На тренутак је у нашим срцима избила сама вечност и привукли смо једно друго, упркос чињеници да смо толико различити. Осмехујем се кад из тебе избија усхићење? Тај осмех који се може и опростити – и не, то је завидан осмех. Двадесет пет година сам живео у депресивном стању. Научио сам да се не дивим. То је врста лекције коју је немогуће заборавити. Почињем да заборављам, али то је мало. У најбољем случају, надам се да ћу заборавити све, или скоро све, пре него што умрем. Већ се могу радовати, учим мало по мало, радујем се ситницама, али не могу се радовати ономе што је у мени, мојим најдубљим мислима, не могу, не могу. Да ли се изражавам нејасно? Чујеш ли мој глас? Бојим се да не. На свету постоји много лицемерних позера. Ја сам најуспешнији од њих.