ОДАЗИВАЊЕ ПЛАВИШТИМА: ИНТЕРВЈУ СА АНОМ АРП

Интернет часопис посвећен уметности, имагинацији, стваралачком и истраживачком духу – А.А.А., чији је оснивач, аутор и уредник Ана Арп – писац и путник, ових месеци обележава девет година постојања. И најповршнији поглед на индекс појмова, литературе и аутора који су у девет година постојања часописа били поменути, сведочи о необичном богатству тема, али и о несвакидашњој посвећености и истрајности
уреднице да на виртуелном простору српског језика остави трагове како својих,
тако и туђих духовних и физичких путовања.

Ана Арп је псеудоним познатог лица и већ препознатог књижевног гласа који је за
собом, осим разноврсних есеја из области књижевности, сликарства, музике,
фотографије и филма, оставио и две књиге – Три мита о путовању иза Сунца (три књиге Писма Персефони, Хербаријум и Дедалове собе обједињене су у једну) и Јабуке
(за које Мухарем Баздуљ сматра да се морају назвати “књигом”, а не “збирком прича”).

Ана је рођена 1985. године у Београду, дипломирала је, магистрирала и уписала докторске студије на Филолошком факултету у Београду. Нашу пажњу је пре извесног времена привукла низом текстова о путницима романтизма, али се онда фокус спонтано пренео и на остале садржаје њеног часописа, као и на њене књиге.

Где си замишљена, што увек мораш

уз мене ићи, у та времена, где си светлости?

Ана Арп

1) На бесконачном интернет простору и у блогосфери коју насељава мноштво домена
посвећених култури и књижевности, твој изванредан електронски часопис постоји већ
девет година. У чему је смисао или у чему је задовољство уређивања часописа који не
доноси профит, а који, истовремено, захтева издвајање времена и висок степен
посвећености?


Ја, једноставно, волим то што радим. Гориво мог ентузијазма и радозналости је доста јако. Волим да поништавам време кроз аналогије и кроз сагледавање прошлости са позиције садашњости којој припадам и којом сам условљена. Уметност је у том смислу изузетан дар.
Тачно, ја сам уложила у свој часопис огроман рад, време, огромну количину емоција и
бескрајно много сумње. Пасија значи и страст и страдање. Ја схватам уметност доста озбиљно и мислим да на неком стадијуму стварања или обожавања она може да постанe опасна. Њена моћ је јака, а као свака моћ – лако се преокрене. Хегел ју није случајно ставио до религије у својој тријади апсолутног духа.
Рад доноси задовољство али и исцрпљује. Све ово, на крају дана, када посетилац сајта разгледа садржај, он не види. Оно што је битно јесте да он у садржају пронађе смисао и
обећање лепоте. Међутим, има и оних који огромну количину мог знања и рада присвајају за себе copy-paste методом. То је она друга страна искуства, кентауровска иронија занесених ентузијазмом дељења и даривања: кентаур зна имена свих звезда и сазвежђа али не види камен пред собом па се спотакне и падне у провалију.


2) Низ текстова на сајту посвећен је деветнаестовековном романтичарском путнику и путовању. Двадесети и двадесетпрви век су од релативно статичне Европе направили “континент у покрету”. Правци и интензитети кретања људи су измењени услед светских ратова, као и из економских разлога. Самим тим су се искуство и појмови путника и путовања морали мењати. Ко су и какви су, по твом мишљењу, путници 20. и 21. века? У чему су слични, а по чему се разликују од романтичарских путника и њихових искустава?


Наше време је доста ствари либерализовало у односу на велика путовања 18. и 19. века. Пре свега класно и родно. Некада су путовали, зарад образовања или уживања, само богати, и углавном, самостално, мушкарци. Данас је ситуација сасвим другачија. Такође, путовања су данас сигурнија и бржа. Технологија је изузетно напредовала и то је променило ток и облик путовања.
Осим тих спољних разлика – које су допринеле масовном туризму – нема неких већих разлика јер и данас постоје путници у оном егзистенцијалном смислу, путници који путују зарад самоспознаје, екстазе, упознавања других људи, доживљаја историје.

Путници нису више само богати. Средња класа ушла је на велика врата у историју путовања током 19. века и променила је много тога.


3) У причи Пчеле (Јабуке) потенцирала си неколико тема међу којима се истичу лепота и благовремена срећа. Колико су ти појмови важни у нашим животима?


Ти појмови су изузетно важни и сматрам да са појмова треба да пређу у искуство. У нешто сасвим опипљиво што срасте са нама, као маховина уз кору. Лепота и срећа су увек у потенцијалу, налик сенки коју покушавамо да згазимо. Као деца сви смо то покушавали, и баш зато што смо били деца, веровали смо да је то могуће.


4) “У почетку беше пијук птице” је реченица којом почиње поговор у твојој књизи Три мита о путовању иза Сунца – звук дакле, и слика дворишта, уместо речи. Када су слике и звуци почели да се премећу у речи? Можеш ли се сетити тренутка када си
схватила да је писање постало твој позив или твој начин постојања? Како је изгледала та спознаја?


Ја сам писала од када сам научила да пишем али тај свој “позив”, како Ви кажете, нисам
освестила дуго. Имала сам мноштво свезака и кутија исписаног папира али никад себе нисам
сматрала писцем све до тренутка – његову необичност ни сада не могу да разумем – када сам у мају 2011. прочитала Црну књигу Орхана Памука. Склопивши странице дуго сам књигу
држала у крилу и прекрштених руку гледала кроз прозор моје тадашње собе док је зрак сунца приањао уз завесу. Тада сам схватила да сам ја писац. Није било, до тада, речи о порицању или потискивању, или о некој врсти аутоцензуре. Не, ја сам то радила као мрав или пчела, моји омиљени уметници. Једноставно радиш и ствараш. Ружа је ружа, без зашто.


5) Да ли је на Филолошком факултету (једино) могуће научити читање и писање? Коју димензију или коју “технику више” студент филолошког факултета стекне, па њом и располаже, за разлику од писаца и читалаца који у тој високој институцији нису стицали формално образовање?


Не. Доживљај читања и занат писања су ствар, пре свега, егзистенцијалног искуства, а онда, свакако, и рада. Под њим се подразумева количина прочитаног, односно количина урађеног/написаног.
Институција је добра јер намеће обавезу и намеће канон. И обавеза и канон изазивају отпор у појединцу али мислим да су у формативном периоду живота изузетно битни. Мислим да је изузетно битно да у једном периоду свог живота појединац ради оно што не жели. То је веома важна духовна вежба и доводи его у баланс. Зато је сваки факултет, а у овом случају Филолошки, битан. Ја сам волела предавања и градиво, али то не значи да ми је било лако да прођем кроз својеврсну војску која је трајала, у мом случају, пет година. Факултет те учи дисциплини и самосавлађивању.
Дуго сам радила другу смену и исцрпљена после десет сати проведених на послу чекала сам аутобус на Бранковом мосту. На крову зграде прекопута био је банер на коме је неки фудбалер рекламирао ручни сат. Мото на банеру је гласио: Да би прекршио правила прво мораш да их савладаш. Сваки пут бих се сетила мог вољеног факултета, моје катедре на другом спрату, увек тихог, кружног, ходника чији су ме зидови пастелне боје чинили спокојном.

6) Описујући потопљено дрвеће у реци у поговору књиге Три мита о путовању иза Сунца (…“Попут нагих младића Сунца, заробљених да неми проводе у води дане и
ноћи, која је била до њиховог пупка…”), али и читајући Дедалове собе у којима
спорадично у ходницима искрсавају предмети, стекла сам утисак да је на твоје
писање, поред осталог, могла утицати и уметност Ђорђа де Кирика. Међутим, на
списку оних стваралаца који су те инспирисали (од песме “Мајдан” групе Block Out до Фридриха Хелдерлина), Де Кириковог имена – нема. Ипак, твој текст Ђорђо де Кирико и досадна поднева детињства упућује на могућу везу. Колико су досада (празнина која је прати и која личи на Де Кирикове слике), а посебно “досадна поднева детињства” одредили твоје књижевне теме?


Досада има изузетан креативни потенцијал. Досада може бити недостатак обавеза, а може бити и нешто много озбиљнија: недостатак смисла. Ова друга врста досаде код појединих се неком алхемијом преобрази у стваралачки импулс јер, чини се, само је на тај начин ту егзистенцијалну кугу могуће савладати. Иконографски и по атмосфери моје одрастање јесте подсећало на слике Ђорђа де Кирика. Ипак, де Кирико није био присутан у мојој првој књизи. Њему сам посветила посебан есеј који је, заправо, есеј о мени и мојим сећањима, не толико о његовом сликарству. О самом де Кирику ко жели може све да сазна из неких књига или из самог сликарства. Но, креативно читање де Кирика је оно што мене интересује. Ту се враћам на аналогије.

7) “Када једном се усудиш / отворених очију да рониш / иза Сунца стићи ћеш” – кажу
твоји стихови из прве књиге Писма Персефони, а потом и “Очекиваћеш преображаје”. Шта на том путу сазнања који води “иза Сунца”, на том путу преображаја, мора бити жртвовано? Колико “кошта” nosce te ipsum?


Мора бити жртвовано много тога. Ту се враћам на одговор на Ваше прво питање. Мора бити жртвован его, време, рад, очекивања. Самоћа је неизбежна и претешка. То није за сваког.
Мене је одувек било страх да роним отворених очију, односно да отворим очи у води. Иза Сунца је слика, односно метафора која нема фиксирано значење, ја остављам креативном потенцијалу читаоца, у који верујем, који желим да подстакнем и који, на крају крајева, коначно довршава моју књигу, да сам замисли, разуме, осети, види шта је то иза сунца. Једна од неопходних особина је да напустиш страх од непознатог, од чињенице да ти со може нагристи очи.


8) „Уосталом, мене је увек занимао сукоб, како се нешто формира у односу на препреку. Борба снажи дух, тако се постаје прави, истински путник” – твоје су речи из поговора у књизи Три мита о путовању иза Сунца. Са каквим си се препрекама суочавали изграђујући часопис и пишући књиге, односно како су те препреке на том путу формирале?


Препреке су, пре свега биле, “проза прилика” – чињеница да не могу да седим, пишем, мислим, дружим се и путујем. Чињеница да годинама ниједан викенд нигде нисам изашла или отпутовала. Препрека је била недостатак времена а, касније, и снаге. Морала сам да радим, а припадам уништеној и несрећној генерацији која је 2000. године имала 15 година. Мислим да нам треба један озбиљан генерацијски дијалог и свођење рачуна. Шта је једна генерација имала, а шта је оставила у наслеђе наредној. То ја зовем веома важним друштвеним унутрашњим дијалогом.
У најнељудскијим условима какви се могу замислити у овом делу света (који не истичем квалитативно, али који не могу да поредим са афричким или азијским земљама, по природи ствари, већ са земљама које су ми много ближе) требало је и радити и писати и постојати. Верујте ми: о марксизму причају они који никад терор дивљег капитализма и транзиције нису осетили на својој кожи. О комунизму причају искључиво они који апсолутно никада нису радили у некој фирми, нарочито не у канцеларији, тој микро слици саме државе и друштва, који никада нису примили плату 22. у месецу (а требало је првог).
Они који осете ту врсту неправде, уопште они који нешто у животу искусе, они не причају, они не постају тако одлучни у својим ставовима, они не деле у тако тоталитарном маниру свет на Да и Не. Они постају скептици, они постају уморни, постају циници, постају нихилисти, постају згађени. Рђа презира почиње да им нагриза душу. То су, заправо, људи из подземља. Видиш да ништа није решење и да је све, не релативно на начин старог скептицизма, већ страшно. Страшно. Без оног префикса блиставо. Само страшно.
У тим околностима требало је мислити о уметности. У околностима када сте приморани да два сата дневно користите (при)градски превоз током којих видите и прошлост и садашњост своје земље. Онда осам сати (најмање) радите са људима који вам јасно кажу шта је будућност.
И насупрот томе: моја соба, моје књиге (не наслеђене већ купљене од мог новца, од моје
плате – индивидуалном вољом и радом класу је могуће превазићи!), музика, фотографије са
путовања. То је та жеђ за лепотом коју стално помињем. Она извире из бруталне стварности којом смо окружени а не из етикете (која је еуфемизам за псовку) „елитизам”. Наши савременици, професори софисти су политичким конструктом прогласили речи “лепота”, “инспирација”, “сањарење”, “пејзаж” (то могу бити политички конструкти, и често јесу, али нису само то, не можете их једино свести на конструкт који је у служби злоупотребе), све те глупости које лупетају лажни пророци чије је јемство за интелект чињеница да их нико не разуме док говоре и пишу. Е, то је политичка злоупотреба моћи и знања, то је перфидна политичка доминација, то је та ништавна прича о “концепту”, “дискурсу”, “пракси” која
потчињене треба да и даље држи у потчињености. И концепт и дискурс и пракса су релевантни појмови али њихова злоупотреба, која је ту да софистички прикрије суштину а истакне појаву, је проблематична. Пун је универзитет таквих. Моје писање и мој приступ далеко су од тога.
Током писања, дакле, на оба фронта, и на универзитетском и на свакодневном, имала сам само и искључиво препреке. Међутим, ја припадам психолошком типу који на препреку
изненада добија још јачи начет воље и одлучности.


9) Која је следећа “дестинација” Ане Арп? Хоће ли бити сапутника?

Следећа дестинација је трећа књига. Мислим да ће бити – када је реч о приступу – нешто
потпуно ново. Ипак, различитост није сама себи циљ. У наредних годину дана чека ме и рад на ономе што је суштина сваке књиге, на самом садржају. Једва чекам да вам покажем шта сам урадила!

Оливера Драгишић

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s