БОРИС РИЖИЈ (1974-2001): КАКО СМО ЛЕПО МИ ЛОШЕ ЖИВЕЛИ

“Сви су мислили да сам боксер – а ја сам био поета, поета.”

Борис Рижиј (1974-2001) био је један од најталентованијих руских песника друге половине 20. века. Рођен је у Чељабинску, у породици рударског инжењера која се 1980. године преселила у Свердловск, у фабрички округ. Прве стихове је написао са четрнаест година, када је понео и титулу шампиона града у боксу за млађе јуниоре. Студије на рударском факултету је уписао 1991. године, када се и оженио, а потом добио и сина. По завршетку основних студија је уписао постдипломске студије, а 2000. године је стекао звање млађег научног сарадника. Објавио је осамнаест научних радова из области рударства и геологије. У Санкт Петерсбургу је објавио књиге песама И све такво (2000) и Љубав (2000). Наредне године се убио – вешањем у родитељском дому. Постхумно је објављена збирка песама На хладном ветру (2001).

Неки сматрају да узрок његове смрти треба тражити у последици вртоглавог песничког успеха. Други мисле да га је сустигло “незадрживо пространство руске свакодневице пред којим је лирска душа била немоћна.”

Рижиј је написао 1300 песама, јер није могао да их не напише.
Био је песник Перестројке и друшвено-политичке транзиције коју је руско друштво доживело на прелазу два века.
У његовој поезији има предграђа, жаргона, неба, музике, смрти, љубави, патње, Русије, пријатеља, Блока, Јесењина, Волге и Бога.

Избор из поезије Бориса Рижија је 2011. године (поводом десетогодишњице песникове смрти) објавио Фонд “Принцеза Оливера”, у преводу Светислава Травице. Збирка песама носи назив У Русији се растаје заувек.

“Као враћам се и под бомбама страдам.
Снег и земљу експлозија буди.
И убијен, у сиво блато падам…
А, ти ме пробуди, пробуди.“

1.

Са длана, циганко, хоћеш ли умети

Изгатати ми судбину клету?

Циганка рече: ти ћеш умрети,

Такви дуго не живе на свету.

Биће ти туђи син и женица,

Другови ће непријатељи постати.

Питаш се шта ће те убити? Кривица.

Ал` ти је никоме немој дати.

Зашто сам крив? Јер си жив! –

Смешка се и глада ме у очи.

Са пијаце трешти познати мотив

И просијавају се небеса у ноћи.

2.

Тих бајословних година је знало

Пиво нам ваздухом постати,

И ко ваздух је умело нестати,

Али се понекад поново јављало.

Пред радњом сваке вечери клете

Стајали смо, тихо причали весели:

“Како смо лепо ми лоше живели”,

Пушећи на верту цигарете.

И сав у привлачности некој,

Премда је сачињен грубо,

на пар корака од нас далеко,

Живот се одражавао тупо.

И само ће небо можда хтети

Да гледа упорно и нежно

Оне што се односе неопрезно

Према дивном глаголу “живети”.

3.

За Обвом – Кама, за Камом – Волга,

По небу и по гори пут води клизав,

Као омађијан стојим на крају, и шта онда,

Не знам ни како, ни шта ће бити, не знам.

Над реком што се по татарски зове Обва

проживех два месеца, можда ће и више бити,

али, не због тога што живот бих свој снова

започео, што би прошло вредело продужити.

Бура је беснела тамо где се у Каму

сливала Обва, а нешто даље текла Волга.

Као Пушкин са сељанима насамо

пушио сам, расположења безбрижна и горка.

А на оном остављеном превоју што се плави

као у јефтиној песми где душа је цвилила –

те, жена напустила – пријатељи издали,

те, пријатељи издали – жена напустила.

И касно ноћу у кревету, у помрчини,

мислим како је лета мање сваког дана

и схватам све јасније да нису криви

ни једни ни други. Песма је отпевана.

Свитало је. Грмели су Камази и ЗИЛ-и,

теглиле се лењо натоварене барже,

и већ смо на почетку септембра били.

И небо парајући стајале су страже

бреза и јела у самртном спокоју.

Прихватам, без усхићења великога,

од свих димензија туге – било коју.

За Обвом – Кама, за Камом – Волга.

4.

Кад шеташ се ноћу каналом

Куда желиш, мислиш: живота је мало

Да би се до тужног краја могло доћи.

Град твој спава. Ни са ким пут тај проћи.

Тако спава да ти се чини неизбежном

Свака срећа. Трба само опрезно

Корачати, да нико се не пробуди.

Господе, како спавају ови људи!

Како бих желео да крај тог бршљана

Седнем и заспим обгрливши колена.

Страшно је и мислити у тај нежни час

Каква ће још бол да пробуди нас.

5.

До јутра се дружили са Блоком.

Говорили опако, жестоко.

И залетао се у прозоре снег

Са неба плавог као море.

Ово је Рижиј Борја, са ожиљком што је.

Онај – Дозморов Олег –

филолог, развратник, Дељвиг,

наизглед умница, скандалист,

женскарош, пијаница, дете лудо.

Боже, какво је само чудо

Блок, како је драг, како је чист.

Говорили, пили, певали неке ствари.

Стоп, ма, ко смо ми у ствари?

Да позовемо девојку коју?

Две лепотице невиђене

у чисте хаљине обучене,

две Московљанке, мајку ти твоју.

И до смрти неће избледети та слика,

како су стајала два песника

Пред отвореним прозорима:

јутро, младост и умор, зна се.

А са свитањем будила се

читава огромна домовина.

6.

Орфеј

И модри се галеб у ваздуху преврнуо…

И бело се једро на небу отворило…

Ти си плакала и, гле, ја сам се осврнуо.

У твојим сузама свет је боравио

И као бисер се расуо и распао

И са тобом сам заувек остао

И са морем се црним занавек опростио.

Галебе, сребрни, замахни крилом смело,

Затрпај последње звезде ко плугом.

Опрости за оне које памтимо невесело,

Које смо љубили свим срцем и тугом.

Сурово је све то и жестоко за мене.

Хладан је ум. Срце нема опомена.

Ми се ничега не сећамо дуго.

Памтим те косе и та рамена плачна…

Знам, све ће од сада другачије бити.

Постадох сенка, а реч моја сумрачна

Утихнуће, тишина ће је скрити.

Хтедох са тобом на светлост изаћи –

Беше кратак пут, ал` је живот краћи

И цењен мање од грчког плача.

7.

Елегија за Елу

Jедне јесени школске – време очајно,

Просто је хладноћа по кожи милила,

Наши су се погледи срели случајно.

На анђела си мени личила.

Комсомолске су шумиле масе,

По гаражама су пушили пионири.

После задњег часа, зна се

Да нађемо се на сквер смо јурили.

У белој блузици, са лицем детињим,

Слушала си важне речи педагога.

Ја слушао нисам, желећи да погодим,

Анђеле, шта у теби има земаљкога.

И док намештах ципеле, пред свима,

Нисам могао видети то, што гледало је,

Мојим школским плавим очима,

Бог – твоје очи небеско плаве боје.

Је ли знао – да ћу након четири године

вратити се са праксе, на лето.

И да ћу свакако доћи до страшне истине –

Да тебе више нема. Како је просто све то.

Прићи ћу прозору. И шта ћу сазнати?

Само то да свет се није изменио

Од Москве до – Бог свети ће га знати.

Сви живе. Нико се није устрелио.

А победоносно се небо заледило.

Уз зид се спуштам на под бетона,

Да би се заувек у потиљак забило

Сећање, ударајући у бетон монотоно.

На анђела си ти личила.

Како си само умрети смела!

Ела – јецам. Боже, каква је била.

У плафон гледам и плачем. Ела.

8.

Мени је град овај до безумља мио. –

У њему сам тебе заволео, себи опростио.

Сву ноћ смо шетали, а кад је разданило,

Магла је пала. Загрлити те тако сам хтео

Али као да руке подићи нисам смео,

Боље рећи, као да их и није било.

Као да су се улице те и мостови

Наједном раздвојили. Град, ја и ти

Измешали се, као пара са паром,

Ево, уместо речи гомила облака

Из мојих уста. И моја реч је лака

Испуњена час срећом, час кошмаром.

Ево ружичастог – ја тебе желим,

Ево и плвог – гле, полетећу, велим,

Ево и сивог – заједно преко света

Летимо, тамо где нико нас чекати неће.

Тја, осим, можда, саме среће,

Обрачунате за, рецимо, двеста лета.

…Ево, ружичастог – ја тебе волим.

Ево и плавог – ја тебе молим,

Воли ме, макар са муком, доврага, –

Ено и црног, ко црног ће да спречи, –

Не, не знам шта бих хтео рећи.

Па, ипак, не остављај ме, драга.

10.

У Русији се растаје заувек.

Град је од града толико далек

да од муке

ја задрхтим “збогом” шапнувши,

руком својом случајно такнувши,

њене руке.

Дуга је у животу свака стаза.

Шта је руски Бог, ја бих да сазнам.

“Наравно ја

ћу се вратити.” Нећу се вратити никада.

У Русији никоме нема повратка.

“Душо моја

доћи ћу.” Макар за хиљаду година.

Каква ситница, каква туга наивна –

ми се заувек

праштамо. “Не дај да суза слети”.

Да, доћи нећу. Очигледно ћу и умрети

много пре.

У Русији се растаје заувек.

Додај парченце леда тек

већ хладним стиховима.

…И воз ће низ падину слетети,

…И авиони ће, до звезда долетети,

и изгорети на њима.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s