Откривање паралелних светова: Афричкa књижевност у Југославији (Немања Радоњић)

Текст представља прилагођени одељак из дисертације београдског историчара Немање Радоњића (Институт за новију историју Србије). У њему је испитана веза између политичког контекста (југословенска политика несврстаности) и присуства афричке књижевности у југословенској култури. Немања (1989, Kрушевац) завршио је основне и мастер студије историје на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је на теми Слика Африке у Југославији (1945-1991).

У лето 1935. у Шибеник, приобални град на економској и друштвеној периферији краљевине Југославије, вратио се са докторских студија лингвистике у Паризу локални момак, Петар Губерина. Са собом је, као госта на летњем распусту, повео једног колегу, пријатеља, који је био више него необичан посетилац, и више него нова појава у Шибенику, Југославији. У питању је био Еме Сезер (Aimé Césaire), сиромашни црни студент са Мартиника, острва на Карибима, француске колоније. Путеви ове двојице интелектуалаца укрстили су се у једној студентској мензи у Паризу, а њихово пријатељство је продубило међусобно разумевање положаја  припадника потлачених народа у културном, географском, економском и политичком смислу. Приликом једног од њихових излета на локалној плажи Мартинска, Сезер, даровити песник, загледан у Јадран, носталгичан за својим домом, и повезујући пејзаж али и назив имена Мартинска са својим родним Мартиником,  почеће да саставља једну од најчувенијих песама  покрета црнаштва : Cahier d’un retour au pays natal (Дневник повратка у домовину). У следећим годинама ова песма доживеће неколико издања, инспирисаће бројне ауторе широм Црног Атлантика (Black Atlantic), од Кариба у Америци до Златне Обале у Африци. Међу издањима најчувеније ће бити оно из 1956, у руху чувеног париског црначког издавачаPrésence Africaine, a писац предговора француског издања и преводилац српскохрватског издања биће управо Петар Губерина, тада већ југословенски академик.


Eме Сезер и Петар Губерина у Паризу 1934/1935

Читавих четрдесет година после догађаја на обали Јадрана, средином седамдесетих, један Југословен стајао је на афричкој обали Атлантика. У питању је био песник и амбасадор Југославије у Сенегалу Ацо Шопов. Инспирисан својим боравком у овој динамичној западноафричкој земљи, чији је председник Леополд Седар Сенгор био наследник Сезера на трону првог песника покрета црнаштва, Шопов ће написати збирку песама коју ће назвати Песна на црната жена. Критичар Политике, Милан Ђурчинов, посебно ће истаћи песму која се нашла у овој збирци, под називом Загледан у океан. Ђурчинов је писао да је Шопов успешно заобишао „прост егзотизам“ и „вулгарни еротизам“ и са истанчаним сензибилитетом за Другог писао о Африци. Што је још важније, радило се о практично јединој југословенској песми која је тематизовала афричко ропство и трансатлантску трговину робљем.  По завршетку мандата, 1975,  у потезу који је синтетизовао југословенску јавну дипломатију и постојеће личне везе у књижевном свету, амбасадор Шопов позвао је председника Сенгора да  посети Југославију и том приликом прими највишу песничку награду на манифестацији Струшке вечери поезије; награду коју су тих година добили и Десанка Максимовић те Пабло Неруда. Ове две деконтекстуализоване слике странаца на туђој обали који географску и имлицитно културну удаљеност преброђују песничким сентиментом чине само мајушни део изненађујуће динамичне и живе размене између афричке и југословенске књижевности, нарочито у хладноратовском свету.

            Дуго су о Африци писали други, те се за право знање о континенту трагало у европским библиотекама, а за „аутентични“ доживљај континента читали су се пустоловни романи који су често контрастирали европске јунаке и афричку сценографију. Европско образовање помогло је афричким ауторима да се пробију са колонијалне периферије. Будући председник Анголе Агостињо Нето (Agostinho Neto) био је члан интелектуалног кружока у Лисабону, где је студирао, а будући председник Танзаније Џулијус Њерере (Julius Nyerere) био је успешни преводилац Шекспира. Нешто пре Другог светског рата стекли су се услови да сазри нова генерација афричких писаца те су се искристализовале форме које ће постати доминантне у афричкој књижевности и шире гледано, уметности писања. То су биле најпре поезија и реторика, затим драма и позоришни комад, а уз то и роман. Афричка књижевност друге половине двадесетог века одражавала је највећим делом оно искуство које ће касније бити прозвано постколонијалним, те је често за своје теме имала империјално освајање, ослобођење, колонијализам,  радничке, герилске, затворске, приче из гета (ghetto), слама (slum) и бидонвила (bidonville), приче жена, избеглица и потлачених, приче појединаца и група које су долазиле са различитих маргина.

Несумњиво, у Југославију је афричка књижевност најпре долазила у њеним метрополским преводима, али је још пре тога слика Африке долазила из европске књижевности. Педесете године означиће прелом у коме ће се директном везом са Африком, чему је погодовала изузетан феномен формирања нових веза између Југославије и Африке који се данас највише препознаје у активности Покрета несврстаних земаља, почети промена рецепције афричке књижевности у Југославији и тиме слике Африке у овој европској земљи. Социјалистички интернационализам, активна мирољубива коегзистенција, доследни антиколонијализам и антирасизам, као и стварање несврстане политичке, економске али и културне мреже омогућили су циркулисање посве другачијих слика и изградњу солидарности народа Југославије са народима Африке, Азије и Латинске Америке, као и упознавање њихових традиционалних и националних култура.

            Добар пример за опстајуће слике Африке у Југославији у домену књижевности, а базиране на колонијалним обрасцима представља појава првог послератног превода Тарзана Едгара Рајса Бароуза (Edgar Rice Burroughs) 1952. На југословенске савременике овај роман, који је већ и пре Другог светског рата био трансмедијски феноменен доступан и у виду стрипа и на филмском платну, оставио је jaк утисак јер је представљао прву могућност да се у дечијој машти формира слика Африке. Била је то Африка непроходне џунгле, горила, и хибридних, измишљених врста животиња, жртвених олтара, „добрих“ и „лоших“ белаца; сва из сенки викторијанске маште. Сличан утисак остављало је класично дело епохе империјализма Срце таме, Џозефа Конрада (Joseph Conrad), написано почетком 20. века, а  чији се српскохрватски превод појавио 1957. Међутим, већ 1952. појавила се и прва збирка афричке прозе у Југославији, у чијем предговору је преводилац Мирко Паут, поменуо и име Ричарда Рајта (Richard Wright), афроамеричког писца и активисте, што показује веома рани утицај панафричке и постколонијалне мисли на југословенске културне раднике. Истовремено, аутентични афрички роман схваћен је као једна достојна форма за превод у Југославији. Тако је средином педесетих преведен анти-апартхејд роман Плачи вољена земљо Јужноафриканца Алана Патона (Alan Paton), а такође и роман Нигеријца Амоса Тутуоле (Amos Tutuola) Пијач палмина вина, чији је утицај на вредновање афричке књижевности уопште био огроман. Дакле, паралелно са световима најмрачније Африке из Тарзана и Срца Таме, појављује се и свет политички ангажованог романа, односно савремене Африке у броби против колонијализма и расизма. Африку из викторијанске маште, смењује Африка савремене стварности.

            Преводи афричке књижевности потом су објављивани широм југословенске државе, одржавајући константну линију комуникације између југословенске и афричке књижевности. Taко је, на пример, роман Камара Леја (Kamara Laye) L’enfant noir, преведен само три године по оригиналу 1956. као Црно дете, а његовој опстајућој популарности код југословенске публике сведочи и то да је касније преведен и на словеначки односно македонски (1962 Црното момче, 1980, Черни отрок). Преводило се са енглеског, француског, арапског, португалског, а преводи су настајали у просеку десетак година од оригинала. Познатија дела врло често су објављивана код удружених издавача, односно најпознатијих издавачких кућа у Љубљани, Загребу, Сарајеву, Скопљу, Београду и објављивана су у великим тиражима.  Југословенски књижевни преводиоци, па чак и неколицина обласних специјалиста за поље Африке били су на прамцу упознавања афричког Другог. Aфриканисти који су изашли из школе др Петра Губерине, попут др Бисерке Цвјетичанин, која је докторирала на теми Роман и афричка збиља, или др Наде Швоб-Ђокић, која је докторирала на теми Развој у афричкој књижевности, били су кључни актери ове сарадње јер су својим зналачким предговорима, поговорима, и уређивањем давали афричком роману потребан књижевно-историјски оквир.

            Овај културни феномен донео је потпуну маргинализацију изванафричких, западноевропских романа који су често са собом носили сенку колонијализма и старих образаца кроз које се гледао читав континент. Ради илустрације износимо чињеницу да је роман Moja Aфрика (Out of Africa), Данкиње Карен Бликсен (Karen Blixen) из 1937., преведен у Југославији тек пошто је истоимени филм из 1985. овенчан Оскарима и досегао широку популарност у Југославији, нарочито после премијере у Загребу којој је присуствовао режисер, Сидни Полак. Међутим, како филм, тако и роман дочекан је у Југославији и критичким тоном. То не треба да чуди, јер је југословенска публика некoлико година пре тога, управо у Загребу, „разграбила“ роман Османa Sembena (Ousmane Sembène), сенегалског филмског пионира, који је загребачка Стварност продавала под оригиналним именом на Волоф језику Banty mam Yall,  а који је нудио посве другачију визију континента.  Поред тога, специфично за Југославију, будући да је била социјалистичка држава са јаким политичким везама на глобалном Југу, а истовремено имала специфичан систем „цензуре без цензуре“, видимо да су активно превођени и романи који су оштро критиковали нову афричку пост-колонијалну политичку елиту као клептократску, крволочну и опортунистичку, а са којом је југословенска политичка елита уско сарађивала. Тако је у два издања објављен чувени роман Кенијца Нгуги Ва Тионг’o (Ngũgĩ wa Thiong’o) Blood Petals из 1977 (Крвави цветни листи, Крваве латице 1980).

            Поред романа, у Југославији је високо вреднована афричка поезија. У складу са постулатима тога времена и сарадњом преко мреже Покрета несврстаних земаља  давано је на значају националним књижевностима. Тако су издате књиге попут Савремена јужноафричка поезија, Савремена поезија Кеније, Танзаније, Уганде, Савремена поезија Сенегала итд. Поговоре и предговоре овим збиркама писали су како поменути обласни специјалисти тако и афрички песници, па се често у тим текстовима наглашавала сличност која је тражена у међународној солидарности са потлаченима, или пак у области менталитета и песничког сентимента. Неке од тада преведених песама, попут јужноафричке анти-апартхејд поезије, ушле су и у наставни програм књижевности у средњим школама, где ће се задржати и после распада Југославије.

 Најпревођенији афрички песник у Југославији био је Сенгор, па његове песме, или његов утицај, можемо наћи и у цитатима политичара, путописаца, песника и прозних писаца. Заинтересовани Југословени могли су да пронађу Сенгорове песме у специјализованим часописима као што су била Поља, а од 1963-1981 и у посебним збиркама или преводима које су издавали Напријед, Младо покољење, Нова Македонија, Рад, Багдала, Инситут за земље у развоју. Када се вратио из Дакра у Југославију 1975, Шопов је приредио једну збирку Сенгорове поезије (Поезија, Скопје: Нова Македонија, 1975) те је у предговору парафразирао чувени текст Жан Пол Сартра из његовог увода у афричку поезију (Црни Орфеј), рекавши да је Сенгор „Хомер, Данте и Вергилије Африке.“

Издања „Багдале“ из Библиотеке несврстаних

У периоду хладног рата и деколонизације, који се умногоме временски преклапао, са првим афричким државама које су се ослобађале европске контроле од Либије (1951) све до Намибије (1990) афрички писци били су веома политички ангажовани. Нарочито је период педесетих и шездесетих, период интензивне антиколонијалне борбе али и теоријског обликовања афричке интелигенције, донео плодне писце и велике радове о националној, економској и културној еманципацији. Како „англофони критичари објективне колонијалне стварности“ како их је називао постколонијални теоретичар Роберт Јанг, тако и „франкофони критичари субјективне колонијалне стварности“ формирали су карактеристичан израз, израз који је у Југославији спремно дочекан, израз чија је основа било противљење експлоатацији, а на који су јако утицали марксизам и идеје афричке дијаспоре у Америци. Трактати, есеји и студије највећих афричких идеолога нису толико превођене колико су читани у оригиналу, од стране едуковане и заинтересоване југословенске публике коју су чинили политичари, људи из сфере културе, филозофи, политиколози, писци, путници и преводиоци.

Узмимо случај Франца Фанона (Franz Fanon), joш једног рођеног Мартиниканца, свршеног клиничког психијатра из француских школа, натурализованог Алжирца, филозофа опште, афричке револуције. Његове идеје о штетној мимикрији потлачених, односно потреби колонизованих да се револуционарним насиљем психолошки прочисте и ослободе не само физичке, већ и менталне колонизације, нису свуда једнако добро прихватане. Државе Источног блока почеле су преферирати везе са формираним марксистичко-лењинистичким антиколонијалним борцима и скупинама које су обећавале једну јаснију друштвену револуцију, а истовремено нису биле опасне за државни социјализам. У Југославији Фанонове идеје налазимо у циркулацији већ средином педесетих. Здравко Печар и Веда Загорац, помни посматрачи, помагачи и хроничари алжирске револуције сусретали су се са њим у Тунису, тада бази алжирских бораца. Одатле, Фанонове идеје полако су продирале у Југославију да би се најпре појавио превод на словеначки његове књиге Les Damnes de la Terre као Упор преклетих, да би се 1973. појавио у класичном издању које је приредила Вера Вратуша Ђунић под називом Презрени на свијету. Пар година касније Вера Вратуша, која је и докторирала на теми филозофије револуције Фанона, приредиће веће одломке из Фанонових других утицајних дела Социологија револуције, За афричку револуцију и Црно тело, беле маске. Ипак, упућени Југословени цитирају Фанона на француском и осамдесетих, што показује колико су оригинална Фанонова дела остала утицајна на већ формирану културну елиту током тих тридесет година.

Идеје оружане револуције морала је пратити револуција у књижевности, као природан део националне и културне еманципације. Управо ту симбиозу истицао је Амилкар Кабрал (Amilcar Cabral), вођа покрета за ослобођење Гвинеје Бисао. Овај, неколико пута тајни гост Југославије, којом приликом се сусретао са руководиоцима и где му је обећавана и пружана помоћ у оружју, опреми, лековима, добио је и „глас“ преко превода његовог трактата Култура и национално ослобођење објављеном 1978. у новосадском месечнику Поља. Ипак, Југославија је изабрала једну другу личност да преко ње изгради култ антиколонијалног борца, песника и ратника, који ће представити Африканца као човека способног и за револуционарну борбу и за стварање високе уметности. У питању је, наравно, др Агостињо Нето, вођа анголског покрета за ослобођење МПЛА. Нето је у Југославији био више пута, будући да је његов покрет у једном тренутку био највећи реципијент војне помоћи Југославије у Африци, али се посебно истиче његов боравак из 1968. Тада је анголски вођа био гост председника Тита, што му је давало политички легитимитет; Социјалистичког савеза радног народа Југославије преко кога је добијао помоћ; а потом је на Октобарским сусретима у Београду промовисао српскохрватски превод своје књиге песама Очију без суза.Овакви боравци афричких писаца у Југославији нису били реткост и изузетак већ правило.

Југословени су такође путовали и путовањима одржавали јаке и понекад личне везе са афричким писцима. Тако је Петар Губерина са поносом истицао да је био једини представник социјалистичких земаља на чувеном Првом конгресу Црних уметника и писаца, а који је одржан на Сорбони у Паризу 19-22. септембра 1956. Овај монументални догађај у афричкој културној историји био је кључна тачка афричког повезивања и почетак једне афричке културне ренесансе,а Губерина се тада нашао раме уз раме са великанима афричке мисли попут В.Е.Б. Ду Бојса, Ричарда Рајта, Франца Фанона, Ленгстона Хјуза, и свог старог пријатеља Еме Сезера. Порука коју је Губерина упутио конгресу, забележена у записнику овог скупа, истовремено је лична али одражава став југословенске културне јавности, будући да је Губерина био представник Савеза књижевника Југославије:

„Морална порука љубави свих раса и свих земаља у којима већ вековима живите сједињује се са вашом естетском поруком и чини с њом једну посебну заједницу у којој живот црних маса распршених по свету као и ваших уметничких дела говоре исти језик: језик афричке традиције и њеног цветања у посебним условима вашег рада и вашег живота усред пустоши која постаје припитомљена у вашим рукама.

Европа 20. века, као и остале земље са свих континената које су пропатиле као и ваше током своје прошлости – уз њих и моја земља која се увек налазила на страни оних који пате – цене вашу поруку и разумеју је.

Читав свет који иде ка ослобођењу и борби против угњетавања не може подржати ропство држава,људских душа. Црни писци и уметници окупљени на конгресу, нека моја порука служи за ширење ваше поруке.“

Чак и када је три године касније поново био југословенски представник на Другом конгресу Црних писаца и песника, одржаном у Риму од 26.3. до 1.4.1959, Губерина је истицао првенство Југословена у препознавању потребе за солидарношћу са афричким писцима, првенство у односу на „беле“ и „блоковске“ земље. Губерини се највише у сећање урезао тренутак када је Франц Фанон, тада већ тешко болестан од леукемије, успео на бину и позвао афричке писце да ступе у револуционарну борбу против колонијализма.

Да ови потези нису били само драз личног афинитета индивидуалаца или само борба за статус у високо-компетитивном хладноратовском свету несврстане, социјалистичке Југославије, говоре и касније посете афричких књижевника Југославији. Књиге оба лаурета Нобелове награде за књижевност у периоду до 1991, а који су били Африканци, и то Нигеријца Воле Сојенке (Wole Soyinka) Тумачи I-II; и Египћанина Нагиба Махфуза (Naguib Mahfouz): Mирамар, Сокакот Мидак, Сага о бедницима преведене су у Југославији. Сојенка је у Југославији боравио два пута, једном посетивши Пулу и Загреб, а други пут као гост београдског Сајма књига и издавачке куће Багдала из Крушевца, која је од седамдесетих издавала поезију народа Африке, Азије и Латинске Америке у едицији Библиотека несврстаних. Сајам књига је 1979. посетио и чувени нигеријски писац Чинуа Ачебе (Chinua Achebe), а након тога је одржао и запажено предавање о афричкој књижевности на Београдском универзитету. Стога, појава афричког писца је де-егзотизована и њима је призната самосвојоност и једнакост у књижевном смислу, те није могуће говорити о патернализму или културној суперматији у случају Југославије и Африке.

Jугословенска интелигенција афричку књижевност прихватала је на линији прихватања других култура по Леу Штросу (Leo Stross) “oнако како је она саму себе схватала“. У Југославији се под афричком књижевношћу подразумевала црначка књижевност у земљама испод Сахаре, без Етиопије. Ово није било чисто географско одређење, наиме, преводиоци и експерти за књижевност прихватали су ову поделу коју је сама афричка интелигенција наметала, поделу на црнаштво  и арабизам. Постојале су, заиста одређене разлике и у стилу, па чувени историчар Албер Хурани у својој Историји арапских народа, тврди да су савремени арапски писци фаворизовали роман и кратку причу. Др Бисерка Цвјетичанин објаснила је ову поделу уз употребу различитих термина имагинарне географије који су тих године циркулисали Југославијом:

„Афричка књижевност обухваћа књижевно стваралаштво у Африци јужно од Сахаре у тзв. Црној Африци. Арапски свијет Африке повијесно и цивилизацијски припада исламским култрама Блиског и Средњег истока.“

            У том смислу су се и профилисали преводиоци и приређивачи па су црначку књижевност преводили и приређивали Бисерка Цјетичанин, Нада Швоб Ђокић, Даша Шашић, Момчило и Ана Селић, док су арапску књижевност преводили оријенталисти попут Рада Божовића и Дарка Танасковића.  Сви они учинили су да се у социјалистичкој, несврстаној Југославији чују афрички гласови (African voices) који су директно, без посредовања Париза, Лондона, Лисабона, говорили о себи и својим животима и афричкој стварности. Тиме су и помогли да дође до темељније деколонизације знања и до својеврсног „социјалистичког постколонијализма“, феномена о коме је у случају Пољске писао Адам Кола, компаративиста из Торуна.

            Период 1950-1991 јесте био врхунац контаката између простора који су насељавали Јужни Словени и простора Африке. Подупрети јаким политичким везама преко Покрета несврстаних земаља коме су до краја хладног рата припадале све афричке земље, а где је Југославија имала битну улогу, писци и преводиоци Африке и Југославије створили су специфичне културне мостове. Ти мостови били су тако важни да су прилично помогли у претварању слике Африке из далеког, дивљег и заосталог места, на који се „гледало из угла егзотике и фолклора“ у слику једног континента динамичних, вибрантних и разноликих националних култура, способних за културну продукцију која завређује пажњу и високо поштовање. У југословенском приступу афричкој књижевности, стога, нестало је егзотизације „Црне Африке“ и оријентализације „Арапске Африке“, а у њеној анализи појавиле су се прве назнаке постколонијалне теорије дискурса.

            Овај закључак можемо додатно потврдити ако погледамо ситуацију на пост-југословенском простору последњих 30 година. После распада Југославије, нестале су и велике издавачке куће, нестало је подршке за издавачке подухвате који су још једном оцењени као „егзотични“ или „непрофитабилни“. Међутим, са успоном проблематике положаја Балкана као пост-социјалистичког, али и и полу-периферног на прагу политичког признања у Европској унија, и са све чешћом појавом питања економског,културног али и политичког колонијализма или полу-колонијализма којем су подређене балканске земље, јавило се обновљено интересовање за афричке ауторе из периода пост-колонијализма.

Немања Радоњић

            Управо у годинама када су се појавила питања односа западноевропских држава према онима на истоку континента, када су мигранти из блискоисточних и афричких земаља почели да прелазе медитеранску и балканску границу и поново пропитују успешност и досег деколонизације у самим европским државама, мање издавачке куће у Београду и Новом Саду и другим градовима почеле су наново да издају афричке ауторе.

            Taко је Фанонове Црна тела, беле маске,  издао 2015. Меditerran publishing из Новог Сада, док је Презрене на свету  2017. издао Факултет за медије и комуникације из Београда који је пре тога 2015. издао Сезерову Расправа о колонијализму. Такође, мала издавачка кућа Darma books, 2019/2020. објавила је неке старе преводе (Тиого, Крваве латице) и нове (Ачебе, Свет који нестаје, Жене у рату).

            Време социјалистичке, несврстане Југославије можемо посматрати као својеврстан изузетак у културним контактима Африке и простора који насељавају јужнословенски народи. Никада пре није било толико доступно прочитати афричке романе, поезију, политичке трактате, и никада они нису били тако зналачки обрађени и приређени као у тих четрдесет година. Радило се о међусобном откривању, паралелних светова културе који су се, као што је то и правило, тим контактима неизмерно и трајно обогатили.

Немања Радоњић

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s