| Каква је веза између палеокина, раног српског филма и преображења? Наизглед неповезани појмови кроз текст Божидара Зечевића удружују се у необично тројство, све у намери да се одговори на питање које теорија филма, на челу са Базеном, мукотрпно покушава да разреши читав један век: „Шта је филм“? Божидар Зечевић (Београд, 1948) је филмолог, историчар филма, оснивач и главни уредник филмског часописа „Филмограф“. Члан је Европске филмске академије (ЕФА, Берлин). Дипломирао је драматургију на ФДУ у Београду, а специјализовао се на Универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу и Центру за мир и развој Универзитета мира Уједињених нација у Београду. Предавао је на домаћим и америчким универзитетима. Гостујући је професор на Институту за филмску анимацију у Ђилину, НР Кина. Председник је Асифе Србије и члан Извршног одбора ове светске организације за анимирани филм, као и огранка Фипресција (Међународне федерације филмских критичара) за Србију. Филмологијом антрополошко-структуралистичког усмерења бави се више од четири деценије. Објавио је више од сто студија о филму у земљи и иностранству и шест књига о филму. Добитник је бројних домаћих и међународних признања и награда. Као оснивач и директор Српског филмолошког центра руководи пројектом „Историја српског филма“. Текст који овде преносимо настао је као део будуће књиге о историји српског филма. Текст Постанак и душа етнолошког филма (Из: Међународни фестивал етнолошког филма, 12-16. октобар 2016, Београд, Етнографски музеј, Београд) ћемо пренети у три наставка. |
I, ПАЛЕОКИНО
Прва изворна подврста документарног филма у његовој историји – антрополошки или етнолошки филм – потиче из праскозорја човечанства: од онога замишљеног тренутка у коме је почела да се ствара магијска представа стварности. Истовремено, наговештена је још тада главна особина доцнијег кинематографа: спасти биће путем привида (Bazen, 1967, I, 7). Идеју пећинског човека да реалност представи у покрету, то јест динамички и кинетички дочара магијску привлачност лова, налазимо још у Алтамири, Куева де лос Кабаљос и Галериа дел Робле (20 000 год. пне.). Руска археолошка школа предвођена проф. Јекатерином Девлет1 нуди са простора Евроазије богат петроглифски материјал, који је Девлетова назвала палеокино због тога што јој је веома личио на неку врсту древног филма, тачније анимиране покретне слике, којом се изражавала уобразиља пећинског човека (Дэвлет, 2004, 2008). Епохалнa открићa пећинске галерије Шове – Пон Д’Арк у француским Алпима („Сикстинска капела палеолита“ Azéma, 2011, 65) не само што су померила границе покретне слике на више од 30.000 год. пне него су дала и прве конкретне доказе о постојању перцепције покретне слике живог света и његовог представљања у кинетичкој сукцесији призора у доба палеолита. Ова открића подстакла су развој нове дисциплине која се назива преисторија филма и која добија све више присталица, као што је проф. Марк Азема, аутор неколико капиталних дела из области „кинематографске“ пећинске уметности2 (Azéma, 2009, 2010, 2011). Али свему томе претходи необично откриће археолога од пре пола столећа, на источној обали Оњешког језера, у Северној Русији.
Палеокино
Тамо су пронашли галерију од око 600 петроглифа , загонетних резби на равним стенама саме обале језера или испод површине воде и дошли на идеју да је „илузија ‘живих слика’, на основу које је створен кинематограф, (била) позната човеку, по свему судећи (још) пре 5000 година …. Стручњацима је дуго времена било нејасно зашто су своју ‘галерију’ древни људи изградили на најнезгоднијем месту – непосредно уз саму ивицу воде. Утолико пре, што се у непосредној близини језера налази мноштво других погодних површина. Међутим, управо у том се и крије објашњење порекла загонетне галерије. Показало се да се при појави малих таласа, и пододређеним углом осветљења цртежи почињу кретати. Очигледно, ‘анимација’ на стенама имала је ритуални карактер и приказивала је борбу добрих и злих духова“ (Политика, 10. јули 1979). У време када смо у Етнографском музеју у Београду прослављали стогодишњицу антрополошког филма у оквирима Фестивала етнолошког филма цитирали смо ову вест како је до нас дошла, не знајући још ништа о предисторији и новим резулатима са овог источника (Зечевић Б, 2004).
Показало се да су до читалаца „Политике“ у ствари допрли одјеци истраживања другог руског археолога, Јурија Саватејева3, који је седамдесетих година прошлог века саопштио нова сазнања о преисторијском локалитету Демонов нос (Бесов нос) у близини ушћа реке Водле у Огњешко језеро, на северу Русије, у тадашњој совјетској републици Карелији. Тамо је још половином XIX века откривено светилиште из краја четвртог и прве половине трећег миленијума пне, чија је изузетна вредност одмах постала светска чињеница, па је једна од ових стена са резбаријама доспела и у Ермитаж. После дуже паузе у којој је овај совјетски регион био затворен за јавност, Саватејев је дао нови замах истраживању, применио нова сазнања и веома оригиналне технике истраживања, у које су спадали подводна снимања и систем осветљавања огледалима у условима дневног светла, што је „стварало необичне призоре“ (Лобанова, 1995,65) па није чудо што су огњешки петроглифи почели да се – крећу.
„У сликама записаним на камену очитавала се жеља људи да осмисле свет који их окружује, да му се саобразе, схвате његове покретачке силе и везе и да утичу на њих“ пише Саватејев. „Резултат су биле фантастичне представе покретане неким натприродним силама којима су се људи обраћали за помоћ. Такве митолошке слике и представе, саткане од фантазије и уобразиље, помагале су људима каменог доба да се определе према окружењу и учврсте везе са својом околином. Њих је могуће назвати ‘пећинским писменима’ или ‘листовима књиге од камена’ јер су пресудно утицали на свест своје епохе“ (Савватеев, 1999, 35). У суштини, био је то један од покушаја раног човека да стварни свет преобрази у фантастични путем повезаних динамичких слика које се развијају у времену и тако оствари извесну магијску сврху, чиме је, истовремено, откривена и – душа филма.
Из ових налаза сасвим је видљиво једно од открића преисторијског и историјског ума, у коме се назиру два основна момента: остваривање илузије стварности у покрету и магијско-ритуална сврха ове илузије. Тако се, преко бројних потврда истог открића у древном Египту, Вавилону, Асиру и слојевима доцнијих, средоземних супстрата, обликовао нарочити архетип, у суштини праобразац антрополошког или етнолошког филма, каквог данас познајемо: представити покретним сликама однос између изворног човека и његових творевина. Спасти биће путем привида, како је, истражујући биће филма још у пре његовог октрића у XIX веку, у доба првог документованог човековог стваралаштва – пећинске уметности, научавао отац модерне теорије филма Андре Базен4. Као и историчар Седме уметности, Жорж Садул, Базен је сматрао да ништа није стајало на путу развоју филмске мисли још од древног доба (Bazen,I,13-14).
Кроз тај однос палеокино се испоставља као редовна и легитимна појава. Ова синтагма Девлетове саздана је по грчком узору (palaiốs – стар, древан/ kinệma – покрет, кретање, али и cinéma) означава, дакле, првобитну намеру да реални свет изрази покретom међусобно повезаних и прожимајућих слика којима се постиже нарочита илузија метафизичке нарави. Како се овим ствара један вид корелата стварности, који на њу веома личи, овде су корени извесног метафизичкогреализма: чак и најфантастичнија представа делује као опипљива збиља. Пећинско сликарство се испоставило као пројава ове представе и стоји у души кинематографа, али и сваког приказивања у најчистијем, аристотелском виду. „Магијски реализам“ ове представе протеже се кроз историју уметности до технолошке појаве филма, који се налази на очекиваном крају овог ланца. И ево главног парадокса: филм је, дакле, постојао много пре него што је био рођен.
Цела Базенова идеја о филму потиче из пећинског доба. Ту се, истовремено, крије и откриће саме природе медијума: филм постоји захваљујући јединству чулне стварности и чулне обмане, у чијој се суштини крије магијска намера. Корени антрополошког филма, сежу, дакле, до зоре човечанства, што, у крајњој линији, само потврдило технолошко рођење филма, 1895. Како још не знамо шта ће бити са филмом (тачније речено – „покретним сликама“ – да ли оне данас мењају своју природу посредством дигиталних технологија и теже нечем још неоткривеном), не може се предвидети ни његовa будућност.
Јер не заборавимо: филм још није пронађен (Bazen, истo,16).
1 Јекатерина Георгијевна Девлет, научни секретар Археолошког института Руске академије наука, професор Московског државног универзитета и национални кооринатор Међународног научног комитета за преисторијску уметност, аутор је преко две стотине научних радова и девет књига међу којима нарочито место заузима монографија Митови у камену: пећинска уметност Русије (важнији радови у попису извора). У оквиру Номадског филмског фестивала (Кочующий северны кинофестивалъ) у Баренцбургу конципирала је 2008. прву велику изложбу под називом „Палеокино. Знаци на стенама северних мора“ (Палеокино. Знаки скал северных морей).
2 Марк Азема је аутор капиталног дела Преисторија филма и других научних радова (важнији радови у попису извора) је водећи археолог истраживач у Француској, аутор двотомне студије Пећинска уметност у акцији и Преисториа филма и редитељ филмова о пећинској уметности.
3 Јуриј Александрович Саватејев, главни научни сарадник Института за језик, књижевност и историју Руске академије наука, водећи истраживач археолошких локалитета на Оњешком језеру и Белом мору и аутор пет књига о овим налазиштима (важнији радови у попису извора).
4 Андре Базен је биће филма тражио и нашао у прастарој човековој тежњи да „од труљења сачува време“ : „Тако се у религиозном пореклу вајарства открива његова првобитна намена: спасти биће путем привида…Филм је идеалистички феномен. Представа коју су људи замислили постојала је у целости у њиховом мозгу, као на Платоновом небу…То је мит интгралног реализма, поновног стварања света по узору на стварност“ (Bazen, I,16).
Stella polare 