Бојан Станишић је рођен у Београду 1983. године где је завршио основну и средњу школу, а затим и дипломирао на Високој школи за пословну економију и предузетништво. По струци је дипломирани економиста са радним искуством у области информационо-комуникационих технологија. Писањем је почео да се бави у средњој школи. Пише приче, есеје, сатире и поезијu.

ФОТОГРАФИЈА КАО ОДЈЕК ПРОШЛОСТИ

Кроз читаву људску историју та је потреба непрестано расла – потреба да се унутрашње изједначи и стави у трајну и непомућену равнотежу са спољашњим, и да се један отргнути комад света што је сав саткан од вечите промене и преображаја трајно пренесе на какву чврсту подлогу или материјал што ће се кроз време сачувати од пропадања и заборава.

Фотографија је еволуција и револуција човека и уметности. Еволуција, стога, што је имала свој континуитет и развојни ток кроз све време постојања и трајања ликовног израза као облика и форме уметничког изражавања, а револуција, зато, што је током дугих историјских циклуса и техничко-технолошког напретка, преко савременог доба и примењене уметности, достигла највиши степен свога развоја.

Фотографија је реалност и реализам, светлост и сенка у својим бесконачним испољавањима. Кроз њу се постиже оно највише што човек, кроз уметност и опажање природе и света у себи, у одређеном тренутку може дати. Она је одјек, не само прошлог времена које је имало свој сопствени развојни пут кроз историју уметности, већ и домет људског духа који непрестано тежи да кроз развој и напредак постигне оно трајно и непомућено савршенство за које, још од самог освита људске историје, дубоко верује да га је могуће достићи.

Реалност у фотографији је оно што човек доживљава као стварно наспрам своје природе и карактера у тренутку док опажа спољашњи свет, док је реализам верна представа тога спољашњег збивања које се кроз објектив трајно урезује на материјалну подлогу, и стога је фотографија крајњи домет та два света која се између себе, кроз човека, вечито прожимају и преплићу; његов унутрашњи свет, сав саткан од идеја и маште, и његова тежња ка савршеном, вечном и непролазном, кроз примењену уметност достижу највиши облик свога испољавања.

Они допуњују један другог и тако достижу пуноћу реалности и реализма, спољашњег и унутрашњег, духовног и материјалног између човека и света који га окружује; они хране један другог и тако дају смисао његовој тежњи да достигне оно највише што се може досегнути кроз технологију и уметност – савршенство дубоког личног, емотивног, психолошког и духовног доживљаја кроз савршенство њиховог приказа на материјалном плану.

У тој заједничкој тачки у којој се прошлост спаја са уметношћу и технологијом стоји фотографија као највиша форма примењене уметности и, уједно, највиши степен реалности и реализма које је човек, до данас, кроз напор свога властитог духа и тежње ка савршенству у јединству спољашњег са унутрашњим, достигао.

Уметност је човеков напор да постигне трајно и непомућено јединство и хармонију између света у себи и света око себе, спољашњег са унутрашњим и духовног са материјалним, а као резултат тога напора стоји фотографија, као најдубљи одјек прошлости која пулсира у нама.

БЕСКРАЈНИ САН

Корачам, наизглед смислено и са јасним циљем пред собом

иако знам да на томе путу ничег више нема,

и да је све оно што се пружа пред мојим погледом

дато само у фрагментима једног далеког и нејасног сна

којег већ одавно неко ново и друкчије небо прекрива…

ТОЧАК ЖИВОТА

На неком вишем и сложенијем плану људске егзистенције на којем се обавља коначно и трајно изједначавање свих узрока и последица човекове патње, духовног страдања и физичког пропадања, све историје овога света, личне и националне, већ унапред су уобличене и претворене у један свеобухватан космички догађај у којем је свака акција већ унапред срачуната и стављена у тачан и правилан однос према циљу и смислу његовог живота.