БОЈНО ПОЉЕ

 Онај који убија
 Не убија.
 Његов мач сече сени.
 Већ у зору сви су
 Били мртви.

 Онај који напушта
 Пространо бојно поље
 Не живи,
 Јер је већ у зору
 Био мртав.
 Онај који умире

 Расечен оштрим гвожђем,
 Не умире,
 Јер нико не може
 Умрети двапут.

 Онај који лежи на самрти
 Устаје
 Кад зачује бојну трубу;
 Јер зна да нико никад
 Није умро.


МЕМОРИЈА

Случај и древна начела
Даће ти судбину и име 
Сенке на зиду,
Музика без времена.

Нејасне космогоније,
Све оно што не бележи историја
 – Шапат богова, и
 Заборав.


ХИМНА (КРВ)

Наше вино је пролеће,
Наш Бог је Крв.

 Ударци добоша,
 Звона која одјекују у ноћи,
 Дођимо и окупимо се овде –
 Наша свечаност почиње
 У блиставу поноћ.

 И подигнимо своје чаше,
 И своја срца
 Високо, још више:

 Наше вино је пролеће,
 Вино, опојно и лако,
 Што умире,
 У сунчани
 Час.

 Наш Бог је Крв.
 Наше вино је пролеће.


ИТАКА

 Ми пловимо ка Итаки. Од обале до обале, од звезде до
 звезде. Од времена до времена, од једне до друге
 негостољубиве земље, ка изгубљеним краљевствима.
 Кроз хаос и кроз анархију, у којој више нема ни оног
 доле ни оног горе. Кроз болест и помрачење. Кроз
 међувреме у којем више ништа није блиско ни далеко.
 Кроз заблуду и кроз грешку. Кроз дугу ноћ и кратки дан.
 Кроз рат који још није слобода и кроз мир, који није
 спокој. Од Златног века до Гвозденог века, од Христа до
 Антихриста. Од почетка до самог краја. Неки то зову
 прогресом, напретком, али то је напредовање у смрти,
 јер ми умиремо сваког дана, идући од зоре Златног
 доба ка потпуном помрачењу, у дубокој ноћи Гвозденог
 доба.
 Ми пловимо ка дивљини. Кроз рушевине градова и
 цивилизација. Кроз малодушност и кроз страх. Кроз сан
 и обећање другог почињања. Кроз радост и кроз
 потмулу бол. Кроз живот који нас спутава и кроз смрт,
 која ослобађа. Кроз лед и кроз ноћ. Ка звезданим
 пожарима, од Гвозденог ка Златном добу, од
 Антихриста ка Другом доласку.
 Наш језик је рушевина Знања, наше речи шупаљ одјек.
 Наше мисли су мутно сећање. Немоћне су да искажу
 истину. Немоћне су да искажу ко смо и куда идемо, ми,
 људи гвоздене расе, заточени у Гвозденом веку.
 Немоћне су да изразе неизрециво.


ФРАГМЕНТИ

 Шта је историја
 ако не сан који је
 уснио неки бог с лицем од хладног
 белог
 мермера?
 *
 Градови, подигнути на стени
 и завитлани право увис,
 у стрма и сурова
 небеса.
 *
 Дуге, бескрајне поворке,
 у бескрајној равници.
 Пепео. Прашина.
 Оклопи
 И снови.
 *
 Осунчане обале.
 Пешчане обале.
 Зелени градови
 на зеленој,
 панично усталасаној,
 површини мора.
 
 *
 Планинске стазе подрхтавају. Куле се руше. Тврђаве
 падају. Ватра се шири, све брже и брже, из самог
 средишта шарене слике, захватајући бедеме каменог
 града, прождирући литице и пешчане пустиње…
 *
 Ноћне приказе. Фосили рептила, с крилима змаја и
 главом немани, које су очи незнанца једном угледале у
 камену. Древни рудници још увек крију благо,
 закопано; оружја искована рукама патуљака за богове,
 за битку која ће се водити на самом крају света…


РУКЕ

 Долази обично у предвечерје. Састајете се кришом, у
 потаји, њен пољубац је овлашан
 Одавно више није млада.
 
Изгледа ти као да одлазиш за њом далеко, мрачном
улицом, путем без повратка.
 
Пратиш је погнуте главе.

Квари ритам твојих корака. У ходу често застаје.

Слуша шта јој говориш, и топло се смеје.

Има очи детета. Дрхти под капутом.

Прича ти онда полако о свему, и никад не помиње
децу.

Попићете неколико пића, и онда опет потонути заједно
 у ноћ, стојећи на палуби брода под црним једрима. Док
 јој придржаваш капут, подижеш јој с врата праменове
 црне косе. Мирише на кожу, топлу под тушем. Прате те
 злобни погледи полу-дама, са шминком разливеном
 испод тамних очију.

 Има звонак смех и топле руке. Своје меке прсте
 провлачи кроз твоју косу и допушта ти да главу дуго
 држиш у њеном крилу. У теби понекад без разлога
 изазива тугу. 
 
 Поред ње се осећаш као развлашћени краљ, као
 краљевић без наследства.
 Каже да од тебе не очекује ништа; ти ионако немаш
 много да јој даш. Џепови су ти празни. Нећеш имати ни
 за такси. Палиш јој последњу цигарету. Не можеш је
 оставити.

 Да ли је то срећа? О томе не знаш ништа. Једне ноћи
 ћете, то знаш, нестати у хладном срцу неона.

 Бориш се против тога.


ИРАН

Црно знамење, црне мараме.
 Кохорте ратника у црним хаљинама.
 Сев челика, витез који јаше пољем, трпећи подсмех
 врапца.

Чобани и њихова стада, раштркана по висоравнима.
 Њихови синови стећи ће славу у биткама. Похрлиће
 пустињама и незнаним земљама преко високих гора
 као оно јато од тридесет птица Симурга што летеше без
 предаха све до краја света.
 
Љутити цар је бичевао море, војске су следиле његов
 миг, али тада већ беше касно; царство се осипало,
 испод дневних догађаја јасно се назирало надируће
 расуо. Интриге и прељубе зацарише дворовима.
 Наложнице, курве кнежева, завладаше славним
 градовима и покрајинама. Владаше свирепо, у разврату
 и крви.

 Тако заборавише на Заратустру и на свештенике који се
 клањаху ватри.
 
Заборавише на орла и на змију, и на свете и
 староставне књиге, у којима се борише Ормузд и
 Ахриман, светлост и тмина.
 
 На речи Ахура Мазде, оштре попут стрела, и саткане од
 пламена.
 
То потраја неких хиљаду година. Све док једног дана из
 пустиње не изронише поклоници једног другог
 пророка, под полумесецом и зеленим барјацима, а
 Иран не пригрли његову веру у једног, свемогућег и
 невидљивог, бога.
 
О, ишчезла славо древне расе! Бедеми и просјаци, црна
 тамо столећа. Зидине и царства, усамљене тврђаве,
 које круни ветар, оштри мачеви и жута прашино година.
 
Ти ћеш устати у новом руху.