Кратка историја италијанске левице у Хладном рату – Неуспели покушај другачијег Запада (Богдан Живковић)

У европској историји Хладног рата на ободима Гвоздене завесе налазило се неколико земаља „изузетака“ у биполарном светском поретку. Југословенски пример и његова посебност нам, без сумње, прво падају на памет када размишљамо о тим атипичним случајевима, иако он није ни једини, ни толико посебан.

            Једна друга земља нам ређе пада на памет када размишљамо о неканонским актерима Хладног рата у Европи, државама које се не могу лако свести на припадност Истоку или Западу. Штавише, то је земља која је генерацији наших родитеља, одраслих у самоуправном југословенском социјализму, управо била парадигматична слика Запада, прозор у тај Рај западно од нас. За њих, Италија је то била због Сан Рема и Трста, конзумеризма у виду фармерки и еспреса, али и поред искуства старијих постоји низ разлога због којих је у нашим менталним мапама Италија нераскидиви део Запада, тог богатог и „уређеног“ света о коме маштамо, чак и када то не желимо себи да признамо. Ренесансни сјај Тоскане и Рима, Фелини, Леоне, долће вита, економски бум Италије шездесетих – само неке су од асоцијација због којих Италију тешко видимо ван Запада и његових историјских, политичких, економских, друштвених или уметничких норми.

            А ипак само мало дубљи поглед на историју италијанског друштва и политике јасно и убедљиво показују да је Италија, заправо, један лиминални простор, граница Запада у коме проказани Исток премрежава друштво.

            Пажљивом посматрачу нису потребни графикони о БДП-у, просечној плати или било ком другом друштвено-економском показатељу. Довољна је само једна шетња улицама Напуља или Палерма и свако ко се ту нађе врло брзо разуме да је Италија много више од западне Европе. Тако, на пример, после боравка у Палерму једна моја пријатељица, заљубљеник у арапски свет, ми је рекла да се у сицилијанској престоници осетила најближе ономе како се иначе осећа у Тунису. Стога, ако парафразирамо идеју Зорана Ћирјаковића да је Србија нека „друга“ Европа, за Италију можемо рећи да је нека „друга“ западна Европа.

            Историја италијанске левице у Хладном рату, као и целокупне италијанске политичке сцене тог доба, такође је прича о једној другој и другачијој западној Европи. У послератној политици западне Европе, левица је била интегрални део Златних година, један од темеља кејнзијанске државе благостања, тих срећних времена пре кризе седамдесетих година двадесетог века која и данас опстају као друштвени идеал, у исто време све даљи и све жељенији у данашњем добу пропасти „обичних“ људи. За разлику од те западне норме, у Италији је левица дуго била само пуки посматрач огромног напретка. Само један њен део, и то онај мањи, социјалистички, у једном моменту се прикључио изградњи италијанског просперитета, и то са значајним закашњењем.

            Пре него што дођемо до послератног доба, вреди кратко се осврнути и на историјске корене италијанске левице. На Апенинском полуострву не само да је постојао снажан социјалистички покрет, који је настао са развојем индустријализације у деветнаестом веку, већ је и руски Октобар подстакао стварање импозантног мунистичког покрета у земљи. Управо снага левице у периоду након Првог светског рата, видљива у масовним сукобима у фабрикама измучене Италије, Пирове победнице, дала је кључан импулс рађању фашизма. Током вишедеценијске власти Мусолинијевог покрета италијанска левица била је главна жртва новог поретка. Иако жестоком репресијом збрисана из земље, или сатерана у кетман из кога ће испливати тек са масовним покретом отпора 1943. године, социјалистичка и комунистичка левица је у том добу ипак стекла и велики морални капитал и углед, како у свету тако и у земљи. На темељу тог угледа, левица ће са падом фашизма иступити као кључан политички фактор.

            Као стуб отпора фашизму, италијански социјалисти и комунисти постали су и стуб покрета отпора који се формира у последњим годинама Другог светског рата. Тај покрет је био веома разнородан, и укључивао је један широк спектар политичких снага – од католика и либерала до екстремне левице. Тако хетерогени покрет је, у једној необичној и краткорочној синхроности, створио нову послератну Италију – Републику, и написао њен темељни акт – Устав. Са заоштравањем биполарне поделе Европе, већ 1947. године комунисти и социјалисти били су избачени из широке владајуће коалиције. Док ће социјалисти чекати готово две деценије да се у италијанску владу врате, комунисти, у пуном смислу те речи, више никада неће бити њен део.

У питању није била типска западна прича тог доба и маргинализација радикалне левице из главног политичког тока. Наиме, ту се радило о постављању темеља једне другачије политичке историје на Западу. По диктату Вашингтона, али и уз значајну помоћ једног унутрашњег фактора, Ватикана, постављени су темељи италијанске недемократије, система који је у својој суштини умногоме био једнопартијски. Неписани слоган тог система био је conventio ad excludendum, пакт да КПИ, ма колико гласова освојила, не може бити део власти. Стога, није чудо да, за разлику од остатка западне Европе, пад Берлинског зида у Италији није водио краху само левице, већ и целокупног политичког система. Обарајући КПИ, пад комунизма одузео је и демохришћанима, централној странци Хладноратовске Италије, raison d’etre.

            Вратимо се, ипак, на 1947. Посебност италијанске левице тог доба, у поређењу са остатком Запада, није лежала искључиво у снази комуниста, нешто што ће Италију издвајати и у наредним деценијама. Додатна посебност била је у чињеници да су и социјалисти, за разлику од својих европских пандана, били блиски Москви. Стога, и СПИ је делила судбину КПИ, и остајала далеко од било какве шансе да ефективно управља земљом. Таква позиција партије водила је незадовољству у њеном десном крилу, које исте 1947. формира социјалдемократску партију, први покушај привлачења левих бирача у главни ток италијанске моћи и политике. Ипак, ПСДИ никада није била странка која је могла да значајније оствари тај задатак. Ускоро, ту улогу је преузела ПСИ, која од совјетске интервенције у Мађарској 1956. године знатно мења своју спољну политику, удаљавајући се од Москве и постајући прихватљив политички партнер за Запад. Таква политика брзо је дала резултата и већ од раних шездесетих социјалисти се коначно враћају у државну власт.

Тољатијева сахрана – Ренато Гутузо

            Моменат уласка ПСИ у власт донео је велико попуштање тензија у италијанском политичком животу. Климава и ограничена већина којом су демохришћани до тада владали коначно је била проширена и на леви део италијанске политичке јавности. Савез демохришћана и социјалиста водио је деценији влада левог центра (centro-sinistra), од 1963. до 1974. године, коју је окончао утицај различитих фактора, пре свега глобалне економске кризе.

            Ипак, укључење социјалиста није пресудно демократизовало Италију. Ова политичка промена није донела од домаћих и западних центара моћи снажно жељену идеолошку умереност. Иако су се САД и Ватикан надали да ће сви национални политички актери имати за њих прихватљиве идеолошке позиције, то није био случај. Различити су разлози тог неуспеха. Са једне стране, сама СПИ није успела да оствари ту улогу. Иако је улазак у власт овој партији донео помирење и поновно уједињење са социјалдемократама, лево крило ПСИ није подржавало претерани реформизам који је улазак у власт донео, и одвојило се формирајући нову партију, ПСИУП. Партијским реформизмом није било незадовољно само лево крило, већ и значајан број бирача. Стога су, у периоду влада левог центра, социјалисти доживљавали благи изборни пад. Уласком у власт, СПИ је постала део клијентелизма и корупције, основне логике остваривања политичке моћи у Италији, умногоме иста као демохришћани. Са друге стране, комунисти су вешто артикулисали антисистемско незадовољство италијанских маса и побољшавали своје резултате. Презир и отпор према коруптивном систему више није ишао у корист целокупне италијанске левице, већ само комуниста. Додатни разлог за јачање снаге КПИ био је и у њеном све значајнијем и јаснијем дистанцирању од совјетског модела и утицаја, у време када је СССР значајно губио престиж на Западу. Такав спољнополитички пут партије, који је у последњим годинама свог живота трасирао Палмиро Тољати, успешно је артикулисан након совјетске интервенције у Чехословачкој 1968. године од стране новог партијског лидера Енрика Берлингуера.

По диктату Вашингтона, али и уз
значајну помоћ једног унутрашњег
фактора, Ватикана, постављени су
темељи италијанске недемократије,
система који је у својој суштини

умногоме био једнопартијски.
Неписани слоган тог система био
је conventio ad excludendum,
пакт да КПИ, ма колико

гласова освојила,
не може бити део власти.

            Нафтна криза која је раних седамдесетих утицала на цео свет, рушећи Златно доба и масовно благостање, посебно је потресла фрагилну Италију, меки трбух Запада. Блага већина коју су заједно остваривале „системске“ тј. Вашингтону прихватљиве партије, била је додатно угрожена, отварајући нови период политичке, друштвене и економске кризе. Капацитет СПИ да током седамдесетих прошири демократско поље и у њега укључи ону „другу“, леву, Италију био је све мањи. Огрезла у манама система, СПИ је константно била испод десет посто подршке италијанских бирача. Али, нису само мане социјалиста водиле томе да њихова партија није могла да понови раније резултате. СПИ је била, пре свега, угрожена једним другим фактором – растом комуниста и њиховом спремношћу да, након деценија отвореног непријатељства, коначно сарађују са демохришћанима и приближе се власти на националном нивоу.

            У Италији скрханој економском кризом и тероризмом, а подучен чилеанским искуством да без допуштења Вашингтона и сарадње са десницом нема власти за комунисте у једној земљи под америчким неоколонијалним утицајем, лидер комуниста, Енрико Берлингуер, раних седамдесетих одлучио се на велики заокрет у партијској политици. Његова нова стратегија, под именом еврокомунизам, била је умногоме амбивалентна и неодређена, али са неким јасним смерницама. У унутрашњој политици се суштински радило о социјалдемократизацији партије. Прихваћене су мере штедње као пут изласка из кризе, и партија је, иако никада у пуном смислу део владе, преузела одговорност за вођење једне капиталистичке земље у капиталистичком систему Запада. У спољној политици отклон од комунизма и СССР-а био је мањи него у унутрашњим питањима, мада се и ту радило о својеврсном реформизму. За Берлингуера приоритетни су били односи са некомунистичком левицом, као и жеља да се Вашингтон убеди у то да је КПИ, коначно, стабилан партнер који неће (значајно) угрозити америчке интересе и биполарни поредак. Стога, у идентитету КПИ комунизам је опстајао пре свега као традиција, име и бренд, док је партија, заправо, постала социјалистичка, уместо потрошене СПИ.

Берлингуер и Алдо Моро

            Испрва, чинило се да је у питању била успешна стратегија, како за комунисте тако и за целокупно италијанско друштво. КПИ је у другој половини седамдесетих остваривала историјске успехе, као никада пре, освајајући подршку од преко тридесет одсто бирача. За разлику од ранијег периода, обележеног снажним сукобом, па чак и непријатељством, седамдесете су биле године у којима су комунисти сарађивали са демохришћанима и Ватиканом, а чак су и западне силе почеле да омекшавају свој став према КПИ. Све је указивало на то да КПИ и масе које је прате полако улазе у Овертонов прозор тадашње италијанске политике и да ће италијански политички систем коначно укључити огромну већину грађана, а не само оне под вођством демохришћана и социјалиста. Чинило се да ће Италија тиме, након предугог чекања, заиста постати земља стварне демократије и друштвено-политичке стабилности.

            Убиство Алда Мора 1978. године распршило је наду да комунисти могу постати део власти. На унутрашњем плану, трауматични догађај срушио је крхко приближавање двеју Италија, леве и десне, поништавајући све што су Моро и Берлингуер својом сарадњом изградили у претходним годинама. Али, више од самих унутрашњих динамика, спољни фактори пресудно су допринели у одржавању антидемократије у Италији. Са једне стране, значајан је био совјетски фактор. Са растом совјетског империјализма крајем седамдесетих, а посебно након војне интервенције у Авганистану 1980. године, шансе комуниста да постану део италијанске власти двоструко су угрожене – распад детанта значајно је ограничио маневарски простор у спољној политици, а пад совјетског престижа рушио је и углед свих комунистичких и левих покрета широм Европе. Западна левица је услед совјетског експанзионизма губила моралну предност, и све теже успевала да себе представи као политички реалну и морално исправнију алтернативу.

Ипак, са друге стране, важнији и од убиства Мора и од совјетског империјализма биле су одлуке и жеље Западних сила. Упркос свим Берлингуеровим реформистичким напорима, и жеље да се учини прихватљивим Вашингтону (парадигматичан пример тога је његова изјава из лета 1976. године да би пре могао изградити социјализам под НАТО штитом него под Варшавским пактом), САД никада нису биле суштински спремне да одобре улазак италијанских комуниста у власт. Истог лета 1976, на самиту у Порторику, догодио се један сусрет од пресудног значаја за италијанску политичку историју. Без присуства италијанских лидера, који су били гости самита, лидери САД, Француске, Западне Немачке и Велике Британије разматрали су ситуацију у Италији након недавног изборног успеха КПИ. Остављајући италијанског премијера Мора у другој соби, Џералд Форд, Валери Жискар д’Естен, Хелмут Шмит и Џејмс Калахан донели су одлуку да италијанским комунистима не треба веровати. Тиме су шансе КПИ да уђе у власт биле запечаћене.

            Губећи тај пресудан моменат и шансу да уђе у власт, а поготово пропадајући у периоду након смрти Берлингуера 1983. године, КПИ је лутала и слабила кроз осамдесете године, дочекујући пад Берлинског зида као живи мртвац, спреман на неумољив и неизбежан пут у историју. Слабљење комуниста током осамдесетих искористили су социјалисти, ревитализујући своју партију у последњој декади Хладног рата. Вођена способним и талентованим реалполитичарем Бетином Краксијем, СПИ је опет прешла праг од десет процената подршке и играла веома значајну улогу у италијанској власти током те деценије. Кракси је био премијер Италије од 1983. до 1987. године, а у позитивне тековине његове политике убраја се и раст отпора америчком мешању у италијанска унутрашња питања и јачање суверености. Ипак, боравак у власти водио је и даљем труљењу социјалистичке партије, која је још снажније почела да учествује у коруптивним и клијентелистичким мрежама Италије тога доба. Са распадом целокупног политичког система у Италији деведесетих година, та корупција је постала огољена и, у многим случајевима, процесуирана. Бежећи од судских процеса и извесне затворске казне, Кракси се склонио у Тунис, где је и дочекао смрт. Ипак, социјалисти су и из својих последњих година оставили једно важно политичко наслеђе. Из пепела коруптивне мреже СПИ деведесетих ће испливати Краксијев кум, човек новог доба и пресудан актер у политичком животу нове Италије, насмејани и плебејски шармантни милански трговац Силвио Берлускони.

Кракси и Андреоти

            Различити су погледи историчара на историју италијанске левице у Хладном рату. У складу са својим идеолошким предубеђењима, неки жале што она није била умеренија, као у осталим западним земљама, јер би тако била више присутна у власти и оставила значајнијег трага у историји земље. Неки истичу унутрашње противречности, сукоб комуниста са Ватиканом и поделе у италијанском друштву, као пресудан фактор који је спречио већу улогу италијанске левице, чинећи парадоксално левицу масовном и снажном, али без практичних политичких доприноса.

            Једноузрочних феномена у историји нема, те је сигурно да је све наведено имало одређеног утицаја на историјске неуспехе италијанске левице. Ипак, вреди посебно истаћи један други фактор, значајнији од претходних, а то је западно тј. америчко мешање у италијанску политику. Вашингтонски вето и биполарна подела света осудили су италијанску левицу на то да она никада није могла бити своја. Одречено јој је право да се аутономно развија и у судару са локалном реалношћу еволуира и мења, значајније утичући на развој државе и друштва. У недемократској Италији, левици је наметнуто да копира туђе и друге моделе, оне остатка западног света. Тако је, заправо, била осуђена на недостижно „кашњење“ за циљем, страним, неаутохтоним и неаутентичним моделом. А када је италијанска левица и остваривала неке успехе у копирању западног модела, попут стратегије Берлингуера седамдесетих, за центре моћи ван Италије то никада није било довољно. Стога, може се рећи да је историја италијанске левице у Хладном рату била историја константног „кашњења“ за моделом који је не само био наметнут, већ и недостижан.

           Данас, 2021. године, када левице више у Италији суштински нема, та држава опет „касни“ у свом политичком развоју, не испуњавајући западну норму коју данас прописују Вашингтон, Брисел и Берлин. Сада је проблем десница и њено неуклапање у „нормалност“. За разлику од периода Хладног рата, данас се и многе друге државе и покрети не уклапају у норме status quo-а: од Британије која изашла из ЕУ, до мора анти-ЕУ држава и суверенистичких десних снага у разним земљама Уније. Као некад КПИ, све оне делују ван владајућег система. Вероватно је да ће те десне снаге на крају лакше наћи заједнички језик са западним центрима моћи него што су то својевремено могли италијански комунисти. Ипак, вреди приметити сличности и додати да је, на неки начин, актуелни суверенистички талас почео управо у Италији – ако је Трамп отелотворење нове деснице, његове вишеслојне сличности са Берлусконијем указују на суштинску политичку идентичност ове две фигуре. Ако је Италија, а тиме и италијанска левица, све време била неки „други“ Запад, цео Запад данас постаје све више „другачији“.

Богдан Живковић

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s