Сексуалност припада најинтимнијој сфери живота сваког човека, али коју по природи ствари није могуће сакрити од јавности. Нарочито у малим местима у којима се сви знају, међусобно контролишу и надгледају. Управо је таква варош био Чачак током највећег дела 20. века.

Контрола женске сексуалности у граду свакако је била већа него на селу, где се испод наизглед челичних стега обичаја и патријархалности „свашта дешавало”. Када су у питању српске вароши, много тога пореметила је окупација у Првом светском рату (1915-1918). Један број жена слободно је ступао у везе са аустријским официрима, а неке су са њима и отишле пре ослобођења града. Такво стање узроковано је и због великих демографских промена. Број мушкараца у Чачку се у односу на период пре рата смањио за 45,8 %, а жена увећао за 17,5 процената. Мушкарци који су дошли са Солунског фронта, такође су имали своја нова искуства.

Иако се у патријархалним срединама између два светска рата и даље много говорило о „поштењу”, мушкарци су и пре женидбе имали сексуална искуства, а у току брака, на неки начин, и институционализована неверства са сталним љубавницама, махом са села. Они богатији и утицајнији су наклоност, љубав и страст према њима приказивали кроз многе поклоне; неке су добиле и куће у граду, друге кафане у којима су отварале куплераје. Пред Други светски рат богати мушкарци би куповали својим сиромашним љубавницама отоман, предмет који оличава угодност и елеганцију, знак високе наклоности.

У једној малој вароши какав је био Чачак (1931. град је имао 2.007 домаћинстава смештених у 1.435 кућа), брачна неверства била су прилично позната, али то право је ипак више припадало ожењеним мушкарцима него удатим женама. Ако би нека удата жена јавно доводила љубавника у своју кућу, доживљавала би са својим партнером осуду целе паланке, због провођења „неморал-блудног“ живота. Са друге стране у граду су сасвим нормално радиле јавне куће. Рађала су се и ванбрачна деца. Пред Други светски рат у Чачку је 10% живорођене деце било „незаконито“; годишње се рађало око двадесеторо беба ван брака.

 Током окупације 1941-1944. године, поновила су се искуства слична онима из Првог светског рата, а везе жена са немачким војницима нису увек биле из материјалних побуда. После рата ове особе су жигосане на судовима националне части. Брачне и ванбарачне везе функционера комунистичке партије са таквим особама осуђиване су на партијским форумима.

Револуционарна промена из 1945. није условила и покретање сексуалне револуције. Старе форме живота и даље су биле снажне и важеће. Сексуалност се и даље мерила старим контрареволуционарним моралом, грађанско-сеоско- патријархалног порекла. После Другог светског рата јавно исказивање сексуалности средовечних мушкараца изван брака (на јавним местима),  углавном је било обележје радничке класе и сељака. Позорнице таквог понашања биле су локалне кафане на периферији града и најгора свратишта за камионџије. Публика је „уживала“ уз наивне еротске напеве певаљки у мини сукњама, чије упознавање и освајање повећава друштвени углед. Пијани гости су ломили чаше, показивали крваве шаке, срча је крцкала на поду, а певачице без много талента, па и лепоте, забављале су бројне госте.

Самачки живот и приватност интиме у малој вароши све до краја века није био лако остварљив. Број разведених жена у Чачку пре Другог светског рата није био велики. Чачак је 1931. године имао свега 47 „распуштеница“ (један проценат од укупног женског становништва у граду) и мање од десет „распуштеника“, а њихов слободан сексуални живот посматран је са завишћу од остатка паланке. Разводи су од половине века постали уобичајена појава, а у периоду 1972 – 2001 у просеку је на око 6 закључених, долазио један разведен брак годишње. Највише развода било је 1990. године.

Сексуални живот постао је динамичан од почетка шездесетих година. Живот у граду који је све више растао (подизане су и вишеспратнице) повећавао је анонимност, и после рада остављао пуно слободног времена. Телесна уживања имала су и своје наличје. Број прекида трудноће непрекидно се повећавао. Са друге стране број порођаја био је два до три пута мањи од абортуса. Анкете код запослених жена у Чачку откривале су да чак њих 83% није желело више деце, а имале су једно или двоје. У питању је била велика преоптерећеност на послу али и код куће. Чак 70% испитаних жена ништа није знало о контрацепцији. Раднице су процентуално имале више побачаја од службеница.

Веома мали број жена се обраћао лекарима да им препоручи срества за контрацепцију. Обично су преписиване таблете, али жене су биле немарне у њиховом узимању, а и мушкарци су се противили контрацепцији. За уграђивање спирале претходно је био неопходан преглед, као и касније контроле, што је многе жене одбијало. Неудате жене готово уопште нису долазиле по савете о контрацепцији. Оне су се радије одлучивале за прекид трудноће. Девојкама је било незгодно да се појаве међу удатим женама у саветовалишту, јер су се плашиле паланачких оговарања. Свуда је владала велика непросвећеност и незнање, потхрањивана од околине и родитеља.

Право „сексуално ослобођење” настаје од друге половине седамдесетих, са новим формама урбаног живота, и појавом нове генерације жена и мушкараца које су од рођења или ране младости стасале у граду. Масовна култура, вестернизација друштва, све већи утицај популарне музике, филма и уметности, постепено су деконструисали старе облике живота и условили отвореније исказивање сексуалности.

Милош Тимотијевић

---

Из чланка: Милош Тимотијевић, „Град у унутрашњости: облици, простори и границе приватног и јавног у 20. веку [поглавље у књизи]”, Приватни живот код Срба у двадесетом веку , ур. Милан Ристовић (Београд: Clio, 2007), стр. 579-611.

Др Милош Тимотијевић је историчар и виши кустос Историјског музеја у Чачку. Главна подручја његових научних интересовања су модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века, друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата.