KAKO JE CRNA TRAVA DOBILA IME: POEZIJA JELENE GAVRILOVIĆ


Jelena Gavrilović je rođena 25. 05. 1967. u Beloj Crkvi. Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu. Studirala je teologiju na Teološkom fakultetu u Osijeku, Hrvatska. Živi u Beogradu i bavi se prevođenjem s engleskog jezika, pisanjem poezije i proze, kolumni i eseja. Poslednjih godina radi i kao saradnik na tekstu u pisanju autobiografija poznatih ličnosti. Ima svoju stalnu autorsku stranicu u “Ona Magazinu”, pod nazivom “Žene pod mojim krovom”.
Do sada je objavila tri zbirke poezije, “Prizivanje kiše” (2007. – koautorski projekat, zajedno sa američkom pesnikinjom Teri Vilijams; zbirka je dvojezična, na engleskom i srpskom jeziku), “Pisma pustinjske princeze” (2010., duhovna poezija) i “Haljina koja ide uz Dunav” (2019. ljubavna poezija, izdavač “Gramatik”, glavni urednik Danilo Jokanović, recenzent Miroslav Aleksić), i dva romana: “Žene pod mojim krovom” (izdavač “Metafizika”, glavni urednik Aleksandar Dramićanin, recenzent Radovan Vlahović, 2016.) i “Franc K. i ja”, u izdanju “Gramatika”).
Pesme su joj, između ostalog, objavljivane u “Književnim novinama” i “Gradini”, a roman “Franc K. i ja” bio je u užem izboru za “Deretinu” nagradu 2017. godine.
Poezija i proza koju piše u velikoj meri je inspirisana zavičajem, Belom Crkvom, Južnim Banatom, Deliblatskom peščarom, Dunavom i Nerom… Ova metafizička veza sa rodnim krajem, prirodom koja ga krasi, slikama detinjstva, kuća i ulica, daje poseban pečat njenom stvaralaštvu i nepresušan je izvor inspiracije za autorku.
Održala jeviše zapaženih promocija i performansa na kultnim mestima u Beogradu, kao što je Udruženje ljubitelja umetnosti, “Prozor”, umetnički klub “Polet”, biblioteke “Petar Kočić” i “Milutin Bojić”, kao u u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu i “Planet poeziji” u Sarajevu, itd. Roman “Žene pod mojim krovom” je predstavljen publici kao dramski performans, u kojem se smenjuju četiri ženska lika kao četiri strane ličnosti jedne žene. Roman “Franc K. i ja” takođe je izveden na promociji kao dramski čin, u kojem se u ulozi slavnog pisca pojavljuje belocrkvanskoj publici poznat glumac Vladan Jakovljević.
Pored pisanja, Jelena se bavi i homeopatijom, odnosno harmonizacijom duše i tela pomoću cvetnih esencija (metod dr. Edvarda Baha).




TUŽBALICA JEDNOG DŽIDOVCA

(ili kako je Crna Trava dobila ime)
Ilena
Žena iz plemena kovača i sedlara
Ispod Čemernika
Rođena između nakovnja i kravljih koža
I rogova
Zagledala se u mene, Džidovca, pustahiju
Što napasa stada od Gradišta
Do Karpata
I prevali po pet stotina milja džidovskih
Za jednog dana
I postade mi žena, Ilena,
Pripadnica plemena kovača i sedlara
I dolazih na njene sise kao na pojilište
Svakog sumraka
Dok sam vraćao stada sa Karpata
Do Čemernika
I teško dizah grivu svoju iz tih voda
Nabujalih
Spreman i glavu izgubiti ako treba
I reče mi Ilena, moja žena, jednog dana
Dok sam vadio glogov kolac iz nje
Omašćen
Odvešće te Latini u vojnu, videh u drobu,
Veliki ćeš ratnik biti, stalno u pohodu
A ja, žena iz naroda kovača i sedlara
Umem da čekam samo u sedlu
Jahaću i biću jahana, kako me volja,
A opet, samo ću tebe čekati, Džide,
I kad god mi dođeš, biću tvoja
I pristah na takvu pogodbu sa svojom ženom
Ilenom, jer i ne beše druge,
Omrsih se njenim međunožjem pre no pođoh
U vojnu
Zarih joj glogov kolac još jednom
U utrobu
I reče mi, po ko zna koji put, da mi je ud
Kao u konja ciganskog, kradenog
Od Tračana
I pusti me niz Carski drum, da odjezdim
Na nogama
Džidovci hodaju brže od svakog
Konja
Jedu, spavaju i ljubav vode u hodu
I za svaku su bitku i trku
Pogibljenu orni
I vele da su besmrtni
Sve dok hodaju, uspravni
Samo ne smeju pasti nit kost lomiti
Jer iz jednog su komada, ko hrastovi,
Istesani
I čekala me žena moja, Ilena,
Iz plemena kovača i sedlara
U sedlu rođena, u sedlu me čekala
Sa kolcem drugih jahača 
U utrobi
I gorča mi beše pomisao na tuđina
Što se napaja na pojilištu njenih sisa
Od svih rana i kopalja Dukljana
I Slavena
A opet, osetih i tajnu nasladu
Jer znadoh da tako čekaju žene
Poput Ilene
I da su takve žene odista verne
I za mene, Džidovca, beše prekasno
Da se okanem Ilene
Jer ljubav njena beše jača od vina
Sa opojnim travama
Iz Luga Vilina
Od kojih se duboko spava
No, svejedno je kleh i psovah na putu
Kući, iz vojne, kunuh joj kosu
Od kovilja, usta njena
I sise - pojilišta ciganskih konja
Od tada se to mesto zove
Čarna trava, po mojim kletvama
Od tad se i reka što tamo teče
Zove Čemerna
I ne zna povratnik iz dugih pohoda
Od čega većma krvari, od ljutih rana
Od gorkih misli ili od sećanja
Tek, udubljenog tako u snatrenja o Ileni
svojoj ženi, iz plemena kovača
I sedlara, ispod Čemernika
A pre no što se ova planina čarna
Tako nazvala
Saplete me jedan hrast, čvornovat,
Moj smutljivi brat,
Poklekoh, padoh, polomih kost
Bedrenu
To beše mi smrt,
Posle svih premiranja na nogama
Ne stigoh da napasem svog džidana
Međ njenim gorobiljem toga dana
NI da se napojim još jednom
Poslednji put, njenim sisama
Neka si prokleta, travo crna, za sva vremena
I ti, planino, stara i zadrta, budi čemerna
I ti reko što ne toliš žeđ i rane
Ne spiraš, budi čemerna,
I vi, vile milostive, ime promenite
svom lugu zabludelom
u nešto tavno
I neka su proklete vaše paprati čemerne
Još jednom velim
Kad me ne odvedoše do moje žene
Ilene, celog
Već skončavam u ovoj travi černoj
Presamićen
I zapetljan u vlasi Čumine
Kao da se klanjam nekom bogu
Tuđem, kog prezirem
Što ne priliči jednom Džidu
Hrastostasnom
Mesto će se ovo od sada zvati
Trava Crna
U kojoj Džid jedan, povratnik iz Latina
Polomi kost bedrenu
Maštajući o Ileni, svojoj ženi
Što ga čeka na tuđi kolac nabodena
Verna, kako to samo može biti žena
Iz plemena kovača i sedlara
Ispod Čemernika.




KAD JE DŽID VIDEO DANUBIJUS 

Oni spavahu i buđahu se
Spavahu i buđahu se
A ja sve vreme bejah na nogama
U negvama, budan i uspravan
I svanu im mnogo dana
Dok meni ne smrče ovaj jedan
Jer, mala je u njih snaga
Noge im k'o trske lomne
A onda dođosmo pred reku široku
Tu se bogovi, svega mi,
Valjahu i gore ravnahu
Strašna to beše reka
K'o kad lelek u duši umine
I sve čemerno na dno potone
Naoko mirna, a iznutra ključala
I ne mogaše je preći ona živinčad
Na tanušnim svojim trskama
No ih nosile struje nizvodno
I virovi vukli na dno
Tek neko na me pogleda,
Džida, sveg u negvama,
Te gurnuše mene u vodu
Stradam li - nije štete
Možda se nemani rečne nasite
Te puste druge preko
I zagazih - ne imadoh kud
I koliko god da odmicah lakata 
Voda mi beše do članaka
Jer se Džid u vrbaku rađa
I odmah u reci progleda
U samim je njeg'vim kostima
Tajna vodenog hodanja
Dovukoh skelu do obale
I već mi ponovo staviše okove
Dok se živinčad ona gurala
I sve burad kojekakvu kotrljala
A ja tek osetim - san me svladava
Svrši se i moj dan jedan
Nakon mnoštva njihovih dana
No, ja ga na nogama prespavah
K'o konji njini, uspravni,
I u snu vidim - luk kameni
Od jedne do druge obale
Izvijen, ko žena Džidovka
Kad dojkama poji junaka
I živinčad vrvi odasvud
I kola njina, i psi, i konji,
I stoka,
Roblje i vojska
Mramorne ploče, obelisci,
Sve se to vuče po kaldrmi
I svaka mi reč mala beše
Da nazovem ovo čudo
Jer gradih mostove i ćuprije
Za života svoga džidovskoga
Najedoh se leba neimarskoga
Al' ovakvo što ne videh
K'o što ne videh ni ovakve reke
Što teče i ni za šta ne mari
Kroz livadu, u plavoj magli
"Danubijus, Danubijus..."
Mrmljahu Latini,
Tračani, Greci,
I neki narod divlji - 
Vuci,
Kao da izgovarahu bajalicu
Osta mi ta reč u uhu
K'o ime nekog Suđaj-boga
Kroz koga teče sva mudrost sveta
I sav talog u njega se sliva
I ne dade mi više ni sna ni mira
Misao o onome luku
K'o da me sam Danubijus stavi na kušnju
Da sagradim preko njeg' kaldrmu
U plavoj magli izlivenu
Svu od žila i kostiju
Međ' nebom i zemljom raspetu
K'o Džidovka jedra kad dojkama
Poji žednog junaka.

DŽID I ČUMA

Šta da ti dadnem, Čumo,
Da odeš iz našeg luga?
Da ti dadnem veo
Dukljanske neveste,
Zlatom izvežen, biserom
Ohridskim ukrašen,
Da sakriješ rugobu svoju?
Da ti dadnem đerdan sa vrata
Latinske gospoje,
Kad se nagneš nad kladencem
Da se ozari voda,
Da zaboravi tvoju avetinjsku njušku?
Da ti dadnem bosiok pod jastukom
Žene Džidovke,
Da sanjaš kako imaš srce,
I da čuješ kako srce rida,
I da vidiš kako se smrt prikrada,
Po ono što ti je za to srce priraslo,
Srce koje nemaš,
I da čuješ kako živo srce puca u grudima
I mrtvo je, a jednako krvari,
Ko prst odsečen?
Da ti dadnem nanogvice sa članaka
Tračanskih dodola,
Da sama sebe preplašiš kad se šunjaš
Noću?
Da ti dadnem frulu ilirsku
Šuplju, kao kosti grlice
Da svezuješ i razvezuješ vetrove
I đavle?
Da ti dadnem sivca pegavog
Od Skita kradenog
Sumnjičavog, al kadrog
Da pronađe put kroz najdublji čestar,
I dovede te tamo gde mu šapneš na uho,
Pa bio to i tamni vilajet,
Kukulel,
Od svih strašniji?
Da ti donesem krzno drekavca,
Odranog na našem groblju,
Orošeno u gorobilju,
U noći mlađaka,
Da nas ostaviš na miru?
Da ukradem, što se krasti ne sme,
Krik kukureka
Kod kumira moga askurđela,
Časnoga Džida,
Hrastostasa,
Da otvaraš i zatvaraš uši
Kome ti je volja?
Da ti dadnem kikot pod dunjom
Medarke iz našeg sela
Da se umiliš najzad kom,
Da ne budeš više pusta
i baksuzna?
Šta da ti dadem, Čumo, 
Da odeš iz našeg luga?“

A Čuma reče:
„Otkrij mi u čemu je snaga džidovska,
Koja to guja tu tajnu čuva,
Ili ptica plahorepa,
Jesu l’ vam kosti od hrasta
Il kamena,
Je li vam krv ko u ljudi
I zverinja?
I kako to da koliko god da vas morim
I za petu ujedam,
Vi sa iznova plodite,
I bez konja jezdite?
I dah svoj kad vam dunem u nosnice
Na nogama mrete;
Reci mi, Džide, u čemu je snaga džidovska,
I, kunem se, svih mi strava čumovskih,
I noćnih utvara,
Vlasiju mi zakukuljenih
U kojima tabori 
Duša utopljenih piruju
Bez stanka,
Kužnoga mi daha,
Tuk na luk,
Luk na tuk,
Napustiću Vilin lug...!“

I ode Džidan, mrk
I turoban,
K’o oblak gradonosni nad Čukom
Ajduklijom,
Jer, Čuma vazda ište što se iskati ne sme
A uzima i ne pita,
I žanje što nije sejala,
I nema tog međaša
Ni zabrana,
Ni kletve džidovske
Il vilinske,
Put da joj sputa,
No se mora istutnjati
I isterati svoje,
Te otići dalje.




KUMOVA SLAMA

Znaš li ti, kume,
Da će bežati iz naše šume
Kao od Čume?
Da će čuka ova opusteti
Kao loza obrana, kost oglodana
Da neće biti ni vašara ni svetkovina
Ni razloga da se čovek popne na vrh
Da se livada ova više neće meriti ni otkosima
Ni prkosima
Da se neće više meriti bilo čim
Zelenim
Zlatnim
Nebeskim
I ljudskim
Da će reka odustati od toka
Suza od oka
A ti i ja, kume,
Predugo smo već u ovoj pečalbi
Zaboravio nas je put
Zaboravila nas je čežnja za povratkom
Zaboravile su nas kleke i mlečike
Na drumu do kuće
Kuda ćemo mi sada, kume,
Kada su svi pobegli iz naše šume
Kao od Čume
Znaš li ti, kume, da sam ja sve ovo video
U snu, još davno,
Zato mi se i na vraća na našu čuku
Nekad smo za ove bakrenjake
Kupovali konje i pašnjake
Za ženidbu prstenje
A sada možemo samo tragom one 
Posuvraćene reke
Odrođene suze
Uvek je jalovo vraćati se uzvodno
Ehej, Čumo,
Lepo sam sanjao kako mi češljaš kosu
I samo sam te molio da to činiš blago
Kao kad provlačiš vile između nevena
Da zaboravim da mi nisi ni sestra ni žena
A ipak je u tebe više gorkih
Milina
No u ovim vremenima
Što zatiru semena.

LJUBAVNA PESMA DŽIDA

Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo,
Onaj iza uha
Što poprimi miris bosiljka
Da ga upletem u svoj perčin
Džidovski
Da se ne zna više koje su vlasi tvoje,
A koje moje,
Da ga držim međ zubima
Dok mi vade handžar iz bedara
Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo,
Da si sto puta kći lugara, vilinskog poglavara,
Da si mlekom majčinim zakleta da se kloniš Džidova
Što gaze k'o krdo veprova
Te dugo boluje trava,
Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo,
Onaj iza uha,
Što poprimi miris bosiljka,
Pa traži što ti je srcu drago,
Samo mi perčin ne diraj,
Mokar od pelin-rosa
K'o da je pasao međ tvojim nedrima
Pa da si sto puta kći lugara, vilinskog poglavara,
Da si i zmijskome caru obećana,
Uzeće te, i bez tog pramena iza uha,
Nije to sprema svadbena
Ni konac za zlatni vez
Nit ikome išta znači
Do Džidu jednom, da ga drži međ zubima,
Dok mu vade handžar iz bedara.

SUSRET DŽIDA I MONAHA

A dva bukača nekakvog kukavnog
boga zađoše u našu šumu
htedoh ih ubiti sekirom
jer krenuh da nasečem hrastovih
grana za potpalu
al behu nekako kao smlaćeni kišom
i vetrom
kao dva gačca-mladca
iz gnezda ispala
te šćućurena jedno uz drugo
čekajući da ih rastrgnu divlji psi
il vukovi
a što ubijati sekirom nešto
što možeš oboriti čvrgom
pomislih ja
te namerih proći pokraj njih
no jedan preda me isturi nekakve ukrštene letve
na kojima je visio taj njihov, kako rekoše,
mladenac božji, Hrast ili Rast,
a meni bi mrsko i da slušam o tome
jer kakav bi to bog dopustio da mu sin
tako skonča
za deblo obešen
pa još od hrastova roda
i ja se klanjam Hrastu, rekoh im,
jer je u njemu duša višnjega boga
džidovskoga
Hrastana
što grmi kad govori
no njegovi su sinovi gromovi
što prže pogledom ove vaše kukavne
bogove
koje ni vi sami ne umeste sačuvati
no pustiste da ih bauci za drvo prikuju
i nad vašim mekuštvom likuju
jadni li ste i vi i vaši bogovi
tako prozborismo
no mi docnije, kad otidoh od njih već
duboko u šumu
svojom rabotom, ne bi jasno
kako se mi to sporazumesmo
kad ja jazik tuđina, istočnjaka
i Latina ne razumem
kao da smo doista graktali jezikom
vrana i gavranova
il sve to beše samo u mojim mislima
kad gačac onaj, što drhtaše, mokar
dok mu se crna odora uz kožu prilepila
preda me isturi
onog nakaznog boga
i povika: Hrast! Hrast!
eh, jadan li si i ti i taj tvoj Hrast
mišljah jednako, dok obarah debelu granu
povećeg hrasta u čestaru
I moljah se svome Džid-Hrastu
da mi oprosti što mu sečem udove
za potpalu
da nahranim decu džidovsku u selu
sutradan, kad se vraćah iz lova
s veprom na leđima
opazih onu dvojicu ubogih gačaca
obešene o drvo
naopačke
vrane im oči kljuvaše
biće da su nabasali na nekog nakrivo
nasađenog Džidana
kojem se manje žurilo no meni
I da je jedan od njih jednako onako drčno
isturio
onu šaku jada prikovanu za drvo
i graknuo piskavo: "Hrast, Hrast!"
a gde ćeš ti ružiti Džid-Hrasta
i živ ostati, u šumi džidovskoj
u Lugu Vilinom
pa, ako te Džid kakav, dokon,
sekirom ne smakne
onako, od šale
vile će ti doći glave
i njihove trave mirišljave
Što s nogu obaraju
i Džidane
hrastolike
a kako neće dve vrane kukavne
što nose bogove
za drvo prikovane?

DŽIDAN I TUĐINKA, ILI VEŠTIČJE JAJE
 
Voljah je
Jer beše malena
Te je mogah staviti pod mišku
I nositi tako, kao jaje veštičje
I voljah je
Jer beše bela, belja od žena džidovskih
I jer joj je put bila meka
I svilena, kao u laneta
Nedonoščeta
Kojem se deca u selu raduju
Kad ga pronađu na utrini
A ti znaš da neće dugo poživeti
I da će se radost dečja okrenuti u plač
Koliko sutra
I voljah je
Jer šaptaše kad govori
Kao da mi je izok* u uhu zarobljen
Pa zriče, kumi, pesmom me podmićuje
Da ga pustim na slobodu
I voljah je
Jer umeše da mi zaspi na prsima
Kao rana umirena travama
I znaš da ti nema spasa, da je rana ljuta,
I da je mast ona samo bol zavarala
Al opet ti lepo što ćeš zaspati slatko
I voljah je
Jer joj mišice behu tanke
Ne kao u žena džidovskih, čvornovate i okoštale
Kao hrastove grane
I ne pušćah je da radi sa stokom
Ni da čupa drveće iz korenja
Da krči i kopa
I ne dozvolih da se vlažna mahovina
Na njenim dlanovima skori
I da utihnu praporci u njenom glasu
I da joj se leđa poviju
I plahe njuške njenih dojki snužde
I izviju do zemlje
kao u žena džidovskih
Što doje u hodu 
I voljah je
Što znadijaše oko moga muškog džidan-kolca
Svojim vražjim prstima
iako beše toliko malena
Da ga ne mogah nikad u nju zariti do kraja
Plaših se, probošću je
Kao što deca probadaju leptire šilom
No, uprkos tome, što sam vazda bio žedan
Njenoga dna
I što sva beše pusta i nerodna
Zavuče mi se pod kožu
Kao otrovni trn
I ne hte mi roditi sina
Džidana
Nikada
Ma koliko da sam je kumio
I svakakve joj rezbarije pravio
I gizdave kolajne iz Latina donosio
No, ubi plod u svojoj utrobi
Od moga semena
Nekim prokletim travama
Kako je već vile-zatiračice savetovahu
Jer, kako reče, ne hte da rodi
Grdobu
S glavom čvornovatom, džidovskom
Takvom da ne znaš je li čovek
Ili drvo
I to joj ne mogah oprostiti
No joj zarih svog džidana glogovog 
Pastuvskog, do dna
Kao što se zariva kolac u drekavca
Ne pisnu
Bi baš kao sa onim lanetom
Nedonošćetom:
Uđeš izjutra u štalu
 A ono leži, sklupčano,
I čudom se čudiš
Kako nešto tako do juče
Jogunasto
Svileno
Može biti tako nepomično
A sve osećaš lepo
Ispod miške
Kako ta njuška i dalje rije
I rije
Kao da ćeš zauvek 
Da si proklet
Nositi sa sobom
To veštičje jaje.

*izok – staroslovenski naziv za cvrčka.

KAKO NESTAJU DŽIDOVI

Ruke u bršljen sakrismo
Bedra u paprati
Noge u korenje
Srce u semenje
Misli u nevene
Glas u gromove
Jedrost - u potoke
A čemer - u trave
Černe
Kletobilje
Tako odlaze Džidovi
Ne kao jeleni
Pred šumskim požarom
Ni kao zečevi
Ne kao zveri pred lovačkom
Hajkom
Ne kao duše čedomorki
U srce šume
U čestare
U vučje jazbine
U medveđe pećine
U kumire porušene
U grobne tišine
U tmuše i tmine Stare planine
U mlečike
U svilovine
U lepljive suze bukovine
Pohranismo spomen džidovski
Vele, iščezoše Džidovi
Ale im seme zatrle
Istrebiše ih Latini
Proteraše ih bogovi tuđi
Namrgođeni
Samoživi
Ne veruj šta trabunjaju, pobratime
Ne nestadoše Džidovi
Samo postaše – hrastovi. 




KLETVA DŽIDOVKE

A šta ćeš ti u Latine
Pusto ti seme, Džidane
Da gaziš drumove njine
Da služiš tuđine
Za kakve srebrenjake
I dukate
Da mi doneseš kolajne njine
I staviš mi ih na gola nedra
Ja bih te prezrela
Da me odeneš u purpurne aljine
I šalvare
Mene
Omoriku 
Što ne savija kolena
Dok hoda
Ja bih te proklela
Čujem
Ima tamo neka reka, tolka
Da je samo Džid pregaziti može
Da ne ukvasi mošnice
Alava reka što guta soptvene sprudove
Što danas rodi, sutra proždere
I otkida komade obale ko od šale
Te se vazda s njome trvu i bore
Bedeme grade
A sad bi i mostove, Džidane,
Eeej, pusta zamlato,
Ne znaš ti da će tebe, živog, uzidati
U tu ćupriju
Pa ni to nije šteta,
Zlo je ono što dolazi posle
Ne vidiš ti ko će sve preći sa one strane
Po tvome telu 
Deblu okresanom
Po tvome rodu nerođenom
Po tvojoj Travi Crnoj
Po tvojoj gori sagoreloj
Ne vidiš ti ko nam sve dolazi otud
Da nas gazi i pregazi
Zatre u korenu
Džidane, dzindzove,
Zamlato,
Sve ja to videh u snu
Dok si ti sanjao svoje dukate
Puste
Nije meni što će Džid drugi moju kosu
Od vrbovog pruća da plete
I što će drugi iz moga vrela piti
No što će Trava Crna ogorčiti
Od došljaka
Nagizdanih, kržljavih
Gujinog poroda
Što ne ume po vodi da hoda
Ni most da gradi
Bez Džida moga
Bestraga mu glava.
Jelena Gavrilović

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s