У својој монографији „Београдски равногорци. Југословенска војска у отаџбини и Равногорски покрет у окупираном Београду 1941-1944“ београдски историчар Раде Ристановић минуциозно је анализирао герилске форме деловања равногорске организације у Београду током периода окупације. Stellapolarebooks доноси закључни део Ристановићеве књиге. Књигу је 2020. године објавио Институт за савремену историју.

Амбиција једне од водећих европских држава да спроведе свој дугорочни пројекат о продору на Исток, успостави ново царство које ће доминирати Европом, да заведе „нови светски поредак“, чију есенцију чини расистичка теорија о надмоћи аријевске расе, запалила је пожар тоталног рата у позно лето 1939. До краја 1941. године у свакодневне разговоре већине становника Старог континента ушла је реч окупација. Без обзира на то што је Хашка конвенција од 1907. предвиђала унифицирана права и обавезе за окупирано становништво, током Другог светског рата су на територији Европе функционисали најразличитији окупациони режими. Пројекција окупиране земље и становништва у плановима Трећег рајха и његових савезника, представљала је основни параметар у одређивању облика и карактера окупације.

У Данској је заведена „мирна окупација“, која је подразумевала признање суверенитета и предратних органа власти. Француска је подељена на део који је био под војном управом и део под влашћу колаборационистичке владе маршала Петена. Државе у јужним, централним и источним деловима Европе, попут Чехословачке и Пољске, у већини су атомизиране, лишене суверенитета и подвргнуте оштрим војним режимима. Физичко уништавање политичких, идеолошких и расних непријатеља Трећег рајха, егзистенцијално угрожавање, ограничавање слободе кретања, увођење вербалног деликта, економска експлоатација, принудни рад, цензура и употреба пропаганде представљају основне карактеристике окупационих режима у Европи.

Унутар овог мозаика окупационих система могу се уочити три облика понашања окупираног становништва према окупатору. Један део становништва активно је партиципирао у окупационом режиму и сврстао се у ред колаборациониста. Већина је, вођена егзистенцијалним мотивима али и свесна своје патриотске и људске дужности, одлучила да се пасивизира и ступи у одређену врсту кохабитације са окупатором. Последњи и најмање популаран облик понашања подразумевао је пружање отпора окупационом режиму. На мапи окупиране Европе функционисао је низ покрета отпора који су заступали дијаметрално различите идеолошко-политичке ставове, имали дивергентну визију послератног уређења својих држава, користили најразличитије војне стратегије и облике борбе, окупљали људи из свих слојева друштва али и имали минимално један заједнички именитељ – пружање отпора окупатору.

За разлику од својих сабораца у јединицама, илегалци нису имали предност географског терена и могућност да „запуцају и нестану под окриљем шуме“. Организовање и пружање отпора у условима окупиране престонице представља специфичну делатност на чије обликовање утиче низ фактора. Темељ чини средина у којој функционише покрет отпора. Београд је у међуратном периоду био престоница Краљевине Југославије у којој су биле смештене бројне војне и цивилне институције, град са доминантним српским становништвом чији животни стандард је у већини био на рубу егзистенције. У граду је деловало више организација које су окупљале Београђане и биле различите идеолошко-политичке профилације. Несумњиво најбучнија била је Комунистичка партија Југославије, али у предвечерје рата и демократски и национално оријентисане организације попут Српског културног клуба (СКК) подизале су глас. Као што смо уочили током демонстрација од 27. марта 1941. слободарски дух и антигерманско расположење били су једна од заједничких карактеристика Београђана.

Свестан значаја Београда као главног града и важног саобраћајног чворишта, окупатор је спроводио низ активности како би пацификовао грађанство, обесхрабрио и спречио отпор. Уведен је низ превентивних мера попут забране деловања организација које су имале капацитете да организују отпор, спровођена строга цензура и пласирана пропаганда. Сви најважнији објекти и потенцијалне мете били су под оружаном заштитом. Организован је репресивни апарат који је располагао са два концентрациона логора и колективним одмаздама кажњавао пружање отпора. Свакодневица у окупираном Београду доносила је борбу за набавку основних животних намирница и недостатак свих других артикала широке потрошње. Супротно томе, Београђани нису имали проблем да задовоље нематеријалне потребе одласком у позориште, биоскоп, на спортску манифестацију. Свеукупно сагледавано београдска свакодневица није била један од фактора који су ишли на руку оним организацијама које су настојале да пруже отпор, посебно после горког искуства устанка 1941. године.

На оваквим темељима у Београду су градили организацију и „људи у униформама“ одани краљу и отаџбини и национално оријентисани чија је основна стратегија била очување биолошке масе српског народа, припреме за покретање отворене борбе против окупатора када се стекну услови и уништење супарничког покрета отпора. У складу са овом стратегијом и војним карактером покрета, организациона структура Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) у Београду прошла је развојни пут од квартовске поделе до успостављања јединица у величини корпуса. Неопходно је напоменути да београдски корпуси нису били у потпуности мобилисани и да су се у већини састојали од штабова, а да је потпуна попуна људства била предвиђена за тренутак када се подигне отворени оружани устанак. Од почетка до окончања окупације врховна инстанца за ову територију била је Команда Београд, а затим Штаб бр. 2 који су водили официри.

Потреба за људима које у дневном деловању не ограничава униформа и који су били вешти у вршењу пропаганде, прикупљању најразличитијег материјала, обављању обавештајне службе али и чињеница да су се на Равној гори окупљали поред војних лица и патриотски оријентисани грађани, довела је до успостављања цивилне организације у Београду. Након почетног периода самосталности, цивили су у склопу интензивирања припрема и припремања организације за ослобађање Београда од лета 1943. инкорпорирани у Штаб бр. 2. Врховна Команда ЈВуО је делегирала и појединце који су одвојено од Команде Београд развијали делатност и били директно подређени овој инстанци. Као најзначајнији самостални пункт профилисао се инжењер Петар Милићевић. У Београду је своју организацију успела да успостави и равногорска омладина, чији је утицај превазилазио границе престонице и чији чланови су постали доминантан фактор и покретач целокупне Југословенске равногорске омладине. И поред одређених „шумова на вези“ успостављена је чврста субординација и координација између наведених организационих форми.

Београдска организација је изградила методологију рада која је била адекватна за несметано деловање у граду. Свим члановима наређивано је да се не поверавају непознатима, да воде рачуна шта и пред ким говоре, да користе надимке и да се придржавају других конспиративних правила. Водећи кадрови су користили посебан скуп конспиративних правила и настојали да буду у контакту са што мање људи. Обезбеђени су и стабилни извори финансирања организације путем донација.

Услед концепцијских неслагања између Врховне команде ЈВуО и Команде Београд о карактеру уличних борби, до интензивног сакупљања наоружања и друге војне опреме долази од средине 1943. До окончања окупације београдски равногорци нису поседовали већу количину оружја. У логистичком погледу најзначајнији сарадници београдских равногораца били су службеници Управе града Београда који су пружали најразличитије услуге. Равногорци у Београду успели су да организују систем веза који је био адекватан потребама организације у престоници. Команда Београда била је повезана курирском везом са вишим инстанцама, али је овај вид комуникације користила и у самом граду. Радио-веза је успостављена у почетном периоду окупације, што је било од посебне важности за целокупну организацију с обзиром на значај информација које су долазиле из главног града.

Унутар београдске организације ЈВуО долазило је до тензија и повремених свађа као плод чињенице да су више инстанце биле удаљене, али и личних амбиција и других фактора. Најакутнији проблем јавио се на релацији војне и цивилне организације, где је камен спотицања био паралелизам власти и настојања цивила да одрже самосталност у раду. Овај сукоб пресекао је сам генерал Драгољуб Михаиловић подредивши цивиле војницима.

Кадровску базу војног дела организације чинили су официри у већини нижих и средњих чинова, што је разумљиво с обзиром на то да је велики број војника Краљевине Југославије одведен у заробљеништво. Оваква структура није представљала већу сметњу у функционисању београдске организације и у пракси се показало да су официри нижих чинова са специфичним знањем и искуством били значајнији за ЈВуО у Београду. Људи из средњих и виших слојева друштва били су носиоци цивилног дела организације. У већини су долазили из предратних политичких организација попут Демократске странке и Српског културног клуба, што је подразумевало да су демократски и национално оријентисани. Ова чињеница обезбедила је Равногорском покрету отпора у Београду уплив у више слојеве друштва и најразличитије структуре окупационог апарата, што је било посебно драгоцено у вршењу обавештајне службе и пропаганде. Немогућност значајнијег продора међу раднике лишила је ЈВуО базе једног од најбројнијих слојева београдског друштва, што је у далекосежном погледу могло да има последице у фази отвореног устанка.

Обавештајна делатност је била један од најраспрострањенијих и најважнијих облика отпора окупираног становништва током Другог светског рата. Због своје вишеструке важности Београд се позиционирао као град у коме је било најзначајније успоставити обавештајну мрежу. Ово је пошло за руком београдској организацији ЈВуО која је организовала обавештајну службу способну да сакупља, обрађује и правовремено прослеђује информације. Из овог обавештајног центра долазили су најразличитији извештаји, од праћења железничких композиција које као крајње одредиште имају афрички континент до међусобних односа унутар колаборационистичког апарата. Паралелно су радили и пункт инжењера Петра Милићевића и самостални обавештајци, попут новинара Миодрага Инђића.

Укрштањем података из извештаја и релевантних архивских извора и литературе уверили смо се да су више инстанце и савезници могли да се ослоне на поузданост београдских обавештајаца. Извештаји који су упућивани савезницима, коришћени су за планирање бомбардовања циљева у овом делу Европе. Таква делатност ЈВуО у Београду представља најдиректнији допринос борби против фашизма. Обавештајни рад у Београду био је и од великог значаја за ЈВуО, будући да су тако више инстанце биле информисане о сваком кораку владе Милана Недића и њених полицијских структура. Читајући извештаје београдских обавештајаца могли су да стекну и слику о војно-политичкој ситуацији на другим деловима окупиране Краљевине Југославије.

Током целокупног периода окупације Београд је представљао својеврсни кредитни завод, магацин робе и извор кадрова за ЈВуО. Од првог дана су на Равну гору упућивана новчана средства. Главни извор финансирања биле су донације угледних људи и новац који је слала влада у емиграцији. Најзначајнију улогу у овом домену одиграо је инж. Петар Милићевић који је био овлашћен од стране Врховне команде ЈВуО да прикупља и располаже новцем. У највећој мери из Београда је упућивана дефицитарна индустријска роба попут одеће и обуће. Коришћењем људи у колаборационистичкој управи београдска организација успела је да обезбеди платна за одећу, ципеле, опанке, нафтне деривате итд. Изузев једне операције крађе оружја коју је извео Милош Пањевић, из Београда у јединице није отишла значајнија количина наоружања. Основни разлог су мере окупатора који је водио рачуна о „сваком метку“. Склони смо да закључимо да би одржавање радио-везе ЈВуО било готово немогуће без помоћи коју је у виду радио-апарата и делова слала београдска организација.

Једна од девијантних појава била је да су команданти других јединица заобилазили београдску организацију, преузимали самоиницијативу и слали своје људе да прикупљају новац и врше набавку. Овакво поступање правило је конфузију међу Београђанима, нарушавало углед ЈВуО, повећавало цене на црној берзи и смањивало изгледе за успех члановима организације који су легитимно развијали ову врсту делатности. Више инстанце настојале су да кажњавају такву самовољу, али без успеха. Београд је представљао расадник кадрова за ЈВуО. Бројни су случајеви потражње и упућивања одређених профила кадрова у разне јединице ЈВуО. Људи из Београда упућивани су у друге делове ЈВуО и у случају њиховог откривања од стране полиције, али и самосталних амбиција.

Пропагандни апарат београдских равногораца прошао је развојни пут од црно-белих једнолисних билтена штампаних на шапирографима у ограниченим серијама до новина које су и садржински и естетски биле у рангу колаборационистичке штампе. Основни проблем био је дисконтинуитет проузрокован недостатком материјалних средстава. Истакнути чланови ЈВуО у Београду су у међуратном периоду писали или уређивали дневна и периодична гласила, па су њихова вештина и искуство били од непроцењивог значаја за организовање и функционисање пропагандног апарата.

У погледу дистрибуције преломан тренутак представља набавка штампарске машине и услужно штампање у приватним штампаријама. На овај начин београдски равногорци добили су довољан број копија које су дистрибуирали по београдским улицама и поштанским сандучићима. Полиција је само могла немо да посматра и, без обзира на повремену ангажованост свих својих капацитета, није успела у намери да онемогући да се у Београду „чује равногорски глас“.

Штампана пропаганда у Београду је највише била усмерена према комунистичком покрету отпора, а не окупатору. Ово објашњавамо чињеницом да је ЈВуО сматрала окупацију пролазном, а реалну опасност видела у конкурентском покрету отпора који је „претио“ да из корена промени друштвене односе. Највећи простор имале су теме које су пропагирале ЈВуО и њене политичке и идеолошке ставове, што је било у функцији освајања поверења грађана Београда.

Равногорци су водили тотални пропагандни рат на територији престонице, у већини употребљавајући белу пропаганду. Након окретања савезника и емигрантске владе комунистичком покрету отпора, равногорски пропагандисти били су принуђени да занемаре етику и објективно извештавање и употребе црну и сиву пропаганду. Поред писане, у Београду је ЈВуО користила усмену пропаганду. Недостатак примарних извора спречио нас је да утврдимо обим и ефекте оваквог деловања београдских равногораца.

Изузев комунистички оријентисаних организација на територији окупиране Европе, већина покрета отпора није све до самих борби за ослобођење вршила оружане акције већих размера. Ово је посебно било изражено у урбаним местима где је извођење оваквих операција било компликовано, али и сурово кажњавано од стране окупационог система. Ни ЈВуО није излагала ризику организацију и своје чланове у Београду. У почетном периоду пружан је неоружан отпор, у склопу настојања да се грађани интензивније укључе у организацију и окупатору стави до знања да није сломио слободарски дух окупираног становништва.

Групе које су предводили Милутин Шпартаљ и Петар Милићевић извршиле су значајне саботаже на железници, које су успоравале транспорт робе и људи кроз окупирану Србију. У Београду је ЈВуО извела низ акција одузимања најразличитијих материјалних средстава, од којих се као најзначајнија издваја крађа новца из Народне банке.

У првој половини 1944. постало је извесно да су силе Осовине пред поразом, што је био знак ЈВуО да преко атентата на водеће људе колаборационистичког апарата пошаље поруку да долази тренутак за „коначни обрачун“. Убиство једног од високих носилаца домаће управе у окупираној Србији за време Другог светског рата пуковника Милоша Масаловића била је више него јасна порука. На мети београдских равногораца нашли су се и сарадници окупатора и припадници комунистичког покрета отпора. Нисмо успели да пронађемо ниједан пример атентата на носиоце окупационог система, што је било у складу са настојањима ЈВуО да се овакве акције избегавају како не би долазило до масовних стрељања.

Београд је и током окупације задржао политички значај и у овом контексту за равногорце је представљао својеврсно „дипломатско представништво“. У складу са наређењима виших инстанци и општом стратегијом београдски равногорци су успостављали контакт са окупатором, колаборационистима, владом у емиграцији и припадницима комунистичког покрета отпора. Иницијатива за такве контакте одвијала се и у другом смеру, тако да су везу са Равном Гором преко београдске организације тражили бројни људи. Упркос контактима, Команда Београд ЈВуО није остварила ниједан вид сарадње са окупатором током окупације. Од првог дана београдски равногорци настојали су да унутар колаборационистичког табора пронађу сараднике како би се инфилтрирали и у најразличитије сврхе користили овај део окупационог режима. Разликујемо идејне сараднике који су из патриотских и националних побуда помагали ЈВуО и оне који су услед „лоших вести са фронтова“ настојали да се престроје на победничку страну.

Као директног супарника, равногорци у Београду имали су једну од најбоље организованих полицијско-безбедносних служби на свету. Окупатор је располагао комплексном обавештајном и полицијском мрежом, искусним кадровима, модерним техничким средствима и мрежом доушника. Ове ресурсе од прве године окупације у великој мери је оријентисао на сектор сузбијања Равногорског покрета отпора. Београдски равногорци хапшени су од прве до последње године окупације. Жестоки ударци – попут хапшења групе окупљене око Милутина Шпартаља и Драгомира Томашевића или Жарка Тодоровића и откривања радио-станице – паралисали су рад и захтевали реорганизацију и поново повезивање редова.

Ухапшени равногорци су попут њихових комунистичких колега већином извођени на стрељање или су упућивани у концентрационе и логоре смрти у окупираној Европи. За разлику од службеника IV антикомунистичког одсека њихове колеге из III антиравногорског одсека изузев шефа Николе Губарева нису били мотивисани да врше своју дужност, што је у великој мери ограничило окупатора да домаћу подршку добије само од доушника. Непридржавање конспиративних правила у више наврата покренуло је талас хапшења и управо је то био унутрашњи непријатељ број један равногорске организације.

Опсежне припреме и разрађивање планова за ослобађање Београда и успостављање власти био је још један од задатака које су више инстанце поставиле пред Команду Београд. Аутори тих планова су били свесни да је Београд могуће ослободити на два начина. Први и лакши, подразумевао је да се Немци повуку и да се управа над градом преузме од колаборационистичке управе. Други је значио отворену борбу, што је због утврђености града и велике концентрације војне силе у њему било немогуће без спољне помоћи. У којој мери су равногорци правилно процењивали ситуацију, најбоље сведоче жестоке борбе Црвене армије и јединица Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) приликом ослобађања Београда. Полицијски час, стабилни извори снабдевања животним намирницама, спречавање противправног терора, успостављање народних судова који би судили сарадницима окупатора и одузимање имовине „непријатељских поданика“ – били су кључни потези које би повукла ЈВуО након ослобођења Београда.

Консензус унутар научне заједнице и шире јавности о карактеру Равногорског покрета не постоји. Друштво је дубоко поларизовано на оне који ову организацији због сарадње са окупатором и злочина над цивилима сврставају у колаборационистички табор. Супротан пол представљају они за које су антифашистичка оријентација и антиокупаторско деловање довољан предуслов да ЈВуО добије одредницу покрета отпора. На мапи окупиране Европе деловали су покрети отпора чији су идеолошко-политички погледи у одређеном смислу били на истој таласној дужини са нацистичком идеологијом. Равногорска сарадња са окупатором као нужност коју изискују војне и политичке околности, а не идеолошка блискост, није била изолован пример. Европско искуство, али и чињеница да су равногорци у Београду од првог до последњег дана окупације вршили обавештајну службу и пропаганду, да су у последњој фази рата изводили атентате и друге оружане акције, али и да су хапшени и убијани од стране репресивних органа и у периоду најотвореније сарадње са немачким јединицама на територији окупиране Србије, пружа нам чврсту основу да равногорску организацију позиционирамо на мозаик покрета отпора окупиране Европе.