НЕДЕЉА (МИЛИЦА ПЕТРОВИЋ)

Милица Петровић рођена је 1993. у Шапцу. Завршила је основне и мастер студије Српске књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду. Добитник је награде „Миодраг Борисављевић“ за 2018. годину за кратку причу на конкурсу који је у оквиру 3. Фестивала кратке форме „Потпис“ расписао Општински културни центар Апатин; друге награде за кратку причу на XXVII Светосавском књижевном конкурсу Народне библиотеке Његош у Књажевцу (2019); треће награде на 9. и 11. књижевном конкурсу „Вукашин Цонић“ (2018, 2020).

Прозу и поезију објављује у часописима и специјализованим зборницима (Наше стварање, Рукописи, Гарави сокак). Тренутно похађа докторске студије Српске књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Недеља

Сљуштена кожа, ударац о зид у пролазу и ситна зрнца крви из те сљуштене мрежице коже. Сунчан дан. Убрзо након тога, посматрам свој одраз у огледалу док жваћем хладно и жилаво месо. Примећујем да моје лице поприма неки чудан израз љупкости док то чиним; месо је заиста жилаво и жвакање дуго траје, а при том чину моје усне изгледају наивно усредсређене, и, видевши то, наједном се осмехујем. Иначе не сматрам себе љупком особом. Изгледа да само никад не видех свој одраз у тренутку жвакања жилавог меса. Напољу је и даље сунчано и помало ме боли глава. У последње време показујем потпуну незаинтересованост за сопствена стопала. Ходам улицом и видим летак на коме стоји „Купујем ваш ауто“. Ваш ауто је на продају. И даље ходам и

Замишљам те како переш жућкасту јабуку под слабим млазом воде.

Како сечеш заноктицу.

Како се будиш после кошмара.

Како ломиш руку излазећи из трамваја и носиш гипс два месеца.

Како угризаш перецу на улици.

Како гледаш телевизију без тона.

Како уморно трљаш очи.

Како се осмехујеш.

Како мазиш нечијег пса који је дошетао до тебе на прљавом Земунском кеју.

Како ме псујеш.

Како не мислиш на мене уопште.

Како се пријатно осећаш у некој великој загушљивој просторији.

Како желиш да умреш стојећи у гужви.

Како се заљубљујеш.

Како се плашиш.

Како не осећаш ништа

Баш ништа

Баш.

Не купујем велико паковање шампона: плашим се да ће ми трајати заувек. Почињем се плашити и парних бројева и нокта на средњем прсту сопствене руке. Данас носим свој ручак у кеси. По ушима ми је хладно, док ми остатак тела облива зној. Гледам у бубуљичавог младића који на каси плаћа кобасице и пекарски кромпир. Замишљам како ће после ритуално појести те кобасице и кромпир и буде ми жао. И он ће их понети у кеси као и ја. Нешто касније, приликом сушења косе теме ми постаје ружичасто. Поново сам напољу, у спољном свету, кидам застрашујући нокат, мучи ме умор и глад, треба да купим хлеб, стојим испред нечијих врата и чекам већ више од сат времена. Учини ми се да видим познаницу, мислим да се ошишала на кратко, али није извесно да ли је то заиста она, преда мном су за трен била само њена леђа која се жустро и све жустрије удаљавају. Нико не отвара врата већ дуго и то ме љути, али постаје и непријатно на неки начин. Чујем разговор две девојке у близини: једна је рекла да је добила посао стјуардесе. Друга јој је честитала. Па лепо, рекох у себи, а заправо не знам шта да мислим. Можда нећу моћи да одем одавде још дуго, мада и сада имам утисак да више нећу моћи да издржим. Најгора је помисао да ће све ово чекање бити узалудно, да можда ништа неће значити.

Недуго потом, напољу ауто у облику пачије главе изгледа као тумор. Потпуно одудара од стварног света и оштрих контура реалија. Као да су се све недеље икада удружиле да прокажу ту наказну машину. Погледам у малу свеску која ми служи као подсетник. Тамо пише: „Сети се човека из копирнице”. Сећам се човека из фотокопирнице кога видех нешто раније. Изгледао је сасвим костимирано, као потпуни кретен. Један од оних људи у које можете одмах упрети прстом и рећи: „Ха! Ево кретена!”. Носио је поцепане фармерке, маскирну јакну, смеђи карирани шал, флуоресцентне наранџасте рукавице од плиша и наочари за сунце. Па ипак, није га само одевна комбинација чинила кретеном, већ и нешто у његовом ставу. Жвакао је жваку, деловао нервозно, премештао се с ноге на ногу, поцупкивао – једноставно деловао као кретен. Радница у копирници, старија жена са пажљиво смотаном пунђом на врху главе, била је страшно љубазна према њему и одавао се утисак да се знају од раније. Он јој је пак одговарао штуро и нервозно, услед чега је њена љубазност само долазила до још већег изражаја. Немогуће је остати равнодушан. Заиста не знам. Можда тај човек и није толики кретен заправо. Можда му је само одећа кретенска. Или став. Или је баш тог дана изгледао као кретен, али то иначе није. Не знам.

Касније, код куће, прогутам таблету витамина „Це” први пут после три месеца и помислим како ипак добро бринем о себи напослетку. Данашње откриће остатка сенфа у вратима фрижидера пријатно ме је изненадило. Балим као пас, палацам језиком и не осећам укус. У мом крилу је пенушава локва, у мојим зеницама згрушан зид. Таква отупелост постаје фрустрирајућа. Одлучујем да се окупам, гњечим грашак босим стопалом, таваница ми пада на главу. Након тога, опет излазим напоље у дебелој перјаној јакни, иако одавно примећујем да је топло. Возим се аутобусом кроз сумрак и неко маше из аутомобила који пролази поред. Осврћем се тражећи погледом онога коме машу, али сви су потпуно незаинтересовани и равнодушни, гледају у страну или у екране својих телефона. Потом се изнова окрећем прозору; човек на возачком седишту не изгледа ми познато, али у том трену помишљам да је сасвим јасно да он маше мени, јер коме би другом и могао, и ово откриће ми причињава некакву неочекивану малу и пакосну пријатност. У џепу налазим споменар твоје прошлогодишње болести:

Пуњач за мобилни телефон

Мајица у ормару или великој торби

Једне гаће једне чарапе

Папуче (знам већ које)

Књига из смеђе торбе перница и плава свеска

Све стави у ранац

Паста за зубе у купатилу на доњој полици

Четкицу купи

На небу ружичасте наслаге, електрична светлост и муње. Прислушкујем разговоре невољно. Суспрежем смех у себи, споља изгледам непромењено. Светла бледо трну и одозго се чује музика. Пирамиде људи, колико их је будно. Колико њих спава. Пројуре момци на бициклима са цилиндрима на главама. Правим цилиндрима. И са ранчевима. Док киша помало пада.

Девојка на трамвајској станици дрхтавим прстима приноси другу цигарету лицу, док прва лежи згажена на тротоару. Седа поред мене, устаје затим. Шета се нервозно, има љубичасте патике и раскопчану јакну. Ту је и младић у дугом сивом капуту који изгледа као челиста. Не знам из ког разлога и зашто подсећа баш на челисту. Али тако је. Он дозива такси и убрзо одлази, а ја остајем. По прстима је помало хладно. У превозу помишљам како ћу ударити песницом бабу која мљеска устима на седишту преко пута.

У просторију улази девојчица која изгледа као Вили Вонка. Има зелени капут и боб фризуру. Неки човек шета се по холу и изгледа изгубљено. Не знам шта је то што га чини толико изгубљеним, можда начин на који његовим покретима недостаје одлучности. На семафору мој мисаони ток кува се. Прекувава. Цврчи, увире. Ври тамном пеном. Крчка, кипи. Прелива. Угледам плакат залепљен за стакло и упитам јесте ли нашли све мачкетине које сте икада изгубили. Упитам их у себи, наравно, ипак моја мачка није на том плакату. Одговора нема. Ознака: Нису у функцији женски ни инвалидски тоалет. Преостаје мушки за све. У тоалету пљувачка густа, смоласта, лепљива. Густо ткање капљица.

Цури ми нос и вадим тврду употребљену марамицу из џепа и бришем се. Још људи долази, трбух иде испред човека са качкетом и жутим ципелама. Нешто касније на Славији лепа тамнопута девојка пита ме говорим ли енглески и где је станица на којој стаје аутобус који води до аеродрома. Ја не знам где је станица и то јој и кажем. Девојка се потом окреће и одлази. Стојим и гледам за њом.

У кревету ми светлаци и даље играју пред очима.

Милица Петровић

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s