ЉУБОМИР МИЦИЋ И МАНИФЕСТ СРБИЈАНСТВА (Горан Милорадовић)

У свом мучном издавачком (и политичком) ходу Љубомир Мицић је непрестано јуришао на етаблиране ауторитете и главне друштвене токове. Нападао је тезе хрватског праваштва, Крлежу, Мачека, Радића, затим београдску комунистичку и надреалистичку омладинску чаршију, па југословенство. У Манифесту србијанства он се није задржао на критикама, већ је уместо југословенског понудио својеврсни алтернативни српски модел. Мицићев радикализам доделио му је судбину вечитог дисиденства. Овај љути аутсајдер ударао је снажно и без калкулације, често, како истиче Горан Милорадовић, острашћено и искључиво. Узбуњивао је и позивао на опрез и будност: “Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут.”

О Манифесту србијанства пише историчар Горан Милорадовић, научни саветник на Институту за савремену историју у Београду. Текст је базиран на његовом обимном чланку “Манифест србијанства Љубомира Мицића – post festum“, објављеном у зборнику: Sto godina časopisa Zenit = A hundred years of the Zenit magazine : 1921-1926-2021 : zbornik radova = collection of essay / urednici Bojan Jović, Irina Subotić, Beograd 2021, str.130-157.

Снимак излагања Горана Милорадовића на промоцији зборника о Зениту, одржаној у Народној библиотеци Србије, можете погледати испод текста (од 46:26).

Мицићев сукоб са представницима хрватске културне и политичке елите почео је много пре Манифеста србијанства. Полемисао је он са Миланом Беговићем и Љубом Визнером, уредницима загребачког часописа Kritika, оспоравао Крлежу (називајући га Мимостав Крпежа) и његов часопис Plamen (Micić 1921: 3), (Уредништво Зенита 1926: 28) и укрстио копља са Стјепаном Радићем (Micić 1923: 1–2). Мицић је, можда чак и први, приметио двојност у Крлежиним идеолошким ставовима, који су декларативно били радикално леви, а да се он притом није одрекао ни својих правашких убеђења (Miloradović 2019: 29–64).

С друге стране, Мицић није био импресиониран салонским комунистима и „комунистима“. Његова изјава: „[н]адреалисти су добили батина од тате и маме, ради тога, што су причали, да су сањали револуцију“ (50 у Европи: јул 1929: 6) стекла је, чак, одређену популарност у књижевним круговима. Марко Ристић је настојао да Мицића дискредитује., тврдећи да је покушај сарадње у Зениту „[…] брзо онемогућен тврдоглавошћу и ограниченошћу Љубомира Мицића, директора Зенита, који је, на жалост, своје ванредне способности упорности и енергије ставио у службу својој амбицији да од тзв. ʻзенитизмаʼ начини читаву идеологију која би имала да преобрази, да ʻбалканизираʼ Европу!“ У свом чувеном Indexu написао је да је: „Мицић, Љубомир, српски списатељ, антиталент и мистификатор, уредник Зенита, оснивач зенитизма, идеолог барбарогенија, и ето тако: ништа.“

Своје мишљење о београдским надреалистима Мицић је 1933. године изнео у писму књижару Светиславу Цвијановићу: „Те преведене бургије извесних пискарала без трунке талента и без мрве духа српскога не заслужује пажњу. Најпитомије речено, то београдско стовариште – овдашњег надреализма неколицине ветропира без икаквог књижевног значаја – ругоба је за Београд и књижевност српску. […] Јер вреднији је један запис Григорија Божовића […] него целокупна та књижевна онанија.“ (Голубовић и Суботић 2008: 252)

Тако се између два светска рата формирао књижевни и политички „фронт“ против Мицића и зенитизма, који се протезао од Загреба до Београда и трајао док су били живи његови актери.

Манифест србијанства је, као што наговештава и његов назив, памфлет против Југославије, а за српску националну државу. У предговору, написаном 25. маја 1940. године, Мицић каже да часопис покреће „[…] баш у тренутку великих судбинских судара и вратоломних политичких преображаја, у часу непојмљивог помрачења готово свих умова српских.“ (Уредништво 1940: 4). Узнемирен политичким збивањима, он је решио нешто да учини, о свом трошку и на сопствени ризик. Мицића су власти обеју Југославија прогониле јер је оспоравао темеље тадашње државне архитектуре, односно начин уређења српско-хрватских односа. У питању је толико велика политичка „бласфемија“, да су прави разлози прогона Мицића и оспоравања његових идеја увек били замагљивани неким књижевним, моралним или личним мотивима. У противном, неминовно би јавност била упозната са Мицићевим тезама, што се никако није желело. Зато је он увек помињан само као „фашиста“, „хитлеровац“ „расиста“, „шовиниста“, „антиталенат“, „мистификатор“, „ограничен“, „луд“, па и „магарац“, али никада као критичар српско-хрватских односа.

Шта, уосталом, пише у Манифесту србијанства?

1) Пре свега, Мицић је оспоравао идеологију хрватског државног права Анте Старчевића и Еугена Кватерника. Уочивши психолошке ефекте правашке пропаганде на Србе, Мицић је писао: „[…] европски политички зеленаши и трговци туђим културама, увек су међу Србима налазили издајника историјског и културног српства. Налазили су међу нама многобројне савезнике и обожаваоце, васпитавали их у самопрезиру, а нарочито оне који себе баш зато и сматрају вишим бићима […]“ (1940: 8). Он је тиме отворио тему расизма као дела Старчевићеве идеологије, изнео тезу о српском пореклу вође праваша и указао на последице ширења те идеологије на српску самосвест. „Самопрезир“ који помиње претеча је каснијег „самопорицања“ (Ломпар 2015). Тврдећи да Срби нису „[…] долазили као просјаци на Балкан […] а понајмање по одобрењу или позиву цара Ираклија“ (1940: 9), Мицић је одбацивао тумачења списа Константина Порфирогенита, која су изнели Фрањо Рачки, Старчевић и Кватерник (Rački 1861: 12–13), (Starčević 1868: 33–34), (Kvatèrnik 1868 а: 49–53, 61–67, 95–97). Написавши да „[…] српски народ као родоначелник свих такозваних словенских народа, горег рода и порода није имао од порода хрвацкога“ (Мицић 1940: 11), алудирао је на тезу Павла Јозефа Шафарика, а коју је прихватао и Вук Караџић, да су се „[…] Срби негда звали сви словенски народи […]“ (Караџић 1975: 119). Уједно, Мицић је дао одушка својим емоцијама спрам Хрвата. Старчевић и Кватерник су Шафарикову тезу, наравно, оспоравали (Starčević 1868: 12–13), (Gross 2000: 54, 57–58, 230, 237–238, 248). Мицић следи Караџићеве мисли и када пише: „[о]д лакта старинских Хрвата остала је шака Бодула, односно Водула, тојест људи настањених покрај воде, али то је и сувише мало за један народ.“ (1940: 18). Тако је на Хрвате гледао и Караџић, чије идеје су Мицића, очито, инспирисале (Караџић 1975: 131), (Караџић 1861: 298). Пишући како је „[…] варварин […] слободан човек а цивилизовани људи су савремени робови“, Мицић (1940: 7) је одговарао на Старчевићево малициозно тумачење да „име Серб“ потиче од латинског назива за роба (Starčević 1868: 3–15, 26– 29), (Starčević 1899: 29–30). Можда би управо у отпору тој тврдњи требало видети зачетак идеје за књижевни лик Барбарогенија – слободног човека?

2) Оспоравање југословенске идеологије бискупа Штросмајера и Фрање Рачког друга је најважнија Мицићева тема. Још 1926. године он је изразио своје подозрење према Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Уредништво Зенита 1926: 28). То је касније образложио коментаром Првог српског устанка: „Српска револуција је трајно збивање баш зато што је и непријатељски притисак на српски народ остао трајан и непромењен. Он је и увећао своју моћ већ самом чињеницом што се налази данас у границама његове државе, повлашћен и мажен, док је све до јуче био extra muros, заједно са својим туђинским и духовним поглаваром.“ (Мицић 1940: 14). Мицић није био сагласан ни са обимом ни са карактером Југославије: „[…] нова Србија мора да васкрсне, већа и моћнија од Југославије […]“ (1940: 8). Затим је поставио захтев: „[д]ајмо цару царево, а Србину Србиново: потпуну безбедност и поштовање личности, културну предност и политичку слободу, неограничену слободу мисли и србовања. Укратко, слободан српски народ у слободној српској држави од Охрида до Триглава, а у својој држави – свесрпско србијанство.“ (1940: 21). Тим и наредним одломком Мицић је показао да Србију и Југославију сматра за два супротна државна концепта: „Кукају ли кукају, они што траже ʻрацком питањуʼ лека, од немила до недрага, они исти што му још у изгнанству сковаше златну и удобну колевку са Крфском Декларацијом и Женевским Споразумом […] Траже му лека ʻпрактичниʼ политичари од јутра до мрака, а нарочито у недостојном путничењу између једне славне престонице и једног завереничког села, и не нађоше му лека.“ (1940: 22). „Рацко питање“[1] је српско питање, „славна престоница“ је Београд, а „завереничко село“ је Купинец, Мачеково родно место и штаб ХСС-а. Мицић није био толико наиван да мисли како су за постојеће стање одговорни само домаћи политичари: „[…] цео свет је гушио заветну мисао српску: мисао о васкрсу балканског и европског србијанства“ (1940: 7), али је ипак сматрао да управљачи и службеници државни „[з]аборављају, или се чине невешти, да наша отаџбина није никаква нова држава а ни вештачка творевина туђинских државноправних заврзлама […]“ (1940: 15–16). Тиме је, опет, супротставио Србију Југославији. Наравно, Мицићев став по коме је „[…] туђинско ʻјугословенствоʼ живом србијанству […] ископало гроб“ (1940: 5) власти Југославије нису могле толерисати. С друге стране, поставивши „србијанство“ у средиште националне идеологије, Мицић се коначно измирио са Србијом, која га је својевремено тешко разочарала својим односом према Србима пречанима, а посебно према њему самом (1925: 3–5). На насловној страни Србијанства налази се парола која изражава најважнију мисао Мицићевог Манифеста, ону којом се тај текст и завршава: Сви Су Срби Србијанци! У тим речима сажет је програм интеграције српске нације у оквиру српске државе, којим се, уједно, нуди ново тумачење симбола са српског грба.

3) Као и Вук Караџић, Мицић је основним критеријумом националне припадности сматрао језик, а за посебно осетљиво питање – његов назив: „[…] данашња држава још није увидела преку потребу да врати и обезбеди томе мученику – језику српском – свето право бар имену и старом писму његовом. Можда су заборавили ʻдржавнициʼ да је српски језик један од најснажнијих темеља српске државе и народа […]“ (1940: 14–15). „Старо писмо“ је српска ћирилица, за коју је он сматрао да је обесправљена. За Мицића, језик и ћириличко писмо нису само средства комуницирања, него важни чиниоци националног идентитета. Они, за њега, имају велико симболичко значење, због чега су неизоставни елементи његових идеолошких схватања, али и средства њихове реализације у историји: „Са лакоћом се заборавља, или из незнања обилази суштина, да се народи и државе бране, одржавају и проширују бар исто толико снагом својих језика, колико и снагом ватреног или ког другог оружја. Заборавља се да наше данашње државе не би ни било без српског језичког пространства – а оно је најпре било књижевно и песничко дело па тек онда је постало и правно-политичко […]“ (1940: 15). Да ли у овој реченици треба тражити узрок каснијег Константиновићевог онако детаљног проучавања српске поезије са идеолошког и моралног становишта? Како год је доживљавали и вредновали, улога поезије при изградњи националне свести опште је место.

4) Манифест србијанства био је и реакција на талас политички и национално мотивисаног насиља који је запљуснуо северозапад Југославијe тих година. После атентата на краља Александра, праштале су подметнуте усташке бомбе и падале главе у обрачунима различитих политичких опција. Мицић је писао како неки „[…] патолошки мађионичари […] јуришају, па псују, па бесне, па убијају невине људе […]. Па ни по јада када би још хрватски политички месечари и народно-државни одметници, културни скоројевићи и повлашћени мрзиоци србијанства, кад би ʻоткрилиʼ свету да је земља округла…“ (1940: 19–20), итд. Острашћен речник, конфузне мисли и збрка емоција који избијају из овог пасуса показују да је писан у афекту. „Патолошки мађионичари“ и „хрватски политички месечари“ су чланови ХСС-а, али и франковци, чије илегално крило су чиниле усташе. За разлику од представника владе и двора, који су Мачека и ХСС прихватали као легитимне саговорнике, а усташе сматрали за терористе, Мицић није правио разлику између њих. Поред тога, увиђао је да нове идеологије могу бити и средство за реализацију старих циљева. Зато се код њега може прочитати да је „србијанство“ „[…] свемоћан лек против федералистичког, фашистичког и комунистичког месечарства, а политички носилацове мешавине данас је повлашћено хрвацтво, што одувек у српском народу значи туђинство“ (1940: 22). Мицићево помињање федерализма, фашизма и комунизма као средства за афирмацију хрватских националних интереса његовим критичарима је могло изгледати као лудост. Данас, то је историјско искуство.

5) На тон и садржај Манифеста србијанства утицао је, поред осталог, и почетак разговора политичких представника Срба и Хрвата: јула 1936. године председник владе Милан Стојадиновић признао је постојање „хрватског питања“, а 8. септембра 1936. године вођа ХСС-а, Влатко Мачек, састао се са краљевским намесником кнезом Павлом Карађорђевићем. Зато се могућа „нагодба“ и „споразум“ са Хрватима помињу и у Манифесту србијанства (Мицић 1940: 16, 19). Споразум Цветковић-Мачек био је тада још далеко, али Мицића је развој догађаја веома бринуо – за разлику од београдских политичара, он је познавао правашку идеологију и стрепео од последица могућег договора. Тада, 1936. године, још се није могло видети да је Стојадиновићева политика усмерена на блокирање деловања ХСС-а и избегавање да до споразума дође. Вероватно је убрзо то и Мицић схватио, јер свој текст тада није објавио. Међутим, и без споразума, ХСС је створио „државу у држави“, контролишући администрацију и створивши паравојне снаге у Савској бановини (Силкин 2011: 284), (Karaula 2015). На свој искључив, острашћен и патетичан начин Мицић (1940: 19) је изразио подозрење према било каквом споразуму у Југославији: „А онима што мисле да су крв изменили када су вером кренули, данашњи муслимани, католици, или унијати, ми им уопште не смемо да допустимо да се такмиче са нама. Због народне издаје њихових предака, због усађене мржње њихових потомака, они нису ни достојни било какве равноправности са Србима старинцима, победницима и коленовићима. Зато је и немогуће споразумети се са људима који кроз ʻспоразумʼ траже увек и само туђе јер својега немају, који у ʻспоразумуʼ траже српски пораз […]“. При том, Мицић (1940: 20) је упозоравао: „Зато, отворите добро очи, успавани и обманути Срби!… Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут.“ Даљи развој догађаја познат је. Манифест србијанства је Мицићев позив на узбуну, који не само да у Београду није тако схваћен, него су му уста баш ту сместа била зачепљена!

[1] Мађарски израз „Раци“ за Србе/Рашане помиње и: (Караџић 1975: 118).

Извори и литература

Gross, Mirjana. Izvorno pravaštvo. Ideologija, agitacija, pokret. Zagreb: Golden marketing, 2000.

Karaula, Željko. Mačekova vojska. Hrvatska seljačka zaštita u Kraljevini Jugoslaviji. Zagreb: Despot Inifinitus, 2015.

Kvatèrnik, Evgenij. Istočno pitanje i Hrvati. Historično-pràvna razprava I Zagreb: Štamparna Dragutina Albrechta, 1868 а.

Micić, Ljubomir. „Revolucija u gradu belome“ Zenit 1. 10 (1921): 2–7.

Miloradović, Goran. „Miroslav Krleža i pravaštvo. Prilog istoriji ideja i ideologija.“ Istorija 20. veka 2 (2019): 29–64.

Rački, Franjo. Odlomci iz državnoga prava hrvatskoga za narodne dinastie. Beč: K. Stojšić, 1861.

Starčević, Ante. Ime Srb. Zagreb: Slovi Karla Albrechta, 1868.

Starčević, Ante. Iztočno pitanje. Zagreb: Prva hrvatska radnička tiskara, 1899.

Голубовић, Видосава и Суботић, Ирина. Зенит 1921–1926. Београд: Народна библиотека Србије/Институт за књижевност и уметност; Загреб: СКД Просвјета, 2008.

К[араџић], В[ук] С[тефановић]. „Срби сви и свуда.“ Црна Гора и Бока Которска. Нолит: Београд, 1975.

Мицић, Љубомир. „Хвала ти Србијо лепа.“ Зенит 5. 36 (1925): [3–5].

Мицић, Љубомир. „Манифест Србијанства“. Србијанство. Књижевно-политички часопис 1. 1 (25.5.1940): 5–23.

Силкин, Александр. „Внутриполитическое развитие Югославии в 1930-е годы.“ Ур. Константин Никифоров, Югославия в ХХ веке: oчерки политической истории. Москава: Индрик, 2011.

Уредништво [Љубомир Мицић]. „Реч до речи – мисао!“ Србијанство. Књижевно-политички часопис 1. 1 (25.5.1940): 3–4.

Уредништво Зенита [Љубомир Мицић]. „Филм једног књижевног покрета и једне духовне револуције.“ Зенит 6. 38 (1926): [29–39].

Транскрипт говора са промоције зборника можете прочитати овде.

Цео текст Манифест србијанства Љубомира Мицића: post festum можете прочитати овде.

O Љубомиру Мицићу и Маријану Микцу од истог аутора (Од анархизма до шовинизма: Други светски рат и припадници авангардног уметничког круга око часописа Зенит – Љубомир Мицић и Маријан Микац) можете читати овде.