Пре неколико дана у Београду је умро претпоследњи председник Председништва СФРЈ Борисав Јовић. Крај његовог мандата поклопио се са почетком оружаних сукоба у Хрватској, који су најавили деценију ратова за југословенско наслеђе. Јовић није случајно ушао у свет велике политике. Из привреде он је (по казни, после сукоба са носиоцима децентрализације у савезној  администрацији) средином седамдесетих сео на једну од најважнијих столица југословенске дипломатије. Место амбасадора у Риму је тада, у доба високих тензија и скандала у Италији, било идеално место за брушење политичког инстинкта. Његови дипломатски извештаји показивали су да је, мада новајлија у свету елитне дипломатије, Јовић брзо упознао криптични свет италијанске политике и скривене хладноратовске силе које су се сударале над Апенинским полуострвом.

Мислимо да су ова италијанска искуства помогла Јовићу да боље разуме и механизме југословенске кризе, чији је био учесник и сведок. Неколико година после свог мандата у председништву СФРЈ Јовић је своја виђења југословенске кризе у форми дневника објавио (1995. године) у издању Политике. Наредне године књига је поново штампана, али као ауторско издање, с обзиром да је Јовић у међувремену пао у немилост Слободана Милошевића и/или Мирјане Марковић , па је пут његове књиге до читалаца био на различите начине опструиран. Но, то сада није тема.

Пред нама је књига Последњи дани СФРЈ, управо то ауторско издање. Историчарима распада Југославије ово је добро познат материјал. Ипак, значај овог извора и недавна Јовићева смрт повод су за још једно читање овог дневника. У анализи Јовићевог дневника трагали смо за одговором на питање каквим је информацијама о спољнополитичком контексту распада Југославије располагао државни и војни врх СФРЈ и како је процењиван утицај тада великих глобалних промена на ток југословенске кризе. Чини нам се да су већ детаљи које ћемо навести довољни да пољуљају уврежени став да крајем осамдесетих и почетком деведесетих власти у Београду нису биле свесне значаја пада Берлинског зида и слома Совјетског Савеза, те последица које ће нови поредак имати по будућност Југославије и српског фактора. Напротив.

Финална, деструктивна фаза Перестројке са страхом је осматрана из Београда. Јовић је средином септембра 1989. године у свој дневник уписао детаље састанка са савезним секретаром за народу одбрану Вељком Кадијевићем, који му је пренео утиске са пута у СССР. Кадијевић је тада изнео бојазан да ће свеопшта криза у Совјетском Савезу у крајњем ефекту дестабилизовати и Југославију: „Говори ми утиске. Стање у СССР је веома конфузно. Горбачов ослабљен. Војска је незадовољна својом позицијом (…) Унутар земље расте хаос и незадовољство. Међунационални сукоби се увећавају. Прибалтичке земље се одвајају. Блок се распао. Једном речју, све је неизвесно. Вељко је забринут чак и за нашу безбедност ако би дошло до ретроградних процеса у СССР.“

Два месеца касније, 18. новембра Јовић се опет осврнуо на тешку кризу у Совјетском Савезу. Дајући у свом дневнику пресек ситуације у СССР-у, он је изнео процену да ће совјетски пад значајно угрозити српске позиције и указао на потребу да се предухитри претећа изолација: „За нашу земљу увек је била важна улога СССР-а и његов положај на међународној политичкој сцени (…) Горбачов губи популарност међу радницима којима се такође укидају неке привилегије (снабдевање предузећа месом, стабилне плате за невелики рад и сл.) препуштају се тржишту без робе и инфлацији. Реална опасност су масовни раднички протести. (…) У војном врху расте незадовољство. Нису очекивали да ће војска и војна производња доћи под удар перестројке. Незадовољни су падом стандарда и угледа у друштву. (…) Горбачов контролише државни и партијски апарат, али уз све наведене тешкоће сада је више у ситуацији да гаси пожаре него што стварно управља земљом. (…) Очигледно, врење у СССР је велико, а будућност неизвесна. На кога ћемо се ослонити ако ток ствари буде водио даљем слабљењу СССР-а и апсолутној доминацији САД? Наша позиција ће бити све тежа, зато бисмо се морали благовремено побринути за преломне одлуке да не западнемо у ћорсокак усамљености и изолације.“

Даљи развој догађаја убрзо је потврдио предвиђања Кадијевића и Јовића да ће слом СССР-а ослабити позиције Београда. Ипак, трагање за изласком из спољнополитичке изолације, што је Јовић у свом дневнику најавио, све до краја деведесетих није дало никакав резултат.

Са страхом и скепсом Јовић је коментарисао и пад Берлинског зида. У свом дневнику запитао се: „Каква ли је наша судбина? Да ли ће се историја поновити?“, али је оставио места и за трачак оптимизма, указујући на постојање таквих кругова у Западној Немачкој, „који би желели да граде (…) стабилне и узајамно корисне односе са СССР-ом и свим источноевропским земљама.“ Надовезујући се на то, Јовић је оценио да је „у нашем интересу да се одазовемо стремљењима тих кругова“.

На кога ћемо се ослонити ако ток ствари буде водио даљем слабљењу СССР-а и апсолутној доминацији САД? Наша позиција ће бити све тежа, зато бисмо се морали благовремено побринути за преломне одлуке, да не западнемо у ћорсокак усамљености и изолације.

На самом крају 1989. године Борисав Јовић је још једном под лупу ставио Михаила Горбачова, али овог пута његову спољну политику. До Београда је, наиме, из кинеских извора дошла информација да су на епохалном самиту на Малти Буш и Горбачов договорили да се све промене у Источној Европи, укључујући и увођење политичког плурализма третирају као унутрашње ствари земаља источног блока. Горбачов је заузврат тражио да оне остану у Варшавском уговору. Кинези су ову трговину оценили као Горбачовљеву „издају“ Источне Европе. Надовезујући се на ове кинеске процене Јовић је отишао још даље, предвиђајући да ће останак источноевропских држава у Варшавском пакту бити само привремено стање. Разуме се, и ова Јовићева предикција се убрзо потврдила: „Наравно да су Американци мудрији од Горбачова: земље ИЕ (Источне Европе – П.Д) ће остати у Варшавском уговору док не уведу вишепартијски систем и не обаве слободне изборе, на којима ће комунисти изгубити. После тога ће оне саме одлучити шта ће да раде и неће питати Горбачова.“

Самоелиминација Совјетског Савеза са светске сцене и настанак униполарног света потврдили су страхове руководства у Београду. У Јовићев кабинет сливале су се информације о све тврђем ставу Запада према српском фактору. Крајем марта 1990. године Кадијевић је упознао Јовића са војним оценама позиције САД према југословенској кризи: „Војска (ЈНА – П.Д) оцењује да су САД, после посете Иглбергера (заменик државног секретара САД – П.Д) Југославији коначно одлучиле да сруше српско руководство, као, по њиховој оцени, једино комунистичко у Југославији. Критична тачка преко које га желе рушити је Косово, људска права албанске мањине, кршење грађанских права и сл. Даје се предност рушењу комуниста са власти у Југославији над питањем њеног интегритета. Дакле, ако не успеју да сруше комунизам интегрално, иду на разбијање Југославије, „освајајући“ део по део. Овакав свој заокрет у односу на интегритет Југославије заснивају на смањеној опасности од совјетског интереса за излаз на Јадранско море. Американци су присутни у свим значајнијим југословенским институцијама, укључујући СДБ и само Председништво СФРЈ. Преко тога се информишу и делују.“

Потврда одустајања Запада од подршке опстанку Југославије августа исте године дошла је и од аустријског амбасадора у Београду Паула Лајфера. Овај искусни аустријски дипломата (каријеру почео у Москви) обавестио је Београд да „Југославија за Запад више не представља стратешку компоненту, за коју се треба залагати у смислу целовитости“. Он је, даље оценио да је Југославија пред распадом, а да ће се притисак Запада вршити на терену људских права. Ипак, Лајфер је и за Србију предвидео одређену надокнаду, истакавши да је једина перспектива Македоније прикључење Србији, чиме би се Скопље одупрло „албанизацији своје територије“. Процењујући Лајферове тезе Јовић је закључио да „ток догађаја клизи ка распаду земље уз инострани благослов“.

Као још једну потврду западне незаинтересованости за очување интегритета Југославије Јовић је новембра 1990. године цитирао изјаву Лоренса Иглбергера да „САД неће окренути леђа Словенији уколико она одлучи да се одвоји.“ Британска дипломатија је, према информацијама Јовића, била уздржанија. Допуштана је могућност да се поједини народи изјасне против останка у Југославији, али је постојала и бојазан да би распад земље изазвао „ширу балканску кризу“. У Лондону је посебно указивано на деликатност српско-хрватског раздвајања.

Јануара 1991. године у Београд је стигао још један доказ америчког одустајања од Југославије, односно наговештај америчке интервенције у случају акције ЈНА у Хрватској. Радило се о отвореној претњи санкцијама Београду, што је и реализовано наредне године: „Начелник за ИЕЗ (источноевропске земље – П.Д) у Стејт департменту (СД) Џ. Свајхарт, одржао је 28.1. брифинг о ситуацији у Југославији за функционере спољнополитичких служби Представничког дома и Сената. Поред осталог, рекао је да у СД нема више оптимизма у погледу опстанка Југославије као јединствене државне целине (…) Свајхарт је оценио да се Хрватска предвођена ХДЗ определила за самосталност (…) На крају је закључио да је опасност од интервенције ЈНА и даље присутна. Било каква интервенција ЈНА против Хрватске сигурно води у грађански рат. САД не могу да прихвате војну акцију или војни режим у Југославији. Уколико до тога дође, Југославија ће бити суочена са међународним бојкотом и санкцијама.“

Ова информација није одударала од јавног саопштења Стејт дипартмента из децембра 1990.године да ће се САД „снажно успротивити свакој употреби силе или застрашивања које би блокирало демократске промене или довело до успостављања недемократског јединства Југославије“.

Децембра 1990. године Јовић је за „политику разбијања Југославије“ из „идеолошких и стратешких интереса“ оптужио поред Сједињених Држава и СР Немачку и Мађарску. Месец дана раније он је те оптужбе у експлицитној форми изнео и у неформалном разговору са канцеларом Колом на маргинама састанка КЕБС-а у Паризу. Колово негирање („гледа ме у очи и не трепће“) Јовића није разуверило.

Суочен са све одлучнијом оријентацијом Запада ка подршци дисолуцији Југославије и сузбијању српских интереса на југословенском простору двојац Јовић-Кадијевић покушао је да спас пронађе у Москви. Јула 1991. године у телефонском разговору са маршалом Јазовим, совјетским министром одбране, Кадијевић је поставио два питања: да ли СССР може заштитити ЈНА у случају војне интервенције запада и да ли Москва Југославији може лиферовати дефицитарно наоружање? На оба питања одговорено је негативно.

Овај податак из Јовићевог дневника можемо разумети као финалну потврду његових страховања из 1989. године. Његова кошмарна предвиђања да ће крај хладноратовског света српску позицију довести у својеврсни ћорсокак су се брзо обистинила. У новој униполарној архитектури није било места ни за Југославију, а ни прилике за јачање српског фактора. Преостало је да се до краја деведесетих на терену одигра игра, чији је исход био унапред дефинисан.  

Featured image Wikimedia/Media centar CC BY-SA 3.0