Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио: Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића; Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

ИЗБОР ИЗ КЊИГЕ НОВИ БОГОВИ

ТАЈНА ВРАТА

Постоји, тврди Борхес, на полицама твоје библиотеке једна књига коју никад нећеш прочитати; постоје и једна врата која си затворио до краја света. Али постоје и она друга: врата која ћеш отворити последња. Тајна врата. Она на која нико не улази; на која нико не може да уђе. Намењена су управо теби. Чудно је да их сада не примећујеш. Мора да поред њих сваког дана пролазиш. Сваког дана она су ти надохват руке.

Нико не зна куда заправо воде. О томе постоје само несигурна нагађања. Разлог је једноставан: верује се, или је то заиста тако, да их нико није отворио са супротне стране; нико није ушао из те тајанствене одаје у коју она воде. Отворићеш их последњег дана свог живота; не пре. Сваког дана све си им све ближи; растојања се скраћују, а времена је све мање.

Свет ће се, на концу, свести на тебе и на та мрачна врата. Мораћеш кроз њих проћи, ниједна друга нису преостала. Смрт више неће бити оно што се дешава другима. То су вратнице смрти; твоје смрти. Тајна врата која воде у ништавило, предворје раја или пакла. Одлука је на теби: вечни заборав; вечни живот или вечно страдање. То је избор пред којим стојиш. Или је и то само слаба утеха, празне речи какве се упућују умирућем, јер оно што те тамо чека не може да замисли нико, ниједно људско биће. Извесно је само једно: кад уђеш, сагорећеш све своје илузије и угледаћеш саму стварност – онакву каква доиста јесте.

Исланд

Беше то једном давно, можда на Исланду.

Радост је покрила бешћутна поља. Она паде изненада, као летња киша.

Црвени хртови гонили су златног јелена, високо изнад морских таласа.

Рог огласи нечији срећан повратак. Стрела погоди своју мету, ловац узе свој плен; девица угледа белог једнорога како израња на шумском пропланку.

Ти си видео долазак побеђеног краља.

То беше оног дана кад се она привила уз тебе.

Кратак предах између ратова, тренутак када се ждралови спустише на хладна поља.

То беше твој срећан час.

ДВОЈНИК

Ко сања?

Снови о несаници спадају у ноћне море. Ноћ, рано јутро, у коме се преврћемо по постељи, тражећи тајна врата, пролаз у други свет, који би нам донео жељено избављење. Кошмарни детаљи, који нам се указују постепено, део по део, откривају нам да већ сањамо. Спознаја, која долази у једном муњевитом тренутку: њена последица је буђење. Али ноћна мора се наставља. У њој се крећемо као у лавиринту, сањајући да већ сањамо.

У свом сну, ступам на терасу једног хотела, испод које протиче трома зелена река. Место ми је познато, унеколико измењено на начин на који су у сну промењена места која су нам иначе позната на јави. Такве, једва приметне промене у пејзажу стварају утисак безвремености, утисак вечности.

Седам за један сто застрт белим столњаком. Остали су празни. На једном од њих, довољно удаљеном, седи неки странац. Не могу му видети лице; чини се да га скрива под широким ободом шешира. Оно увек остаје у сенци. Осећам жељу да сазнам ко је он у ствари.

Порив за сном је, међутим, јачи. Спуштам главу на своје руке прекрштене на столу и нагло тонем у дубок сан без снова.

У том сну, свестан сам да спавам, што ми доноси физичку пријатност, и истовремено видим себе како спавам.

Незнанац се не помера са свог места. Он је мој будни двојник. Сада то могу јасно да видим.

Постоји и онај трећи у мом сну, невидљиви сањач; нас двојица смо само део или декор његовог сна, чији смисао нам измиче.

СУД ВРАНА

Догађај је редак; мало ко га је видео, али описује се на много места у средњевековној литератури, где је познат као „суд врана“.

Иркиња Мери Волш прича да је њен отац имао прилике да га види на планинама Кери у југозападној Ирској.

Једну врану опкољава мноштво других. Оне се скупљају по околним гранама, у све већем броју и гласно гракћу; призор подсећа на оне који се виђају у судовима, са оптужбом и поротницима, са судијама, судским послужитељима и адвокатима, у црним оделима. Исход је увек исти: окривљена врана без изузетка бива осуђена на смртну казну, коју извршавају остале, кљуцајући је немилосрдно све до смрти. Суд се потом распушта.

Шта је смисао овог поступка, чији је исход познат унапред а улоге подељене, и о коме, како изгледа, савремени природњаци и биолози не знају ништа?

Треба рећи да овде уопште није реч о чину милосрђа, о убијању слабих или болесних, за живот неспособних јединки. Барем за око посматрача, оптужена се врана ни по чему не разликује од својих судија и поротника.

Ништа слично није описано међу вуковима или медведима, рецимо; појава има аналогије само у људској заједници.

Описана је у Јеванђељу, где светина кличе Варави а тражи крв Христову, и у Одбрани Сократовој.

Наставља се с хришћанством, са прогонима јеретика и инквизицијом, са безобзирним прогонима католика у Ирској и Валпургијском ноћи, са пуританским истрагама безбожника и вештица у пустим просторима Новог света.

Са преким судовима Кромвела и свих потоњих револуција: са револуционарним судовима Дантона и Робеспјера, са гиљотинирањем краља и покољима почињеним у Вандеји. Са „моралном већином“ у периодима просперитета.

С истребљењем становништва и геноцидом народа, током ХIХ а напосе ХХ века.

Са фашизмом и комунизмом, са либерализмом и демократијом уопште. Са НАТО-ом. Са Бриселом, Мастрихтом и Рамбујеом. Са Хагом.

„Суд врана“, то је општи ход историје, прогреса који не оклева да жртвује десетине или стотине зарад среће милиона.

Ко уопште може да му се супротстави?

Покреће га сумњива и непрекидна људска потреба да прописује, ограничава и нормира.

Шта чинити кад се једном нађете на погрешној страни историје, као што се то, како примећује један безимени енглески дипломата, непрекидно дешава Србима, али не само њима?

Једна врана, ма колико била смела, не може да победи читаво јато. Оне ће, после првог ударца, наставити да је кљуцају све до смрти.

„Дивно је припадати земљи која је увек на правој страни историје“, рекао је тај исти енглески конзул у Београду Волшовој, са мирном савешћу човека који не зна за иронију и коме никад у животу није било дозвољено да начини погрешан избор, и који зато никад неће бити изложен „суду врана“.