ПРЕВОД – ИЗВОРНИ И ЦИЉНИ (АВЕРИНЦЕВ, ГРБИЋ, НИКОЛИЋ И ВЛАХОВИЋ)

Мирјана Грбић: Завршила Филолошки факултет у Београду (1976), радила као стручни преводилац и наставник руског језика, а од 2000. године бави се само књижевним превођењем.
За превод књиге Ерос немогућег Александра Еткинда добила награду Јован Максимовић, а за превод књиге Михаила Бахтина Естетика језичког стваралаштва – награду Михаило Ђурић. Преводи савремену руску прозу (Сорокин, Пељевин, Аксјонов, Ајтматов) и руске класике (Андреј Бели, Леонид Андрејев), као и руску есејистику (Бахтин, Берђајев, Розанов, Шкловски, Аверинцев).

Дионисије–Дејан Николић је песник, философ, теолог, драматург, сценариста, преводилац, ментор, новинар, уредник, саветник, оснивач и потпредседник Института за националну стратегију. Члан је управног одбора Краљевског Реда Витезова и Чувара Манасије, и члан Friends of Mount Athos – ROYAL PATRON HRH The Prince of Wales, PRESIDENT Metropolitan Kallistos of Diokleia.
Песме и Огледе је објављивао у Студенту, Књижевној речи, Делу, Браничеву, Лепој Србији, Русији данас, Данасу, Логосу – часопису студената ПБФ БУ, НАЦИЈИ Online, Трећем програму, The Great Works UK, KRITYA India, The Roundtable Review UK, AWEN The Atlantean Publishing UK, Kulturno-umetniško društvo LOGOS SI Ljubljana, БЕЗ ЛИМИТА, итд.
Објавио је књиге песама: Упутства за васпитање младих принчева, Архајски Денди,
и Блондогенет; расправе: Tractatus–TeoLogico–Philosophicus: Креациоекснихилоборци и креациоекснихилопоштоваоци, Два рата и два мира; Лав Шестов и трећа димензија мишљења (са Миланом Ивковић); Четири огледа о хришћанском либерализму: Магија Жан-Пол Сартра, Магија Карла Шмита, Хаманове Лествице Метакритике и Портрет Песника као Херувима (пред изласком из штампе у издању Института за Европске Студије и Архива Војводине). Превео је са немачког на српски Recension der Critik der reinen Vernunft (1781) и Metakritik über den Purismus der Vernunft (1784) Јохана Георга Хамана. Живи у Београду.

Живко Влаховић је рођен 20. априла 1995. у Паризу. Након средње књижевне завршио је основне студије из славистике на Сорбони. Потом је на истом факултету магистрирао француску лингвистику и завршио мастер из смера издаваштво – превођење. Превођењем је почео да се бави још на факултету где је са студентима преводио Женске разговоре Душка Радовића, Грозданин кикот Хамза Хума, новеле Нафије Сарајлић и пет епизода серије Добродошли у Ориент експрес. Самостално је почео да се бави превођењем 2017. године кад је превео роман Александра Гаталице Соната за лошег човека објављен у издању NON LIEU. Затим је превео и Гаталичин роман Еурипидова смрт, као и драму 1918 : Последња ратна година објављену у издању Славитуде. Превео је и роман Филипа Грбића Прелест који ће бити објављен у јануару 2022. у издању BELLEVILLE. Тренутно преводи прозу Ане Милош и Мухарема Баздуља. Издавачку кућу Славитуде основао је 2020. године у Паризу која стоји иза организације Сајма славистике на Сорбони. Славитуде је засад објавила регионални зборник Нова БХЦС поезија у којој је Живко Влаховић са Јеленом Михајловић и Весном Бојовић превео песме 55 песника из бивше Југославије и драму Александра Гаталице, 1918 : Последња ратна година коју су превели Живко Влаховић и Јована Николић.

АВЕРИНЦЕВ, ГРБИЋ, НИКОЛИЋ И ВЛАХОВИЋ

ПРЕВОД – ИЗВОРНИ И ЦИЉНИ

Драги Дионисије,

Поводом Вашег препева песме „Улога“ Сергеја Аверинцева шаљем Вам свој коментар.

Недавно је у библиотеци у Кучеву одржано вече посвећено књижевном превођењу, коме је мој млади колега Живко Влаховић дао наслов „Лепе неверне“. Објаснио је да је то француски термин који се односи на преводе старогрчких текстова на француски језик у 17. веку. У тим преводима неки делови су изостављани (оно што је по мишљењу тадашње јавности било неприкладно, рецимо, сцене оргија), али, иако неверни, ти преводи су били и лепи, и потребни.

Превођење поезије готово увек подразумева извесну „издају“ оригинала, често изнуђену због језика превода, који, ако прати садржај, понекад мора да занемари фонетику, ритам, мелодију или интерпункцију. Превођење песме је стваралачки чин, поновно писање исте песме на другом језику. Зато су најбољи преводиоци поезије – песници.

Наше заједничко превођење песме Сергеја Аверинцева прерасло је у занимљив песнички оглед. Ја, која нисам песник, превела сам стихове мање-више „верно“, поштујући ауторову интепрункцију (или њено одсуство). Ви сте је, као песник, препевали на први поглед „неверно“, јер сте је, у суштини, протумачили, унели у њу сопствени доживљај и, кад се чита Ваша „Улога“, утисак је да то и јесте и није Аверинцев, или да није само Аверинцев. Моја прва реакција на Ваш препев, била је да је са првобитне песме скинута копрена и да је песма заблистала у целокупној својој пуноћи и дубини. Постала је неверна, а лепа – неверна лепотица.

Међутим, морам да додам следеће:

Ја сам ипак само преводилац. Чврсто се држим текста свог аутора. Доследно поштујем сваку реч коју је он написао (чак и онда кад се с њим не слажем). Ваш приступ стваралаштву другог песника за мене је задивљујући, али и… незаконит. Међутим, оно што је за мене као преводиоца недопустиво, Ви, по свој прилици, сматрате допустивим. Можда је то утицај постмодернизма: један аутор ствара нешто своје, ново дело „по мотивима“ дела другог аутора.

Ваша Мирјана

Драга Мирјана

У питању је нешто сасвим супротно: благодат која, превазилазећи га, испуњава закон! Предопит и предукус Свејединства: чуда сабора личности у слободној љубавној заједници: братство и јединство у Христу – у којем су моје и твоје увек венчани у Нашем – с оне стране ауторских права, у Будућем веку у којем ће свако свакоме бити све – у нераздељивом и несливеном јединству и сапрожимању: у Симфонији Осмога Дана свеопштег дивљења и захваљивања и умножавања дарова из славе у славу бескрајно и беспочетно како и доликује малим боговима по благодати, који нису створени да буду заслужна бића која имају некаква права, већ захвална деца Божија – која су све што имају добила на поклон – не по праву, већ по Лудој Љубави Божијој! :-)))

Не знам да ли сам можда сувише пожурио: још траје овај век, а Будући тек слутимо и предопитујемо? Додуше казано нам је да – силеџије грабе Царство Небеско, и да се сви спасавамо заједно. Преумљење и обожење се такође могу схватити као превођење, у којем заједно преводе Бог и човек: Старог Адама у Новог Адама, и прах земаљски у богове по благодати. И прелазак преко Црвеног Мора је било превођење, и пловидба кроз овај у Будући Век је превођење све твари из пропадљивости у непропадљивост и из времена у Вечност: из Долине Радосне Туге – у Љубав Бесконачну и Беспочетну, Која на ум људски не дође, Коју око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође: може ли се сувише пожурити – трчећи Јој у Загрљај?

И, ако црте овога века преводимо у Икону Будућег Века Истине, зар се та Виша Верност Истини Вечности, по цену неверности мутном зрцалу овога века, може и треба назвати неверношћу у негативном смислу? Није ли верност Лепоти заправо, у дубљем смислу, увек верност Истини и Љубави? И свакоме брату и сестри и створењу које преводимо и који нас преводе и са којима се заједно сви и све, знани и незнани, свесно и несвесно, вољно и невољно: преводимо из смрти у живот – а потом, превођење се наставља, и бесконачно и беспочетно по благодати: из славе уславу.

Најзад, и филм или позоришна представа по делу неког аутора, представљају ново и оригинално уметничко дело, ново тумачење онога што је један стваралац оставио као своје наслеђе. Није ли нам управо у ту сврху Бог даровао читаву васељену и сву твар, свако Своје створење и Себе Лично? Није ли управо то она права улога и сврха и смисао живота свакога од нас, коју нам је доделио Бог Тројица: да постанемо преводиоци да би постали богови по благодати?

Ваш Дионисије

Драги Мирјана и Дионисије,

Баш је лепо!… Да, може се рећи да су Неверне лепотице „измењени преводи“ већ постојећих грчких и латинских аутора, настали тако што се у седамнаестом веку француски језик наметнуо у Европи и осетила се потреба да се поново преведу грчки и латински аутори. Тако је дошло до неверних, али лепих превода. Један од главних преводилаца тог покрета био је Nicolas Perrot d’Ablancourt који је превео Цицерона, Тацита… Али, све је то део вечите расправе изворних и циљних преводилаца. Мислим да ти термини још не постоје овде, а верујем да се слабо и говори о томе. Ипак је традуктологија млада наука.

О изворном и циљном превођењу рекао бих следеће:

Изворни преводилац је онај коме је стало да у преводу остане траг изворног језика (језика са ког преводи), док циљног преводиоца једино занима сам резултат, а то је да читалац помисли да је књига директно написана на циљном језику.

Многи мисле да изворни преводилац, својим начином превођења, само понавља изворни текст, док га циљни брише (он ће увек гледати да изврши неку врсту адаптације, читалац му је у фокусу).

Наравно, и један и други носе са собом слабе тачке, изворно превођење може да доведе до забуне код читаоца, а циљно, нестанком сваког трага превођења, може да доведе до нестанка аутентичности стила аутора и самог аутора.

Поменуо бих причу Милана Кундере која илуструје тај феномен. Када је дошао у Француску и научио језик, проверио је превод Шале и констатовао да има доста недостатака. Разлог је био управо то што је преводилац себи дозволио знатну слободу (мислим да је циљни преводилац томе склон, док је изворни више прикован за оригинал и поштовање ауторовог дела).

Не постоји одговор да ли је боље бити изворни или циљни преводилац, најбоље је држати се средине, као што је француски преводилац и традуктолог, Jean-René Ladmiral рекао: Прикладно је да се преводи приближно колико је могуће и удаљено колико је потребно.

Ваш Живко

УЛОГА

каква ми је улога дата о Боже 
у чину Твом савршеном 
у сваком гесту Твог сижеа 
такво Светско Позориште 
ни Шекспир ни Калдерон 
ни Трећега Реда брат* 
ни у сну ни на јави

сањали нису осим на трен 
кад Лично тихо био Си ту 
и рукописе им исправљао 
каква је моја улога о Боже

пред масом гледалаца тајних 
пред Девет Анђеоских Чинова 
пред галеријама Многооким 
пред ложама Серафима

због такве би улоге 
највећи на свету глумци 
сви до једног с ума сишли 
величину своју заборавили 
један другог би отровали 
на коленима за њу молили 
а најбезначајнији лакрдијаш 
последњи међу последњима 
гледа улогу мутним погледом 
а и улога је баш за подсмех 
костими рите декор шкарт 
опет ме овде вређају 
немам везе и нисам миљеник 
чему се онда надати 
све добијају други

* Трећег Ордена брат — аустријски песник Хуго фон Хофманстал, који је био фрањевачки терцијар и, према сведочењу савременика, лежао на одру у одећи реда; по угледу на Калдерона написао је мистерију под истим насловом – Велики светски театар.

(превела Мирјана Грбић)

УЛОГА

Таква је то улога, о мој Боже
У Твојој Прекрасној Песми Силе
Сваки је гест исплетен од златне свиле:
Такво Васељенско Позориште, иште
Што ни Шекспир ни Калдерон не могу,
Што ни Трећега Реда брат, чак ни у гробу
Не успева видети: ни на јави ни у сну:
Ал Јарко Сија када Си Ти ту: па им у срцу
И у уху Шапућеш: и немогуће стихове Пишеш!

Таква је то улога, о мој Боже
Пред миријадама из невидљиве ложе
Од Првог, па све до Деветог Ангелског Чина:
Пред галеријама Лакокрилих Херувима
И огњеним срцима Многооких Серафима!

Таква је то улога: лепа ко Лепа Јелена,
Па би због ње највеће глумачке величине
Саме себе заборавиле,
Сасвим са ума сишле
И међусобно се потровале: за њу
Клечећи би се молиле: нудећи сопствене душе!
Таква је то улога, о мој Боже,
Али јадни и презрени се не гложе
Око лица, већ око наличја:
Чули су да ће први бити последњи,
А последњи први: да силно злато вреди мање
Од капи крви: страћаре и дворци,
Рите и раскошне тканине, да ће заменити места!

Ја стојим сам и збуњен: као преполовљен:
Не знам: шта да будем: хуља ил миљеник?
Бојим се да ће сви вечно да ми се смеју,
Ако не будем добио ни улогу ни лик!

(препевао Дионисије–Дејан Николић)

Роль

какая роль о мой Боже 
в действе Твоем совершенном 
каждый жест в Твоем сюжете 
такого Мирового Театра 
ни Шекспиру ни Кальдерону 
ни Третьего Ордена брату* 
ни во сне ни в яви не мнилось 
разве на малое мгновенье 
когда Сам Ты неслышно был рядом 
рукописи их правил 
какая роль о Мой Боже 
пред сонмом зрителей незримых 
пред Девятью Чинами 
пред ярусами Многоочитых 
пред ложами Серафимов 
из-за такой-то роли 
первейшие в свете актеры 
с ума бы все посходили 
всю важность свою позабыли 
друг дружку ядом травили 
на коленях бы о ней молили 
а лицедей никудышный 
из последних что ни есть распоследний 
глядит на роль тухлым взглядом 
ну и роль прямо курам на смех

костюмы рвань декорации заваль 
опять меня обижают 
блата нет у начальства не в фаворе 
чего тут дождешься 
все другим достается

* Третьего Ордена брат — австрийский поэт Гуго фон Гофмансталь, который был францисканским терциарием и лежал в гробу, по свидетельству современников, в орденском облачении; по примеру Кальдерона написал мистериальную драму с тем же заглавием — “Большой мировой театр”.

(Изворни текст песме Сергеја Аверинцева)

ЧТЕЦ СЕРГИЈЕ АВЕРИНЦЕВ

„Чтец Сергије Аверинцев“ – речи су које је као епитаф на свом гробу желео Сергеј Сергејевич Аверинцев (1937–2004), члан Руске академије наука, класични филолог, познати преводилац, богослов, историчар уметности, културолог. Пред крај живота, од свих својих многобројних попришта он је издвајао управо служење у Цркви и посебно ценио могућност да учествује у богослужењима као чтец и проповедник. Тога се сећају блиски познаници Сергеја Аверинцева, чланови евхаристијске заједнице којој је припадао – предавачи на Православном.

Хришћанском институту светог Филарета (СФИ), у чијој капели је проповедао и у ком је до саме смрти био члан управног одбора.

У склопу циклуса „Век XX. Личност и епоха“, 17. јуна 2009. године одржан је сусрет посвећен Сергеју Аверинцеву. Сала је једва примила све заинтересоване.

Човек који је „у светској култури био као код куће и код куће као у светској култури“ – тако Аверинцева памти Александар Копировски, магистар педагошких наука, мастер богословља, професор и научни секретар СФИ. По његовим речима, служење Аверинцева у Цркви није био „ћеф научника чудака“. Аверинцев никада није скривао своју припадност Цркви, што је тешко замислити у контексту совјетске академске науке.

Поједине околности у биографији овог „академика необичне судбине и необичне сфере истраживања“ уистину су задивљујуће. На пример, московски комунални стан у којем је одрастао Сергеј Сергејевич био је својеврсно „острво слободе, где није било ничег совјетског“: „Сергеј Сергејевич је знао невероватно мало од онога што су знали сви совјетски људи“. Још једна невероватна занимљивост: за своју монографију „Плутарх и античка биографија“ млади научник је 1968. године добио премију Лењинског комунистичког савеза омладине. Шта може бити апстрактније, удаљеније од живота него тема оваквог једног истраживања? А Аверинцев је писао управо „о животу“: Плутарх је за њега био савременик, као и сви антички класици. „Платон је савремен, а Аристотел актуелан“ – формулисао је Аверинцев. Тешко је нагађати да ли су они који су делили премије то схватали, али научник је ову награду могао доживети као „дар одозго“, зато што је звање лауреата такве једне престижне премије било „одлична заштита у совјетско време“, која је, по речима Копировског, пружала могућности за даљи рад.

Па прича око чувеног петог тома совјетске „Философске енциклопедије“, за коју је од Аверинцева наручена одредница „Хришћанство“. Не скрећући ни надесно ни налево, Аверинцев је одредницу написао тако да је потегнуто питање повлачења тома. Тим поводом се чак нарочито окупио Централни комитет Комунистичке партије Совјетског савеза, страхујући од „духовног тероризма“. Међутим – по даљим речима Копировског – формално се није имало шта замерити: све речено о хришћанству било је апсолутно научно, иако нимало у складу са совјетским духом. У страху од скандала ствар је гурнута под тепих, а Аверинцев је наставио свој рад, задивљујући друге феноменом свог језика – „нити совјетског, нити антисовјетског“. „Радикална актуелност Сергеја Сергејевича Аверинцева састоји се у жанровској неодређености његове речи“ – писала је песникиња Олга Седакова.

Свака његова научна публикација, чији назив, наизглед, може да привуче само уске стручњаке на пољу византологије, постајала је богословско откривење за оне који су тражили пут ка хришћанској вери. Мисионарски, просветљујући значај имала је и његова монографија „Поетика рановизантијске књижевности“, која је постала својеврсна парола верујуће и трагајуће интелигенције. Дмитриј Сергејевич Лихачов је тада захтевао да се на основу ове студије Аверинцев „сврста међу докторе без одлагања“. Учесници сусрета су се сетили и како је Аверинцев одговарао скептицима увереним да је хришћанство религија робова која гуши људску слободу: „За мене, у хришћанству се не осећа притешњеност, већ пре страх од ширине“.

Сергеј Аверинцев се упокојио 2004. године, али тиме није престао да буде наш савременик – истакао је даље Копировски, подсетивши да је овај научник сматрао веома важним, и за појединца и за друштво, „обнављање историјског сећања“, с обзиром на „одумирање смислова“. „Ко нема историјско сећање, тај је осуђен на кармичку одмазду“ – писао је Аверинцев, имајући у виду то да од обнављања универзалног историјског сећања директно зависи будућност човечанства. „Ко је прави научник?“ – пита се Аверинцев и сам одговара: „Онај ко ради за све, ко подиже мостове над рекама незнања“, и са тужном иронијом додаје: „А те реке мењају своје токове“. „Данас мостови Аверинцева као да нису потребни“ – жалосно је приметио Копировски.

Током сусрета приказан је фрагмент видео-снимка последње проповеди
Сергеја Аверинцева у капели СФИ. У извођењу хора СФИ чули су се псалми
у његовом преводу, који се певају на богослужењу. Многи учесници
сусрета поделили су са осталима своја сећања на Сергеја Сергејевича,
утиске о његовим књигама и чланцима, и поставили питања о одликама
његовог научног, друштвеног и црквеног рада. Вече је завршено речима
пријатеља Сергеја Аверинцева, италијанског филолога Виторија Страде,
који пише: „Његово служење је било плод руске културе, која се
сачувала у виду разбацаних острва, упркос свим недаћама совјетске
епохе, и која је управо у њему, рођеном 1937. године, дочекала свој
препород и обнову“. (Јулија Зајцева, „Благовест-Инфо“, 23. јун 2009;
са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић.)