АЛЕКСАНДАР АЛЕКСАНДРОВИЧ БЛОК: ЈА САМ ПОЛАКО ГУБИО РАЗУМ… (ТАТЈАНА МАЖЕНКОВСКА)

ТАТЈАНА МАЖЕНКОВСКА
Заљубљеник у писану реч.
Воли да чита класике и савремену прозу.
Воли поезију Сребрног века.
Прве кораке у писању направила прошле године с кратком причом „Ја нисам луда“, објављеном у електронском издању „Карантинске приче“ (Издаваштво ТРИ).
Живи и ради у Скопљу.

АЛЕКСАНДАР АЛЕКСАНРОВИЧ БЛОК: „ЈA САМ ПОЛАКО ГУБИО РАЗУМ…“*

  • „Ја сам полако губио разум…“ (Я МЕДЛЕННО СХОДИЛ С УМА…) наслов је и први и претпоследњи стих песме настале марта 1902. из његовог првог циклуса објављених песама „Стихови о прекрасној дами“. Под истим насловом снимљен је и документарни филм о Блоку.

На дан годишњице његовог рођења, у години кад се навршило столеће од његове смрти – ово је прича о Александру Александровичу Блоку, кога су називали најбољим песником руског симболизма. Прича о његовом кратком животу и раскошном стваралаштву, о уметнику растрзаном између две епохе; о његовој нежној љубавној лирици, о његовој тајанственој поеми, о његовим музама и јединственој љубави.

Александар Александрович Блок 1883.

Детињство и младост

Александар Александрович Блок је рођен у Санкт Петербургу 28. новембра 1880. године, у угледној породици. Његов отац, Александар Лвович Блок, који је имао немачке корене, радио је прво као професор на Петроградском, а касније на Варшавском универзитету. Био је веома наочит, изузетно музикалан и волео да свира клавир до касно у ноћ. Његова мајка, Александра Андрејевна Бекетова, била је преводилац. Удала се за Александра Лвовича са само 18 година и, због његове, благо речено, нестабилности веома се брзо покајала. Александрови родитељи су се убрзо после његовог рођења развели, а мајка се касније удала за официра гарде Франца Кублицки-Пиотуха.

Детињство је мали Александар провео углавном у кући деде по мајци, познатог ботаничара и ректора Петроградског универзиета Андреја Николајевича Бекетова. Његова бака, Јелизавета Григоревна, кћерка знаменитог путника и истраживача Средње Азије Григорија Силича Корелина, целога је живота радила на компилацијама и преводима научних и уметнчких текстова. Била је веома образована, говорила неколико језика, оставила иза себе велики број радова. И њене две сестре су говориле по неколико језика и радиле као преводиоци. У једној таквој интелектуалној средини, Александар Александрович веома рано се упознао са најзначајнијим делима руских и европских аутора, и то је, неминовно, одредило његов животни пут.

Александра Андреевна Бекетова – Варшава 1880.
Мајка Александра Блока

У својим аутобиографским записима Александар Александрович се с дубоком нежношћу сећа мајчине породице: „Детињство сам провео у породици моје мајке. Њени су разумели и волели РЕЧ; у породици је, генерално, преовладавало старинско поимање литерарних вредности и идеала. Да се изразим вулгарније, у Верленовом стилу, ту је преовладавала eloquence (речитост, елоквенција). Код мајке је постојао неки стални бунт и немир, увек је била у потрази за новим, и свим срцем ме је подржала кад је видела да ме интересује музика. Сви су ме у том дому волели и мазили. Старомодној, дивној eloquence до гроба ћу бити дужан што за мене књижевност није почела са Верленом и, уопште, декаденцијом“, писао је он.

Између будућег поете и његове мајке постојала је невероватно дубока духовна веза. Она је свог сина најприје упознала с бајкама, а касније са делима Виктора Игоа, Балзака, Флобера, Золе, Шарла Бодлера, Пола Верлена – која је и сама преводила. Заједно су проучавали нове трендове у филозофији и поезији, водили страствене разговоре о најновијим вестима из политике и културе. Кад је Александар Александрович почео и сам да пише, прво је мајци читао своја дела и од ње тражио утеху, разумевање и подршку.

Александар Блок

Године 1989. Александар Блок је завршио гимназију и положио пријемне испите на Универзитету у Санкт Петербургу, одабравши право за свој будући позив. Три године касније прешао је на историјско-филолошки одсек, словенско-руски смер, да би студије завршио 1906. Своје студентске дане овако је описао: „Универзитет није одиграо посебно важну улогу у мом животу, али високо образовање дало ми је, у сваком случају, извесну менталну дисциплину и корисне вештине које ми много помажу у разумевању историје књижевности, али и у властитим критичким искуствима, па и у уметничком стварању (грађа за драму „Ружа и крст“). Током година све више ценим оно што ми је универзитет дао преко мојих уважених професора, А.И. Соболевског, И.А. Шљапкина, С.Ф. Платонова, А.И. Введенског и Ф.Ф. Зелинског.“

Стваралаштво

Песничко дело Александра Блока суптилно је и крајње сложено, настајало је на размеђи две епохе, расло у деценијама испуњеним бурним историјским догађајима и великим променама у сфери литерарног стваралаштва. Оно представља једну од најмаркантнијих книжевних појава на почетку двадесетог века и – издржало је тест времена.

Блокова поезија носи у себи спој класичног приступа форми и нових, модерних садржаја. У његовим стиховима сустичу се описи пејзажа и осећања, симболи и минуциозно обрађени детаљи, музика и мисли…

Његов таленат врло је рано дошао до изражаја. Детињство у кући Бекетових, то што је стално био окружен књигама, као и редовно похађање позоришног клуба у Санкт Петербургу – нису могли да не утичу на младог Александра. Имао је тек пет година кад је написао своје прве једноставне радове, а касније, као тинејџер, с великим је ентузијазмом, заједно са својим рођацима, три године уређивао и писао за часопис „Весник“.

„Жуковски је био моја прва инспирација“, писаће доцније о својим књижевним почецима. „Од раног детињства сећам се лирских таласа који су ме непрестано преплављивали, једва повезани с туђим именом. Сећам се и имена Полонског и првог утиска његових строфа:

Сањао сам: свеж сам и млад,
Ја сам заљубљен. Снови кључају.
Луксузна хладноћа од зоре
продире у башту.

Александров озбиљан приступ писању до пуног изражаја долази управо у време кад ступа у пунолетство. У прво време стихове је показивао само мајци. Била је то љубавна лирика, а док је изашла његова прва поетска збирка „Стихови прекрасној дами“ (1903), накупило се било око 800 радова, од којих је само сто песама ушло у збирку. Ове што су претекле повремено је објављивао по журналима и часописима, све до своје смрти.Носећи у себе „старинско поимање литерарних вредности и идеала“, Блок је у својим студентским годинама стекао увид у модерне песничке токове.

Већ у раној фази стваралачког развоја Александар Александрович је схватио да је симболизам правац који је близак његовом књижевном изразу. У то време симболизам је продирао у сваки сегмент културе, био је иновативан, склон експерименту, гајио љубав према мистерији. У том периоду у Санкт Петербургу стварао је брачни пар Мережковски – Дмитриј Мережковски и Зинаида Хипијус, а у Москви Валериј Брјусов.

Посебно интересовање Блок је показао за московски круг младих поштовалаца и следбеника Владимира Соловјова. Организатор овог круга и својеврсни вођа био је Борис Бугајев (радио под псеудонимом Андреј Бели), који ће му касније постати близак пријатељ.

„Породична традиција и то што сам живео повучено разлози су што до одласка на факултет нисам знао ништа о ’новој поезији‘. Тада је, а све у вези с мистичним и романтичним искуствима, поезија Владимира Соловјова запосела цело моје биће. Раније ми је била несхватљива мистика којом је био засићен ваздух последњих година старог и првих година новог века. Био сам забринут због знакова које сам препознавао у природи, али сам све ово сматрао ’субјективним‘ и чувао то за себе. У то време сам се, иначе, спремао за глумачки позив, са заносом сам рецитовао Мајкова, Фета, Полонског, Апухтина, играо на аматерским представама, у кући моје будуће супруге, играо и Хамлета, Чацког, Похлепног витеза… Трезвени и здрави људи који су ме тад окруживали, чини се, спасли су од заразе мистичарског шарлатанизма, који је неку годину касније прихваћен у неким књижевним круговима. На срећу, па и на несрећу, у исти мах, ова ’мода‘ је дошла, као што увек бива, баш кад је све било изнутра одређено; кад је покуљала стихија која је беснела под земљом, нашла се гомила поклоника лаког мистичарског профита. Накнадно сам такође одао признање овом новом богохулном тренду.“ Ову тему Блок је обрадио у чланку „О садашњем стању руске симболике“, објављеном у часопису „Аполо“ 1910. године.

Револуционарна превирања у Русији од 1905. до 1907. године знатно су утицали на стваралачки израз Александра Блока. Прелепу даму у његовим мислима замениле су друге слике. У овом периоду љубавних песама скоро да није било. Окренуо се социјалним темама, друштву, писао о различитим мотивима из живота.

У том периоду Блок је био фасцииран позориштем и интеракцијом с публиком. Прву своју драму насловио је „Балаганчик“. Представу ће 1906. на сцену поставити Всеволод Мејерхолд.

Сцене из представе Хамлет: Блок као Хамлет,
Љуба Менделеева као Офелија

Песме о домовини исто тако су карактеристичне за овај период, а повезаност коју је успео да направи између родне груде и лика вољене жене дали су његовим стиховима посебну индивидуалност.

Године 1909. умро је отац Александра Александровича, са којим је, и након развода родитеља, остао у добрим односима. Исте године путовао је по Италији. То је тежак период за песника, период у којем су почела преиспитивања раније успостављених вредности. Схватио је да су за њега симболистички извори пресушили и осетио снажну за самопродубљивањем. Усредсредио се на велика књижевна дела, а публицистички рад гурнуо у други план. У том периоду настао је његов знаменити циклус „Италијанске песме“.

Октобарска ревоуција била је велика прекретница на Блоковом песничком путу. Своје виђење бурних и драматична збивања записивао је у дневник које је водио од 1901. до 1921. године. У периоду од две деценије исписао је укупно 61 свеску, од којих је 15 уништио. И поред свог буржуаског порекла, за разлику од већине песника Сребреног века, Блок није осећао одбојност према Октобарској револуцији. За њега револуција није била само нешто што се дешава у политичкој сфери. Револуцију је доживљавао као свеукупну атмосферу, као скуп идеја, принципа. За њега је то било кретање живота, а не само борба маса или одмеравање политичких снага. У Блоковом виђењу револуције препознајемо покушај да се овај тектонски друштвени поремећај схвати чисто естетски, па и симболички. Писао је много и о Фебруару и о Пктобру. Књига „Последњи дани царске моћи“, чланак „Интелигенција и револуција“, песма „Дванаесторица“ указују на Блоково схватање револуције.

Поема „Дванаесторица“

Поема „Дванаесторица“ слови за једно од најбољих дела Сребрног доба руске поезије. Александар Блок написао је ово дело 1918. године. Сам песник ће касније написати да је, надахнут атмосфером побуне и тријумфа нове власти, осетио жељу да емоције које је побудило „слушање музике револуције” преточи у речи. Поема је названа „Дванаесторица“ у част одреда „12“ који је вршио револуционарна суђења на улицама Петрограда. Наслов има и симболичко значење. Блок је у поему уградио и религиозне алузије, с призивањем дванаест Исусових апостола. Поема има дванаест поглавља, од којих свако представља засебан фрагмент мозаика, а који даје слику зимског, разореног Петрограда, огрезлог у крв. Блок је деперсонализовао своје хероје, направио од њих монолит саздан од дванаест људи. Сваки од њих посебно не значи ништа, али заједно су снага револуционарног елемента, симболично уједињење народних маса у борби за слободу. Песник, такође, предсказује будућност совјетске идеологије, утемељене на колективизацији духа.

Поему је написао практично „у једном даху“, за само неколико дана. Најпре је изашла у часопису „Барјаци рада“, а потом је штампана и у књизи. Поема, а посебно последња слика у поеми, Исус Христ на чело колоне од дванаест војника Црвене армије изазвали су велики одјек у књижевном свету:

…Тако моћни, иду снегом –
Гладни пас је – иза њих,
Напред – с крвавим већ стегом,
Невидљив у бури снежној,
За куршуме недосежан,
С нежним ходом надмећавним,
Снежним бисерима равним,
С венцем белих ружа, чист –
Испред свих је – Исус Христ.

Већина Блокових савременика имала је изразито неповољан став о поеми, поготово о увођењу лика Исуса Христа.

Несумњиво је да је у „Дванаесторици“ Блок изложио свој однос према тадашњим збивањима и смени власти, али оно што је остало тајна могло би се исказати питањем: КАКАВ је тај однос био? Недоумица траје до дан-данас: једни тврде да је то ода променама, други сматрају да је осуда новог поретка и да представља својеврстан реквијем за Русију. Када су га питали: „Да ли је ово сатира револуције, или поема слави револуцију?“, није имао спреман одговор – или није хтео да одговори. Рекао је да је поему писао вођен интуитивним поривом, те да ту није на делу некаква рационална анализа ситуације. Никад није објаснио што се скрива иза симбола у поеми. Можда само није хтео да наруши интригу и слегне прашину која се око „Дванаесторице“ подигла.

Приватни живот

Песников лични живот обележале су жене. Пред смрт је Блок говорио да су у његовом животу постојале само две жене – Љубов Димитријевна Мендељејева, његова законита супруга, и – све остале. Поред Љубе, у његовом животу важне улоге свакако су одиграле још три жене.

Ксенија Садовска

Блокова прва љубав десила се 1897. године у немачком одморалишту Бад Наухајм, где је отпутовао с мајком и тетком. Фатална жена звала се Ксенија Садовска. Била је удата и богата, имала троје деце и – 22 године више од млађаног Александра. Њене „плаве бездане очи“ постале су момчићева опсесија. Касније се његова тетка, Марија Андрејевна Бекетова, присећала: „Она је била прва која је пришла и разговарала с тим скромним дечаком који се није осмелио ни да је погледа, али га је обузела љубав. Била је лепотица. Покушала је на све могуће начине да намами момка.“

Шеснаестогодишњак је био невешт, није умео да ласка искусној дами и да јој угађа. Свако јутро однео би јој руже, пратио ју је у шетњама, уздисао и покушавао да привуче њену пажњу. Она га је час исмевала, час храбрила да буде отворенији, па му онда забрањивала да долази…

Са Ксенијом је млади Александар дожиео и духовну и телесну љубав. Однос с њом открио му је цео спектар осећања: од непријатности и стида, преко страствене љубави, до, на крају, беса и мржње.

Романсу је прекнула Александра Андрејевна, Александрова мајка, претећи Ксенији. А онда јој је у навику прешло да редовно проверава дневничке белешке младог Александра.

После Бад Наухајма, Александар и Ксенија су покушавали да обнове везу, али после годину и по дана љубави је бесповратно дошао крај.

Ксенија Садовска је живот окончала са 65 година на клиници за менталне болести у Одеси. Свом психијатру, који је био заљубљеник у поезију и добар познавалац Блоковог опуса, поверила је своју тајну. Психијатар јој, међутим, није веровао све до њене смрти, кад су у њеној гардероби пронашли 12 Блокових писма повезаних розе траком и једну сасушену ружу, по чијим је латицама немогуће било распознати која је боја била.

Љубов Димитријевна Мендељејева-Блок

Љубов Менделеева и Александар Блок

Љубов Димитријевна је једина званична Блокова супруга. Била је кћерка познатог руског хемичара Дмитрија Мендељејева. Блоков деда, Андреј Бекетов, био је добар пријатељ с Дмитријом Мендељејевим, имали су близу имања у Подмосковљу, тако да су се Александар и Љуба познавали од детињства.

Мендељејеви су у својој дачи правили позоришне представе, па су једног лета, кад је Александар имао 18, а Љуба 16-17 година, заједно учествовали у представи „Хамлет“. Вероватно је управо тада, на сцени, букнула и права љубав између Офелије и Хамлета, љубав која ће се наставити у Санкт Петербургу, где су се поново срели 1901. године. Блок је својој вољеној почео да посвећује песме, називајући је Прелепом Дамом, Тајанственом Девицом, Вечном Женом.

На везу двоје младих обе породице гледале су благонаклоно. Пар се у пролеће 1903. верио, а веч у лето су се венчали у цркви у селу Тараканово.

Но, то није био брак каквом се млада Љуба надала. Идеје филозофа Владимира Соловљева о вечној женствености, чији је поклоник био Александар, нашле су одјек и у приватном животу. Александар је сматрао да интимност може да уништи њихову свету заједницу, и да би Љуба тако престала да му буде инспирација. И тако је Љуба и надаље била његова инспирација, његова муза прекрасна дама, а он је телесну љубав тражио код других жена, неретко и код проститутки.

Није Блок био једини који је веровао у отелотворење вечне женствености – исти идеал делили су и много тадашњи руски симболисти. На његов брак с Љубом гледало се као на свету мистерију, као да се пророк сјединио са својом музом. А да је њихов брак био дубоко несрећан и кудикамо компликованији од онога што се са стране могло видети, дознало се из Љубиних дневника.

У току брака Мендељејева је имала везу са Андрејом Белим, добрим пријатељем свог мужа, а у 1908. затруднела је с глумцем Константином Давидовским. Блок је прихватио дете. Дечак је добио име од деде по мајци – Дмитриј, али је седам дана после рођења преминуо.

Љубавни троугао: Андреј Бели, Љубов Менделеева и Александар Блок

Александар се, после једне од својих бурних љубавних веза, вратио Љуби. Молио је да му опрости што су проћердали толико времена. Упркос бројним издајама, супружници су ипак остали заједно, на неки чудан начин везани једно за друго, све до Александрове смрти.

Љубов Мендељејева-Блок поживела је још 18 година после супругове смрти. Није се удавала, а последње године провела је сређујући своје дневнике у којима се, на скоро свакој страници, могло прочитати Александрово име. Последња реч коју је пред смрт изговорила била је „Сашењка“.

Наталија Волохова и Љубов Андрејева-Делмас

Док је био у браку с Мендељејевом, Александар је имао две озбиљније везе – са глумицом Наталијом Волоховом и с оперском певачицом Љубов Андрејевом-Делмас.

Наталија Волохова

Волохову је упознао кад су заједно радили на припремању представе „Балаганчик“, 1906. године. У то време Мендељејева је била у вези с Андрејом Белим. Односи између супружника били су веома лоши.

Блок је био опседнут заносном бринетом. Слао јој је цвеће и песме, седео у њеној гардероби за време представе, а после би се шетали по Санкт Петербургу. Мендељејева му је у то време предложила да се разведу, али нешто није кликнуло између Волохове и Блока. Романса је финале доживела циклусом песма „Снежна маска“.

Љубов Андрејевна Далмас

Оперску певачицу упознао је у марту 1913. Била је то кратка и бурна веза. Љубов Андрејевна-Делмас освојила је Блока на први поглед, док је на сцени тумачила лик Кармен. Она је уистину била оваплоћење песникових снова, идеална муза, мистериозна, недостижна и примамљива. За само две недеље Блок је написао цео циклус песма „Кармен“.

У приватном животу Делмас је, очигледно, била нешто сасвим друго. Није му дуго била извор надахнућа. Растали су се 1914. године.

Последње године живота

Октобарска револуција донела је преврат и у Блоковом животу. Био је свестан да су промене неизбежне. И прихватио их је. У једном писму Зинаиди Хипијус каже: „Зар Ви не знате да Русија неће постојати исто тако као што је ишчезао Рим… Зар не схватате де се свет преуређује? Да стари свет доживљава раслојавање?“ У анкети Савеза радника уметничке литературе овако одговара на једно питање: „Уметнику мора да буде јасно да те Русије каква је била – нема и никада више бити неће… Свет је ступио у нову еру. Она цивилизација, она државност, она религија – све је то изумрло.“

Александар Блок се на самом почетку приклонио бољшевицима. Осамнаестог јуна 1917. присуствовао је, у својству делегата, Првом конгресу Савета радничких и војних депутата, да би у августу исте године објавио текст „Последњи дани старог режима“. Крајем септембра 1917. почиње рад на познатом есеју „Интелегенција и револуција“. Власти су искористиле његову популарност и ангажовале га у разним комисијама и институцијама, што њему, истина, није увек било по вољи.

Дванаесторица, непознати аутор

Однос Александра Блока према Октобарској револуцији временом је почео да се мења. У фебруару 1919. године био је ухапшен, али је већ два дана касније пуштен из затвора.

Умор и лоша материјална ситуација узимали су данак. Почело је астмом, наступила су и ментална растројства, па је онда оболео од скорбута. Имао је проблема и са срцем. Здравље је нагло почело да га издаје, а поезија као да је нестала из његове свакодневице. „Има већ безмало годину дана како не личим на себе, заборавио сам да пишем поезију, не размишљам више о поезији…“ Дневнички записи из тог периода живо сведоче о његовом пропадању. Писао „Исисали су ме, исисали су ме“, писао је Блок.

У пролеће 1921. затражио је дозволу за лечење у иностранство, али је није добио. За њега се заложио и лично Максим Горки, који је писао Политброу.

Дозвола за лечење у Финској стигла је, коначно, 23. јула – за Блока прекасно. Преминуо је од последица запаљења срчаног залиска, ујутро седмог августа 1921, у свом стану у Петрограду. Покопан је на Смоленском православном гробљу.

Глава ренесансног Фирентинца

Најпознатији портрет Александра Блока дело је сликара Константина Сомова (1869-1939) и данас се налази у Третјаковској галерији у Москви.

Сомов је овај портрет познатог песника направио за часопис „Златно руно“, по налогу уредника Н. П. Рјабшинског, који је одлучио да на странице часописа стави слике истакнутих представника своје генерације: писаца, песника, сликара.

Константин Сомов: „Портрет поета А. А. Блока“,
Третјаковска галерија Москва, 38×30

Мишљење је да је уметник био веома прецизан у приказивању психолошких одлика свог модела, али „ехо прошлог времена“ одзвања у овом портрету. Као истанчани познавалац материјала и метода рада старих мајстора, Сомов је прибегао техници цртања „три оловке“, познатој још од ренесансе. Мајстор овог стила био је Жан Клуе, омиљен Сомову, који је поставио темеље француске портретне традиције. Блоков портрет је цртеж оловком на папиру, тек дотакнут гвашом и белом, димензија 38х30см. Комбинација је строге, готово фотографске тачности слике и бриљантне стилизације, која портрету савременог човека даје музејски тон. Сомов не само да истиче значај Блокове фигуре за књижевност свог времена, већ песника ставља у историјски контекст, одређује његов домет и место у руској култури. Намерно скулптурално „моделовање” песниковог лица задивљује непогрешивошћу извођења, тако карактеристичном за Сомовљеву галерију портрета. Помало уморног погледа, велики симболиста гледа на свет мирно, као мудрац кога више ништа не може да изненади. Можда је песник заробљен у стању стваралачког транса: поглед му је замагљен, усне полуотворене.

Портрет такође подсећа на кратак опис изгледа А. Блока који је дао Максим Горки: „Строго лице и глава једног ренесансног Фирентинца.“

Песма на фасади

На згради која се налази на адреси Thorbeckestraat 52 у Лeјдену, у Холандији, на фасади се налазе стихови из Блокове песме „Ноћ, улица, фењер, апотека“:

...Ноћ, улица, фењер, апотека,
бесмислено, мутно светло дрема,
Ма живео ти још четврт века,
Биће све исто. Излаза нема.

Умрећеш - и све, ко пре,
Поновиће се испочетка:
Ноћ, каналом леден ветар гре,
Улица, фењер, апотека.

Песма је исписана на фасади као део пројекта „Wall Poems“, који је покренула група белгијских и холандских уметника Tegen-Beeld 1992. године (подухват је заокружен 2005). Прва која је красила фасаде била је песма Марине Цветајеве „Моји стихови“, а пројект је привремено завршен песмом „De Profundis“ Федерика Гарсија Лорке. На лејденским фасадама могу се прочитати и стихови многих других гласовитих светских песника.

Серјожа ante portas

Сергеј Јесењин и Александар Блок

Када је млади Сергеј Јесењин, у марту 1915, први пут дошао у Санкт Петербург, упутио се на Блокову адресу. Александар Блок није био код куће, па му је Јесењин оставио писамце следеће садржине:

„Александре Александровичу!

Хтео бих да попричам са Вама. То је за мене веома важно. Ви мене не познајете, али можда сте наишли на моје презиме по часописима. Дошао бих данас до вас у четири после подне.

С поштовањем,

С. Јесењин“

Јесењин се с Блоком и срео касније у току дана, а на његовом писму остала је Блокова забелешка: „Са села из Рјазанској губернији, 19 година. Стихови су свежи, чисти, гласни, речити. Језик. Долазио је код мене 15. марта 1915.“

Песников потпис

Избор из поезије Александра Блока

НЕЗНАНКА

Кад је вече, над ресторанима
Врео је ваздух глув и плах.
И повицима, тим пијанима,
Влада пролетњи, трули дах.

Далеко, где је прах уличарски,
Над досадама вила свих -
Једва се злати перец пекарски
И чује деце плач тај тих.

И свако вече, у осамама,
Забацујући цилиндер –
По јендецима шеће с дамама
Већ испробани каваљер.

Шкрипе језером ту онолико
Рашљи и бруји женски цик.
Диск се у небу на све навико
И бесмислено криви лик.

Јединог друга – у ноћ пијанства –
Из моје чаше одраз сја.
И влагом трпком, пуном тајанства,
Ошамућен је ко и ја.

Ту слуге покрај ближих столића
Сањиво трче поред нас.
И пијанице, с оком кунића,
Вичу: "In vino veritas!"

И свако вече у час назначен
(Или то само сањам све?),
Стас девичански, свилом ухваћен,
По магловитом окну гре.

Лако, прошавши међ опијеним,
Без сапутника било ког –
Са мирисима неким магленим
Крај прозора би села свог.

И веју древним празноверјима –
И гипка свила у ње сва
И тај њен шешир с црним перјем,
С прстењем уска рука та.

И окован том чудном близином
Гледам за црним велом ту.
И ко да видим: с дивном даљином
И зачарану обалу.

Глуве су тајне ми поверене,
Нечије сунце – дато, гле.
И кутке душе унезверене
Потапа трпко вино све.

Нојева перја што се савила –
Љуљају се у мозгу мом.
И очи без дна, пуне плавила,
Цветају оном обалом.

Душа за благо има скровиште,
А кључ тај имам тек ја сам.
Ти имаш право, о чудовиште,
Истина је у вину, знам!

24. априла 1906.

Препевао: Стеван Раичковић

МУЗИ

У песмама твојим тајним има
судбоносна о пропасти вест.
Има клетве и у заветима,
а и среће коју нећу свест.

Ту и нека снага мами, врела,
да сам готов рећи душом свом
ко анђеле да си озго свела,
заволећ' их лепотом и сном...

И када се смејеш убеђењу,
тад над тобом сине и засја
онај бледи, у пурпурном врењу,
круг који сам некад вид'о ја.

Зла ил' добра? - Сва си ту - улудо
не прича о теби стар и млад.
Сва си другом и Муза и чудо.
А мени си - мучење и ад.

Не знам зашто, сред сванућа светих,
кад не беше ни снаге ни сна,
не пропадох, већ лик твој приметих
и драж твоју иско сам са дна?

О, што нисмо ми душмани кивни,
и зашто ми даде цветни рај,
те ливаде, свод звездан и дивни -
и сву клетву лепоте, и сјај?

Лукавији од северне ноћи,
и јачи од рајских вина сви',
од љубави циганске и моћи -
беше краћи твој загрљај зли.

Судбоносна беше нека радост
погазити завете и част,
и безумном срцу моме сладост -
ова горка, као пелен, страст...

29. децембра 1912.

Препевао: Миодраг Пешић

СНЕЖНО ВИНО

И опет те у вину гледам,
Осећам страх пред твојом сликом,
Твој осмех опет блесну чедан
У коси тешкој, змијоликој.

Оборен тавним млазевима,
Уздишем опет, без љубави,
Нестали сан о целовима,
О мећави што тебе слави.

Дивним се смехом смејеш мени,
У чаши вијеш слично змији,
Над твојим крзном скупоценим
Чарлија ветрић голубији.

Како, кад жива капља пљусне,
Не видет себе у тој пени?
Не сетити се твоје усне
На мојим назад забаченим?

29. децембра 1906.

Препевао: Миодраг Сибиновић

ГЛАС

Жарка зимска магла сјаји –
Крв на небу – све до руба.
Идем тамо где се гаји
Тајноделотворна љубав.

Ти си – у сну. Кад те сретам,
Ја не грлим тебе, памти,
Ја сам – царица планета,
Не за тебе - зрак мој пламти.

Преварен си непознатим:
Јер због светих снова никад
Бестелесни неће дати
Да им проникнеш до лика.

Удуби се, мање страстан,
У сопственог духа мрак:
И схватићеш – лепша ја сам
Од твог измишљеног сна.

2. децембра 1902.

Препевао: Миодраг Сибиновић

ДВАНАЕСТОРИЦА

1.
Црна вечер.
Бели снег.
Ветар, ветар!
Руши с ногу све.
Ветар, ветар –
Широм белог света!

Витла ветар
Снежни прах.
Леди све у исти мах.
Клизи гадно,
Пешаку застаје дах,
Пада, пада – тешко јадном!

Од зграде до зграде
Од канапа трака:
На канапу – плакат:
„Сва власт Уставотворној скупштини!“
Старица се кида, горко плаче,
Не зна шта те ствари значе,
Чему плакат такав
Што то платно носи?
Шта би ту гаћа било за дечака,
А сви су – голи и боси…

Старица је, најзад, промрзнута лица
Прегазила некако предубоки смет.
– Ох, Мајко Заштитнице!
– Бољшевици руше свет!

Ветар шиба лице!
Мраз пробија скроз!
Буржуј с раскрснице
У јакну завуко нос.
Ко је онај? – Коса бујна,
Гле, вајка се једва чујно:
– Издајници капу кроје!
– Како да се пропаст спречи! Вероватно, писац то је –
Слаткоречив…

Гле, мантијаш како шета –
Шмугнуо је иза смета…
Друже попе, што си сетан,
Ко пред пропаст света?

Сећаш ли се да си знао
Да се шеташ истрбушен,
Док је с твог стомака сјао
Крст на верне душе?

Ено госпе с астраганом,
Пажљиво је слуша друга:
– Плакали смо непрестано…
Оклизну се,
Тресну – колико је дуга!

Е – е!
Дижи је што пре!
Ветар се љути и шали, факат.
Задиже скуте,
Пешаке коси,
Кида, гужва и носи
Огромни плакат:
„Сва власт Уставотворној скупштини!„
И речи доноси:
…Одлука на збору паде…
…Ту, из оне зграде…

…Помучисмо се –
Па одлучисмо:
Мало – за десет, за сву ноћ – два’ес’ пет
Мање – не, макар се срушио свет...
’Ај’мо у кревет, бре...

Вече позно.
Свет се губи,
Мукну приче.
Цвокоћу зуби.
А ветар фијуче грозно...

Несрећниче!
Дођи амо –
Да ме љубиш...

Хлеба!
А шта тамо?
Бежи само!

Црни се, црни се с неба.

Мржња, тужна мржња
Из мојих груди се точи…
Цма мржња, света мржња…

Отвори, друже,
Четворе очи!

2.
Снег лепрша, ветар гуди
Гле, корача дванаест људи.

Црни ремен, пушка лака,
Ватре, ватре – из сокака

Стара капа, крџу пале
Лисице им само фале!

Слобода, свима, свима,
Ах, без крста, ах!

Трах-тах-тах!

Хладно је, другови, хладно, зима!

– Вањка с Каћком у биртији пије..
– Каћка паре у чарапи крије!

– А и Вањки добра лова пада…
– Наш је био, ал’ је војник сада!

– Кучкин сине, Вањка, буржујчино,
Пробај, моју љубни, молим фино!

Слобода свима, свима,
Ах, без крста, ах!
Каћка је са Вањком, да –
Шта ли раде, ко то зна?
Тра-та-тах!

Ватре ватре, ватре – на све стране
И ремници – сви о десно раме…

Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!

Ти без страха, друже, пушку стегни
И на Свету Русију потегни –
На газдинску,
Домаћинску
На гузату!

Ах, без крста, ах!


3.
Кад су наши момци пошли
Гарду црвену да служе,
Гарду црвену да служе –
И животе да јој пруже!

Ох, животе слађани,
Муко моја мушка!
Поцепано гуњче,
Аустријска пушка!

Сви буржуји да се затру,
Распиримо светску ватру,
Светски пожар, крвљу ложен –
Благослови, благи Боже!

4.
Снег ковитла, а кочијаш крете,
Ала Каћка и Вањуша лете –
Јелектрична лампа
На санкама…
Ах, погле’те!…

У шињелу боје маслинасте,
Глупа њушка, фаце четвртасте,
Суче, суче црне брке,
Па заводи,
Па изводи…

Тако Вањка – снажне су му плећи,
Тако Вањка – страшно је он речит!
Каћку гуску обгрљава,
Па је очарава…

Она њему нешто главом маје,
Зуби јој се као бисер сјаје
Ах, ти, Каћка, моја Каћка,
Њушкице пуначка…

5.
Ти на врату имаш, Каћо,
Незарасли траг од ножа.
И под сисом ти је, Каћо,
Камом сечена већ кожа!

Ех, заиграј, што год можеш!
Какве ноге, мили боже!

У чипкастом рубљу била –
Добро-де, и ти се дичи!
С официр’ма блудничила –
Поблудничи, де, блудничи!

Блудничила до лудила!
Пуче срце у грудима!

Каћо, оног официра знаш ли? –
Не побеже он пред ножем…
Знаш да су га мртвог нашли?
Сетити се зар не можеш?

По сећању џарни тамном,
’Ајд’ у кревет са мном!

Танке чарапе и сукња,
Чоколаду „Мињон“ ждрала,
С академцима се вукла –
Сад се на војнике дала?

Јао, јао, згреши мало!
Не би л’ с душе бреме пало!

6.
Опет се отуд с угла чује
Кочијаш како поцикује…

Стој, стој! Андрјуша, брзо приђи!
Петруха, с леђа заобиђи!…

Трах-тарарах - тах-тах-тах-тах!...
Диже се к небу снежни прах!...

Кочијаш с Вањком – стругну скоро.
Још једном само! Тргни ороз!

Трах-тарарах! Сад ћеш да видиш…
Како се с туђом цуром иде!

Побеже пођлац! Само чекај,
Ја ћу за тебе наћи лека!

А где је Каћка? – Није жива!
Из ране с чела крв се слива!

Сто ћутиш, Каћо? Је л’ сад фино
Лежи на снегу сађ, стрвино!

Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!

7.
Њих дванаест опет иде
И по пушку стеже свак.
Само јадни убица је
Изгубио лице чак…

Ко грозница да га хвата
Убрзава корак дуг.
Са марамом око врата –
Страшно му је пао дух.

– Што се, друже, сневесели?
– Што те, момче, смете јад?
– Шта те, Пећа, то уцвели,
Јел ти Каћке жао сад?

– Другарчине опробане,
Ја је волех, не знам шта ћу…
Ноћи чарне и пијане
Пробдео сам љубећ Каћу…

– Види гада, како кука,
Доста женског блебетања!
– Зар сву душу изнебуха
Да истресеш? Гле, скретања!
– Немој више да се брукаш!
– Контролиши осећања!

Није данас такво време
Да се тобом још бавимо!
Теже ће нам бити бреме,
Друже драги, наставимо!

И Петруха успорава
Ужурбани ход од пре…
Опет му је горе глава,
На лицу му опет смех…

Ех, ех!
Разонода није грех!

Затварајте куће ма чиме,
Да не буде ноћас отимачине!

До магаза пут је свима –
Ноћас слави сиротиња!


8.
Ох, ти, туго-тужаљко!
Чамо чемерна,
Чумо смртоносна!

Што ћу временце
Да проведем, проведем…

Што ћу теменце
Да чешнем свуд редом…

Што ћу семенце
Да грицкам, да једнем…

Што ћу ножићем
Да врцнем из беде!

Бежи буржуј ко пиленце!
Тражим крв до гуше,
Због драгане-душе,
Гаравуше…

Упокој, Господи, душу раба твојего…
Мучно!

9.
Бука се градска сада стиша,
Над невским градом је тишина,
Полиције сад нема више –
Удри у пијанку без вина!

На раскршће је буржуј стао,
У крзно скрио нос од нас.
Крај њега, страшно олињао,
Подвио реп и шугав пас.

Стоји ту буржуј, ко пас гладан,
Ојађен стоји, ко пас слеп
А стари свет је, ко пас јадан,
За њиме, тужно свио реп.

10.
Захукта се вејавица,
Јаој, ветра, ветра!
Не видимо своја лица
Ни на два-три метра!

Као вртлог снег колута,
Стуб подиже насред пута…

– Боже, ал олуја брише!
– Еј, Пећка! Не петљај више!
Од чега се то спасаваш
Кад тај олтар обиграваш?
Несвестан си ти, заправо,
Размисли, просуди здраво –
Ниси ли се огрешио
Још кад си се Каћке решио?
– У корак с револуцијом моћном.
Нас душман вреба даноноћно!

Збијај, збијај чете,
Радни свете!

11.
Без имена светог, у лету
Њих дванаест пут даљи гре.
Не штедећ никог на свету,
Они су спремни на све…

Уперили су пушке јаке
У невидљива душман-лица…
Док низ опустеле сокаке
Ковитла прахом вејавица…
Заглибиће се, ко сред млаке,
У меком снегу – цвекерица…

Очи мути
Црвен стег.

И бат крути
Таба снег.

Душман љути –
Стреса сне…

Мећава им праши очи,
Дне и ноћи,
Који лете…

Збијај чете,
Радни свете!

12.
Моћним ходом у даљ лете…
– Ко је тамо? Брзо к нама!
То се разиграо ветар
У црвеним заставама…

Испред њих је – нанос хладни,
– Излази из смета ти!…
Само јадни џукац гладни
Шепа назад, иза свих…

– Мани нас се, ти, краставко,
Ја ћу тебе бајонетом!
Стари свете, ти, шугавко,
Губи ми се, гадно псето!

…Ко вук, кези зубе гладно –
Реп подвило, иде с нама –
Псето гадно – псето хладно
– Одзови се, ко је тамо?
– Ко то маше црвен-стегом?
– Гледај, каква тама влада!
– Ко то жури белим снегом,
Кријући се иза зграда?

– Мој ћеш бити, пре ил’ после,
Предај ми се, боље, жив!
– Чуј ме, друже, биће лоше,
Пуцамо ли, сам си крив!

Трах-тах-тах! И само ехо
Још се чује по кућама…
Само вејавица смехом
Снежне равни затрпава…

Трах-тах-тах!
Трах-тах-тах!

…Тако моћни, иду снегом –
Гладни пас је – иза њих,
Напред – с крвавим већ стегом,
Невидљив у бури снежној,
За куршуме недосежан,
С нежним ходом надмећавним,
Снежним бисерима равним,
С венцем белих ружа, чист –
Испред свих је – Исус Христ.

Јануар 1918.

Препевао: Миодраг Сибиновић

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s