ЈЕДНА КРИТИКА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ (Бранко Лазаревић)

Бранко Лазаревић је живео предуго. Довољно дуго да доживи смрт оба сина (један погинуо на четничкој страни) и жене и постане изопштен из послератног социјалистичког система. Овај књижевни критичар и искусни дипломата међуратне Југославије тешко се мирио са својом маргинализацијом и поразом света коме је до 1944. године припадао. Огорчен и повређен, писао је и после рата. Пре десетак година су пронађене његове дневничке забелешке, које је под насловом Дневник једнога никога, објавио Завод за уџбенике. У овом дневнику, који је настајао током првих послератних година, Лазаревић је доста пажње посветио оштрим критикама новоуспостављеног социјалистичког система у Југославији. Размишљајући о јунацима новог доба овај аутентични представник српске Вандеје није бирао речи. Југословенска револуција је за њега представљала резултанту два вектора: стратешких битака великих сила и грамзивости домаћих револуционара. Љутито пишући у “реалном времену” Лазаревић је антиципирао декаденцију новог поретка, коју су нешто касније тематизовали и дисидентски инсајдери (Ђилас, Владо Дапчевић, Љубодраг Ђурић…). На наредним страницама доносимо неколико пасуса из Лазаревићевог дневника о рађању новог света у Београду 1944. године.

Бранко Лазаревић, Дневник једнога никога 1, Београд: Завод за уџбенике 2007, 148-415.

У случајевима револуције не сме да се заборави најглавнији елемент. Тај је ово: цео наш случај је диктиран споља. Сви ми, сви од Павелића до Тита, сви од Недића до Драже, лутке смо које се покрећу споља. И то и ми и цео Балкан. Главни режисери су у Лондону и Москви и, иза њих је, као генерални директор, Вашингтон. На нашем геополитичком подручју води се тристагодишњи сукоб англоруски за прилажење мореузима и Средоземљу. Све што се дешава, дешава се под том звездом. Руси хоће Балкан као своју зону на Средоземљу; Енглези неће на Средоземљу тако велику силу. Они хоће на обали низ разних интереса да би могли слободно да плове морем.

Ми смо на тој геополитичкој, спољнополитичкој и империјалистичкој ветрометини. Борба се води на том плану већ три века, а између империјализама откада је историје. Наши комунисти су се везали за совјетски комунизам и империјализам, и овај их је, с револуцијом, сад овде и довео. Револуција је овде споредна, главни је совјетски империјализам. Како ће на то одговорити англоамерички империјализам – то ћемо видети тек по капитулацији Немачке.

(…)

Наша револуција се сада развија у знаку нешто стрељања, врло много хапшења и саслушања, нарочито равногораца, са скупштинама, зборовима, манифестацијама, одборима, у којима око осамдесет до сто људи уз учешће само позваних, сами себе и друге бирају (…) Не трпи се никакав јучерањи ауторитет. Смрт Богдана Поповића је прошла у новинама као скоро читуља. Од својих пак људи праве геније и народне хероје. Узима се да живот наше нације почиње тачно од дана, и то је једино револуционарно, откада су они почели да дејствују пушком, речју и пропагандом. Од дванаест стотина година наше старе прошлости – неће се ништа. Израђен је један грб на коме је забележено 29-XI-1943, дан кад је заседало, негде у Босни, једно веће за које се на зна ко га је бирао.

(…)

У целој тој нашој “револуцији” и у свему другом ван ње, и у свему што се десило од 1941. године, има такве беде, сиротиње духа, примитивности и плаћеништва, каквих нигде више у Европи нема. Немци, Талијани, Руси, Енглези и Американци, сви који су у та два противничка табора, имали су своје агентуре и своје филијале на нашем терену. Кад погледам ову партизанску и Народноослободилачку војску, у коју се сад слило, које милом, које силом, све што је било на нашем терену, са енглеским, немачким, са руским униформама, са американским камионима, са оружјем свих народности, ја видим ужасни наш лик. Нарочито то важи кад видим наш такозвани динарски пасивни тип, који није ни свестан да иза свих тих униформи лежи туђ интерес. Сиротиња смо, и ко год је хтео, нашао је код нас војске и војске присталица: усташе, четници, домобрани, партизани, равногорци и шта ти ја све знам и шта не знам.

(…)

То су моја размишљања о овој нашој револуцији, буни, шта ли је. Можда сам је ја исувише напао. Ако је то случај, то је због тога што ја не волим тај социјални поступак и због тога што ја не верујем у добре намере ниједног човека, па, нарочито, ниједног револуционара. За мене је револуционар човек који, кад прође покрај палате или доброг ресторана, завапи: “Е, ту бих ја становао; е, ту бих ја ручао!” (а за то нема средстава). И за мене није случајност да су сви револуционари, докопавши се власти, одмах ушли у Тиљерије, у Кремљ, у Долма-Багче… За мене је револуционар фанатик који фанатично хоће да задовољи своје апетите и амбиције, уз то је лудак, злочинац и неваљалац и патолошки преоптерећен кад хоће све то да задовољи туђом крвљу, убиствима, згариштима и пљачком. И све то зашто? Зато да би господин револуционар дошао на место онога кога је оборио, да би продужио његов посао. Јер у свим тим социјално-политичким работама, више или мање, са разним људима, иста се работа обавља. Ја нисам присталица ничега, а ни противник ичега. Једино сам противник непотребних буна, револуција и “пучева”, јер сам скоро иза свих њих видео гладну, себичну, завидљиву и дивљу људску гадост и незајажљивост. Ни присталица као Монтескје и Русо, ни противник, као Берк и Тен: ја сам само дух који се истом чуди и налази да је неукусно. А тако је гадно, ужасно и неукусно, у име не знам које речи из речника, рушити, кварити, убијати, мрцварити; јер да ли вреди да се живот, који се не мења, тобож мења? Која је то револуција изменила ток живота и човека?

(…)

Ти духови жестоко мрзе оно што немају, жестоко мрзе код других који имају то што они немају и, једанпут, победивши их и опљачкавши их и побивши их, највећом брзином заузимају њихова места, њихове домове и њихова преимућства: све до скупоцених крзана и адиђара и манира. За прво време, све док се не навикну и не знајући за меру, они су смешни (видео сам совјетску девојку-војника са војничком униформом у ципелицама са високом потпетицом) и, доцније, навикну се и снађу се и од скоројевића постају прави племића. (…) И то су ти који страсно обожавају оно што мрзе – код других. Тако се једино може објаснити и бољшевички парадокс да су они били страсни интернационалисти, а сад су за “родину”, до обожавања, да су били антимилитаристи, а сада велики милитаристи; да су били против ордења, а сада њихови ђенерали и маршали личе на енглеске свадбене торте; да су били против еполета, а сада носе читаве погаче од еполета, да су били против дипломатских униформи, а сада њихове диломате личе на адмирале; да су били против обожавања личности, а сада обожавају поједине људе; да су били против банкета, а сада праве луксузне гозбе, да су били против класних разлика, а сада их имају само у картама за исхрану скоро пет; да су били против разних Кремаља и Дедиња, а сада се у њима разбашкарили; и тако докле год се хоће и може.

(…)

Таква је целокупна људска историја. Она је врло мрачна и у њој дејствују активно такве подсвести и такви нагони. Људско подземље је у њој “дејствителније” од људске земље и људских “идеја”. Људске “идеје” су само бајке и приче за децу о црвеном врапцу, а остало је све нагон за влашћу, за имањем, за бити “горе”. Има хиљаду теорија о томе, али само једна “практика” о свему томе. Та “практика” је исконска људска природа у којој Ја долази пре Ми, а Ми пре Ви, а Ви пре Они.

(…)

Уз повољне моменте споља или изнутра, или једновремено и споља и изнутра, користећи жељу сваког живог да хоће да промени живот набоље и, нарочито, ако постоје теже грешке на страни управљача, речитији појединци који страсно желе – а ко то не жели – да владају и да управљају, речитији, даровитији, бескрупулознији и, уз то, спремни и на жртве, уз то и фанатици и искрени верници, успевају да се на леђима масе испну на управљачка места. Али за то треба жртвовати и рескирати, понекад бити агент туђих интереса (највећи део револуција је дошао из интереса неке туђе државе и споља), понекад бити верник, луди верник једне вере и, понекад, неваљао до сржи костију. Све то, пак, не би било довољно ако се страсно не мрзи. Мржња је киселина која нагриза камен и сврдло које буши планине.

Та мржња је, као што почех данашњи дневник, луда жеља да се дође на место које се мрзи. То се место мрзи због привилегија које они који су га заузели имају, због имања и господства, и на то место се љубавнички хоће од свих оних који га гледају из подрума или са треће галерије. Али се такве ствари не дешавају често ни лако. За то је нарочито потребно да је једна држава изгубила рат, да је то интерес какве друге веће и јаче државе и да се у држави, у таквим моментима, налазе појединци који ће за свој и за туђ рачун, да пактирају са заинтересованим иностранством и са заинтересованом групом, племеном, вером или класом унутра.

Приредио: Петар Драгишић

Featured image: Wikipedia; Stevan Kragujević, CC-BY-SA-3.0-RS

2 thoughts on “ЈЕДНА КРИТИКА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ (Бранко Лазаревић)

  1. Asocijacija: Kada je DOS (19 partija) trebalo da izabere vođu, nije išlo. Tada sam, ne baš u šali rekla: Pa da, svi žele da busu SLOBA! Negde tu se može i pratiti debakl te skrpljene asocijacije, bez ideje dobra za sve, a uz naglašenu ideju da se pojedinac (svih 19) pozicionira na mesto dotadašnjeg omraženog vladara.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor na Željk Odustani od odgovora

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s