Интернет часопис посвећен уметности, имагинацији, стваралачком и истраживачком духу – А.А.А. (https://anaarpart.com/about/) чији је оснивач, аутор и уредник Ана Арп – писац и путник, ових месеци обележава десет година постојања. И најповршнији поглед на индекс појмова, литературе и аутора који су у десет година постојања часописа били поменути, сведочи о необичном богатству тема, али и о несвакидашњој посвећености и истрајности уреднице да на виртуелном простору српског језика остави трагове како својих, тако и туђих духовних и физичких путовања. Ана Арп је псеудоним познатог лица и већ препознатог књижевног гласа који је за собом, осим разноврсних есеја из области књижевности, сликарства, музике, фотографије и филма, оставио и две књиге – Три мита о путовању иза Сунца (три књиге Писма Персефони, Хербаријум и Дедалове собе обједињене су у једну) и Јабуке (за које Мухарем Баздуљ сматра да се морају назвати “књигом”, а не “збирком прича”). Ана је рођена 1985. године у Београду, дипломирала је, магистрирала и уписала докторске студије на Филолошком факултету у Београду. Нашу пажњу је пре извесног времена привукла низом текстова о путницима романтизма, али се онда фокус спонтано пренео и на остале садржаје њеног часописа, као и на њене књиге. Овога пута преносимо неколико њених текстова о Медузи.

Окрутна и мрачна лепота Шелијеве Медузe

Пред нама је једна од најзанимљивијих Шелијевих песама чији пун назив гласи О Медузи Леонарда да Винчија из Фирентинске галерије која је написана пред крај 1819, а објављена постхумно, 1824. године, две године после Шелијеве смрти. Песма тематизује контемплацију над једном сликом, за коју се веровало да је Леонардова, а на којој је приказана, из необичног угла (не фронталног како је било уобичајено у традицији) одсечена Медузина глава.

Шели је Медузу видео другачије него сви његови претходници, било да су књижевни, било да су ликовни уметници били у питању. Шелијева Медуза није симбол ружног, већ је симбол лепог страдалништва, лепе патње, узвишен призор. Пре него што отпочнемо са детаљнијом анализом ваљало би да прочитамо песму која је пред нама у прозном преводу:

Лежи, посматрајући ноћно небо, на леђима, на облацима обавијеном врху једног брега; испод ње трепере далеке земље. Њен ужас и њена лепота су божански. На њеним уснама и капцима почива љупкост као сенка: из ње зраче, жарке и мрачне, агоније страха и смрти, које се доле боре.

Ипак дух гледаоца не скамењује толико ужас колико драж, у њега се урезују црте тог мртвог лица све док његови карактери не продру у њега, а мисао се губи; то је мелодична боја лепоте, која стоји изнад мрака и блеска бола, а то све чини утисак хармоничним.

А из њене главе као из јединственог тела излазе, попут траве из влажне стене, косе које су змије и увијају се и пружају и међусобно везују у чворове и у бескрајним увијањима, као да се подсмевају унутрашњем мучењу и смрти, показују свој метални сјај и секу густи ваздух својим назупчаним вилицама.

А са оближњег камена један отровни гуштер оклева да погледа у те горгонске очи, док је у ваздуху ужасни шишмиш запањен одлепршао из своје јазбине у којој га је та застрашујућа светлост изненадила и јури као мољац на свећу; а ноћно небо сија светлом које је страшније од помрчине.

То је узбуркана лепота ужаса; из змија избија неки бакарни блесак рођен из тих њихових неразмрсивих увијања и ствара свуда наоколо неки треперави круг, покретно огледало све лепоте и свег ужаса те главе: лице жене са змијском косом, која у смрти посматра небо с тих влажних стена.

Превела Цвијета Јакшић

Шелијева песма састоји се од пет строфа. Свака строфа састоји се од осам стихова. Рима је снажно присутна у овој песми, што никако не умањује вредност песме у оригиналу, али може умањити вредност превода те је стога добро што је песма ослобођена терора метрике, слогова, риме и акцентовања и што је дата у прозном преводу. Одређена поезија савршено функционише у оригиналу, на матерњем језику песника, док у преводу губи свој сјај. Тада треба, без гриже савести, преводити или у слободном стиху или у прози.

Песма не упућује на мит, она подразумева да ми знамо крајњи исход митске приче, ако већ не ниједан други детаљ Медузине судбине. Песма се ослања на уметничко дело, дакле, не на митску причу коју можемо сазнати из различитих извора, а Шелије је једну од њених верзија сигурно могао читати у Овидијевим Метаморфозама. У самој песми Шели користи поступак екфразе, дескрипције уметничког дела, најчешће визуелног, просторног, ликовног, унутар поетског. Екфраза је реторска вештина која нема толико за циљ приближавање поетског и визуелног, већ представљање саме представе, саме појаве, самог објекта, екфраза је увек у снажној вези са појмом мимезе. Међутим, то овде није случај. Песник полази од слике али ју својом имагинацијом и својим доживљајем надограђује.

Марио Прац је у својој студији Агонија романтизма, вишеструко цитираној на овом интернет месту, одакле смо и преузели превод, писао следеће:

Ниједна слика није на Шелијеву душу оставила јачи утисак од Медузе, која се једно време приписивала Леонарду, а сада непознатом Фламанцу, а коју је он видео у галерији Уфици крајем 1819. године. Песма коју је о њој написао прави је манифест концепције лепоте која је била својствена романтичарима.

Бол и задовољство комбиновани су у овим стиховима у јединственој импресији; управо из мотива који би требало да рађају одвратност – модро лице одсечене главе, клупко змија, хладноћа смрти, чудно осветљење, одвратне животиње, гуштер и шишмиш – извире нови смисао подмукле и затроване лепоте, нови дрхтај.

Лепота Медузе, каква нам је предочена на слици непознатог фламанског мајстора, није у вези са самим особинама предмета већ са моћима и склоностима субјекта, онога ко естетски предмет посматра, онога ко о лепом суди. Субјект, односно посматрач, укључује се у дефинисање појма лепог, он није пасиван прималац садржаја, а лепо више није само својство предмета. Геније, укус, имагинација, осећање, термини су који заокупљају мисао 18. века и они нам помажу да разумемо нови облик лепоте и неопходну тананост уобразиље која је потребна при доживљају исте.

Аристотел је у Поетици писао:

Осећање страха и сажаљења може се, дакле, изазвати утицајем извођења, али и самим склопом радње, а то је боље и одаје бољега уметника…

Сам склоп радње, Медузину судбину, оставимо по страни, њу не можемо коментарисати јер грчки мит није кодификован књигом, слобода тумачења је бескрајна. Међутим, наш страх и наше сажаљење присутни су и без „склопа радње“, а „извођење“ томе донекле доприноси, нама се чини да Медуза брутално пати. О разлозима њене окрутне патње писаћемо у наставку али нас сада занима естетска компонента те патње односно лепота патње, бола, лепота језиве сцене.

Ноћ и врх брда обавијен маглом, змије, шишмиш, одсечена глава несрећнице чије је лице деформисано последњим криком. То је нова врста лепоте која се може назвати узвишеном, иако се узвишено као естетска компонента везује за доживљај природе, више него за уметност, а и када се везује за уметност, везује се за реторику, за узвишен начин израза и узвишен приказ унутар самог израза.

Естетски доживљај Имануел Кант у то време дели на леп и узвишен. Узвишено увек мора поседовати одређену дозу страха, али са безбедносне дистанце. Чини нам се да са безбедносне дистанце, усамљен, док лута ноћу, залутали путник уочава сјај у тами када, убрзо, и угледа сцену застрашујућег, ужасног, болног призора.

Самим тим што је уочио врх брега који је обавијен облацима, посматрач је додао нешто своје, тај призор не видимо на слици. Међутим, он нам је на тај начин индиректно саопштио своју физичку позицију. Он стоји над Медузом. На слици не видимо да је глава на брегу, а ни да је брег обавијен облацима. То су песнички додаци у циљу стварања атмосфере.Позната је склоност романтичара ка егзотичном, необичном, несвакидашњем, запрепашћујућем.

Заустављени крик Медузиног беживотног тела њеном посматрачу чини се хармоничним, њено изобличено лице пуно је дражи и „мелодичне лепоте“. То нас враћа на склоност ка готској архитектури коју су гајили романтичари, не обазирући се на снове математичара и енциклопедиста, уметника 18. века, о хармонији, јединству, целини, складу. Романтично насупрот каласичном обележиће епоху.

Иако је Медуза мртва, змије које чине њену косу, које извиру из њене главе, живе су и агонично се копрцају, међусобно се везују у чворове, агонија са Медузиног лица као да се преноси на њихово кретање. Колико је лице заустављено у покрету, толико су змије активне, оне се „бескрајно увијају“, осветљавају таму својим „металним сјајем“ и оне, детаљ је фантастичан, „секу густи ваздух својим назупчаним вилицама“. На овом месту, у слику се, осим визуелног, уноси и звучни елеменат.

Поред змија које се у агонично крећу, видимо и једног гуштера, за кога песник не заборавља да нагласи да је отрован, а у ваздуху је шишмиш који је по себи страшан, и чију ће врсту Брем Стокер својим романом Дракула додатно афирмисати у готској књижевности, овде се даје као створење које престрављено одлеће из своје јазбине. Уз цик змија и лет избезумљеног шишмиша сцену допуњује и ноћно небо које сија „светлом које је страшније од помрчине.“

Слика Медузине одсечене главе је „узбуркана лепота ужаса“, она је „покретно огледало све лепоте и свег ужаса“. Најзад, попут благослова, песник поклања мртвој Медузи величанствен поглед, ми кроз последње стихове сазнајемо да она са влажних стена гледа пут ноћног неба које је обасјано магичном светлошћу.

Медуза до нас, у било ком облику да је дата, долази искључиво као слика. Медуза је, дакле, и овога пута вишеструко удаљена од нас. Она је део једног уметничког дела, Шелијеве песме. Песма је настала на основу другог уметничког дела, слике непознатог мајстора. Тај сликар Медузу је, опет, видео као слику и тако све до Атениног штита, на коме је Медузина глава која треба да плаши противнике. Али и тада, то треба знати, Медуза је само слика.

Праву Медузу нико није видео, а да је остао жив. Персеј када јој прилази он ју види у огледалу и тако ју убија. Да ју је видео директно, а не посредством одраза, она би га скаменила. Дакле, сведочанство о њој је прича а њен лик до нас долази искључиво као слика. Када ово уочимо спознајемо колико је, заправо, читав наратив у вези са Медузом један нестабилан конструкт.

Видимо, тако, да Шелијева песма нема миметички концепт, али да сама прича о Медузи и Персеју, између осталих, може послужити као прича о односу стварности и представе. Овај мит дубоко је у вези са одразом, са мимезом, а може нас вратити и Платоновој филозофији идеја. Када је реч о Шелијевој песми, она дубину још више интензивира. Пред нама је уметничко дело настало на основу уметничког дела које је у вези са митом чија је главна јунакиња од почетка једна нестабилна слика.

Да ли је онај који нам у Шелијевој песми говори о Медузи, заправо, сам Персеј? Онај ко види облацима обавијен брег онај је који стоји над Медузом. Шта ако је наратор ове песме Персеј и шта ако је, сада када коначно може видети њену главу, схватио да је она лепа? До тада је само слушао о њеној ружноћи, исту није могао да види док је Медуза била жива.

Ова песма, видимо, није дескрипција већ је контемплација над виђеним и фантазијска надградња виђеног која је својствена уметницима и песницима, чије је инспирације заштитни знак Пегаз, крилати коњ који је полетео из Медузиног трупа у трену када јој је Персеј одсекао главу. Пегаз симболизује стваралачку машту и њено успеће.

И као што је светлост у датом пределу песме искричава, тако је и сама Медуза по себи једна искричава слика, она означава нестабилност виђења, нестабилност рефлексије, нестабилност односа између стварности и уметности. Реч која, стога, с правом стоји између субјекта и објекта, између Персеја и Медузе, између посматрача и уметничког дела, јесте треперење. Њу песник понавља више пута.

Ми се можемо запитати зашто Персеј тако окрутно убија Медузу? На који начин је овај мит нека врста антрополошке константе? Осећате да се над Медузом врши нечувено насиље, а да су разлози потпуно неубедљиви. Медузу је немогуће видети. С обзиром на свој застрашујући физички изглед она посматрача одмах убије. Тачније, не убије га она већ се сам посматрач скамени од њене ружноће.

Уколико је мит симболичка прича која упире прстом у феномен који постоји у људима, шта нам говори однос Персеја и Медузе? Мушки страх од (непоуздано, недоказано) фаталне жене који је парализујући („она ме блокира“, назив поп песме која савршено одговара овом контексту) и који, као самоодбрану, увек бира насиље над оним:

• што не познаје довољно,
• што не може да докучи,
• чега се плаши.

Или нам овај мит сведочи о Персејевом страху:

• од тога шта ће видети,
• од тога да ће му се свидети то што види

а што је у причи, слици, традицији унапред окарактерисано као ружно, зло и уништитељско.

На овом месту долазимо до Шелијеве песме и круг теме се полако затвара. Персеј, после толико миленијума, постаје јунак једне романтичарске песме и, коначно, признаје да се покајао, признаје да му се оно што је у одразу свог штита/огледала видео, заправо, свидело. Вратио се на место злочина и уживао у призору.

Питамо се и ко држи чију главу у руци. Питамо се о нестабилном односу доминантног и потчињеног. Питамо се о том конструкту, као што се, рецимо, питао и Ларс фон Трир, савремени редитељ, у многим својим филмовима, нарочито у Догвилу. Ове песме нема без Медузе, Персејевог херојства нема без Медузе. Персејевог страха нема без Медузе. Пегаза нема без Медузе.

Ова је песма, дакле, о гледању и о нестабилности слике, али и о нестабилности самог концепта лепоте. Шта је Лепо? Где је граница лепог и ружног, ко подвлачи ту границу? Је ли она једном за сва времена утврђена?

Напомене: Шелијева песма дата је у преводу Цвијете Јакшић и цитирана је према следећем издању: Марио Прац, Агонија романтизма, превела Цвијета Јакшић, Нолит, Београд, 1974.

Препоруке: Песма у оригиналу (линк); Carol Jacobs, On Looking at Shelley’s Medusa (link); Jerome J. McGann, The Beauty of the Medusa: A Study in Romantic Literary Iconology (link); Mathelinda Nabugodi, Medusian Figures: Reading Percy Bysshe Shelley and Walter Benjamin (link); Lucia Leman, Metapjesnik. Percy Bysshe Shelley kroz tumačenje, prijenos i prijevod, Meandarmedia, Zagreb, 2014.

---

Највећи Медузин непријатељ није Персеј већ Атена

Сви имамо јунаке античких грчких митова са којима се можемо идентификовати или у чијој судбини препознајемо делић своје. За мене су одувек били важни Икар и Хирон. Написала сам књигу о Персефони, поново сам испричала тај мит, несвесно припадајући жанру који је у свету последњих година изузетно популаран, а нарочито га је истакла у први план Мадлин Милер са романима Ахилова песма и Кирка. Ја нисам написала роман, моја први књига је формално сложенија, али ме је врста књижевности која се односи на поновно причање и исписивање митова одувек интересовала. Мењајући перспективу из које се посматрају јунаци и догађаји, стављањем акцента на нов поглед на ствари, причом обухватате и своје време, као и проблеме на које се дати мит може односити.

Највећи Медузин непријатељ је Атена, та мушкобањаста и недозрела богиња. Она је најбољи пример када говоримо о разлици између пола и рода. Иако женског пола њен род је у потпуности преузео све одлике и конструкте мушког, маскулиног, патријахалног обрасца. Највећи непријатељ већине јунакиња грчких митова је управо она. Она нема мајку, рођена је без њеног учешћа, њен развој је непостојећи. Рођена је из очеве главе и у потпуности довршена – у пуној ратној опреми. И девица је. Зато и кажњава силоване нимфе и смртнице у својим храмовима, ретко када на силоватеље, на богове, сатире и хероје обраћајући пажњу. Њен гнев, управо због силовања, усмерила је и на Медузу. Пошто се „предала“ Посејдону у Атенином храму, Медуза је окрутно кажњена и претворена је у чудовиште са змијама уместо косе, са ружним зубима, брадом, демонским очима које би скамениле посматрача. Постоји неколико варијанти мита – јер лепота грчког мита је у томе што он није кодификован књигом – али сваки супротставља Атену и Медузу, између којих стоји, у суштини, инфериорни извршилац, Персеј.

Легенда вели да свако ко прође тмурним Медузиним крајоликом и угледа ју бива скамењен. Поглед на њу али и сам њен поглед оставља посматрача заувек непомичним. Ако је тако, ко о томе онда сведочи? Уколико су сви сведоци мртви, како онда знамо праву верзију приче? Но, правдољубива Атена бива наговор и штит Персеју, мудрост која му каже да Медузу гледа у одразу штита и да ју тако обезглави. Ми, дакле, имамо само непоуздана сведочанства других да је Медуза ружна наказа. И као такву, Атена ју стави на штит, да буде страх и упозорење њеном противнику. Лик Медузе је на Атениним грудима и гледа у другог, оног ко стоји насупрот. Стога, Медуза лако може бити врста обрнуте пројекције Атене. Ово не мора бити интенција саме митске приче, уосталом, митска прича нема интенцију, она је као таква неутрална, само ју ми можемо симболички уоквирити неким проблемом са којима се два типа жена суочавају данас. Ту слободу интерпретације нам јамчи универзалност и симболичка потентност митске приче чији је радијус значења дословно бескрајан јер му време и околности допуштају нову метаморфозу.

Увек су већи непријатељи женама биле друге жене која пристају на погубан патријахални образац јер би оне одржавале статус кво у недоглед. А догматичан патријахални модел подједнако угњетава и саме мушкарце. Зато мислим да је грешка данашњих феминисткиња што Медузу изједначавају са бесом. Медуза је супериорност. Грешка је што мисле да је Медузин највећи непријатељ Персеј. Њен највећи непријатељ је Атена. Зато што није саосећајна, зато што није подршка, зато што оправдава. И зато мислим да је грешка када многи ликују пред изванредном, барокно илузионистичком скулптуром савременог италијанског уметника Лучиана Гарбатија који је, посматрајући Челинијевог Персеја у Фиренци, помислио како је Фортуна у основи доста ћудљива, па је сугерисао да се ствари лако дају преокренути. Но, да ли преокрет мора бити наставак насиља? Да ли насиље показује путоказ ка излазу из тог ужасавајућег пејзажа? Но, уколико за тренутак пристанемо на Гарбатијев наративни след, онда ја мислим да је уместо Персејеве главе у Медузиним рукама требала висити Атенина глава. Никада ме нису занимали извршиоци митских недела колико његови налогодавци.

Многи овај мит посматрају у контексту борбе соларних и хтонских елемената. Медуза, женско, на страни је земље, влаге, пећине, све док не дође мушкарац, активан и соларни принцип, све док ратара који је статичан и поштује женска божанства, не смени ловац, динамичан принцип са којим Дорани коначно ступају на сцену историје, поразивши староседеоце и њихове митове, а оне које су већ затекли, прилагодивши својој победничкој верзији. Челинијеву скулптуру не треба тумачити као уметнички уобличен став према женама ондашњег фирентинског друштва. Та иконографија је, тада, задобила другачију конотацију. Одсечена глава била је јасна порука непријатељима града. У Кановиној верзији, која је хронолошки чедо доба просвећености, а стилски класицизма, Медуза је могла бити, с обзиром на њен израз лица, оно што је емотивно, грчевито, патетично, индивидуално, насупрот којој Персеј победник делује „објективно“, непристрасно, одражавајући својим изразом „мирну величину“. Најзад, последња приложена скулпторска верзија припада француском уметнику Лорану Маркезу. Она приказује тренутак пред финалан чин, вечну, застрашујући антиципацију наредног тренутка. Ова скулптура делује узнемирујуће на посматрача – мушкарчева грубост је пренаглашена. Његова нога снажно притиска Медузина леђа, поглед му је зверски, док је њој врисак изобличио лице, учинивши ју додатно наказном. Према њеном болу уметник као да нема саосећања већ је акценат ставио на супериорност насилника. Медуза је у телесно неиздрживом положају – посматрач као да сведочи породичном насиљу. Најзад, ова скулптура највише узнемирава јер је формално изванредно изведена и као таква неутралише садржај, чак га, и ту долазимо опет до медузијанске теме о томе шта је лепо, естетски правда.

---

Због лепоте у том болу

У првом поглављу култне књиге свих заљубљеника у „песме искуства“, у црни романтизам и декаденцију, Марио Прац пише о слици Медузе и њеном значају за романтичарско поимање лепоте. Он на многим страницама своје књиге Агонија романтизма истиче како су бол и задовољство у романтичарском поимању лепоте неодвојиви. То није ексклузивно сензибилитет уметника 19. века открио и први афирмисао али јесте први теоријски уобличио, казује нам Прац. То је, природно, извршило велики утицај на потоње генерације стваралаца, међу којима је био и француски скулптор Пол Дарде који је свом делу из 1913. године дао име Вечни бол (Eternelle douleur).

Он скулптуру која нам приказује одсечену Медузину главу ваја као главу заводљиве девојке чије су волуптивне усне и пасивно склопљене очи еротизоване у болу. Задовољство осећа посматрач док посматра Медузине путене усне и лице спокојно попут уснуле хришћанске мученице, баш како је својевремено Ђанлоренцо Бернини приказао свету Терезу из Авиле у екстази. Медуза делује предато задовољству додира змијског хладног тела по свом врату. Змије делују као да ју истовремено милују и стежу.

Све оно што би требало да изазива посматрачеву ужаснутост – одсечена глава, змије које се увијају у самртничком ропцу – бива естетизовано и преокренуто у своју супротност – лепоту, фасцинацију, нов дрхтај, нову језу. Медузино оружје – њен поглед – сада видимо положено. Очи су затворене, лице уснуле лепотице предато је самозабораву. Све је другачије него код Каравађа или Рубенса где су очи приказане широм отворене а лице деформисано гримасом. Овде осећамо скулпторову самилост, саосећање за миленијумима неправедно оклеветану и брутално убијену жену, а да прави разлог – за разлику од повода – још увек нисмо разоткрили и разумели. Нека етерична копрена прекрива тајну њених очију.

Када се пише и говори о Медузи истиче се углавном њена фаталност. Њен поглед који леди посматрача или поглед на њу који ужасава посматрача. Фаталност је одувек подразумевала двосмерну, слепу, улицу. И садизам у коме се бестијално ужива, било кроз чин насиља, било кроз посматрање исхода тог чина, фрагментарног и деконструисаног бића унакаженог тела. Овде, пак, у случају ове скулптуре, бива суптилно наглашена Медузина лепота и достојанство страдалништва. Читава судбина несрећне жене, из чије капи крви, коју је упио пустињски песак, је полетео крилати коњ – Пегаз – симбол песништва и моћи инспирације, као да бива искупљена, као да коначно може да почива у миру.

---

За оне који знају да Версаће није измислио овај знак

Мода је инстант језик. Начин на који се облачимо говори о нама више него што многи желе да увиде или признају. Мода се често изједначава са нечим вештачким у односу на нас, нашу личност и суштину. Међутим, на тај начин се превиђа да је управо она један фрагмент у целини те комплексне слагалице која чини наш идентитет. Када је одевање у питању, суштину не можемо лако одвојити од појаве. Одећа није ту само да нас улепша или утопли.

Италијанског креатора ценим из више разлога. Главни је – храброст. Ако се присетимо његових колекција с почетка деведесетих година прошлог века схватићемо колико је он, заправо, био храбар. Они који боље хронолошки познају историју моде неће моћи ничег сличног да се сете а да је постојало пре њега у таквом облику. Он, формално, није био инвентиван. Како онда, тако и данас, Версаће крој одликује једноставност форме. Оно што издваја јесу комбинације боја и материјала, црна и златна, кожа и метал, употреба грчког и италијанског барокног орнаменталног културног наслеђа код принтова на кошуљама и џемперима.

Ђани Версаће је преко свог заштитног знака – Медузе – симболички сведочио о типу жене којој је намењена његова одећа или о типу жене који његова одећа пројектује. Медуза, жртва која то одбија да буде, у Ђанијевој верзији, постаје жена која погледом камени посматрача. Поглед на њу леди јер je њена фаталност постигнута храброшћу да буде то што јесте, да заводљивим сексипилом и упадљивом одећом то сведочи. Многи и данас нису храбри да се облаче на Версаће начин јер све оно што је изван саме форме те одеће производи аутоцензуру пошто се та одећа – идеолошки – везује за кич, фолк, естраду, глупе, бахате и богате. Али, то су пројекције, то нема везе са одећом као таквом. Ако бисмо ставили по страни оне који прате трендове и којима је брендирана одећа нека врста трофеја, и концентрисали се само на оне који су ту због естетике (коју претходно могу да је приуште), видели бисмо, по мом суду, сву естетску особеност и лепоту овог бренда.

Када ми неко каже „мала црна хаљина“ ја прво помислим на Версаће музе.

А, сада, долазимо до Медузе. Слобода и храброст у случају свих модних брендова условљене су количином новца који сте спремни да за тај покушај слободе и храбрости издвојите. Слобода и храброст се могу односити на много тога, не морамо их нужно изједначавати само на политички сегмент. Оне су потребне и да би се било то што осећаш да јеси. Но, кад смо код новца, тако је са сваком уметношћу, посебно просторном односно визуелном, не трба једино моду кривити за класну сегрегацију. Са друге стране, нама нико не брани да гледамо, и да о форми говоримо, независно од тога да ли се идентификујемо са естетиком бренда.

Ја, на пример, припадам класичном Сен Лоран типу. Та пројекција, мислим, више одговара мом темпераменту и начину на који желим да будем виђена. Међутим, свако ко носи Версаће одећу, а носи ју без аутоцензуре, ко такву одећу не схвата дословно и ко ју облачи са дозом аутоироније, одувек ми је био интересантан. Само треба да тог малог злог чикицу идеологије и локалног политичког контекста одувате са рамена који вас попут Хамлетовог оца трује на уво, само на одложено, дан за даном, годину за годином, пунећи вас веномом предрасуда и ускогрудости. Када се ослободите тог злог чикице, отвара се свет, отвара се читаво поље слободе, духовитости, каприца.

Откуда овај наслов? Он делује елитистички и искључиво. Оставила сам га зато што се рецепција овог бренда у нашој земљи недвосмислено везује за „деведесете“, а тада се на телевизији давала једна реклама за кафић која је гласила „За оне који знају да Версаће није измислио овај знак“. Кафић је био прошаран орнаментиком грчких ваза коју је Версаће користио на својој одећи. То је требало, истовремено, да значи да су „сељаци“ непожељни јер они не знају да је та орнаментика старија од бренда. Они који су у Србији тада носили Версаће нису били школовани а они који јесу били школовани имали су потребу да нешколованима то ставе до знања.

Традиција и индивидуални таленат у случају италијанског креатора недвосмислено су прожети. Сам Ђани Версаће је био велики колекционар и културним наслеђем своје земље, из различитих епоха, користио се у креирању одеће, а и рекао је у једном интервјуу да је потребно бити прилично образован да би се био „баналан“ и да би се „баналност“ на прави начин разумела. Рођен је у Калабрији, на територији некада Велике Грчке, растао је посматрајући око себе остатке античких храмова. Медуза је већ од петог века старе ере постала декоративан симбол. Она сама, према миту, важила је за ружну и застрашујућу а нешто слично би многи рекли за Версаће одећу. Међутим, како појам лепог није фиксиран, многи, а посебно у романтизму, инсистирали су на Медузиној лепоти. Леп је био њен бол, леп је био њен поглед, лепе су биле змије са њене главе. Естетика, у изворном значењу, јесте перцепција. Лепота је у очима посматрача.

Медуза је, стога, симбол моде као такве јер обухвата два њена важна сегмента:

• гледање (од мене ка теби) односно поглед (од тебе ка мени) односно начин виђења (контекстуализација, пројекција, учитавање)
• концепт лепог. Медуза нас пита – шта је лепо?

Медуза, попут Макбетових вештица, провоцира да још једном размотримо да ли је оно лепо заиста лепо и да ли је оно ружно заиста ружно или нам је то ружно које је неко прогласио ружним (ко?) – заправо лепо? Најзад, Медуза нам изнова поставља питање – зашто се бојимо?

Извор модних фотографија: Versace.com

Текстови су преузети са А.А.А и можете их читати овде, овде, овде и овде.