Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио: Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића; Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

У том малом стану у поткровљу, у предасима између посла од којег живим и оног за који бих сада хтео да буде мој позив, ако је бити писац уопште неки позив, преписујем и сређујем своје белешке. Неке од њих су настале у овој земљи, друге у туђини. Тих успутних белешки накупило се доста током година. Али кога то данас може да занима? Оно што сам некад мислио да је важно, чињенице о догађајима којима сам био сведок, фактографија, датуми и имена, више није. Оно што сам забележио некако узгред, као фусноту или бизарност на маргини, сада ми се чини занимљивијим.

Постоје, очигледно, тајне везе између збивања и ствари; и између људи и земаља, међусобно удаљених и, можда само на први поглед, сасвим различитих. Далеке земље и народи нам више не изгледају тако далеким. Није више важна ни боја њихове коже, ни географска ширина, а ни време у коме су ти људи живели. А они блиски нам се откривају још ближим него што смо раније мислили. Чак и ако су једни друге доскора гледали преко нишана. Нарочито тада.

Ствари и догађаје, као и људе, ретко спознајемо непосредно, док стојимо пред њима, очи у очи. Док се одвијају, догађаји нас носе и поигравају се с нама, спречавајући нас да расуђујемо и да их разумемо. У њима смо, пречесто, само невољни учесници или неми посматрачи; мало тога, од нас, у животу зависи. А још мање у животу чинимо следећи своје сопствене жеље. То се с нама, мисли један Француз, поиграва сам ђаво. Другачије на те догађаје гледамо с удаљености, са велике дистанце. Видимо их под другачијим светлом, и примећујемо и оно што раније нисмо. Па и то да смо сами себи највећа непознаница. Не знамо ни одакле смо дошли на ову позорницу, у којој туђа тела носимо као костиме, каже један писац, ни куда ћемо отићи после, кад се завеса спусти, а комад у коме смо играли се одвије до краја.

С времена на време, да бих прекинуо дневну рутину, притисак свакодневице, одлучујем се на кратка путовања. Нису то увек путовања на која желим да пођем. На нека одлазим невољно, послом. Већином су то места на којима сам већ био. Понекад, привуче ме жеља да посетим и она које раније, из неког разлога, нисам, а каткад одлазим и у она за која ме веже нека давна успомена. У некима од њих провео сам детињство и младост. Те пределе, у којима смо проживели детињство, касније сматрамо за рај, тврди један писац, Румун – већином несвесни да је то опсена којом нас вара наше непоуздано памћење. Хвала тим опсенама које не престаје да ствара наш ум, јер нам оне живот чине не само могућим, него и пожељним.

Када се вратим кући – ако се тако може назвати стан у поткровљу у коме живим – помишљам да је то само знак старења и, можда, страха од смрти. Како време пролази, а под старост оно пролази све брже, све чешће и све интензивније, окрећемо се сећањима која су, пред нашим очима, и даље жива. Прошлост је тајна која не престаје да нас мучи; и наша, и она далека. Желимо да схватимо оно кроз шта смо прошли током свог века, све оно што смо проживели за то кратко време, и да у свему томе нађемо неки смисао. Има ли, међутим, наш живот неки – било какав – смисао? Или се тим смислом само горко тешимо? Покушавам да од себе одагнам такве мисли, и да отерам демона који ми шапуће на ухо да је све око нас само последица случаја и неког кобног неспоразума; неке џиновске збрке која је завладала универзумом, читавом васионом, па и мојим животом. Да туђе а ни наше поступке није могуће оправдати ни објаснити – да смо сви ми само лутке у луткарском позоришту, којима невидљиви конци покрећу дрвене удове и које не говоре својим гласом. Тај кепец ме убеђује, смејући се већ грохотом, и да повест о минулим временима и догађајима, о људима који се живели некад, нема никаквог смисла, а да је живот гомиле људи, оне велике и незамисливе гомиле коју називамо човечанством, само низање догађаја без главе и репа. У историји, додаје тај пакосни човечуљак сада већ подврискујући, не постоји никакво „човечанство“. Постоје само људи, забављени сопственим, себичним бригама и својим ситним задовољствима, а постоје и људи и народи који се појављују на сцени и нестају кад се засите, само зато да би њихова места заузели неки други. Царства се уздижу и пропадају – обавезно у крви – а касније се од тих језивих крвопролића праве бајке. Те бајке за одрасле називају се историјом. То је само прича, каткад забавна, скаска. Нема у њој, у историји, никакве тајне, и узалуд се филозофи труде да је одгонетну. Три милиона мртвих за мене не значе ништа, рекао је Наполеон, L’Empereur, у прогонству: три милиона изгинулих, за неколико година, у наполеонским ратовима. Да ли ту спадају и оне стотине хиљада које су гинуле радосно, за Француску и императора, кличући његово име, и чије су кости расејане од Париза све до Москве – на дну мора, по руским степама, или у врелом песку египатске пустиње? Ко заиста руководи догађајима – „историјом“ – Бог или окрутни демијург? Неки злодух, Белзебуб који се људима руга?

Ни историја мог народа, говори ми тај исти демон на ухо смејући се, не изгледа другачије ни боље: то је само бесмислени низ страдања, узалудних погибија, ратова и трагедија. Какав смисао могу да имају те силне и необјашњиве несреће? Наместо те, већином фиктивне историје, бескрајног низа сурових и насилних смрти, требало би славити живот. Није ли нам управо таква историја – и наша а још више туђа, она која се пише великим почетним словом – трајно угасила способност да живимо животом достојним човека, и да се радујемо? Један писац, говорећи о свом времену, које изненађујуће подсећа на ово наше, с ужасом каже: „Тих дана гледао сам како се преда мном поново отварају капије рата“. Кроз те капије он је већ једном прошао, у својој младости. Знао је, дакле, шта оне значе и какав је тај пут којим је још једном имао да пође. (А у рату, познато је, музе ћуте; не пева се, додаје тај исти писац, у кући обешеног.)

Сасвим скоро, јер је тридесет година у историји само кратко време, мали предах, рат је још једном протутњао овом бившом земљом. Иза њега је, као што то обично бива, остала пустош. Најпре у главама, и у срцима људи. Један део становника те земље још и данас живи у рату и од рата, безбрижно и прилично лагодно, али та чињеница нема много везе са ратним траумама ни са пијететом према убијенима; то су они који су од рата, који је плануо и угасио се пре толико година, направили веома уносну професију. Други би, међутим, некако хтели да наставе да живе даље, после и мимо њега, у миру. Питање је само како.

Један други писац, странац, путујући том бившом земљом, пита: Може ли све то бесом помрачено убијање, са свим оним искеженим лицима убица, да ишчезне из памћења некоме ко га је својим очима видео? И има ли та земља која је разорена у рату сада и неко своје посебно проклетство – поред оног општег проклетства историје, које погађа сваки народ на земљи, без изузетка?

Зашто ми такве мисли падају на ум баш у пролеће, док пролазим Калемегданском терасом, очекујући да дрвеће поново олиста? Да ли зато што је Београд у прошлости називан и капијом и кућом рата? Капијом, и Истока и Запада, и капијом кроз коју одвајкада дувају исти ветрови. Кућом џихада, Светог рата – Дар ал Џихад, како су га називали Турци. То је она кућа насред друма, чија су врата стално отворена; обично, незваним гостима. (Ту, на ушћу реке Саве у Дунав, налази се и острво са прикладним именом – Велико ратно острво.) Историја света, читавог света, свих народа на Земљи, понавља ми тај гном који чучи на мом рамену, историја је убијања и крвопролића – подужи, ингениозни списак зала које је човек у стању да нанесе другом човеку. Ту близу, на данашњем Тргу републике, показује ми својом малом руком кепеца, налазила се некад злогласна Стамбол капија: пред њом су, с обе стране пута ка Теразијама, Турци Србе набијали на колац, тако да им главе, док умиру у мукама, гледају у поље. Немамо у историји – ниједан народ у историји – чиме да се поносимо. А ни чега да се стидимо.

А можда су те моје невеселе мисли, које ми се сада често и све чешће јављају, као што тврди једна моја пријатељица, неуропсихијатар, само последица замора – поуздан знак старења и страха од сопствене смрти? Такве су и мисли о повратку и о завичају – прикривене, прерушене мисли о смрти и умирању. Нисам пре о томе, о својој смрти, ни мислио. А сада је видим како и мени жури у сусрет. Природно је пред тим, теши ме она, осећати страх, који самим себи не желимо да признамо. Један други меланхолик је од тога сачинио читаву митологију: о Северу, о Сунцу које никад не залази, о срећним земљама и бесмртним народима, који живе у вечитом пролећу. О таквим стварима се не мисли у младости. Суочен са смрћу и умирањем, човек нечим мора да се теши. Са вером у доброг Бога, каже она, који над свима бдије, на пример. И са фикс идејом да живот има смисла а да је наша судбина записана у звездама. То је, свакако, мало, али је много више него што може медицина.

* * *

Та моја кратка путовања, не дужа од неколико дана, одвијају се без неког нарочитог реда. Зато никаквог реда нема ни у овим страницама које записујем путем: то су тек успутне белешке, кратки записи о оном што видим. О оном што ми, док тако путујем, пролази кроз мисли, и о оном што су, у неко време сасвим различито од нашег, писали други, а чега се сада, у доколици, присећам. А та места, у која повремено одлазим, нису одвише далеко; не путујем, као Марко Поло, до Кине, нити, као Викинзи, на крај света. Одлазим, с времена на време, у места која су ми близу, надохват руке. Обично, не задржавајући се у њима дуго. Не јављам се ни онима које у тим местима познајем; не тражим их, нити желим да знам да ли су негде одселили и да ли су још увек живи. Све то као да сада припада неком другом и туђем животу. А посао којим путујем, то је, углавном, само изговор, добар или лош, свеједно, да се препуштам оном од чега ионако нема велике користи.

На тим кратким путовањима возим се од једног до другог града, посматрам, корачам, понешто бележим у једну свеску црних корица и претежно ћутим. И све то што бележим није једно с другим у некој нарочитој вези. Читајући их, можда ће читалац помислити да их је писао неко коме је ум почео да се мрачи – неко коме нису све козе на броју. Зашто се, уопште, бавити тиме? А можда је то само мој начин да разбијем досаду, чамотињу у коју понекад утоне онај ко живи одвише једноличним животом; животом без великих узбуђења и драма, онај ко се, из дана у дан, посвећује нечем тако незанимљивом као што је писање; седећи, погурен, за својим писаћим столом. И начин да своје мисли некако доведем у ред. А можда је то и прилика да видим и осетим како други људи живе.

Ти крајеви којима путујем, уосталом, нису туђа земља. Можда су те земље и државе различите, али у њима се ипак говори исти језик; исти језик, за који неки, опет, мисле да то није један језик, већ да их има неколико, и то сасвим различитих, и да због тога једни друге не разумемо.

Одломак из веће прозне целине Дуго путовање кући