УКРАЈИНСКО И БАЛКАНСКО ПИТАЊЕ ПОЧЕТКОМ ХХ ВЕКА. ПОГЛЕДИ ИЗ БЕЧА И БЕРЛИНА (Петар Драгишић)

Пронашли смо две занимљиве књиге, штампане у Бечу и Берлину ратне 1915. године. Аутори обе књиге су украјинског порекла, али су деловали на немачком говорном простору. И Еуген Левицки (Eugen Lewicky) и Владимир Кушнир (Wladimir Kuschnir) јасно су и без остатка решење украјинског питања посматрали из угла интереса Беча и Берлина. Укратко, Русију је требало трајно потиснути из Украјине, чиме би се постигла равнотежа сила на европском континенту. У таквој равнотежи Левицки је видео шансе за озбиљан немачки бенефит. Истицао је да се Русија може ослабити једино избацивањем из Украјине, а ослабљена Русија била је предуслов политичке и привредне експанзије Рајха ка истоку.

Оба аутора виде тесну везу између судбина Украјине и Балкана. Аустроугарска, тврди Левицки, своје интересе на Балкану може реализовати само потискивањем Русије са југоистока Европе, а о исходу те битке одлучује се у Кијеву и на обалама Црног мора. Кушнир то формулише у виду слогана: “Решење украјинског питања значи и решење балканског проблема.“

Тако се мислило и писало 1915. године.

Доносимо преводе делова књига:

Wladimir Kuschnir, Die Ukraine und ihre Bedeutung im gegenwärtigen Krieg mit Russland, Wien 1915.

Eugen Lewicky, Ukraine, Ukrainer und die Interessen Deutschlands, Berlin 1915.

Превод: Петар Драгишић



Eugen Lewicky, Ukraine, Ukrainer und die Interessen Deutschlands, Berlin 1915 /Украјина, Украјинци и интереси Немачке/

Прелазим на други део мог излагања – на разматрање политичког значаја Украјине и украјинског питања у садашњем рату. (…) Украјина се са својом црницом убраја не само у најплодније крајеве Русије, већ и целе земаљске кугле. Велика богатства која леже у украјинском тлу због свеукупне неразвијености Русије нису ни изблиза довољно експлоатисана. Ипак, и поред тога, Украјина представља истинску житницу Русије. Читава 33 процента пољопривредне производње Руског царства долазe из руске Украјине. Својим пољопривредним производима Украјина не снабдева само целу Русију, већ се велики део тога извози преко Одесе и Николајева. На северу, дуж границе, и на југу, на Кавказу, леже велике шуме, које далеко надилазе потребе земље. Осим тога, свуда има хмеља и шећерне репе, посебно на северу и северозападу, као и кукуруза и вина, у јужној Украјини.

Други велики извор украјинског богатства чине неисцрпне залихе различитих минерала. Рудници угља у јужној Украјини најзначајнији су у целој Русији. Они се налазе у такозваном Доњецком басену. Према службеним подацима из 1912. године, из тих рудника извлачено је 1,196 милијарди пуда (стара руска мера -16,38 kg – прим.прев), што је чинило 3/4 укупне производње угља у Русији.

(…)

Географска позиција украјинског простора добија на политичком значају чињеницом да он лежи на Црном мору. Запоседањем Украјине Русија је стигла до Црног мора и Балкана, па је тако московска држава Ивана III дошла до статуса велике европске силе у време Петра I и Катарине II. (…)

Ако се сада за тренутак удаљимо од општих размишљања и позабавимо политичким питањима у вези са актуелним Светским ратом, закључујемо да су европске централне силе – Аустроугарска и Немачка – посебно заинтересоване за решење украјинског питања. Аустроугарска с обзиром на њену балканску политику и њену улогу у словенском свету, а Немачки Рајх из више разлога, који ће касније бити наведени.

(…)

Аустрија је применила различите политичке системе да би решила балканско питање у складу са својим тежњама и виталним интересима, али није увиђала да решење за постизање тог циља није могуће тражити само на простору Балкана. Реч је о томе да се Балкан састоји од много националности, националних држава, конфесија, и да с обзиром на конкуренцију Русије Дунавској монархији никада није успело да овлада овим различитим елементима. Генерално, Аустроугарска је настојала да своје циљеве на Балкану оствари на два начина: прво, путем слободне конкуренције, а друго, договорном поделом сфера обе силе. Ниједна од ове две методе, а нека трећа тешко да је могућа, није успела. Покушај споразумевања са Русијом се за Аустроугарску показао као лимитиран и директно штетан, док је метод слободног ширења на крају довео до балканског савеза под вођством Русије и садашњег Светског рата. Сваком разумном политичару је, отуда, јасно да све док Русија има непосредан приступ Балкану аустроугарски циљеви неће моћи да се реализују. Другим речима, приступ Русије Балкану се мора пресећи, односно њој се једном заувек мора одузети могућност политичког утицаја и интрига, уколико се жели да се Балкан ослободи за остваривање аустроугарских тежњи. Зато Дунавска монархија мора да тражи решење на неком другом простору, и то на територији Украјине, у правцу Кијева и Црног мора, јер се само на тај начин може једном засвагда окончати експанзионистичка политика руског колоса и његов марш ка Балкану и Цариграду. Осим тога, тиме ће Аустроугарска добити, уз Балкан, један нови, неупоредиво значајнији привредни и трговински простор.

Сад прелазим на Немачку!

Немачка је за украјинско питање заинтересована и посредно и непосредно. Посредно, јер се у овом случају ради о њеном савезнику и зато што Немачка, као средњоевропска сила не може да дозволи да њен савезник ослаби на истоку. Ствар је тако јасна да се свако даље образложење чини сувишним.

Немачка је и непосредно заинтересована за решење украјинског питања и то мора детаљно да се образложи. Непосредни интерес Немачке за судбину украјинских територија Русије лежи најпре у вези са добицима и могућношћу даљих добитака у Азији. За Немачку то има посебан политички и привредни значај. (…) Потискивање Русије са Црног мора и прекидање њених империјалистичких планова је, како видимо, у непосредном интересу Немачке, која, извесно, не сме да допусти сопствено потпуно искључивање из источног света, зарад будућности своје индустрије и политичке моћи. У вези с тим, руским маршем ка Балкану и Цариграду није угрожена само Немачка, већ и много других држава, чија би моћ, или чак директна егзистенција тиме били доведени у питање. Последице евентуалног остварења руских планова је већ у свом Портфолиу (збирка дипломатских аката) препознао Дејвид Еркарт, и сасвим је довољно његове потпуно тачне тезе овде навести: “Освајање Константинопоља би Русији обезбедило превласт над целим Отоманским царством и руском цару омогућило готово неограничену доминацију у централној Азији. Грчка и остале балканске државе би постале алат у руским рукама, а руска власт би се од османске престонице протегла до Персије и све до предворја Индије.”

Ако чак и занемаримо немачку азијску политику – што свакако не би било оправдано – Немачка би и иначе била заинтересована за решење украјинског питања зато што се ту ради о будућности ње као велике силе. У садашњој ситуацији немачка светска политика је угрожена са две стране. На западу Енглеска настоји да пресече немачке трговинске путеве на светским морима. То на исти начин на истоку, али на континенталном простору, ради Русија. Тако Немачка, према ставовима својих главних непријатеља, мора да буде блокирана, да би се као таква морала задовољити тек статусом континенталне државе и скромном улогом у светској политици. Слабљење Русије је, из горе неведених разлога, од посебног значаја за немачку политику, па Немачка мора тежити томе да се трајно ослободи руске опасности на истоку. (…)

Од руске опасности не може се заштитити подизањем неког несигурног граничног бедема. Уколико је намера да се успешно сузбије руска претња потребно је применити друга средства. Одвајањем украјинских области од Русије била би сасвим извесно уклоњена претећа руска превласт. Штавише, то се и може постићи само на тај начин. После свега наведеног о значају Украјине за данашњу Русију то није неопходно образлагати. (…)

Гледано из тог угла, украјинско питање је од пресудног значаја и за европске силе које су тренутно у другим комбинацијама изван Двојног савеза (Немачки Рајх и Аустроугарска – прим. прев), или за оне државе које сада оклевају. Балканске државе, Италија, с обзиром на њене интересе на Медитерану, па чак и силе које су при садашњој међународној коњуктури у савезу са Русијом, вишеструко су заинтересоване за то да “руско дрвеће не расте до неба”, већ, штавише, да се руском империјализму постави чврста брана. С тим у вези, украјинско питање прераста у крајње значајан међународни посао, у проблем чије брзо решење представља неопходност за поновно постизање међународне равнотеже и осигурање трајног мира.


Wladimir Kuschnir, Die Ukraine und ihre Bedeutung im gegenwärtigen Krieg mit Russland, Wien 1915 /Украјина и њен значај у садашњем рату са Русијом/

Ако се Украјина посматра као географска и етнографска целина и једна од природе благословена земља разуме се њена позиција међународног политичког фактора. Од најдавнијих времена су Црно море и басен Дњепра играли велику улогу у историји. Још је персијска експанзија била усмерена ка Црном мору. Стари Грци су својим колонијама покривали северну обалу овог мора у узимали жито са Дњепра. Хеленистичке државе и римско царство, као и њихови источни и западни наследници, су ту тражили позиције за своју трговину и политику.

Са севера су ту дошли Нормани, који су око Дњепра основали моћну рутенску државну творевину, трагајући за старим чвориштима привредног и културног живота. Из чињенице да је држала Црно море старорутенска држава је црпла своју економску снагу и духовну културу. То је било златно доба старорутенске државе, о чему сведоче трговински уговори кијевских кнежева са Грцима.

Упади азијатских номада све су више потискивали украјинско становништво од Црног мора, ширећи се и рушећи стари цивилизацијски мост између Азије и Европе. Због унутрашњих слабости Пољаци нису успели да досегну Црно море, циљ народа старих цивилизација. Украјински козаци, упркос честом овладавању Црним морем, нису успели да на дужи рок одрже своју државност. То је успело тек московској држави у лакој дипломатској игри, чиме се полудивља државна творевина уздигла до невиђене моћи, ушла у сферу светске политике и добила снагу за увођење империјалистичке политике.

Још је Петар Велики у својим сновима себе видео као господара Дарданела, а легенда о његовом тестаменту указује на то којим намерама је од тада надахнута руска политика. Без поседовања Црног Мора Русија никад не би постала европска држава, нити би Европа икада чула за панславизам. Европа је знала шта ради када је Русији понудила протокол о гаранцијама опстанка Турске.

То је, међутим, била тек палијативна мера, која није могла да спречи да се Европа поново нађе у рату. Тек би потискивање Русије с Црног мора довело до успоставе политичке равнотеже на нашем континенту, али и отворило перспективе оживљавања велике културе суседне Азије. Дивећи се Бизмарковом предвиђању великих политичких процеса читамо код Едуарда фон Хартмана о његовој идеји обнове старе кијевске државе. Ова Бизмаркова идеја вредна је костију украјинских војника! Пред овом идејом проблем Балкана изгледа сићушно, јер решење украјинског питања значи и решење балканског проблема.


2 thoughts on “УКРАЈИНСКО И БАЛКАНСКО ПИТАЊЕ ПОЧЕТКОМ ХХ ВЕКА. ПОГЛЕДИ ИЗ БЕЧА И БЕРЛИНА (Петар Драгишић)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s