НОВЕ ПУСТОЛОВИНЕ МАЈСТОРА КЛИБЕРА (ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ)

Владимир Д. Јанковић (1968), песник, есејиста, књижевни преводилац. Аутор пет књига песама и једне збирке кратких прича и есеја. Превео око 300 књига, од чега око 110 романа, с француског и енглеског језика. Добитник угледних књижевно-преводилачких награда
Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић. Редовни и одани сарадник Стеле Поларе од самих почетака. У издању ове куће изашла је његова књига песама Света Јелена.

У ПЕЋИНИ

У маркету прекопута споменика приповедачу и књижевном преводиоцу Михаелу Драјтнеру, једној од неумрлих легенди града А, Гертруда и Клибер купују нешто што ће понети на, како то Гертруда каже, „излет“ до села Р., где се налази позната пећина. Већ ту умало не долази до конфликта, јер Клибер несмотрено запажа: „Како мислиш: излета, па зар није и сам наш долазак у А. излет и, уопште, цео наш живот зар није излет, мислим наш, твој и мој, него ти је сад овај одлазак у пећину излет?“ – он то говори кроз смех, али њој иде на живце, јер она све схвата озбиљно, као, уосталом, и он – но успевају некако да загасе варнице, и Клибер је пушта да она одабере шта ће јести на излету: хлеб с маслинкама и неким зрнима, качкаваљ и кулен, онај скупљи, јер тако их Гертруда увек бира.

Излазе из маркета, Клибер по навици маше увоштеном Драјтнеру, аутору смеле приповетке „Туђа њива“ и преводиоцу најзначајнијих дела Ф. М. Достојевског, и онда скрећу десно, ка некадашњој сточној пијаци, гробљу и, даље, ка одвајању за Р.

Тек што су прошли гробље, међутим, Гертруда почиње да се жали на прашину, и то вехементно: „Гуши ме ово, не могу овуда да ходам“, каже усплахирено, и Клибер је, иако нервозан, умирује, вади сокоћало и зове такси. У А-у је такси јефтин, и Клибер зна да ће их вожња до Р. коштати мање од самог кулена.

Седају у такси, Гертруда хукће, иако је тек април, истина сунчан и прашњав дан. Пошто она нема појма о Р, Клибер таксисти каже да их остави код базена, и онда њих двоје пешице иду до раскрснице на којој се десно иде за језеро, лево за пећину, а право за село у којем се, иначе, налази позната уметничка колонија.

После десетак минута стижу до пећине, до доњег улаза, Клибер то показује Гертруди, Гертруда је већ расположена, допада јој се како то изгледа. „Хајде да поједемо мало нешто“, каже она весело и седа на трећи степеник који води до горњег улаза у пећину. Степеници су од ломљеног камена, али није било јаче кише, нису блатњави, стрми су, али не опасни, и, док она седа и вади храну из торбе, Клибер јој прича како ће да се попну горе и где је, у ствари, тај прави, горњи улаз у пећину, а не ова туристичка атракција доле.

Иако на скученом простору, да ли у крило, или где – тек, Гертруда је све некако повадила: и хлеб с маслинкама и семенкама, и качкаваљ и кулен; седи, нутка га и и служи се сама, одломи мало хлеба и дода Клиберу, Клибер стоји ослоњен ногом на други степеник и једе; слатко им је. Десно од њих мајстори дрндају нешто у брвнари која је спорадично служила као ресторанчић, а онда се гасила. „Ај се не преждеремо, треба сад овде мало да се пентрамо“, каже Клибер, и Гертруда се осмехује и пакује све назад оним паметним, меким прстима који морају бити веома женствени да би уопште били женствени, јер шанса да ће прсти једне чембалисткиње бити женствени веома је мала, али заиста постоји.

Пењу се горе, стижу до заравни, и ту онда иде мали спуст до горњег улаза у пећину; улаз је испод врха степеништа. Крећу низ степенице, кад, из оног мрака, одоздо, излазе момак и девојка; девојка је бледа као креч, ајлајнер додатно наглашава слабост и тескобу у њеним очима, момак је мало и придржава. „Ух, грозно је“, дахћући ће девојка док се млади пар мимоилази с Гертрудом и Клибером.

Клибер помисли: „Ова се усрала пећине, шта ако се сад и Герта усере, о томе уопште нисам размишљао, а то би и личило на њу.

Погледају се пред самим улазом у таму, и Гертруда му каже: „Овој девојци се није допала пећина.“ Клибер смирено одговара, као Чарлс Бронсон: „Сигурно има низак притисак.“

Улазе унутра, кроз рупе на таваници продире дневна светлост. Гертруда се слободно креће, као да је ту већ била. „Какво фантастично место за концерт! Каква акустика!“

На оној низбрдици, она опуштено хода, подиже руке, гледа око себе; леђима је окренута Клиберу који стоји са стране и самоме себи личи на задовољног власника концертне дворане коме је драго што се уметнику који ће ту наступати допада његов простор. Он се, у ствари, поноси Гертрудом, поноси се што није убледела, што се није збунила, што се њен пискави гласић разлеже тим праисторијским домом: „Овде би могли гудачи да се сместе, овде чембало да стоји…“

Завршава се кратка посета пећини, они излазе напоље, и заправо су празни утисака. Каже се обично „пуни утисака“, али њих двоје су сад релаксирани, празни утисака, при чему Клибер, док се спуштају низ оно степениште, с времена на време каже: „Е, баш ми је драго што ти се пећина допала, е баш ми значи што ти се свидело ово место.“

У повратку, већ пре раскрснице, креће расправа око конкретних елемената путовања аутомобилом у Грчку. Откуд Грчка – појавила се у разговору. Тек што су кренули ка језеру, већ се прича о томе да ће се Гертрудин боравак у А. завршити, ипак, одмах данас, а не сутра увече, како је било планирано („Ипак видим да нема потребе да остајемо овде још један дан“). Док под још нерасцветаним багремовима ходају од Р. језера до магистралног пута за П, не могу више да се држе за руке, јер Гертруди је длан мокар од беса, и црвена је у лицу док прича о неким таксама и ценама горива о којима Клибер, наводно, ништа не зна.

Спуштају се после на локални хит, речицу И, и Гертруда се театрално шета по ливади по којој иначе трче коњи, зове мајку и објашњава јој да је у А. дошла на тродневни преводилачки семинар, да су деца добро и да је О. с њима. Мајка јој каже: зато те и зовем, кћерка ти је јутрос добила прву менструацију, уплашило се дете, али, да, О. је био с њом.

Клибер за то време ради згибове, има нека шипка тамо, на самој обали, између два јаблана.

* * *

Хедвига се паркирала поред часовничарске радње, прекопута гимназије, и чека га. Плашила се тог доласка, стрепела је од тог пута, али сад, угледавши Клибера издалека, излази из кола и стоји, руком ослоњена о врата. Нема осмеха на њеном лицу; оно више као да је запитано.

Клибер је заборавио колико су јој јаке обрве, а и очи као да јој је заборавио, па их гледа с новом удивљеношћу. Први пут кад ју је видео, а исто су се тако крај кола нашли и онда сели у кола, рекао јој је: „Очи су ти шумске, као код чаробњака, ти и ја смо од исте сорте.“ Необичан комплимент, ако је то уопште и био комплимент.

Ње, с којом је, кад се све сабере, толике дане провео разговарајући телефоном, по гласу готово да се и не сећа из живих сусрета. Да ли је Хедвига ћутљива жена? Није. Али с њом је Клибер доживео оно што је сматрао отрцаним идеалом, петпарачком жваком из псеудоженских магазина, да је права особа она с којом можеш удвоје да ћутиш, а да то ни једном ни другом не смета; и та тишина је интензивна, та тишина је пуна садржаја и значења, било да ходате или седите једно крај другог.

Хедвига има дуге ноге, и Клибер је нежно зајебава: „Помери мало седиште уназад, цепају ти се панталоне на коленима.“ Фебруар је, али већ два-три дана време је невероватно топло; успут, док се возе ка Р., виђају људе и децу у дуксевима, па и мајицама с кратким рукавима. „Данас су рекли да ће да иде и до 19“, каже Хедвига.

На низбрдици пре скретања удесно, Клибер јој преурањено даје знак, јер ово место познаје као пешак, а не као возач, и они скрећу на пространи паркинг иза задружне продавнице где је он неколико пута седео с промућурним и помало заједљивим мештанима и пио пиво из флаше (отварач виси на канапчету).

На тренутак, Клибер се прибојава да ће се Хедвига изнервирати због тог раног скретања, јер она често и делује тако као да би сваки час могла да се изнервира, иако се, реално, никад није изнервирала, бар засад. Она мирно окреће ауто, и избијају на пут што води ка самој Р. Да би осетила дух места, Клибер јој каже да се паркира код базена. Излазе из кола и крећу ка раскршћу, Хедвига каже: „Ух, много је топло“, скида џемпер и остаје у смеђој мајици без рукава.

Лара је зове први пут откако су кренули из А. Тамо је већ, у року од три сата обавила најмање четири-пет разговора с њом („Овде сам, код тета-Иване и чика-Мише, у Београду, враћа се мама брзо, буди добра, љуби те мама, дај ми баку“). Тренутак касније, мала опет зове. Клибер и Хедвига управо пролазе поред полунапуштеног имања где је неко оставио прави псаријум, појачава се лавеж, и Хедвига каже кћерки: „Душо, сад се овде шетамо, има неких паса, чујеш? Чекај само да прођемо то, па ћемо да се чујемо мало касније, важи?“

Убрзо Клибер поново схвата оно што је схватао и неколико пута раније, али њему као да никад није довољно: Хедвига је жена пуна тајни. Тек што су путем прошли поред помало чудовишног погона „Вајрајтер воде“, Хедвига каже: „Била сам овде пре две године, децу смо водили на једнодневну екскурзију.“

„Била си, значи, и у пећини?“, пита је Клибер.

„Па да, ишли смо и до пећине“, одговара Хедвига. „И оне базене смо гледали, није било за купање.“

„А… Па што ми не рече…“

„Па Лара ме звала, запричала се с њом.“

Пењу се до пећине вероватно у потпуној тишини, или јој Клибер прича нешто безвезе. Боравак у пећини је такав да га се ни једно ни друго неће сећати. Излазе, крећу назад ка колима.

Њој опет звони телефон. „Ту сам, Ларо, ту сам… Враћам се сутра, ништа не брини, сад још лепо да се изиграш ту код баке, и сутра долази мама.“

Враћају се до кола, у међувремену је небо покрио бледосиви јорган, али и даље је веома топло. Клибер додирује Хедвигу по голом рамену и каже јој: „Знам да не волиш да се држиш за руке, али могу макар раме да ти пипкам.“ Она се насмеши брижно, и Клибер покушава да се сети њеног звонког телефонског смеха.

Стижу до кола, седају, и Клибер јој каже да се врате до оног раскршћа, али да скрену десно, да јој покаже језеро. Правда се због деонице где је излокани макадам што излази на самотни четинарски шумарак и непомични, историјски контејнер за ђубре. Скрећу опет десно, преко уставе-моста, паркирају се, и седају на једну од клупа. Клибер јој каже: „Могла би сад да обучеш џемпер.“

Седе једно поред другог и гледају у језеро. Причају, али се не гледају. Онда и ћуте. На брду прекопута, трактор узорава: њива је на падини, и црвени тракторчић, као дечји, иде горе па доле. Хедвига и Клибер тону у посматрање. Не чује се ништа, из даљине, на одложено, допире звук трактора.

Тренутак је савршен. Завршивши још једну бразду, човек зауставља трактор недалеко од саме куће. Из куће излази жена, разговарају нешто. Хедвига и Клибер нагађају о чему причају.

„Вероватно га зове на ручак“, каже једно од њих, Клибер или Хедвига.

„Ено га, скида капу, трља руке, изгледа да данас више неће радити.“

„Зимско орање је ризично, може после мраз све да сјебе.“

„Сад ће вероватно да замези, сира и шунке и куваних јаја, и ракију.“

„Шљиву?“

„Шљиву вероватно.“

„Сигурно им је пуна кућа, не могу да се јебу.“

Хедвиги звони телефон. Сад је мама. Пита је где су Лари лутке. Хедвига објашњава и каже: „Је л’ ми добро Ларче?“ Задовољна мајчиним одговором, оставља отворен телефон и показује Клиберу неку преписку стару годину, годину и по дана.

Реч је о великој тајни. Клибер схвата суштину Хедвигиних тајни. Није она крива, није их крила. Него он ништа није питао, није хтео да пита, није желео ни да зна ни да не зна: занимала га је она. Хедвига је жена којој се нема шта замерити. Ни на једно његово питање никад није узвратила ни тишином ни лажју. Само је ћутала док он не пита. Њене тајне јесу безопасне, али су застрашујуће.

Хедвига не дозвољава да јој се тек тако одагна страх. Као што је некоме у љубави љубомора фактор који даје енергију, који га мотивише, тако је некоме страх. Хедвига барата страхом, и својим, али и туђим. Она није манипулатор, али има моћ. Мора да те уплаши, да те уведе у свој страх, па да те изведе из тебе самога, и онда, кад се вратите незавршеног страха и неотклоњеног узрока страха – онда ти дозволи да је утешиш, да је умириш.

У глуво доба диже целу зграду на ноге, не неком хистеричном буком, него оним што је у тој старинској, стаљиновској згради довољно да све подигне на ноге: у три ноћу, пошто је десет пута ишла до купатила, тражи да устану, да се спреме, да иду до дежурне апотеке како би она купила бактрим, јер има јако запаљење бешике. Одједном. Кад год она оде до ве-цеа, Клибер ослушкује звук; заиста се чини да испишава литре течности, а за цео дан је попила два јогурта, једно пиво и плафон две чаше воде. Али пиша много и унервозила се, у кревет се враћа све раздраженија.

Око два почиње на мобилном да гледа где су дежурне апотеке. Клибер је уверава да ће све бити у реду, да је довољно да је загрли и угреје и да ће то проћи. „Не, треба ми бактрим“, каже Хедвига, „знам ја како ово код мене иде, ако одмах не попијем бактрим, после се много искомпликује.“ Њему дође да је пита што онда за сваки случај не носи бактрим са собом, али види у њој исту ону неодређену решеност као кад је пред пећином рекла да је ту већ била, са ђацима.

Облаче се, силазе с трећег спрата, излазе у двориште, пале се светла у прозорима, бабе вире иза ролетни. Клибер се, ментално (mentally, што кажу Енглези, а значи „у себи“) хвата за главу. Чак и не крије незадовољство, мада мало цокће и врти главом у стилу: јебига, ништа од од свега овога. Излазе у град, пуст често и преко дана, а пуст и сада. Иду до прве, друге, па и треће апотеке за коју је Хедвига, набадајући по нету, наслутила да би могле радити. Хедвига је, Клибер то види тек кад су изашли, обукла неке уске беле панталоне, ни панталоне ни хеланке, са црвеним, зеленим и плавим цветићима. Гледа је само из профила, помало бојажљиво, помало нервозно: слепоочница јој је јако изражена, то чело из профила личи на чело неког војника, а она тако и хода, као да маршира. Ретки млади људи које заустављају да би их питали ради ли нека апотека посматрају их као пар изгубљених наркомана.

Стижу и до последње апотеке која је могла бити дежурна, а није, не ради ни она. Хедвига је разочарана, каже да код ње, у њеном граду, који је, истина, скоро двапут већи од А, по целу ноћ раде две дежурне апотеке, али Клибер је умирује речима: „Не брини, ујутро ћемо одмах да купимо тај бактрим, је л’ можемо сад да легнемо“, и они лежу, Клибер пребаци десну руку преко ње, привије се уз њу и каже јој: „Хајде сад спавај, ујутро ће све бити добро.“ И она каже: „У реду.“

После пређашњих нежности и страсти, после вишесатног спајања, али и после тог зида који је никао као да га заиста змајеви или чаробњаци подижу, Клибер јутром ни начас не размишља шта ће јој рећи, свестан да би питање пенетрације било излишно, па и горе од излишног: „Хајде, разголити сад сисице, да их гледам, а ја ћу да ти дркам над стопалима, и по рисовима да ти свршим.“

Хедвига га слуша, уради како јој је речено, и посматра га замишљено, запитано.

* * *

Клибер седи у кафеу на обали реке. Тачно је три минута до подне. Зове Елеонору. Јавља се она, звучи некако успорено, готово буновно. „Где си?“, пита је он.

„Ево, лежим, нешто ме боли глава… Успавала сам се.“

„Како мислиш, успавала си се!?“, на то ће Клибер. „Па сад је дванаест, требало је да си већ у путу.“

„Знааам, знам“, чује њен глас, у којем има и нервозе и страха. „Ево, сад устајем, и тата ће да ме одвезе до аутобуске станице.“

„Добро, значи да те чекам око пола три, три?“

„Тако, да, стићи ћу на тај у један.“

Клибер завршава разговор и псује. Омиљени су му, заправо, ти разговори и сусрети после којих може да опсује, пошто је претходно проверио да је веза искључена или да је дотична особа довољно далеко. Тако се дешавало и док је био с Гертрудом; кад се растану, она уђе у бус, блене тамо нешто, он остане на станици, гледа је и промрмља себи у браду: „Јебем те глупу, да те јебем.“

Елеонора га иритира зато што сад мора два сата да проведе у стању позорности, а и неизвесности; јер, шта ако она не ухвати бус у један? Шта ако крене тек у два? Шта он да ради у међувремену? Па он је овамо и дошао због ње.

Али све бива како треба, и она долази, чак погрешно изговара топоним који је на десетак-петнаест километара од А. „Ево ме сад у неком месту… чекај… Марко… Марковци! Тако се зове.“

„Није Марковци, него Марковац“, каже јој Клибер, коме сад већ на живце више иде то што зна да је тај пут килав, да се споро путује, а и, генерално, да је А. једно место које ће увек, из неких необичних разлога, бити слепо црево до којег се долази споро и мучно.

Одлази на станицу. Чека. Стиже бус. Она излази на предња врата, он је погледом прати: седела је позади скроз, два реда испред шарага, али није изашла на средња врата, уредно отворена, него је брзим корацима прошла кроз цео аутобус и изашла на предња. Силази из аутобуса и осмехује му се, али уздржано, као да је арханђели снимају. Грле се. Клибер је води у прву улицу, насумице, и тад заједно схватају да су у ћорсокаку. „Па је л’ ово твоје место, или не знаш где си?“, каже му она кроз смех. Има дуге ноге, панталоне тесне, патике носи и назувице иако је хладно, виде се голи надглежњаци, кораци су јој огромни, чини се Клиберу да мора буквално да је кроти, дивља је.

„Ма, зајебао сам се“, каже Клибер, и враћају се из ћорсокака, избламирао се на домаћинском старту. Но, по поподневу се дан не познаје. После све креће како треба. Одлазе кући. Не срећу никога. Бораве унутра неко време. Облаче се опет, излазе напоље. Ходају дуго. Пењу се на брдо. Кад види да су сасвим сами, и да нигде нема никога ко би их могао видети, Елеонора се окрене према Клиберу и помази га по коси. И гледа га у очи. Намешта му косу, као да му поправља фризуру. Он се чуди њеној изненадној нежности на јавном месту. Иако је то парк-шума у којој тренутно нема живе душе. Она фотографише разна места да би документовала свој боравак у А. Традиционална је. Ближи се тридесетој, али родитељи морају знати где је.

Прелазе реку, она слика и чувену винарију и брдо, брдо које зову Куманско. Враћају се пустим путем у град. На том пустом путу Хедвига је својевремено рекла: еј, каква је ова камерчина, код нас тамо камерице мале, ова је баш као да је из осамдесетих, од сто кила.

Елеонора бојажљиво корача крупним корацима. Она увек жури у будућност коју не признаје, гнуша се будућности. „Пре неки дан сам“, прича, „видела једну стару жену која је пала на улици, и помислила: што да јој помогнем, што да јој приђем, она је само још једно немоћно биће које ће умрети, као што ћу умрети ја, коју нико неће волети.“

„Који ти је курац“, каже јој Клибер. „Лупаш којешта. Ја те волим, али ти то не видиш, јер ходаш пребрзо и нећеш ни да се окренеш да ме погледаш у очи.“

„Не знам, не знам, добро“, каже Елеонора раздражљиво, и онда стижу назад у град, и улазе у кафану „Кнегиња Милица“, пењу се на спрат, сами су на спрату и поручују јело. Ћевапе и салату. И пиво су поручили. Клибер седи леђима окренут реци, Елеонора лево од њега. То му се код ње увек свиђало: увек је тражила да хода лево од њега, да седи лево од њега, што је добро, јер зна се да смрт иде човеку с леве стране, и онда је Клибер имао осећај да га Елеонора чува од смрти.

Брзо је попила пиво, и очи јој светлуцају. Код претпоследњег ћевапа, довикује конобару који се попео да види да ли им нешто треба: „Извините, је л’ може уз ове ћевапе и мало кајмака? И још један овај хлепчић?“

Конобар убрзо доноси порцију кајмака, и она једе она два ћевапа, умаче их у кајмак, а онда дохвати сомунче, па га изумаче у кајмак и полиже ону ћасу. Гледа у Клибера и смеје се. Каже му: „Хајде да поручимо још по једно пиво!“ Он јој одговара: „Ти поручи слободно, теби је лако, женско си, али ја и за касније имам неке планове.“

Она се смеје, цело њено лице је више налик месецу него сунцу, то се мора рећи, али и мрак је пао, и месечев сјај више пристаје тренутку; она блиста.

(…)

Прошло је неко време. Елеонора се не јавља јер има проблема. Клибер је поново у А. и поново одлази до Р, пешачи. Опет је април, врло је топло, опет седи с мештанима код продавнице на скретању, пије пиво с њима, један му каже: „Гледô сам те оно на РТС-у, добар си био“, Клибер му каже: „Ма, хвала ти, земљаче, али јебем им матер, скратили ме, избацили најбољи део“, и продужава даље. Зна да му Елеонора неће доћи и да је Елеонора лоше, да не може да дође. Или да и није тако лоше, али да не може да дође.

Зове је.

Елеонора му каже: „Ево, јављам се за пет минута, где си ти?“

Он јој каже, ту сам у Р, сад се приближавам језеру, сетио сам те се, жао ми је што овде никад нисмо били заједно.

Елеонора се јавља за пет-десет минута и каже: „Ево ме на ролерима, идем преко моста на Ади, да се нађем с другарицом, па онда по Ади да се возимо.“

„Како си?“, пита је Клибер.

„Супер сам“, каже она. „Да видиш како је овде сад лепо, много ми прија ово, мало да се растеретим.“

„Недостајеш ми“, каже јој Клибер.

„И ти мени“, одговара она неочекивано.

„Волео бих да си сад овде са мном, да ти покажем ова места.“

„И ја бих волела… Волела бих да сам сад с тобом ту.“

Клибер се пење оним макадамом што од језера води ка асфалту. Присећа се: тек је април, у багремару неће зујати пчеле. Растужи се наједном што неће бити тих пчела.

„Пчелице моја“, каже он Елеонори, која је већ сигурно прелетела мост на Ади и силази, доле је, код Шећеране.

„Реци, мили.“

„Ништа. Љубим те. Чујемо се, нећу сад да ти сметам.“

Багремови горе цупкају у месту, као резервни играчи кад се спремају да уђу у игру. Клибер гледа на југ, у све гломазнија брда. Жуди за равницом, за местима где се све види, где нема ни планинских избочина што сежу у небо, а ни пећина, тих рупа што буше земљу, што нам измичу тло под душама.

Владимир Д. Јанковић

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s