ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ И ТОЛКИН (НАГРАДА ГРАДА БЕОГРАДА ВЛАДИМИРУ Д. ЈАНКОВИЋУ)

Данас је у нашој престоници уручена Награда града Београда „Деспот Стефан Лазаревић“ Стелином аутору, Владимиру Д. Јанковићу и Стела му на тој награди с радошћу честита! Посебно се радујемо што су у образложењу жирија поменуте Света Јелена и Stella Polare.
У образложењу жирија се каже:

Владимир Д. Јанковић, рођен у Београду 1968, већ деценијама је препознат као истакнути песник, есејиста те нарочито књижевни преводилац. Аутор пет песничких и једне есејистичке књиге, са француског и енглеског језика досад је превео скоро невероватних три стотине наслова. О уметничкој и занатској вредности његових превода говоре и најугледније наше награде из те сфере које је већ добио: „Бранко Јелић“ и „Милош Н. Ђурић“.

Награда града Београда додељује се за конкретно дело и ту се стога овде потенцира Толкинова књига „Берен и Лутијена“. Она заиста може да изгледа као изазов и „мајсторско писмо“: дело култног аутора, једног од оних који обележавају епохе, а у којем се испреплићу проза и стихови. Јанковић га је превео узорно.

У пракси, међутим, ова награда је увек помало и награда за целокупно досадашње дело. А у том смислу вреди навести да је управо у 2021. години, Јанковић објавио и запажену књигу поезије „Света Јелена“ (Stella Polare, Београд, 2021) те наставио исписивати публицистичко-фељтонистичке серије међу којима је и она под егидом „Београд за упућене“, ниска текстова који су истовремено и омаж Тирнанићу и панорамски снимак једног новог Београда. У том смислу, претходна година била је досадашња круна еклектичних књижевно-преводилачких прикљученија овог оригиналног аутора те наша награда долази као заслужено признање за досад пређени пут, али и као подстрек за храбро форсирање нових стаза и богаза.


У то име преносимо део из Берена и Лутијене, Толкиновог дела чије је стихове Јанковић превео и за које је овом приликом награђен. Поред ове, Јанковић је добитник и награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић за своје преводилачке подвиге.

Одломак из дела „Берен и Лутијена“ из заоставштине Џ. Р. Р. Толкина (с енглеског превео и препевао Владимир Д. Јанковић, издавач „Публик практикум“, Земун)

О БЕРЕНУ, СИНУ БАРАХИРОВОМ, И ЊЕГОВОМ БЕКСТВУ

Таман са Севера сад стиже облак;
јесењих ветрова студен дах горак
у вресишту сикће; тужна је и сива
вода Аелуина, снена, жалостива.
„Берене, сине“, рече Барахир тад,
„ти знаш да се прича да је моћна сад
сила из Гаурота послата овамо;
а хране нам остало још мало само.
Па закону нашем на теби је, сине,
да одеш да тражиш помоћ из даљине
од малих оних што су још претекли,
а што храну дају; почуј шта су рекли
о стварима новим. Срећан ти био пут!
И брзо се врати, јер усуд нам љут
да нас мало има, братство нам се осу;
Горлим давно залута, или крв већ просу.
Збогом!“ И Берен пође тада, а очева
реч последња јечи кô кад звоно пева.


Кроз врес и мочвар, шуму и честар
луташе он; кад с једног места
угледа ватру у Саурона табору
и чу урлик Орка и вучју грозомору,
и окрену натраг, јер пут беше дуг
кроз ноћ што око шуме склопи круг.
Уморан потом да почине је морао,
у брлог се увукô где јазавац орао,
а опет чу он (ил’ му се учини у сну)
у маршу, близу негде, целу легију,
оклоп звецка, штит бије о камен
док колона хита на горске пропланке.
Сакри се у мрак он и ћуташе ту
све док кô дављеник који потону
да исплива хоће па сукне навише;
учини му се да у некој слузи дише,
кô у мрачној бари под мртвим дрвећем.
Бледо њино грање хладан ветар скреће,
црно лишће ускомеша намах се све:
кад, гле, сваки лист – црна птица је,
крештава, из кљуна јој злог капље крвца.
Уздрхта он, пузећ’ се копрца,
лелулају траве; кадли, у даљини
сенку виде прозрачну, у сивини,
како клизи преко ужасног језера.
Лагано је пришла, тихо проговара:
„Горлим некад бејах, а сад сам утвара,
воља ми сломљена, веру погазио,
издани издајник. Иди! Овде шта ћеш!
Пробуди се, о, Барахиров сине,
и хитај! Моргота прсти близу су шије
сад твога оца; он сад зна све:
и скровиште твоје, и с ким си, и где.“
И исприча тад како у ђавољу клопку паде,
и како подбаци напослетку, и издаде;
за опроштај је молио, плакао, па ишчезе
у тами. Берен раскину сна му везе,
скочи као опарен, а огањ гнева
у грудима њему сева. Дохвати он
мач и лук, па кô јелен заждио
по камену и вресу, пре но зора свану.
Дан не мину, пред њим Ауелуин грану –
западу се клањало сунце црвено;
Аелуин од крви се у рујно оденô,
и вода црвена, и камен и бук,
изгаженог блата Берен ослушкује мук.
Црни на брезама у низу сеђаху
гаврани и стрвинари који већ јеђаху;
влажни кљунови им, а месо већ мрко
испод канџи цури им и цеди се грко.
Закрешта тад птица: „Ха, прекасно стиже!“
„Ха, ха, прекасно је“, других глас се диже.
Очеве је кости Берен покопао
брзо под камењем ког се докопао;
ни руну не остави, ни запис мали
за Барахира; ал’ трипут удари
руком по камену, и трипут гласно
име му узвикну. Тад се закле страсно:
„Смрт ћу твоју осветити. А усуд ће, гле,
до капије Ангбанда водити ме.“
И онда се окрену, али не заплака;
мрачно му у срцу било, бол још прејака.
Пође он у ноћ, хладан као стена,
и ходаше сâм, без драге, пријатеља.


Није морô ловац бити да би знао
како траг да нађе. Јер себи је дао
одушка душманин; осион, поносит
на север је ишô, трубâ звук га носи,
господару њином сад на поклоњење
док под ногама им јадна земља стење.
Иза њих смело, ал’ опрезно крочи
Берен, брз кô хрт, увек будне очи,
и тако до мрачног извора све,
где Ривил из мочваре избије
па кроз рогоз Сереха тече лако;
ту убице нађе, ту душману дохакô.
Из заклона на брду ближњем
он виде све их на тлу нижем;
за страх не знаше, ал’ једно зна:
много их има да нападне сâм.
Притаји се он, и пузио је сада,
кô змија кроз траву, ближе, пре напада.
Уморни многи од марша су спавали,
ал’ заповедници само по тлу полегали,
па пију, и од руке до руке плен иде,
све ситнице што рука Орка с лешева скиде.
Један диже прстен неки па кроз смех ће он:
„Сад, другови“, повика, „овај овде ј’ мој!
И нико ми њега одузети неће
иако се такав ретко овде среће.
Јер ја га из шаке онога истргох
Барахира коме главу са рамена стргох,
онога пљачкаша. Ако прича не лаже,
он је прстен скинô, тако се бар каже,
с руке неког тамо вилинскога лорда,
коме је служио кô битанга горда.
Није му помогô – мртав лежи сада.
Опако је оно, прстење вилинско;
но ипак бих ја га држô себи блиско,
што да не кад стварца мојих руку пала,
а плата ми бедна и срамотно мала.
Саурон стари рече да га носим њему,
ал’ ја да вам речем: има тај голему
ризницу већ много раскошнијег блага:
што госпар већи, то блага више драга!
И зато, друзи моји, заклећете се ви
да на руци Барахира прстена не би!“
Још док је говорио, фијукну стрела
и он паде ничице, гола чела,
угуши га стрела што грло пробуши;
церећи се још, на земљу се сруши.
Скочи Берен међу њих, као мрк вучјак.
Двојицу посече; прстен зграби, лак;
убио једног што га шчепа; а онда скочи
у сенку натраг, где не виде очи
пре него што крици гнева и ужаса
долином одјекнуше, што се сва таласа.
Поскакаше за њим, као вуци, они
завијају, куну, реже, зуби им отровни,
јурцају кроз густиш, стреле испаљују,
у гомили све пред собом разваљују,
сенке од њих дрхте, трепере листови,
док кроз врес кидишу срдити зверови.
У час громовит рођен би Берен
и стрели и рогу он узе мере;
најбржи од свих људи живих,
неуморан бежи кроз мочвар сиви,
виловњаку налик у шуму кад зађе,
у грао верижњачи нико га не нађе,
јер Патуљак то је ткао у пећини,
у Ногроду кад маљ одјекне у тмини.

One thought on “ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ И ТОЛКИН (НАГРАДА ГРАДА БЕОГРАДА ВЛАДИМИРУ Д. ЈАНКОВИЋУ)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s