СТОЈАДИНОВИЋ И ПАВЕЛИЋ. ЈЕДНА ЕМИГРАНТСКА ЗАГОНЕТКА (Бојан Симић)

Милан Стојадиновић провео је у изгнанству на острву Маурицијус у Индијском океану непуних седам година, од априла 1941. до марта 1948 године. Одмах након завршетка Другог светског рата британске власти су разматрале шта да чине са Стојадиновићем и како да га се најлакше ослободе. Средином 1946. године му је од стране острвских власти саопштено да је слободан човек.

Потом су искрсле тешкоће, административне, али и политичке. Августа (Стојадиновићева супруга) се пребацила у Бразил и почела активно да ради на пресељењу у ту земљу. Након тога као опција појавила се и Аргентина. У Аргентини су на добијању визе за Стојадиновића и његову породицу активно радили некадашњи дужносник НДХ доктор Бранко Бензон и Еугенио Монти (Eugenio Monti de Valsassina), који су били повезани са аргентинским државним апаратом, као и са самим председником републике Хуаном Пероном. Међутим, у случај су се умешале САД тражећи да се Стојадиновићу не дозволи улазак у Аргентину и Бразил. Вашингтон се позивао на акт потписан у Мексику непосредно после окончања Другог светског рата, који је забрањивао пријем нацистичких злочинаца и њихових сарадника у Западну хемисферу.[1]         

Након одређених консултација, 7. јуна 1947. године донета је одлука да се првобитно одобрене визе опозову, што је значило да су прихваћени аргументи које је изнела америчка амбасада.[2] Ипак, два месеца касније донета је званична одлука да се Стојадиновићу дозволи улазак у Аргентину, о чему је формално одлучио аргентински министар спољних послова Брамуља, што упућује на закључак да је лично Перон у овом случају имао последњу реч.[3]

Стојадиновић се у Буенос Ајрес искрцао почетком априла 1948. године. Том приликом срео се са породицом свог брата Драгомира Стојадиновића, његовом супругом Косаром и сином Михаилом.[4]

Стојадиновић с породицом (извор: Милан Стојадиновић, Заточеник његовог британског величанства)

У првом периоду након усељавања у Аргентину Стојадиновић се није јавно ангажовао против ФНРЈ, а од активности емиграције се ограђивао, што су и службеници Посланства ФНРЈ констатовали пре него што су у лето 1952. године започели разговоре с њим.[5]

Некадашњи поглавник НДХ, Анте Павелић, стигао је у Аргентину неколико месеци након Стојадиновића. У Буенос Ајрес је пристигао 6. новембра 1948. године италијанским бродом Сестријере, са лажним пасошем добијеним од Крунослава Драгановића, који је издао Међународни црвени крст, бр. 74369, у Риму, 5. јула 1948, на име Арањош Пал (Aranyos Pal).[6]

*****

Након прекида контакта са представницима ФНРЈ, Стојадиновић је отпочео са пропагирањем разбијања Југославије и стварања самосталне Србије. На сличном путу био је и хрватски лист Избор из Буенос Ајреса. Тај часопис, близак Павелићу, је средином 1954. године објавио један разговор са бившим поглавником о будућности Хрватске у светлу нових дешавања у свету. Уредник листа Јосип Субашић писао је о кризи Титовог режима у Југославији и о томе како би се могло десити да Савезници потраже алтернативу која би могла гарантовати ред и мир у том делу Европе. Предуслов свему томе он је видео у решавању српско-хрватског спора, а за то је поред Павелића, кога је видео као неспорног представника хрватског народа, био потребан и неко ко ће представљати Србе. Логично, избор је пао на најпознатијег Србина који је тада живео у Аргентини.

Стојадиновић је у разговору Субашићем, који је вођен у његовом дому 29. Јула 1954. године, изјавио да су Срби и Хрвати живели „стотинама година у посебним државама“ и да би тако требало да буде и у будућности. Изразио је наду у могућност добросуседске сарадње када се буде решило државно питање. Избор је представио Стојадиновића у позитивном тону. Тако је у Стојадиновићевој краткој биографији наведено како за време његове владе „нису били вршени прогони Хрвата, како се то раније практицирало“, а да су се „многи“ Хрвати који су до тада били у емиграцији вратили у домовину. Наведен је и пример Милета Будака. Из оваквог представљања једног српског политичара могло се закључити да интервју није случајно направљен и да иза свега стоји нешто више. И сам некадашњи председник владе на крају интервјуа је рекао да се нада да ово није њихов последњи сусрет и да је његов дом отворен за добре и праве Хрвате.[7]

Почетком новембра 1954. године Стојадиновић је дао још један интервју на ову тему и то аргентинском листу El Mundo Argentino, у којем је казао да његова ранија изјава има за циљ „смирење духова међу нашим народима и уколико је то могуће, предати забораву узајамне увреде и непријатељства“. У наставку разговора са уредником листа рекао је и следеће: „Др Павелић и ја мислимо исто. Обојица смо националисти и сматрамо међународни комунизам заједничким непријатељем наших народа“. Закључак је био да Срби и Хрвати не треба да се боре међусобно, већ да концентришу све снаге према поменутом непријатељу.[8]

Против идеје о споразуму са Павелићем иступили су бројни српски емигрантски листови. Доброслав Јевђевић је констатовао да ко пружа руку Павелићу, тај  легитимизује његове злочине; Стеван Тривунац је говорио да се „хрватским усташким одродима прикључују српски реакционари“ и да угрожавају „заједнички дом“ -Југославију, а љотићевска Искра да се ради о сусрету „две назадности“, односно о сусрету „фашистичког шегрта и калфе“.[9] Став Српске заставе био је да су усташки злочини током Другог светског рата стравични и неоспорни, али да је мирно разграничење боља алтернатива од „рата до истребљења“.

Треба напоменути да су разговори које је Павелић водио са Стојадиновићем довели до осипања у усташким редовима. Вјекослав Лубурић Макс је у свом листу Дрина напао свог некадашњег вођу због разговора и договора са Стојадиновићем, „једним од највећих крвника хрватског народа“. На овај текст одговорила је Хрватска изјавом Вјекослава Вранчића, у којој се каже да државне границе може мењати само „суверени хрватски народ“, а да ни он нити било ко други од Хрвата у Буенос Ајресу није са Стојадиновићем водио преговоре везане за питање граница.[10]

На овом месту ћемо се осврнути и анализирати сам случај тзв. споразума Стојадиновић–Павелић. Није спорно да су се њих двојица посећивала током 1954. године, о чему сведоче фотографије објављене у емигрантској штампи. Такође, обојица су се јавно изјаснила за то да Срби и Хрвати треба да живе у две одвојене државе након рушења поретка у Југославији. Јасно је и да су разговарали о идеји чија је суштина била мирно разграничење између два народа. Спорно је да ли је споразум стварно постојао и шта је у њему писало. Према тврдњама очевидаца, некакав документ је постојао, али шта је садржао остаје непознато.

Да ли је споразум потписан или није и даље је дилема, али две конкретне чињенице указују на то да није. Као прво, документ није никада објављен нити пронађен. Као друго, важан траг је текст Марка Синовчића из 1961. године, настао на основу разговора са Јосипом Субашићем, који је присуствовао састанку на којем је споразум требало да буде потписан. По тој верзији, Стојадиновић и Павелић су се нашли у Стојадиновићевом дому у Буенос Ајресу. Наводно је бивши председник владе желео да самом чину да што свечанији тон и да обезбеди присуство представника српске и хрватске емиграције. Ипак, до потписивања није дошло, из недовољно јасних разлога, а две копије текста споразума су остале код Стојадиновића и Субашића. Сведочење уредника Хрватске Звонимира Фржопа говори о томе да је споразум требало да буде објављен. Наиме, њему је речено да резервише одређени простор у следећем броју листа, али материјал за објављивање никада није добио. Наводно је требало да истоветан садржај буде публикован и у Српској застави.[11]

Миша Ђурковић у својој анализи наводи три могућа објашњења зашто је и како дошло до споразума између Стојадиновића и Павелића. Прво, које назива „Удбино“, јесте да се радило по задатку страних служби, пре свега Италије и Аргентине, а против
власти нове Југославије. На ово тумачење указивали су и листови у којима је вест о помирењу прво и објављена. Стојадиновићеви договори са Павелићем могли су се тумачити и као вид притиска на власти ФНРЈ да пусте Драгомира Стојадиновића (брата Милана Стојадиновића) из затвора у Југославији и пошаљу га у Аргентину по задатку да „смирује и контролише Милана“. Треће тумачење које Ђурковић наводи јесте да је Стојадиновић можда радио у договору са Удбом на дискредитацији Павелића међу хрватским емигрантима, не би ли тиме купио „слободу за Драгог“.[12]

Образложење да је Стојадиновић радио по налогу Удбе у циљу дискредитације Павелића чини се, на основу постојеће грађе, најмање вероватним, јер су представници Удбе касније убеђивали Драгомира Стојадиновића – да он „никада не би био слободан“, да је у обзир узимано држање његовог брата. Такође, током 1957. године Драгомир Стојадиновић је наводио да се Милан Стојадиновић „опекао на две ствари, Трст и Павелића“, што указује да на том пољу није радио по жељама представника ФНРЈ.[13] Да је Милан Стојадиновић том приликом деловао по налогу аргентинске полиције уопште се не помиње у извештају Министарства унутрашњих послова 1960. године, у коме се говори о Стојадиновићевој активности у Аргентини.[14] Дакле, можемо закључити да је најближе истини образложење да су разговори с Павелићем бар делом представљали покушај да се изврши притисак на власти ФНРЈ за пуштање Драгомира Стојадиновића у Аргентину. Наравно, уз ограђивање да се ради о тумачењу до сада познатих извора. За додатно разјашњавање ситуације посебно би било од значаја анализирати да ли је у свему томе било утицаја италијанског фактора, због заинтересованости те земље да ослаби позицију ФНРЈ у јеку Тршћанске кризе, као и због веза које је Стојадиновић имао са Италијанима и пре Другог светског рата, али и касније у Аргентини.

Битно је рећи и неколико речи о питању граница, односно да ли је стварно било конкретног договора о разграничењу између Србије и Хрватске након рушења режима у Југославији. Границе нису помињане ни у једној од званичних изјава двојице актера. Говорило се о принципу мирног разлаза, као и да би сва питања требало да реше законита народна представништва две земље. О томе нам сведоче како њихове директне изјаве тако и посредне које су пренели њихови саговорници.[15]

Верзија о конкретним граничним решењима потиче од хрватског свештеника Ђуре Балоковића, који је наводно на свом пропутовању кроз Аргентину одвојено разговорао са Стојадиновићем и Павелићем. Оно што му је о овим разговорима из 1954. године испричао Балоковић током 1965, записао је Винко Николић, уредник Хрватске ревије и објавио 1967. године у књизи Pred vratima domovine: susret sa hrvatskom emigracijom 1965. Привремена граница је, тако, требало да буде успостављена рекама Босном и Неретвом, где би све западно у Босни и Херцеговини припало Хрватској, а источно Србији. То је, у крајњем, значило да би Бања Лука била хрватска, а Сарајево и Дубровник део нове српске државе. Тадашње границе република Србије и Хрватске није требало да буду измењене. Наводно је било замишљено да се формира и једна комисија која би се старала о размени становништва и добара. Сличну верзију Балоковић је наводно чуо и од Павелића, али је он предвиђао могућност плебисцита грађана Дубровника за коју од новоформираних држава би желели да се определе.[16]

Ова верзија догађаја је проблематична и стога што нема никавку прецизнију временску одредницу када су та два разговора одржана. Из свега наведеног можемо рећи да је прича свештеника Балоковића у вези са границама, коју је записао Николић, с једне стране непроверљива, а с друге стране нема потврду у другим изворима нити изјавама. Што се тиче Николића, занимљиво је рећи да је његово изручење од Аргентине ФНРЈ преко свог посланства у Буенос Ајресу тражила током 1947. године, дакле још раније него Павелићево.[17]

Да је питање граница озбиљније разматрано демантовао је и сам Стојадиновић у разговору са доктором Бранком Пешељем, вођеним фебруара 1960. године. Тада је рекао да о границама није било говора, него само о принципима, и да он као наследник Николе Пашића никад не би пристао да Босна и Херцеговина припадне Хрватској. Његов саговорник остао је убеђен у његове тврдње, што је касније и објавио у канадском недељнику Хрватски глас. Ни ова Стојадиновићева изјава, међутим, не може се узети без резерве јер је дата у периоду када је Павелић већ био мртав, па није било другог сведока који би могао томе противречити.[18]

Постоји и једно сведочанство, додуше из друге руке, како је изгледао тај „историјски сусрет“ Стојадиновића и Павелића. Запис о томе оставио је чувени италијански новинар Индро Монтанели. У чланку објављеном годину дана касније у листу Corriere della Sera, Монтанели даје занимљиву и упечатљиву слику. С једне стране Павелић, емотиван и убеђен да чини један корак од којег зависи судбина народа, а с друге стране Стојадиновић, који је описан као уздржан, па чак и незаинтересован. Италијански новинар бележи како је Стојадиновић, док је Павелић сузних очију говорио о помирењу два народа након свих сукоба и жртава, „кришом листао берзански ценовник и скицирао оловком на маргини, неке брзе операције преношења“. Деловало је да је некадашњи премијер дошао да одради посао из интереса које Монтанели и присутни на састанку нису могли докучити.[19]



Текст је приређен на основу књиге: Бојан Симић, Стојадиновић у Аргентини, Београд: Институт за европске студије/Фондација „Светозар Милетић” 2022.

Featured image: Стојадиновић, Павелић и Вјекослав Вранчић у Павелићевом врту 1955. године (Извор: Хрватска ревија)


[1] Archivo Histórico de Cancillería, Ministerio de Relaciones Exteriores y Culto, Buenos Aires, Argentina (MRE), DP, Estados Unidos 1947, caja 6, archivo 14, Вербална нота Амбасаде САД у Аргентини од 30. 4. 1947.

[2] MRE, DP, Estados Unidos 1947, caja 6, archivo 14, Одговор Министарства иностраних послова Аргентине упућен Амбасади САД у Буенос Ајресу од 7. 6. 1947.

[3] MRE, DP, Estados Unidos 1947, caja 6, archivo 14, Допис Министарства иностраних послова и вера од 20. 10. 1947.

[4] Стојадиновић, Заточеник његовог британског величанства, 188–189.

[5] АБ, БИА, 70900415/91–1, „Стојадиновић др Милан, његово држање иза рата и наш план акције у вези тога“, од 12. 8. 1952. Ти преговори су, према доступним документима, трајали до октобра 1953. године.

[6] ДАМСП, ПА, 1951, Аргентина, ф. 3, д. 32, с. 45959, 1–6.

[7] Izbor, br. 10, srpanj 1954, 8. Такође: Krizman, Pavelić u bjekstvu, 262–264.

[8] Српска застава, 25. 12. 1954, 3.

[9] Krizman, Pavelić u bjekstvu, 269–271. Стојадиновића је фашистичким шегртом назвао још пре Другог светског рата Димитрије Љотић у својој брошури „Порука фашистичком шегрту“ из 1937.

[10] Цитирано према: Krizman, Pavelić u bjekstvu, 342, 349.

[11] Hrvatska misao, svezak 23, broj 26, 1961, 61–62.

[12] Ђурковић, Увод: Енигма Милан Стојадиновић, 25.

[13] ИАБ, БИА, 70900415/107–1, Забелешка о разговору са Драгомиром Стојадиновићем, од 26. 5. 1957.

[14] Archivo General del Poder Judicial de la Nación, Buenos Aires (AGPJN), Dossier 11.358, Policia Federal, Letra N0 46.183 од 22. фебруара 1960.

[15] Hrvatska revija, godina XXXIX, svezak 3 (155), rujan 1989, 553–554; Krizman, Pavelić u bjekstvu, 281.

[16] Vinko Nikolić, Pred vratima domovine: susret s hrvatskom emigracijom 1965, knj. 2: Dojmovi i razgovori, (Pariz–Minhen: Knjižnica Hrvatske revije, 1976), 217–221.

[17] ДАМСП, ПА, 1947, Аргентина, ф. 9, д. 26, с. 420383, „Издавање ратних  злочинаца“.

[18] Симић, Југославија и Аргентина, 207–209.

[19] Corriere della Sera, 23. 7. 1955.



Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s