Драган Деспот Ђорђевић рођен је 12.02.1978.у Пожаревцу. Објавио збирке песама: „АРП Арт“, „Одјек“, „У крају бескраја“, „Двопев“, „Човек који је згазио мрава“, „Мимикрија постојања“. Заступљен је у неколико антологија и зборника песама. Приредио је текст за графичке новеле „Путевима испирача злата“ и „Русаље“. Иницијатор настајања и уредник три тома збирки прича „Чувари златног руна„ . Уредник је неколико десетина књига поезије и прозе. Члан је УКС од 2008. Живи у Раброву.

Из нeобјављене збирке песама Кенотаф

ЦИКЛУС ПЕСАМА О ВАТРИ

Ужегао огањ у Њему,
најео се змијоједине ил` вукоједине,
налајао га бесан пас.
На телу му сврдлотина.
Селом иде кљаст,
нагрђен,
ровашен,
тражећи две ватре
по туђем атару и вртлогу.


*

Од памтивека,
човек кад умре оде у нав.
Или само умре и поквари се. 
Како било,
ковчег му барутом прочисте,
покров му пред укоп промињу,
кучину му над хумком спаљују.
Да га очи више не виде
и да му коњ никада
над гробом не заигра.

*

С почетка света
пре него је Север Југу избио око
дошла си упаљеним луговима
и сатрвеним шумама
мени, покислом и озеблом
и народу без ватре!
Жива ватра
укресана, не дата,
пореклом у мит заоденута!

*

Ишао си на јазове, на мостове,
на гувна и буњишта, на раскршћа где живи не газе у недоба.
Тражио си је
а урекли су те.
Сада млад венеш
награисао од басми чињарица.
Твоју болест терали су
чак у Лелеј-гору
а ти си громом опаљен
стајао на Татар-гори
где пас не лаје,
овца не блеји,
где во не риче,
где петао не кукуриче.
Из прапостојбине Искона
у огњевитим облацима
и усијаним потоцима лаве
ватру нам доносиш, човече,
да угрејемо ово мало душе.


ИЗ ЦИКЛУСА БЛИЖЊИ


Мој бог, љубитељ коња

Мој бог је љубитељ коња.
Циганке су одбиле да му гледају у длан.
Ни карте му се нису отварале.
Судбину је  исписивао сам.
На рођењу,
по знамењу,
знало се да је получовек, полубог.
Били смо му свита дадиља, луда и учењака.
Јуче се венчао.
Данас се крунисао
Сутра ће постати отац племкиње из књиге Постања.
Распушта стару свиту и исплаћује је као да животи могу да се плате златницима и као да није доста што смо били део његовог живота.
Мој бог – љубитељ коња.



 Сапатници

У њеним грудима тиња ватра која греје столећима.
У њен осмех угнездило се сунце.
Кад огреје осветли океанско дно и омекша и циницима душу.
А њене очи,
при сваком погледу, породе  нову баладу
око које се окупљамо као око ватре и смејемо се а плачемо изнутра топлим сузама сапатника.


Нестварна

Твоја крила немају перје али им израсту сваке ноћи и трају до јутра.
Могла би али не летиш, ћутиш и слушаш.
У сећањима си Косовка девојка, без додира видаш ране.
Сваког јутра некоме провириш изнад кровова.
А сваке ноћи угнездиш се у невине очи и тако живиш.



Горостас

Зна свете тајне.
Ни профане му нису стране.
А још увек у колевци спава и ноге му поодавно вире.
Туђе ране ко стигме на души му се стварају. На неправду  по читав дан се мршти.
Кад крсти, по сантиметар порасте.
Кад венчава, осмехом благосиља.
По опелу са груменом земље, што у раку спушта, комад себе откида.
Исповеда и на својим леђима бреме наших грехова носи.
Бог му зато даде онолика леђа.
Отац наш, горостас!



Моју душу је појео рак

Некоме сам из ока испао
и на срцу лежао.
На ране привијан.
У чело целиван.

Моју душу је појео рак
а тело кô љуштура,
оклоп лимени,
звечи ли у празно звечи!!


Кад умре неко кога волиш 
  
Кад умре неко кога волиш небо постане земља 
а земља буде мекана ко перје.
Када умре неко кога волиш почиње да пада киша
од које киснеш изнутра.
Кад умре неко кога волиш умре бољи део тебе и живиш окрњен без смисла.

*

Упознали смо се у болници.
Видели се први и последњи пут.
Ходали  у магли
до нових светионика.
Искали смо срећу од Бога
а нашли је у забитима пакла.
Слеп човек вид ми дарива.
Никоме  сутра није обећано
али спасли смо један дан.

*

Ветрови косе
људе у предграђима
у којима деца
морају да одрасту.
Боле ме патње
за земљом Сијукса,
укроћено номадство Цигана,
неодсвирани рифови,
трзалица загубљена дубоко у празном џепу капута.
Боле ме порезана коса, отворене ране и
хладан асфалт предграђа.
Боле ме кости
од хладне земље
у којој леже
чекајући душу
да се скраси.


Ради урока

Бабица га пољубила
пре него га је мајка погледала.
Прву кошуљу
сашили су му на ћуприји
у глуво доба ноћи
од крпа кошуља девет удовица.
Другу кошуљу
од очевих старих гаћа
облачили су му седам дана
Седме ноћи
виле суђенице окупише се и записаше
На путу до цркве
кума му нађоше
Из нужде
да не оде некрштено
Ноћ га није видела
Заноћалу постељину 
над ватром истресају
Воле а пљују га
 ради урока.

*

Човек се роди
живи
и умре.
За живота припреми гробно место, покров, хаљине за укоп.
Остави једно пуно буре за даће.
Спрема дарове за укопнике још од младине девојачке спреме.
Када буде на самрти
у постељи га исповеде и причесте да му се душа лако од тела растави.
Ко да их кињи или су душа и тело у завади.
Тело трули а душа би још мало да поживи.


*

Ставили му свећу више главе јер руке неће да је држе.
Нема плача и кукњаве да се растанак не отежа.
Осветлили му пут и кандилом.
Када мушкарци буду сви до једног гологлави, а жене кике расплету и косе размрсе, отворе се прозори и прекрије огледало а сва вода у судовима, лаворима и бакрачима се проспе да отече као душа са овога света.
Тад свако своје положи рачуне.



Ђурђевдан

Баба, да је жива,
прва би из кревета устала и на капију окачила венац цвећа што је мајка увече уплела.
Сокаком би се простро мирис печења
а деца би трчала код седих глава, око ватре,  чекајући реп ил распонак што читаву ноћ на жару се пекао.
Око десет,  пре подне , ишао бих да званицом ракијом позовем госте на славски ручак.
Тад би и мајка открила да су преко ноћи нестали ситни колачи из тацни, само чоколадни и са смоквама. Тата би донео клакере, кока колу, сифон ког сам се ко од бомбе плашио и гајбу пива у којој би тражио зелену флашу.
А у село дошли би и они који ни на вашар не долазе већ само на крсну славу.
Читав дан славио се Ђурђевдан.