Политички земљотрес у виду искључивања Југославије из Источног блока лако је могао да доведе до преиспитивања југословенске политике према Албанцима у Србији, као и према идеји аутономије Косова и Метохије. У време заседања Информбироа у Букурешту од 20. до 28. јуна 1948. године и прогона југословенских држављана из Албаније који је уследио, Статут Аутономне косовско-метохијске области још увек није био потврђен у Скупштини Народне Републике Србије, тако да правна генеза аутономије није била у потпуности завршена. Сећање на Други светски рат било је свеже, а Косовом и Метохијом су слободно шетали припадници фашистичког државног апарата Велике Албаније, док су српски међуратни колонисти углавном били присилно исељени из области.

Режими суседних земаља источног блока су искористили сукоб Југославије са Совјетским Савезом да значајно ослабе положај српске националне мањине у својим државама. Jугословенска власт је према албанској, бугарској, румунској и мађарској националној мањини заузела другачији приступ. Појава Албаније као декларисаног непријатеља Jугославије није поколебала Јосипа Броза у ставу да Албанци у Србији треба да задрже територијалну аутономију са широким овлашћењима.[1]

Период који је уследио обележен је бројним изазовима за аутономију Косова и Метохије, које ће њене власти, уз подршку српског и југословенског партијског врха, успешно пребродити. Непријатељство Албаније, шпијунске афере, признавање турске националне мањине и исељавање у Турску, политичко-административна реорганизација и уставне промене представљали су неке од тих изазова. Ипак, аутономија Косова и Метохије у овом периоду није умањена или укинута, него је ојачана. Eкономске инвестиције су повећане, а политичка и друштвена структура АКМО (Аутономна косовско-метохијске област), заснована на отвореном или прикривеном албанском национализму, очувана.

На почетку информбировске кризе, косовскометохијски Албанци суочили су се са додатним проблемом. Неколико недеља пред објаву Резолуције ИБ-а, у Тирани је одржан састанак министра унутрашњих послова Албаније Кочи Дзодзеа и шефа Удбе на Косову и Метохији Спасоја Ђаковића, делегираног од стране МУП-а Југославије. Тема састанка била је делатност балиста у пограничним крајевима две земље, а Кочи Дзодзе се распитивао и о водећим косовскометохијским кадровима, а нарочито о Фадиљу Хоџи.[2]

Пошто је Ђаковић рекао да је Фадиљово држање добро, Дзодзе му је саопштио следеће: „Енвер је добио свежањ извештаја од њега у којима оптужује партијску организацију Косова и Метохије, наглашавајући своје велико незадовољство радом уопште, а посебно великим бројем ухапшених и стрељаних. Да ли Обласни комитет и ОЗНА за Космет знају да се ти извештаји шаљу Енверу?“[3] Потом је Дзодзе показао Ђаковићу поменуте извештаје.

Изненађени Ђаковић је одлучио да о овом сазнању најпре обавести секретара обласног комитета Ђоку Пајковића. Након тога, Пајковић је позвао Фадиља Хоџу, који је, у Ђаковићевом присуству, признао да је тајно слао извештаје Енверу Хоџи. Са целим случајем су упознати одговорни у МУП-у Југославије. Фадиљ Хоџа у мемоарима није коментарисао писане жалбе Тирани које је Дзодзе показао Ђаковићу, али је признао да се усмено жалио Енверу Хоџи приликом њиховог сусрета у Тирани 1945. године. Фадиљ је у мемоарима навео да је по повратку из Тиране Пајковићу и Ђаковићу објаснио да је са премијером Албаније разматрао све аспекте послератног живота на Косову и Метохији, укључујући и „тешкоће“ са којима се сусретало обласно руководство.[4]

У разговору са албанским историчаром Агимом Зогајем у априлу 1994. године, који је 2002. године објављен у листу „Зери“, Фадиљ Хоџа је изјавио да је Енверу Хоџи скренуо пажњу на лош положај Албанаца на Косову, на то да је употреба албанске заставе забрањена, да је велики број Албанаца убијен под оптужбом за сарадњу са окупатором и да је онемогућено уједињење Косова са Албанијом, што је био његов циљ током рата.[5] Енвер Хоџа је у књизи „Титоисти“ навео да му се Фадиљ Хоџа приликом њиховог разговора у згради владе у Тирани 1945. године жалио на „тешко стање које је на Косову постојало, на ситуацију прогона, репресалија и терора над Албанцима, која је владала у покрајини“. Фадиљ Хоџа му је тада, наводно поручио и следеће: „Не видимо нити постоји нека разлика у односу на прошлост, на време када смо патили под краљевском Југославијом“.[6]

Петар Стамболић је имао информације да је због жалби упућених Енверу Хоџи, Фадиљ Хоџа био „партијски кажњен“ од стране КПЈ, не наводећи тачан облик казне.[7] Остало је неразјашњено на који начин је Хоџа био „кажњен“, пошто је 25. октобра 1948. године водио треће редовно заседање Другог сазива Обласног народног одбора, на којем је изабран и за председника радног председништва за вођење наредног, Четвртог заседања ОНО, 28. марта 1949. године.[8]

Током деветнаест година постојања Аутономне косовско-метохијске области, од 1945. до 1963. године, Фадиљ Хоџа се налазио на челу њене извршне власти, као председник извршног одбора АКМО 1945–1953, односно председник Извршног већа АКМО 1953–1963. године. Преко ове позиције, Хоџа је остваривао одлучујућу улогу у политичком животу области. Петар Стамболић је сматрао да је Фадиљ Хоџа био „предиспониран да буде мек према албанском национализму“, и да сноси одговорност за стварање антисрпског расположења и прогон српских кадрова из покрајине шездесетих година.[9] Главни начин на који је Хоџа заступао албанске интересе било је интегрисање албанских националиста у партију, државни апарат и просветни систем АКМО. Функционери из скадарско-ђаковичке групе били су политички заштитници ових лица, која би са положаја евентуално била уклоњена ако би безбедносни органи открили њихову умешаност у ратне злочине или учешће у националистичким организацијама.

Слабост српских комуниста у врху КПЈ постаје очигледна уколико се третман Фадиља Хоџе, који је прошао без последица због упућивања тајних жалби Тирани, упореди са третманом најутицајнијих Срба у КП Хрватске две године касније. Министар правосуђа Хрватске Душан Бркић, министар индустрије и члан Политбироа ЦК КП Хрватске Раде Жигић и министар шумарства и дрвне индустрије Станко Опачић су крајем четрдесетих година почели да изражавају незадовољство чињеницом да се српски крајеви у Лици, Кордуну и Банији, који су у рату дали највећи допринос партизанском покрету, систематски запостављају и заобилазе у инвестицијама и индустријализацији земље. Хрватско руководство и Удба су брижљиво припремили њихову политичку ликвидацију, која је извршена током августа и септембра 1950. године. Три министра су оптужена да су „ибеовци“, након чега су ухапшени и послати на Голи оток.[10] На седници владе на којој се хрватски политички врх обрачунао са српском министарском тројком био је и Александар Ранковић, који је дао пуну подршку политичкој ликвидацији водећих српских комуниста у Хрватској.[11] Обрачун из 1950. године запечатио је економску, културну и демографску судбину српских срезова у Хрватској.[12]

И поред личне верности Александра Ранковића Јосипу Брозу, као и привржености Милована Ђиласа националној политици партије из међуратног периода, Броз је водио рачуна да у највишем партијском телу, које је одлучивало о најосетљивијим питањима (до 1952. године Политичком бироу ЦК КПЈ, а од 1952. године извршном комитету ЦК СКЈ), хрватски и словеначки комунисти чине натполовичну већину, чиме се превентивно спречавала могућност већег српског утицаја на партијску политику. У Политбироу изабраном на Петом конгресу ЦК КПЈ 1948, Хрвати и Словенци чинили су пет од девет чланова овог тела, а у Извршном комитету ЦК СКЈ изабраном на Шестом конгресу 1952. године седам од тринаест чланова. На Шестом конгресу изабран је и Секретаријат извршног комитета ЦК СКЈ од шест чланова – два Хрвата (Броз и Гошњак), два Словенца (Кардељ и Кидрич) и по један Србин и Црногорац (Ранковић и Ђилас).

---

Поглавље из књиге: Игор Вукадиновић, Аутономија Косова и Метохије у Србији (1945-1969), Београд: Балканолошки институт САНУ 2022.

Featured image: Balisti u Prizrenu 1944.

Редакцијски наслов

---

[1] У програму СКЈ из 1957, југословенски комунисти су се похвалили чињеницом да се сукоб са информбироом 1948. ни на који начин није негативно одразио на положај националних мањина из суседних земаља у Југославији. Опширније видети: VII kongres Saveza komunista Jugoslavije. Ljubljana 22–26. aprila 1958. Stenografske beleške, Beograd 1958, 1056, 1057.

[2] Да је у недељама пре изласка резолуције Информбироа дошло до састанка Спасоја Ђаковића и Кочи Дзодзеа у Тирани, потврђује и писмо које је 15. маја Александар Ранковић преко официра Удбе у Тирани Сафета Филиповића послао Кочију Дзодзеу, као и телеграм који је Дзодзе истог дана послао Ранковићу. Писмо и телеграм чувају се у архиву Министарства унутрашњих послова Албаније, а објављени су у зборнику докумената о југословенско-албанским односима 1996. Видети: Marredheniet shqiptarojugosllave 1945–1948, ur. Ndreçi Plasari, Luan Malltezi, Tiranë 1996, 485–489.

[3] Цитирано према: S. Đaković, Fadilj Hodža i Enver Hodža sličnosti i razlike, 198.

[4] V. Surroi, Fadil Hoxha në veten e pare, 186, 187.

[5] „Fadil Hoxha, prill 1994: Tito dhe Kardeli thanë: Çka ju duhet republika!? Kujdes
prej Serbisë…!“, 8. 2. 2019, https://telegrafi.com/fadil-hoxha-prill-1994-tito-dhe-
kardeli-thane-cka-ju-duhet-republika-kujdes-prej-serbise/ (приступљено 3. мар-
та 2020).

[6] Enver Hoxha, Titoisti, 116, 117.

[7] V. Glišić, Susreti i razgovori. Prilozi za biografiju Petra Stambolića, 129.

[8] Narodni odbor AKMO 1943–1953, 308, 326.

[9] V. Glišić, Susreti i razgovori. Prilozi za biografiju Petra Stambolića, 129.

[10] На тај начин, хрватски врх је пронашао спољнополитички алиби за обрачун на националној основи. Martin Previšić, „Pad Stanka Opačića Ćanice – od Korduna do logora i natrag“, Istorija 20. veka, br. 2 (2019), 177–194; P. Jakšić, Nad uspomenama I, 523; Е. Мирковић, Благоје Нешковић, 219

[11] Савезна Удба под руководством ранковића није смела да се меша у послове Удбе Хрватске на челу са Стевом Крајачићем, тако да је Хрватска од почетка комунистичке владавине у Југославији заузимала изузетан безбедносно-обавештајни статус. Видети: Б. Димитријевић, Ранковић. Други човек, 143.

[12] Карактеристична економска политика комунистичке хрватске према српским крајевима резултирала је феноменом да, иако је 1991. у хрватској живело 581.663 Срба, који су чинили преко 12% становништва, ни у једном од двадесет насељених места са преко 20.000 становника Срби нису чинили већину. О економском запостављању српских крајева у хрватској видети: Mile Bjelajac, „Proizvođenje novih nacija, novih manjina i teritorijalna pitanja (koncept konkurentske države na tlu Srbije)“, u Nacije, država i dijaspora na prostoru bivše Jugoslavije, Sremska Kamenica 2010, 130–131.