ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

ОСМАНСКА БОСНА У РУСКОМ ОГЛЕДАЛУ

У чему је посебност Босне и Херцеговине и зашто се баш овде десио низ догађаја од светског значаја? На основу чега се формирала позиција Русије о судбини Босне и Херцеговине? Тим питањима бави се темељна студија младе руске историчарке Ксеније Мељчакове „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“ („Индрик“, Москва, 2019). Основу књиге представља магистарска дисертација, одбрањена на Московском државном универзитету (2016). Ксенија Мељчакова (1989) специјализовала се за историју Босне и Херцеговине и ради у Институту за славистику Руске академије наука.

Тема Босне и Херцеговине, по Мељчаковој, у руској историографији недовољно је разрађена. Руско-босански односи у другој половини 19. века су ретко посебно проучавани. Кључни период 1856−1875, од отварања руског конзулата у Сарајеву до устанка у Херцеговини (почетка Велике источне кризе), није био систематски покривен.

Књига „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“ сумира достигнућа претходних истраживача, узима у обзир широк опсег референтне литературе. Мељчакова је у књигу укључила обимну грађу из руских и српских архива. Суочила се с тим да је, по свој прилици, један део сачуване преписке шифрован, а да за њега није сачуван кључ.

Књига се састоји од пет поглавља. Прво поглавље „Руски императорски конзулати у Босни и Херцеговини 1856−1875“ говори о отварању првих руских дипломатских представништава – у Сарајеву (1856) и Мостару (1858). После пораза у Кримском рату Русија је изгубила статус искључиве покровитељице хришћанског становишта у Турској, који је имала од Кучук-Кајнарџијског мира (1774). Први руски конзул у Сарајеву био је млади научник, словенофил Александар Гиљфердинг (1831−1872). Иако се на положају задржао мање од годину дана (23. 5. 1857 – фебруар 1858), управо он је поставио смернице за даље дипломатско деловање, а написао је и утицајни путопис „Босна, Херцеговина и Стара Србија“ (1858, превод на српски 1859), који и данас важи за „једино комплексно етнографско истраживање региона“ (Мељчакова). Гиљфердинг сматра да је „једино што повезује Русију и становништво Босне, Херцеговине и Старе Србије − заједничка православна вера“. Основна карактеристика Босне и Херцеговине је подељеност становништва, не само конфесионална и етничка, већ и социјална. У другом поглављу „Босанско питање и руско друштво педесетих-седамдесетих година деветнаестог века“ разматра се помоћ руских добротворних друштава Босни и Херцеговини и писање руске штампе о босанским проблемима у том периоду. У трећем поглављу обрађена је помоћ православној цркви и просвети у Босни и Херцеговини. Руска помоћ углавном се одвија по линији цркве и просвете, односно за потребе цркве и школства као најнужније. Мељчакова, међутим, примећује и бележи и недостатке и пропусте, како са руске стране, тако и са локалне, које отежавају међусобну сарадњу. Тако, на пример, сарајевски конзул Ј. Р. Шчулепников и његов секретар А. Н. Кудрјавцев (наследио Шчулепникова на положају) нису знали српски. Посебну пажњу Мељчакова посвећује истакнутим личностима на пољу руско-босанских веза: А. Гиљфердингу, бечком протојереју М. Рајевском, грофици А. Д. Блудовој, Сави Косановићу, Стаки Скендеровој, Васи Пелагићу и другима. Четврто поглавље говори о босанском питању у руско-српским односима, а пето о руским плановима у вези са Босном и Херцеговином у контексту политике Османске империје и Хабзбуршке монархије. Ауторка констатује да је Босна и Херцеговина, осим у периоду владавине Михаила Обреновића (1860−1868), углавном била препуштена сама себи. Руске дипломате су сматрале да се Босна и Херцеговина не може сама ослободити од турске власти и стога су предност давали друштвеној еволуцији. Расположења у руском друштву су често била радикалнија, пре свега у словенофилским круговима, и она су, преко пропаганде и добротворних акција, вршила притисак на власт.

Књига Ксеније Мељчакове „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“, заснована на богатој чињеничној грађи, суштински употпуњује наша знања о овом периоду.

Информација о књизи је први пут објављена у Културном додатку Политике.