Тајана Потерјахин ( 1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду.

*

Њен син није имао ни име ни опело. Некрштен је сахрањен у предвечерје испод једне старе накривљене шљиве на међи два воћњака у озеленелим Цветкама. Умотала га је у своју кошуљу и спустила у мало корито које поклопише лубом, нико није хтео да се замајава тесањем дасака за ковчег некрсту. Анастас га је звао Јован, по своме оцу. Деспина је покушавала да му измисли неко име али није умела. Као што није нашла ни храбрости ни снаге да га један једини пут пољуби, да га привије на груди и нахрани. Живео је само три дана. Њему варош није дошла на целивање и опроштај. Само сељак који је ископао раку, родитељи и Максим. Никад јој није било тако тешко његово немо присуство. И кад јој је нежно додирнуо раме само што му није руке овила око врата и завапила да је узме, да је води било куда из амбиса зла који се отворио и који ће је прогутати ако је опет буде оставио саму. Уместо тога, погледали су се само и његове очи подсетише је на зло које је већ починила, на реку непремостиву која протиче између њих и носи све, у неповрат. Када набацише прву лопату Анастас је окренуо главу и притиснуо очи прстима, Максимове лепе обрве су се набрале и вилице стисле као да ће зубе своје да изломи. Деспина није осећала ништа, као да су закопали само оделце, грумен соли, цветић руже, ништа.

Тражећи тај гроб на дан Полексијине сахране подједнако је равнодушна, мртва и хладна. Није могла да заборави израз са којим је Максим њено дете испратио на други свет, није смела да му види очи док сахрањује сопствено. Та слика је не би ни у смрти оставила, будила би је у гробу, давила и окретала увече лицем према земљи, у зору према поклопцу сандука, хладне и празне постеље у којој више никада неће бити милована његовим рукама. Чудновато, дан у коме је одлучила да умре био је и дан у коме се најмање кајала због свега што је у животу учинила. Са оним што јој беше дато живела је најбоље што је могла. Најгоре што се може живети. Кћер је погрешног оца и можда није од његовог семена али је на његово погано стабло накалемљена. Крива, одвећ племенита племка на бангаво, чворновато дрво. Јадног ли јој рода.

До њиве води путић омеђен најпре тарабама и јабучицама, како дубље залази у оранице куће јој остају иза леђа а грле је грмови багрема, зове и црног глога. Цветке певају гласовима птица и цврчака, ни небо није тако слободно, пространо и благословено као та црна земља. Прође поред школе, не чују се дечији смех ни Анастасово тихо приповедање. Не среће људе као да су сви помрли пре стотину година, у даљини назире упрегнуте коње, баш тамо где се запутила. Већ из далека познаје шљиву под којом труне телашце њеног проклетог сина. И род тог дрвета је проклет, најело се меса и крви па кад шљиве заруде све јој се чини, то је она румен са округлих обрашчића малог покојника. Мати му ретко долази. Зашто би? Ипак, ни за стотину живота не би заборавила заталасани шљивик и бело стадо у њему, сунце упетљано у црне гране и мирис вечери, траве и земље који само на том месту плете причу о малој, немуштој смрти, заборављеној, неоплаканој. Нема крста ни имена али у топлом ваздуху, у хладовини испод крошње зуји чудна, речита тишина. Деспина је пришла стаблу, спустила се на колена и завежљај бацила крај себе. Хумка је свеже раскопана, земља набацана без смисла, свуда уоколо а малена рака тек плитко затрпана, као да у њој нема ничега. Очима не верује, у стомаку јој пуче некаква кисела кугла, разли се по устима као прошиштало вино и тако је клечала подуго, растворених усана у неверици, у неком мутном и подмуклом страху, док је у крошњи певала жуња а иза леђа јој рзали коњи, све ближе, све јасније. Као туђом руком узе грумен земље, влажне, меке, наби нокте у њу те поче да копа. Што је дубље задирала то је очигледније постајало да синовљево тело више не почива на том месту. Ипак није могла да стане, земља која се под рукама отварала звала је да погледа дубље, још дубље, у сопствени гроб.

– Дошла си, кујо, по свој трули пород. – чу иза леђа глас, сасвим поуздано људски, чак познат. Не обазирући се наставила је да копа, нагонски, као што човек дише не обраћајући никакву пажњу на ту радњу неопходну за живот.

– Знао сам, курво, да знаш…матер ли ти погану твоју… – у том трену осети две огромне шаке на раменима. Не размишљајући ни часа зграбила је земљу из празне синовљеве раке, устала и њоме треснула велику свињску Драгољубову главу, црвену и балаву од беса и псовања.

– Где ми је дете, свињо смрдљива? – шчепала га је за ухо ноктима тако јако да је прокрварио, хтеде да га ухвати и за гркљан, као аспида одједном снажна и борбена. Огромни дебели човек не могаде у трену да схвати шта га је снашло, тукла га је стиснутим песницама, шутирала и гребала, једва је некако ухватио за руке и одмакао од себе, још се ногама ритала.

– Знаш ти добро где ти је дете! – млада жена погледа га збуњено и престаде да се опире. Он обриса крв која му се слила низ врат на кошуљу, погледа длан па пљуну – Троје ми је умрло због твог некрста. Кад је опет кметова Драга пала у постељу, баба Цмиљка рече, Бог и душа, да није то оно Камџијино некрштено устало па дави децу…Сабрасмо се, извећасмо. Као ономад кад смо копали мртваца у Матаругама, скуписмо се нас неколико без попа, он не хтеде, откопасмо, а ово твоје лежи ту, под лубом, као да је јуче са’рањено. Прободосмо га и бацисмо у Мораву, нека га носи у које друго село, ако још може да чини штету. Од тада, ево, никоме не умре дете, а и она што су била болесна пооздрављаше.

– Прободосте? – Деспина пита загледана у заталасане пропланке Шумадије, зелену реку милог завичаја, добру земљу која покаткад рађа тако велико, окрутно зло.

– Троје ми је умрло…а зарад чега? Што ти ниси умела своје дете на време да крстиш.

– Нисам стигла… – погледала га је сажаљиво. Искрено јој је жао. Али што би јој веровао?

– А да се јебеш по селу, то си стигла?

Без речи се окрете од њега, нема ни воље ни снаге да слуша погрде и гадости. Нема ни храбрости, довољно се самој себи гади. Отићи ће на обалу драге Мораве, ту ће се растати са светом и предати се истим таласима који су јој сина однели незнано куда, да би нека друга деца, туђа деца, могла да живе. Како се сагнула да подигне завежљај осети на бутинама шаке и Драгољубов тур како је гура према дрвету.

– Дај да те опашем… – стење иза ње. Док је још није снажно ухватио Деспина је покушала да се отргне али врхом ципеле закачи за неку полеглу травуљину и посрну. Он је стиже и стеже око појаса једном руком, другу јој гурну у кошуљу. Запахнуо је смрад трулежи из његових уста, одвратни воњ вишедневног зноја.

– Не ритај се, видиш да немаш куд. – каже јој и збиља је тако. Драгољуб је снажан сељак од скоро два метра, могао би једном руком да је прекине као трску. Преместио јој је ону руку из груди на уста, да случајно не би вриснула.

– Не старај се да се сазна – смеје јој се у врат, осећа му језик – чим те изорем сазнаће сав дуњалук да сам опет имао Крсманову кћер. Ама, мируј! – стегао је за гркљан, прекинуо јој дисање. Деспина се прибра, изви му се у рукама као змија, као мачка кад преде, намести се пред њим таман тако да јој само подигне сукњу и обави шта хоће. Он помамљен ослаби стисак да би откопчао панталоне. Леденим рукама и са срцем у петама скочила је, дохватила свој замотуљак, немајући времена да га развеже, напипала кокот па обарач на очевом пиштољу и премда је без предомишљања циљала право у Драгољубове груди он стиже да је ухвати за руку те куршум оде у небеса. Оте јој пиштољ и одбаци га подалеко.

– Па јебем ли ти оца оног наопаког!– силовит шамар подсети на оне које је тако често и ћутке примала од Крсмана. – Ти ћеш да се браниш! Сад си одједном честита, од кад се јашеш са оним,а док сам те по селу тарабио добро ти је било! – ухватио је за косу и пљунуо посред лица па је нашамарао све време гурајући руку којом је држао око паса ниже, међу њене чврсто стиснуте бутине. Одгуривала га је али све слабије, плакала је али тихо, не тражећи помоћ, напослетку би се и предала јер више није имала снаге, ни зрно снаге да се бори. Драгољуба није више ни видела ни чула. Тај који је на силу узимао био је неко други, то што је ударало, вукло по трави и намештало како му се свиђа било је неко безлично, црно и јако али непорециво мушко биће коме није никада успела довољно жестоко да се супростави иако га је мрзела истом жестином којом је понижавало, тровало, све јој одузимало и онда је остављало да живи тако рашчеречена, обезвређена и прљава. Сељак, схвативши да се предала, даде себи времена да ужива како одавно није.

– Обадаш се као кобила, мало сам те ваљда натезао…– љигаво тражи од ње пристанак након што је готово обезнанио ударцима, примиче знојаво лице њеном, Деспина склопи очи да не гледа, покуша још једном да се ритне, да устане али претежак је, свом снагом јој је налегао на стомак, не може ни да дише.

– Нећу тако, тежак си.

– Него како? ‘Оћеш опет да бежиш!

– Нећу, кунем ти се, пусти ме да устанем, не могу овако, издахнућу.

Он пристаде, подиже се. До тада је већ скупила снагу и колико је ноге носе потрчала кроз воћњак. Ако је и јачи и већи од ње не може бити бржи само ако је послужи тело за толико док не избије на главни сеоски друм. Даље неће смети чак и ако буде намеран да је јури. А био је. Трава по шљивику мека и склиска, тло неравно, уганула је ногу али је наставила да трчи, била је спремна да прими смрт у своје тело, заслужује је, али никада више другог мушкарца, ниједног осим Максима. Пред тарабом је Драгољуб готово сустигао, ухватио за сукњу. Гурнула је капију и истрчала из воћњака. Ту, на почетку уске стазице што се спушта према селу, удари право на задиханог алата са ког је коњаник сјахао пре него што је уопште схватила да је спасена. Не разуме одакле се створио, како је стигао али плаче од олакшања, од чисте среће, од захвалности.

Максим јој унезверено истражује недра, стомак, руке. Блатњаве су али нису крваве. Ваљда га не варају престрашене очи. Четрдесет дана му је прошло од како је чуо пуцањ.

– Шта је пукло, Деспина? Ко је пуцао? – некако незграпно, грубо помилова јој косу али не сачека одговор. Све схвати у трену. Драгољуб није бежао премда му ни до туче није. Ипак начини један корак унатраг, јесте крупнији од Максима али га његов осмех плаши колико и тиха претња:

– Сад сам ти јебао и оца и матер и семе и порекло.

Деспина узмаче без гласа. Зна шта ће да се догоди. Црни ђаво беса тражи крв. Да га заустави не може, можда и не жели. Крв би да види. Неку освету, неку правду. Да је неко једном заштити.

Максим то осећа, зна. Хоће. Не гледа где удара и то чини свом снагом, читавим собом, још један ударац ногом у Драгољубов млитави стомак и обориће га, после тога ни сами Бог неће моћи да му помогне. И не треба. Назире крв која му навире из уста и носа, чује како га боли, како стење и цвили попут пса али још је поган и треба да умре, треба.

– Цело село ти је прошло кроз њу. – Драгољуб каже сипкаво тек да би зарадио силовит шут од ког се болно превио и јаукнуо оборен четвороношке – Јеб’о је ко је кад хтео, и ја сам, кад сам год намислио!

Максим застаде на трен, окрете се да је погледа. Слеп је од беса али ипак види, спустила је поглед, само један трен потраја то немо испитивање. Зар признаје?

Признаје. Мрак му је пао на очи, све је дакле истина о њој, све што су причали, са свима је била и са том свињом је била, матер јој погану, само њему неће да рађа децу. То лудило опет му удари у главу, тукао је и плакао иако би најрадије повратио, не може да је замисли под том животињом, не може себи да објасни, зна да сад нема куд, мора да га убије, све ће да их побије, све који су само руку на њу ставили, све који су је погледали. Зар цело село, целу варош? Све.

Деспина, живота ме кошташ – понавља себи док хвата Драгољуба за крагну па му челом снажно удара о стабло шљиве. Опкорачио га је, тако се наместио да може ударати до миле воље док та балава свиња не цркне. Убиће га, заиста ће га убити. Та мисао надјачава слатки ужитак који јој пружа брутална сцена извршења правде коју посматра нетремице, не трепће. Деспина потрча као без душе низ пут, према селу. Максима сама не може да заустави, обневидео је, оглувео, не зна шта може да направи. Или зна и баш хоће. Мора. Жив Драгољуб неће изаћи из шљивика осим ако неко са њом не дође, много јачи и спретнији да их пре несреће раздвоји. На срећу, малочас пусто село сада је сасвим живахно, нађе испред цркве и кмета и попа и још тројицу мушкараца како се о нечему важном договарају. Чим су је угледали, онако чупаву, подераних хаљина и блатњаву до лаката похиташе јој у сусрет.

– Убиће га, кмете, руке ће опоганити ради мене. – притрча Ђорђу и пољуби му десницу па тек онда попу Сими.

– Куда, ћерко, куда? – повикаше сељаци не питајући ни ко ће кога да убије ни ради чега па кад им је показала према шљивицима и њивама кмет одвеза коња, посади је крај себе а остали потрчаше што их ноге носе. Стигоше аман у последњи час. Драгољуб је већ кркљао, Максим му је седео на леђима и нешто неразумљиво говорио бришући рукавом крваво, уплакано и знојаво лице. Овај под њим једва цвили, крв га гуши:

– Немој више, дете имам… – моли али Максим милости нема док има снаге у рукама.

– Нек’ је живо и здраво. А ти ћеш да цркнеш. Цркни више, што не цркнеш! – разјарен што овај још дише, још може да говори и моли за живот Максим скочи са њега па га опет шутну у стомак. Наставио би и ту би коначно дошао крај да га четири снажне руке не ухватише за рамена и око паса и не повукоше унатраг. Да је макар одмах стао и призвао се памети. Али не, у нос му се увукао масни мирис крви, освете и туђег бола, заслуженог, дакако. Кмет и момак који су га шчепали погрешише те га пустише чим су га одвојили од Драгољуба који се ваљао по умазаној трави молећи да му неко помогне. Максим нападе дечка па кад га је једним ударцем смлатио на земљу удари и на Ђорђа, све му звезде помери.

– Ама, обуздај се! – овај не узврати већ викну пратњу да побеснелог опет ухвате за рамена и не пуштају док не дође к’ себи. Како се то није могло десити јер је све време покушавао да се отме и говорио да мора свињу да докрајчи, кмет заповеди својима да га држе па га на мртво име изудара и ишутира тако да је Максим напослетку пао на колена, згрчен истим оним боловима који су Драгољубу парали утробу.

– Семе ли ти јебем оно београдско, на мене ћеш? Ако сте се око ове посвадили, је л’ неко треба главу да изгуби? – Ђорђе рече па га подиже како би му ћушнуо још једну, за наук, да запамти добро. За то време попридигли су и Драгољуба, обрисали му лице и дали мало ракије да гуцне из пљоске. Он се од беса и бола просто смеје:

– Чујеш шта ти кажем, боље да си ме сад утепао кад си мог’о. Имаћу је опет макар ми последње било. Има опет да клечи и да ужива док је дав…

– Ама, замукни ти! – кмет се продра да овај не доврши, разјариће будалу, неће га цео пук после зауставити.

Тако и би, Максим опет крете на њега, од крви и суза скоро ништа не види али јасно чује одакле допире тај погани глас. Ма мора да га убије, просто мора, макар црк’о одмах за њим.

– О, сунце ти крваво – викну кмет – удри га док се не опасуљи! – ни сам не верује колико снаге овај има, опет се подигао на ноге, насрће као сулуд, као да није сам на њих толико.

Тако Максим напослетку од петорице извуче дебљи крај. Тукли су па нису штедели ни њега ни себе, као да је неки притајени тајни бес провалио из песница и рубова опанака, ударали највише у небрањен стомак и ребра, само је лице штитио док је могао, због ње, што је њој леп. Једва га савладаше. Убише бога. Измрцвареног на трави Драгољуб га само једном шутну из све преостале снаге у међуножје, да кмет не види, док су одлазили.

– Чујеш, нећу њу, већ сам је изгустир’о, свуда сам је зачепио. Тебе ћу да јебем, само чекај. Грдна будало… Рачунај да си данас због профукњаче главу изгубио.

Максим покушава да устане упркос болу, да има пиштољ убио би га на месту, све би их побио, на руку не може да се ослони, склопи добро оплављене очи, ионако ништа не види па тражи последњу снагу, подигне се али посрне, кашље. Сав је покидан, ребра га боле. Беспомоћан је, горе му је то од смрти.

– ‘Ајде, пусти га, крећи! – Ђорђе опомиње да не проври опет зла крв коју посејаше и пролише ни за шта. – А ти – издра се на Максима – немој да сам те више видео у селу. Моји сељаци су поштен свет а ако сте се око варошке женске покачили идите у варош па се тамо песничајте, да видим да бисте се без окова извукли. Пази да ми на сенку не станеш, ни мени ни мојима. Добро смо ти запамтили да си руку дигао на кмета.

– Посерем се на кмета! – викну промукло, кроз крв. Не осврнуше се. Нека га, доста му је за сада.

Лежао је и гледао небо, лепо, чисто, плаво. Чим спусти поглед на крошње и планине у даљини све му се заврти. Окрете се на страну и згрчи, тако још и може да поднесе врео бол у стомаку. Као да су му сви органи покидани, тако осећа. Стиже га и умор, батинао је пола сата сигурно онда су њега још толико тукли. Или је трајало много краће…или много дуже. Колико времена је потребно да сва млада, набрекла снага напусти тело? Колико дуго је она могла непомична да стоји на ободу шљивика и да само гледа, ни да макне, ни да викне?

– Деспина! Деспина, крвавог ти оца јебем, где си? – устаје, придржава се за стабло. Не види. Обриса мокра уста руком, десна слепоочница му је сасвим крвава, залуд је брише већ добро натопљеним рукавом. – Стојиш ту? Шта стојиш? – крете према њој али опет паде на колена па стаде да повраћа крв и слуз, удари дланом по земљи – То сам ја од тебе заслужио…шта гледаш, матер ти проклету…да л’ ћу да цркнем? Па да цркнем, није ми жао, мислио сам један дан, једну ноћ да ме волиш…Нек’ су те сви имали…јеб’о њих и све… ја те волим…

Што боли претрпеће или ће црћи као пас. Али што бауља пред њом понижен, слаб, као крпа, да устане не може, повраћа слинав, балав, крвав, како то да поднесе, како да преживи, како да се опере? Како да поправи то што није био јачи од оног који је напао, који је вређао, имао, говорио о њој као да је безвредна, његова Деспина, све његово?

– Јао, Боже, сад ме узми…- мумла и још једном посрће, хоће пошто по то да се усправи и само јаднији бива. Још да заплаче па да се себи згади. То не сме макар одмах умро а боли га цело тело као што је мислио да само душа може болети.

Деспину је око срца стисло. Како је окрутно претучен толики човек кад не може да устане. Драгољуб се брже подигао али њега је један тукао а Максима петорица. Наплатише му и дрскост и углед и лепоту. Све одједном, до крви.

Знала је да ће кмет да зове доктора због свог сељака па без речи опет сиђе у село, да Антића поведе Максиму. Ови неће наћи за сходно да се сете несретника ког су у шљивику оставили. Он сам неће далеко да одмакне, чак се чини да више уопште и не покушава да се дигне.

Тако и би. Испред Драгољубове куће већ се окупило што је било слободних сељака па ударише у јуначење и претње иако их је кмет смиривао и убеђивао да је сад све поравнато и да оставе ту ствар да се слегне и смири.

– Шта ти сад ‘оћеш? – набусито јој се обратио кад је угледао склоњену под крушку, препаднуту и пребледелу.

– Доктора…кад заврши ту…- промуцала је – није му добро, не може да устане…

– Сам је себи крив, жено. Видела си и сама, ми га не бисмо дирали да није он нас.

Климнула је главом. Јесте, тако је било.

– Није му добро, кмете, крв повраћа.

Крупни бркати човек добродушног лика и хајдучких очију одмахну главом и руком:

– Сад ће доктор ваљда да заврши па га поведи горе. И склоните то псето либералско из мог села да ми га очи више не виде. А чујеш – позвао је да му приђе, сељаци се разиђоше да не би како Ђорђе помислио да прислушкују. Радо би они, кад би смели – видела си и сама. Могли смо га убити на мртво, да се више не дигне. Само због тебе нисам рекао момцима да га осакате. Гледај да ми се одужиш…знаш шта смо говорили…Јаков чека, испашће да га варам…Он ће ускоро да оде, ово ти је сад или никад, смисли се већ једаред.

Климнула је главом. Не може да му буде захвална иако би можда требало.

– И још… кад навратиш да се договоримо дођи предвече, празан ми је вајат а ја сам те жељан, још од лане никако да се при’ватимо а сад си ми у варош утекла, дан и ноћ немам мира све мислећи на тебе.

Димитрије, онако у црнини како је са сахране отишао, изађе пред кућу намрштен и забринут. Нису њему Драгољубове ране на памети.

– ‘Оће л’ бити добро? – повикаше сељаци.

– ‘Оће, ‘оће, не бригајте. Туча к’о туча. Мало га је јаче распалио у главу, ал’ ништа што се преживети не може. – лаже их, добро га је утепао – Све сам домаћици објаснио, дићи ће се колико за три дана ако га лепо понегује. – тек што то изговори срете се са Деспининим погледом па прекорно заврте главом, не хтеде ни да је поздрави. Кмет му скрати то гледање:

– ‘Ајде пођи са Камџијом, води и Стевана са колима, само пожурите да ми онај не изда’не у атару, још за будалу да одговарам. Макните га из мог села, после ме се не тиче.

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА: Први снег, ИК Дерета, 2021.