Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.

На дугим косама Баба-Јаге

На дугим косама Баба-Јаге
на мокрим трепушкама Василисе Прекрасне
на скривеној памети Иванушке Дурачока
на сјајној грби Коњића Грбоњића
у чамовом бурету Цара Салтана
путујем,
путујем хиљаду
и још хиљаду дана.
А Ви решавате неку тешку теорему
(знате како свемир дише)
пијете чај и свирате понекад.
Онда оставите све
и трчите да гледате кроз прозор
стижем ли већ једном.
И, наравно, правите се да то није ништа.


Гришка, мили, рођени,
Ви и ја правићемо нову геометрију.
У овом најлепшем од свих светова
нисмо се довољно сретали.
Паралеле нам се секу негде у бесконачности.
Једино у томе ова геометрија не греши.
Укрстиће се у једној тачки.
По новој геометрији та тачка је у Сибиру.
На улазу у тајгу
одбројте тридесет девет бреза
повуците праву у равни
и ту сам
чекам Вас међу срнама.


Пишете – добили сте тровање степом.
Све црну жуч повраћате,
и несвестица Вас хвата због неких пролећа
која више неће долазити због Вас.
Пишете – дођи, грлице, спаси!
А ја Вас лепо питам, Григорије Јаковљевичу,
звездо моја,
да све то није од вотке,
да све то није од белине пред очима?


Не дражите ме, душо моја,
не дражите ме ни белином брезине коре
ни дубином шуме
ни ширином поља,
не мамите ме тим Вашим свемиром
и математиком –
данас Вам нећу доћи.
Не мора се увек све знати.
Праштајте, мили.
Болест нека, шта ли је.
на моје очи гутач ватре се загрцнуо
и пропао кроз лед у Неву.
Ни Месец подлац
ни његов отац
ни сестра љута
нису давали пет пара за то.
Гледајте,
душа моја Вам се сасвим открила.


Где сте до сад Катарина Игњатјевна?
Чекам Вас – никад дочекати!
Поенкареова теорема није ништа
у односу на Вас.
Што се Ви, мила, тако мучите?
Знате да сам у дослуху са Животом.
Љубимаја, отворио сам свемир
за Вас.


Питате, дарагаја, шта радимо.
Григориј Јаквљевич лупа лоптицом у зид још од јутрос,
тако он размишља.
Суседи се жале.
Кажем му:
Гришка, звездо моја, љубимиј,
што Ви то тако?
нема ту велике науке.
Најели смо се, напили,
време је да поседимо мало,
тако, да поћутимо,
да се гледамо.
После ћемо решавати тајне универзума.
А можемо и прошетати неким
мрачним улицама
кришом од света.
Видите,
пада снег.


Дух је флексибилан, Катарина Игњатјевна,
узеће облик какав му понуди душа.
Зар сте мало Вашег духа, љубимаја,
улили у мене
и чинили са мном шта сте хтели!
А Ви печете колаче
мирис се осети
али то су већ ствари срца
у којима сте, голубице,
сасвим неприкосновени.


Глупа сам, драги мој, глупа,
више ме дотакне голуб који Вам слеће на руку
него сви универзумски проблеми на гомили.
Кад се опаметим
Бог ће од чисте радости
заротирати Земљу
у супротном правцу.


Кажу да живите у дубоком сиромаштву.
Кажу да на Вашој тераси расте коров
и да се у Вашем стану коте бубашвабе.
Кажу да сте дивљи
и чудновати.
Ја им одговарам
да онај што живи у бунару
не мари за Вас.
Причам Вам
а Ви се блесаво осмехнете и оренете на бок.Кажете:
Ћутите Катарина Игњатјевна, звездо моја.
И ја ћутим.


Хоћете ли да Вам кажем есенцију, Катарина Игњатјевна?
У суштини, кад нека површ има неколико проверљивих особина
повезаност, коначност,
кад нема рупа као ђеврек
онда је то сигурно сфера.
Хоћете ли да Вам кажем есенцију, Григорије Јаковљевичу?
У суштини, идем у кухињу да месим.
Ништа дводимензионално
ни апстрактно тродимензионално
само ђеврек с рупом.
После се можемо љубити.


И шта Вам значе те речи
проверљиво, коначно,
шта је то на овом свету коначно?
Ништа Вам не верујем.
И оно што је коначно
управо је бесконачно,
не заваравајте се, драги мој.
Мила моја, голубице,
ја волим егзактне науке.
Ви сте више у домену фантастике.
Григорије Јаковљевичу, не љутите ме,
то не мења ствар!
Не мора све да буде надреално
да би било стварно.


Све сам израчунао.
Брзина мањег урагана је
око
11 километра на час.
Ако ухватите први следећи ураган
Катарина Игњатјевна,
голубице моја,
ето Вас код мене за трен ока.


Истину говорећи
јабука и земља
падају једна на другу
Григорије Јаковљевичу.
Ето, питајте Њутна.
Математичке основе природне филозофије.
Размотримо овај парадокс,
љубимаја,
кад извучете руке
из моје косе.


А код нас, дарагаја, ништа ново.
Григорију Јаковљевичу пуцају усне
болесне од ветрова
и туге га неке спопадају
отровне
зубате	
имена немају.
Кажем му
мили мој, рођени, не брините,
само ломне ветрови ломе,
а Вас ни кавкаски гранит
не може разбити.
Ето,
видите,
покуњени ветрови
одлазе.



Да, да, ноктурналије су опасне,
љубимаја Леночка,
ваде црну жуч из човека.
те је ноћи, наиме,
банчио у неком великом друштву,
и ујутро му је
(после такве ноћи ништа није чудно)
све било усталасано и магловито
да више ни уз најбоље жеље
није могао погодити
ко је ко од нас двоје.
Узалуд сва математика,
просто се ни једна формула
није дала применити.
	

Вера Петровна, комшиница,
каже новинарима да она личи,
божемепрости,
на Маљутку Куратова.
За сваког је, каже, добра
сем за Григорија Јаковљевича.
Ако је сваком човеку
дат један анђео
и један ђаво,
Катарини Игњатјевној
је придодато још девет.



Гле! Напили сте се!
Умртвили сте се, а вотку умете да потегнете.
Где Вам је била памт Григорије Јаковљевичу!
Био сам у једној крчми
врло сумњивој
а у таквом једном брлогу,
звездо моја,
и глава се може изгубити
а не само памет.


Морам нешто да Вам признам Григорије Јаковљевичу,
планирам да ударим главом у небо.
Шта је то за Вас, грлице? Нема смисла бити скроман у том погледу.
На крају крајева, мили мој,
ишла сам на часове 
правилног ходања по води
а то Вам је исто.


Ваш снег је сувише бео за моје танке нерве
а и неко свира, јасно се чује.
Све ме то растужује.
Обећајте ми да се ово неће поновити
реците – нећу никад више
закуните ми се
дајте ми реч
реците – обећавам, никад више.
Добро би било сад отворити неку флашу вина и њиме се лечити.
А како је Вама тамо на северу?


Одајте ми своју тајну
реците ми
Гришка, мили,
није ли то дух Бога самог
није ли то лаки поветарац
није ли то рупа у ђевреку
око које се све врти
кажите ми шта сте то осетили
не кажем сазнали
сазнати је лако
покажите ми 
може ли се то опипати
може ли се по томе веслати
као по Неви
ко је то
стрепи ли то
да ћете га
разотркрити
мучи ли се то у дубокој чами
накривљених димњака
или је сигурно
у Ваше ћутање.


Риманова хипотеза
недоказана
чека.
Тривијалне нуле.
бесконачно много нула.
А у средишту свега тога,
драги,
нас двоје
лупамо главу
пијемо вино
и гледамо се.
Преко твога лица
моја сенка.


Кад умрем
Бог ће се појавити као велики длан
(Њему то неће бити тешко)
на који ћу спустити образ.
То ће бити нова тачка
за полугу којом ће се 
померити свет.
Не остављај ме,
јединствени драги,
не спуштај руке.
Постоје извесни знаци
али се не могу изрећи.


Ето, тако.
Ви свакако не марите много за стварност
Катарина Игњатјевна.
Ваш упроштени приступ, грлице,
сакрива велики ниво комплексности.
А да ми ипак попијемо по једну
Григорије Јаковљевичу, звездо,
па да нам све буде још јасније?


Григорије Јаковљевичу,
сањате, степама ходате...
Рачунате, рачунате, рачунате...
А то што грлица с друге стране прозора
главицу накривљује
и снег је покрива
Вас не додирује.


Па кажите, голубице,
јесте ли ноћас
честица или талас? 
Григорије Јаковљевичу,
шта је с Вама?
Ви сте се опет негде
од вина прегрејали!
Погледајте ме, мили,
не спуштајте очи - 
Ваша сам.
И светлост и страст,
и честица и талас.


Изађите из своје рупе,
Григорије Јаковљевичу,
изађите кад Вас лепо молим.
Још мало, храну ћу Вам испод врата дотурати.
А верујте ми, мили,
Бог неће бити ништа срећнији
ако умрете гладни.


У суботу ми је у собу
улетело јато птица.
Била је гужва
од толиких крила.
Кад не знам где да се склоним
ја одем у твоје срце.
Ех, ти, Гриша...
Шта све о теби говоре...
А теби је то свеједно.


Ех, Катарина Игњатјевна,
откуд то да сам на крај срца?
Срце нема крај.
Стар сам човек,
мојих педесет зима
граниче се са постањем.
Голубице, уселили сте се у мене
и ставили се на моју страну.
Љубав се не претвара у нешто.
Она јесте.