Леон Богданов, Записи о пијењу чаја и земљотресима, Књижевна радионица Рашић: Београд, 2021. Превод: Зорислав Паунковић

ЈА БИХ СВЕ МОГАО ИЗРАЗИТИ ПОМОЋУ ЗЕМЉОТРЕСА

(Леон Богданов – Записи о пијењу чаја и земљотресима)

Ако замислимо један просечан сеизмолошки запис, прво нам на памет пада како игла доста дуго бележи мир (мир је опасан, у њему се увек нешто кува!), а онда изненада та игла врдне десно, па лево, бележећи неки снажан потрес проистекао из привидног спокоја. Тамо где игла бележи мир или бар незнатна подрхтавања тла, Леон Богданов устаје, леже, пије чај, дува траву, понешто наслика, иде у неопходне набавке, чује се са пријатељима, прима инјекције и пензију. У миру помало личи и на Обломова. Али тамо где игла искочи из свог уредног ритма, на месту где бележи јачину удара у својој амплитуди, Леон Богданов нас обавештава: “Боравио сам у лудници кад је тамо био земљотрес”. Он то, поред осталог, чини јер сматра да сваки извештај о земљотресу треба да прати неко сећање: “Али најважније је – по једна успомена за сваки изоловани удар!” И због тога што је био уверен да један удар најављује други, да постоји дубока веза међу потресима, да је све повезано (“Требало је, у ствари, рећи да у тренутку када седи са мном, она као да доживљава земљотрес: то је уопште карактеристично за комуникацију, људи се деле на оне који то доживљавају и оне који не разумеју. Али занимљиво је да сва та потресеност комуникацијом претходи таласу стварних земљотреса, можда их изазива”). После неких удара, међутим, сећања више нису могућа: Богданов је умро од срчаног удара 1987. године, а последња реченица из Записа о пијењу чаја и земљотресима те године, написана је 23. фебруара и гласи: “Џиргатал, пет-шест степени по Рихтеровој скали.” Неколико пасуса уназад: “Време је да престанем да пишем”. Како је знао?

Ту, око реченице “време је да престанем да пишем”, гомилају се и згушњавају и други значајни искази у којима Богданов сумира: “До седамдесетчетврте године формирао сам складну представу о ситуацији у нашем свету. С њом и живим. Интересантно, да ли ће бити неких одјека тог поузданог познавања будућности?” Без таквих реченица на самом крају Записа, тешко да се може ухватити смисао овог необичног штива. О чему је Леон Богаданов писао од 1980-1987. године?

Записи о пијењу чаја и земљотресима је тачан, али непотпун наслов књиге. Заиста, издавачу није било лако да одреди име делу за које се на први поглед може рећи да нема јасну приповедачку структуру, које обилује мноштвом тема увезаних непрозирним спонама. Структура ипак постоји, али њу не чине прецизно бележени датуми као у другим дневничким белешкама. Ток мисли се развија по другом критеријуму: окосницу чине вести о земљотресима, а време између њих испуњено је Леоновим трагањем за унутрашњим сатом у времену: “Да нема инјекција једном у три недеље и пензије тринаестог, живео бих потпуно у складу с током догађаја, разматрајући их по степену значаја за свет, но, истовремено, сујеверно тражећи нешто у њима што се односи на мене самог, на моју прогнозу, на моју схему”). Он је у сталној потрази за новом религијом која би, како је претпостављао, могла проистећи из неке секте: ”Стално пишем о свакодневним догађајима, али у томе се не осећа развој секти. До сад сам се бавио проблемом стварања нове прогнозе” или: “Време је за нову веру!”

У шта ново веровати током ране перестројке?

У могућност виђења будућности и у поуздану прогнозу?

Социјализам се слама, Совјетски Савез се урушава, неизвесност прети, потребна је нова вера, то се осећа у ваздуху у целом социјалистичком свету. Богданов није нерелигиозан, али вера у човека и развој, па и поверење у Бога и Христа, очигледно су упитни. Потрага за новим оријентиром, за новим силама у које ће се веровати током ентропије настале осамдесетих година прошлог века, забележена је и у другим дневничким записима, на пример код Тарковског који је посећивао Џуну, а и у Југославији су бели магови (посебно они из Русије) попуњавали духовни простор који се дотада постепено празнио.

Леон Богданов је био сликар и писац са периферије петербуршке уметничке сцене. У неформалном али снажном интелектуалном миљеу града уживао је поштовање и имао је своју публику: “А ја сам продао слику стару двадесет година и за тај новац дувам”. У својим Записима не открива нам се до краја, нема експлицитних реченица о његовој биографији осим да је био у лудници и да је четрдесетпетогодишњи пензионер који се редовно јавља за терапију. Живи са Верочком коју познаје двадесет година (уз друге везе које су обоје имали) и повремено им долазе његова мајка и веома узак круг пријатеља. С обзиром на искуство ране пензије и луднице, а са свешћу да ће његови записи бити штампани, Богданов нам се представља тек у назнакама. Ретки су закључци изведени до крајњих консеквенци. Питамо се: каква се тајна крије иза тог ћутања о разлозима? Ни о свом политичком и идеолошком опредељењу не оставља трагове. Он, истина, бележи важне друштвене догађаје и процесе, али се према њима не одређује или се од њих дистанцира уз иронију: ”Најбучнија секта данас је – дисидентство”.

У основи, Богданова су занимале две теме: знање и време. Оне су се, као две паралеле, укрштале негде у будућности. Може ли знање бити такво да се помоћу њега поуздано могу предвидети будући догађаји? То је и најсубверзивније питање ове књиге: каква нам је врста знања потребна? Уједно, тим питањем Богданов као да дисквалификује дотадашње врсте знања, рационална и позитивистичка, и враћа нас на некада цењену способност врачева, погађача, видовњака, песника. У једном од записа скреће нам пажњу на необичан случај у Јапану: човек који је предвидео снажан земљотрес, какав се и догодио, завршио је на вешалима. Врста знања која има способност да предвиди будућност је моћна. Самим тим је таква способност конкурентска свим дугим центрима моћи. У селу може постојати само један врач или онај који види будуће догађаје, ако се појави још један такав, он мора бити елиминисан или отеран. Као кад се у кошници роди нова матица. “Знати – значи имати нешто доведено до свести, скоро попут видовитости, ето на чему инсистирам”.

Богданов сматра да је прогноза моћна и да је због тога субверзивна. Такво мишљење код читаоца неминовно изазива нелагоду: а шта ће нам знање о будућности? Његово разумевање света, времена и њихових унутрашњих релација, постаје интересантније када се додају и његова схватања о снази речи: оно што је испричано поседује инерцију, по инерцији оно што је описано се остварује, и снови се остварују (ако их испричамо, опишемо). И сам Богданов имао је развијену интуицију и одређену способност виђења будућих догађаја, али и негативно искуство услед такве своје способности (не објашњава тачно како је до тога дошло, али наговештава да је због тога заглавио у лудницу годину дана).

“Догађаји су болни и тешко је пристати на нове услове”, каже на једном месту. Свака способност виђења је усуд, људи не воле најаву промена, преображења су им болна. О, како дивна тема: преображења су болна! ”И заиста, то је већ било, све је већ било на крају крајева. Чак је и Преображење већ било”. Када то каже, Богданов није склон банализацији, предаји, ништавилу, бесмислу, већ укида разлику између будућности и прошлости! Одакле то долази? На Богаданова је, поред осталих (Велимира Хлебњикова, на пример), снажан утицај извршио руски научник, астрофизичар Николај Александрович Козирев, са својим теоријама о времену: да је време материјално и да се креће у одређеном правцу. Његови експерименти и објашњења карактеристика времена проблематизовала су питање поимање његовог протока и поделу на прошлост, садашњост и будућност. Козиревљева огледала доводила су људски мозак у стално стање садашњости, из које се потом лако могло кретати по прошлости и будућности. Под утицајем његових сазнања и идеја, Богданов је другачије почео да разумева каузалитет. Занимљиво: и Тарковски, чију је смрт Богданов забележио у својим Записима, којег је феномен времена такође занимао, у свом дневнику забележио је да су пирамиде у Египту порука из будућноти упућена нама! Могуће је да су били под утицајем истог извора, Козирева, или да су нехотично изражавали дух времена и простора у којем су живели. И Козирев и Тарковски и Богданов показивали су способност надилажења простих подела основних феномена као што су време (на прошло, садашње, будуће) или знање (рационално и интуитивно). Код њих је све претумбано и самим тим отворено за нове могућности, за нова полазишта.

Говорећи о Преображењу, Богданов се дотиче велике и важне теме: динамике и статике. Преображење, односно промена, непријатан процес међусобне адаптације околине на човека и човека на околину током великих потреса који мењају устаљена правила и навике – подразумева динамику: “И изненада се осетиш тако добро да не желиш да спаваш и мислиш о сутра. У том тренутку, чини се, у свету се дешава некаква грозна и значајна појава, и осећаш да си јак и да можеш све да опишеш, да све изложиш доследно и јасно. Да си способан, ако не да предвидиш будућност, онда сигурно да познајеш садашњост, колико год далеко од тебе се дешавало оно што побеђује поспаност и инертност”. Поспаност и инертност се чине неоправдано статичним стањима духа. Такав закључак у супротности је са ритмом Богадановљевих Записа који у читаоца уносе необичан мир. Па ипак, немир и динамика које доносе земљотреси, тајфуни, одрони, клизишта, бујице, саобраћајне катастрофе, атентати, тероризам, смене влада (поређано по некаквом значају за људе код Богданова) – свеприсутни су у сваком тренутку и одражавају се на нас на известан начин. Разлога за поспаност нема: “А за нас је сваки Исток – далеки, као што су све Холандије – нове, као што се Нове Гвинеје у Гвинеји садрже, а у Папуи – тамо је земљотрес свакодневна норма, он апсолутно ништа не најављује већ постоји као што постоји неки сат у времену и у тај сат ће тамо неизоставно откуцати седам”.

Када сам рекла да се на крају Записа гомилају необичне реченице у којима се сажима све што би Богданов хтео рећи, мислила сам, на пример, на један овакав пасаж: “Не бојим се да кажем да су то као одломци религиозног програма још непознате религије. А где је ту сиже? Па у том гледању по странама уз заборав повода који нас је овамо довео. После ми почињемо да видимо нешто основно и у сукобима с полицијом и у другим сензацијама, али важно је да се не заборави да то све има уједначену, сталну позадину. Нова идеологија, нова идеологија, време јој је да се појави. Али, потребан је нови закључак, нова прогноза. Идеологија прогнозе. Проћи ће и поплаве као што су прошли земљотреси, али и даље ће бити потребно да се свет приказује. Сматрам да се прогноза налази у основи виђења. Јер, гледајући карту Кине, могли бисмо сматрати да само назив Таншан изазива код нас асоцијацију. Показују неки град и значи да то место има будућност. Верујем, верујем, да ништа није без разлога!”

И даље ће бити потребно да се свет приказује! Необична мисао у којој је приказивање повезано с постојањем. Приказивање је повезано са сликом, са репрезентацијом. Богданов је био склон изражавању “у сликама”, вероватно и због тога што је био сликар. Али слика је код њега сила, као испричан сан она има инерцију или капацитет да се обистини. Ако видимо слику – оно што је на њој представљено постојаће, ако речима опишемо сан, предео, утисак, мисао – стварамо зрно будућности кроз тај опис. И онда: код Богданова су слике страшно болне, било да су насликане или речима изведене, било да су описане у прозном тексту или у поезији (“…у песмама време је згуснуто, али треба рећи и о празнини”). Он је све видео у сликама и видео је необичне, мучне ствари које ми доживљавамо као поетски надражај, као инспирацију или их, успавани, и не примећујемо. Он каже, на пример, да човек који је једном угледао дубоку пукотину у Земљи насталу од земљотреса мора имати вечну и дубоку трауму. Не каже зашто. Остаје само та слика и та мисао. А ми видимо тог човека и ту пукотину и осећамо да ту има нечег страшног. Зашто он тако мисли, може ли се уопште бити имун на зјапећу јаму која води ка срцу Земље, а не мислити на сопствене пукотине, на нашу укупну рањивост? Има још таквих слика у Записма, као у белешци о клизишту у Сочију: “Клизишта у Сочију, двадесет кућа је уништено, нема погинулих. Пукотина је прошла кроз башту с бресквама…” Да ли је икада помислио да наслика ту контраст, пукотину која цепа воћњак с бресквама? Је ли Богданов више писац него сликар? Он је занимљив не само због слика које нам предочава, већ и због њиховог комбиновања са текстом, са закључцима, са мислима које те слике прате. Шта је он уклапао и како је ствари доводио у везу – то је необичан гешталт! Уосталом, он се изражавао техником колажа и у ликовној уметности, а шта је колаж друго него гешталт који тражи преклапање са унутрашњим сликама посматрача? Овако он комбинује: “Ако не будеш учио – бавићеш се таквим послом. То и јесте слика земљотреса – крупна жена с лопатом просејава земљу кроз сито” – запис је настао после посматрања жена које су радиле на изградњи неке улице на периферији града. Он заиста све може изразити кроз земљотресе. Можемо претпоставити и да је из нехата оставио траг о томе како један сликар призоре из живота изображава у слике на платну. За њега су концертне дворане пуне људи и дечја игралишта били попут призора са икона: “И та гомила света у дворани с мермерним стубовима, осветљеној огромним лустерима, с много извођача на позорници ми је као призори са икона и никако нисам могао да се ослободим тог утиска. Залазило је сунце, видео сам простор дечјег вртића и његова празна игралишта изненада су почела да изгледају као пејзажи са икона, а не као холандски, као што се обично пореди”. Да ли вербализација, опис виђеног, претходи сликању?

Богданов је веровао да се будућност може видети из књига и из снова. Тим редом. “Снови су универзалнији”, каже он, “али не и први по времену. Прво су књиге. Из књиге произлазе историја и живот као супротност историји. Књига се гуши од живота, мора да остане без даха.” Када се ова белешка има у виду, постаје бесконачно занимљив дугачак списак књига које Богданов наводи у својим Записима, књиге које су на њега утицале, које је желео да има, које је набављао. Претеже источњачка литература уз Велимира Хлебњикова (“И не треба заборавити да постоји таква књига у којој је написано о свему. То је Хлебњиков…”).

Још: опомиње нас на потмуле, невидљиве, подземне процесе, оне који су спори, али који ће неминовно изменити слику света. Док кува чај и живи тихим, ничим нарушеним животом петербуршке периферије, помало иронично бележи: “Вести. Ништа посебно. Загадили су Рајну и отровали све рибе.” Или: “Ето, острва се још нису поделила, а изгледа да се комад одваја од копна, острво нестаје.” Нужно се читалац пита: а којим потмулим процесима ми успавано сведочимо? Што се моје перспективе тиче: храстови су напустили дедину шуму и попели се неколико стотина метара уз њиву опколивши двориште, у западној Србији су због многобројних каменолома пресечени подземни токови вода, врхови брда однесени су и уграђени у путеве, читам да број сперматозоида и њихова брзина опада, да је све више вештачких оплодњи у којима није победио најбржи, да на Западу у урбаним срединама и вишим сталежима има све више аутистичне деце, да је Дунав затрпан гвожђуријом из Другог светског рата и да у Европској унији нема новца за чишћење његовог дна – све то чека наплату.

Кад смо већ код моје перспективе, а Богданов инсистира и на томе да знање мора имати везе са нашим животима, не могу да се не запитам: какве везе Богданов има са мном, који су догађаји из моје географске и хронолошке околине забележени у његовим Записима, шта ја као историчар читам из његовог рукописа, имамо ли ми ауторе које су занимале сличне теме и поклапају ли им се схватања бар у нечему? Редом: неке афинитете делим са њим, ево, он каже: “Грузија ме одавно интересује”. Осим тога, немогуће је бити историчар, а не интересовати се за феномен времена или за совјетску перестројку или за интелектуални миље града какав је Санкт Петерсбург. Богданов бележи неке потресе, саобраћајне несреће и клизишта која су се појавила у Југославији, на пример, најближе мени је било ово: “У Југославији, код Београда, воз склизнуо из шина због одрона. Погинуло је девет људи, рањено нешто више од тридесет.” Београд ће наставити да живи, док се тамо негде помиње, на пример у Записима о пијењу чаја и земљотресима. И шта друго: сваки искусни историчар лако ће у штампи пронаћи све догађаје које је Богданов забележио и у том смислу књига је за историчара мање вредна, али она пружа низ мета-информација о времену и друштву из којег проговара. Којечега ту има, а посебно су занимљиве представе о животу једног интелектуалног кружока на северу Русије и из неког разлога – наслови књига које су међу њима кружиле. Посебно су интересантне информације о њиховим тиражима: ако је нека књига штампана у 6.000 примерака, Верочка је неће набавити и одмах приступа прекуцавању текста недоступне књиге, њеном укоричавању, размени макулатура за наслове и другим махинацијама да се домогне жељених наслова. Ако је Руми штампан у 50.000 примерака, Верочка ће га донети са неке берзе, тржнице, пијаце, из неке размене…

Не може се Богданов читати, а да се истовремено не мисли о Психолошким белешкама Драгана Крстића. У много чему су та два аутора слична и њихови читаоци могу само уживати у њиховим приближним схватањима, интересовањима, дневнички вођеним белешкама, субверзивним закључцима, недемократизованом и нетоталитаризованом мишљењу о свету и веку.

На крају, о чему је ова књига? Је ли ова књига о томе како преживети анксиозност услед неизвесности, услед наше немогућности да контролишемо догађаје који нам измичу тло под ногама, који нас терају на преображење? Како провести међувреме између два удара земљотреса? Овако он каже: “Тако сам замислио ту књигу, мислим на Записе о пијењу чаја и земљотресима, да у њој вести о земљотресима прате сцене успомена и мислим да обавезно следе једни за другима. Главна идеја књиге је: може ли се живети од садашњих земљотреса након Таншана? После тога, како сам живео у ишчекивању Таншана, живети у очекивању земљотреса какве Бог пошаље? То је питање, али постављено. Може ли се тако живети? Не, не може се тако живети – тврдио је Јарослав Владимирович. Може и мораће се – говорио бих ја.”

Укратко, основно питање које Богаданов поставља је: како живети са знањем?

Изложбу слика Леона Богданова можете у целини погледати овде.