Т. Корагесан Бојл, Музика на води, Дерета 2011, Београд Превод с енглеског: Владимир Д. Јанковић

ПИСАЦ ПРОТИВ ИСТОРИЧАРА:

“МУЗИКА НА ВОДИ” Т. КОРАГЕСАНА БОЈЛА

Историчар је веродостојнији када нам се обраћа као писац, иако писцима најчешће не верујемо као када о прошлости пишу историчари. Постоје, међутим, рубна поља (и у њима гранични случајеви) са којих новости не стижу само из прошлости, већ и из оностраности, као када их јавља Херодот, на пример. Оностраност је машта, непознати свет, лудост, друга врста знања, друга врста проблема или стварност таква да се у њу не може поверовати. Увид у ону и ову страну може имати само онај који једном ногом стоји овде, а другом тамо. Такви аутори посебно су занимљиви и незгодни. Један од њих је Т. Корагесан Бојл.

Бојл је познати, признати и многонаграђивани амерички књижевник, порофесор енглеског језика и доктор историјских наука. Роман Музика на води највероватније долази са тачке укрштања његових историографских знања и свести о ограничењима историографске методологије, његовог изванредног књижевног умећа и професорске перспективе: како у процесу предавања превладати уџбеничку перцепцију света, неминовно засновану на сликама, представама и изгубљеном простору међу њима. Тескобу коју као историчар и предавач осећа, Бојл тематизује и превазилази пишући роман. Овде и тамо би у овом случају биле историографија и књижевност, али не нужно у таквој релацији да је историографија–овде, а књижевност–тамо. Корагесан управо такво поимање ствари доводи у питање и изврће наизглед логичан поредак. У његовом роману често изгледа као да су стварност, па и прошла стварност коју историографија претендује да опише – тамо, са оне стране могућег. Релативизацијом представе да историографија описује стварност, а књижевност машту, не само да отвара простор у којем “вода тече узбрдо тамо у Сегуу и људи говоре уназад”, већ успоставља и такав оквир у којем готово свака реченица, епизода или заплет звуче парадоксално, гротескно, саркастично и, из данашње перпективе посматрано – политички некоректно. Склони смо помисли да је овакав роман данас немогуће написати.

Корагесан не пише директно о мањкавостима историографије. Основно полазиште је прећутано као што се заклето ћути о ономе што боли, што се воли или што је трауматично. Индиректно, међутим, кроз тему романа, његове ликове, заплете, врсте парадокса и референце – схватамо да је окосница приче сплетена са историографским табуима. Ко о чему – историчар о историји, што важи и за Корагесана Бојла (ко се једном регрутује, вечити је војник). Али овај регрут, овај војник, Корагесан Бојл, фантастичан је писац и у томе је додатни “проблем” овог романа. Није искључено да је Бојл у Музику на води уградио хаос који је у свет историографског текста унела постмодерна изједначавајући га са књижевним текстом.

Само условно говорећи, Бојл нам из 1982. године још једном приповеда о покушајима Британаца да крајем 18. и почетком 19. века коначно схвате како тече река Нигер. У ту сврху извесно Краљевско друштво, које финансира извесно Афричко друштво, у експедицију шаље млађаног али путовањима већ вичног Шкота, са задатком да из Африке донесе вести, описе, мапе са терена и конкретну информацију: где се Нигер улива. Бојл је писац који захтева веома пажљивог читаоца, будног, пуног сумње у спонтаност његовог и сваког другог текста. Али читалац ће то схватити тек пошто заврши са читањем романа. Накнадна памет (каква памет једино и може бити) враћа нас на почетак приче, где се већ кроз први пасус, као нека сублимација или предзнак, писац-историчар и његово дело разоткривају у својим најважнијим елементима:

“У узрасту када већина младих Шкота задиже сукње, оре бразде и шири семе, Манго Парк је своју голу гузицу показивао Хаџи Ибн Фатудију, емиру Лудамара. Година је 1795. Џорџ III је у то време запљувавао зидине Виндзора, Угледници су правили русвај по Француској, Гоја је био глув, а Де Квинс изопачени пубертетлија. Џорџ Брајан Брумел звани “Лепи” пеглао је своју прву уштиркану крагну, млади Лудвиг ван Бетовен, накострешених обрва, двадесетчетворогодишњак, разбуцао је Беч својим Концертом за клавир бр. 2, а Нед Рајз је пио `скини ме до гола` с Наном Пунт и Сали Себам у крчми Свиње и богиње у Мејден Лејну”.

Неколико реченица касније додаје да се читав случај одиграва “на измаку доба просвећености и почетку доба гомилања пара” (као да је у питању крај разума и почетак лудила). Ова вероватно најважнија контекстуална реченица најављује сарказам којим ће нам се Бојл често обраћати, као што прва реченица у којој се Манго Парк, гологуз и необрезан “назарен” тресе од страха пред афричким муслиманским емиром, најављује вечиту близину смрти и тензију која ће јунаке пратити кроз читаво дело.

У историографији правило је старо: начин на који се текст почиње разоткрива дискурс из којег се закључак образлаже. Већ у првом пасусу Бојл контекст осликава кроз велике историјске личности, уводећи у њихово друштво једног пустолова и једног маргиналца, будућа два главна лика у роману, Манга Парка и Неда Рајза. Не само да је тиме “малог човека” (потоњи предмет интересовања “микро” и “друштвене” историје) ставио у исту раван са “великим историјским личностима” (како и јесте у реалности), него је у исти кош убацио стварне и фиктивне ликове (како и јесте у реалности). Јер Манго Парк (можда његово име не звучи баш шкотски, али пре само једног века Глазов је имао много Манга) историјска је личност, истраживач тока реке Нигер који је погинуо код Бусе и који је оставио записе са својих истраживања на основу којих је Бојл градио свог фиктивног Манго Парка. Самим тим, одмах на почетку, границе су на више нивоа релативизоване и живот главних јунака почиње са нулте тачке.

На још једну важну ствар Бојл указује на почетку романа: о прошлим временима можемо знати на основу текстуалних (ликовних, музичких и других) слика и представа, њима се могу скицирати обриси једне епохе, али везе међу њима често су нејасне и трајно изгубљене. Са њима је изгубљена и каузалност догађаја. Можемо претпоставити да читав роман, а надасве приче главних јунака, представљају пишчев покушај да се у књижевности (кад већ не може у историографији) тај изгубљени простор надокнади довијањем, маштом, замишљањем, не обавезно и без основа у историјским изворима. И као такве, замишљене и домишљене, књижевне представе се опасно приближавају реалности. То је она сила коју историчар у архивским документима осећа као подтекст, што му формира утисак, али што он експлицитним реченицама документа не може потврдити. Из такве врсте осујећености истраживача понекад се рађа сјајна књижевност, као у Бојловом случају.

И још нешто: Бојл је тако удесио да Манга Парка и Неда Рајза повезује један аспект који је животан и којег смо углавном свесни, али који у историографском тексту готово увек изостаје као spiritus movens. Бојл нам говори о моћном уделу предсказања, знамења, назнаке, веровања или какве друге трансцедентне силе у животу. Историчар који треба да одговори на пет питања – ко, где, кад, зашто, како – фактор судбине или Божије воље по правилу не констатује, па Бојл ту историографску блентавост у роману поправља.

Два главна јунака (а не смемо се заклети да то нису и две половине једног човека) представљају слободном руком доцртани елемент у чврстој структури познатих историјских чињеница. Лик Манга Парка, његови мотиви и профил личности, описани су у поглављу које нимало случајно (али зато безобразно) носи назив Срце таме:

“…Него види, ја сам ти осмо од тринаесторо деце. Знаш шта то значи?” (…)

“Обузети сте готово демонским поривом да се доказујете?”

“Тачно тако.”

Парков порив за доказивањем за Бојла је демонска сила. Уз њу иде и жеља за авантуром: “Желим да упознам оно што се не да спознати, да видим оно што нико није видео, да се пењем на планине и видим шта има иза звезда. Желим да испуним мапе, да одржим лекицју географима, академицима да осветлим пут. Нигер… Помисли само, Џонсоне. Ни један бели човек до сад није видео ту реку.“ Првобитни грех, жеља за знањем, сујета, потреба за доказивањем представљају “срце таме” код Корагесана. Извештаји које Манго спорадично шаље Краљевском друштву мотивисани су амбицијама и младошћу тог нежног Шкота (младост је таква да од нас захтева испитивање сопствених граница и подразумева прекорачења). Али! За знање које ће цивилизовани свет добити путем његових извештаја потребно је да се Мангови чукнути мотиви укрсте са истим таквим мотивима чланова Афричког друштва: они су жељни богатства и његовог увећања које би могло доћи са овладавањем током реке Нигер. Ако је амбицијом мотивисано стицање знања, похлепом је, са друге стране, мотивисано улагање у знање!

Бацимо поглед на један Мангов извештај из Африке. Али пре тога не би било лоше да се сетимо Антонионијевог филма “Увећање” (Blow up) из 1966. године. У њему фотограф са радозналошћу и страшћу врши зумирање начињене фотографије размицањем њених пиксела у настојању да јасније увиди шта се крије између њих. Што их више размиче, све јасније увиђа нечији леш, односно једну неоткривену и неиспричану причу. Методом зумирања би ваљало “размаћи” и две реченице неког уџбеника или извештаја на основу којих углавном формирамо знања о прошлости. Ако блоу-ап технологију применимо на историографски текст и почнемо да размичемо његове реченице, суочићемо се са почетком књижевности. Ако блоу-ап технологију применимо на књижевни текст и почнемо да размичемо његове реченице (из Манговог извештаја, рецимо), суочићемо се са историографским проблемом. Ево примера из Манговог извештаја са Нигера:

“Непосредно по открићу те знамените, величанствене реке која је, по мом мишљењу, у сваком погледу изнад Темзе, па чак и Рајне, моји пратиоци и ја стигли смо до дворца месног суверена, Мансонга од Бамбаре. Ту нам је приређен топао, срдачан дочек, који нас је силно обрадовао после дугог гладовања и немилосрдног шиканирања којима су нас изложили пустињски Маври. (…)”. А сада, размакнимо ове две реченице и погледајмо шта се дешавало између њих: “Наједном нека маскирана прилика искочи иза дрвета с праисконским криком на уснама. “Во-ја-ја-јаааа!”, урла прилика, лупајући босим табанима по прашини, а успут млатарајући жезлом с чијег се врха кесери угланцана лобања. Манго, препаднут, узмакне корак-два, кад схвати да стоји у ниском кориту пуном неке тамне, наоко гадне течности. Већ га је исфлекала по чизмама и ногавицама. Нешто влажно и црвено. Крвавоцрвено. (…) Истраживач је пренеражен, паралисан, ноге и стопала су му као од олова, неки унутрашњи гласови вапију за самоспасавањем, терајући га да потрчи, да побегне, да се отргне, да загребе и рукама и ногама, да гризе, да убије. Али онда осети стисак познате руке око лакта:`Само смирено`, шапуће му Џонсон. `Они вас се много плаше.` (…) Он лупне Џонсона по рамену. `Шта се то тамо дешава?` Џонсону су очи упале. `Боље да не знате.` `Кажи ми, то је наређење.` `Па они су под јаким утиском.` Џонсон хитро подиже поглед, па опет погледа у земљу. `Мансонг је дао да распоре тридесет седам робова у вашу част.` Овај процеп који стоји између две реченице у извештају, у којем је у Мангову част распорено тридесет седам робова у чију је крв истраживач угазио – илустрација је несклада између стварности и илузије коју је цивилизација добила путем извештаја. Она је и алегорична. Крв и сазнање су некој вези. А што се текста тиче, извештај који је Манго написао није нетачан, али није ни потпун (уосталом, као и сваки историографски текст). Пошто су преживели указану им част, Манго и Џонсон настављају разговор: `Али ово је најобичније срање`, каже Џонсон о Манговом извештају. А Манго му одговара Бојловим гласом:`(…) Узорни грађани Лондона и Единбурга не желе да читају о јаду, беди и тридесет седам распорених робова, стари мој – и без тога су њихови животи довољно суморни.` Џонсон му одговара: `Али ви би требало да будете истраживач. Први белац који је дошао овамо и који о овоме говори онако како јесте. Разбијач митова, иконоборац, хроничар стварности. Ако нисте апсолутно тачни, до најситније појединости, ви сте преварант, а мени је жао што морам то да кажем.` На шта Манго каже: `(…) Ал`, држати се чињеница и само чињеница – е, то већ енглеску читалачку публику не би занимало. Могу они да читају хансард ако им је до чињеница. Или читуље у Тајмсу. Кад читају о Африци, они траже авантуру, траже чудо. Траже приче какве им дају Брус и Џобсон. И то и ја намеравам да им дам. Приче.` По свом карактеру, извештај Манга Парка не мора бити далеко од извештаја које су разни путописци током 19. века слали у своје центре финансирања, на прмер из Србије у царски Беч (попут Феликса Каница, рецимо).

Ако је у поглављу Срце таме везу између мотивације и (са)знања Бојл извргао руглу, онда је у наредном поглављу (На вешала с Херодотом) то питање изоштрио до краја. У ишчекивању Мангових извештаја са терена, у Краљевском друштву воде се мутни разговори: “На вешала с Херодотом! И с Плинијем, о истом трошку! Како можете да седите ту и очекујете од неког разумног створења да прихвати све те будалаштине о племенима чији припадници скиче као слепи мишеви, а бржи су од коња? Или о пигмејима, шумским духовимма – зовите их како вам драго – што табанају по џунгли као деца из обданишта по Мејферу? Све је то мит, ја кад вам кажем. Фолклор. Тимбукту не постоји, као што не постоји ни постојбина Лестригонаца.” Читаоцу одмах пада у очи да Херодотови записи по страхотама заостају од стварности коју Манго проживљава. Расправа се наставља:”Ви заборављате, драги мој пријатељу, да је Херодот, за разлику од Хомера, који је можда и био наклоњен Еутерпи, био историчар. Његов наум није био да нас забавља измишљотинама, већ да нас просветли чињеницама.” Реплика: “А шта је историја, молићу лепо, ако не измишљотина?” Ужас се наставља: “Опростите. Нисам завршио. Хтео сам да кажем да сви ти историчари којима се толико дивимо, од оних старогрчких, до нашег недавно упокојеног колеге Гибона – да су, дакле, сви они, у најбољем случају, мешавина оног рекла-казала, извештаја из треће руке, свесног искривљавања чињеница и класичних измишљотина иза којих стоје сујетни учесници у догађајима и њихове присталице. И, као да све то није довољно, та папазјанија од извртања чињеница и изврдавања истини накнадно ће бити додатно извитоперена из мрачне визуре самог историчара.” Не, то не изговарају ликови у роману, то изговара њихов творац, историчар Бојл.

Мангу Парку адреналин је током целог романа толико подигнут да он после прве експедиције изгледа као повратник из рата са вијетнамским синдромом. Манго жели да се врати на поприште борбе јер се у досади цивилизованог света више не сналази. Али Манго је арогантан, самоуверен преко мере, он не верује у предсказања. Када му један афрички врач у длану види лошу судбину, Манго каже: “Не буди луд, Џонсоне. Мене, као и сваког Шкота, прати срећа. У будућностти ме чекају признања, знам то. Ловорике, а и једна књига. И Ајли. Је л` се ти то зезаш са мном: па ја има да умрем испред огњишта, с мачком у крилу.” Ни други пут када му је речено да се чува Бусе, Манго није озбиљно схватио упозорење, био је вођен рациом, љубопитљивошћу и жељом за славом.

Нед Рајз је нешто друго. Бојл нам га представља на почетку, у поглављу Устај, што, наравно, није случајно: његова малолетна мајка, алкохоличарка, родила га је у штали (Бојл воли да се поиграва амбијентима и симболима). Живот му је почео натрашке: на рођењу га је баба-смрт украла од мајке, али га је сплетом оконости мајци у наручје вратио – каменорезац. Кад му је већ тако живот почео, мајка настоји да га именом спасе:“Рајз, тако ће се презивати! (..) А је л` знаш због чега? Зато што ће се он уздигне изнад свих ових срања која његова мајка мора да једе још откако је научила како се зове.” И заиста, током романа Нед стално устаје и на крају као Феникс васкрсава. Аутор романа на више места и на много начина пажњу поклања значењу речи и њиховој магији што је једна од важнијих и лепших компоненти ове приче. Друга сила која управља Недовим животом долази из најмрачинијег лика у роману: то је баба која има лице као “мементо мори” и која се овако смеје: “ииииииииии”! Она се у Недовој околини јавља сваки пут када је Нед близу смрти и она му смрт прориче, најављује и слути. Али Нед на то није глув као Манго, он близину смрти осећа стомаком. Баба-иииии на почетку романа Неду слути: “Пази се, пази, пази се и ти, да џелат краватом те не окити”. Читалац те речи пренебрегне, заборави их, запљусне га мноштво нових ликова, акције, детаља, па пренебрегне и кад му у сасвим другом амбијенту (јер баба-иииии се јавља у најразличитијим околностим, где је Нед не очекује) отпевуши: “О љуљај ме, љуљат` се морам ја/ Морам, о, љуљат`се мо-о-рам ја/Да висим морам док не крепам/ Да висим, висим док не крепам/ Да висим морам док не крепам, јер човека сам убиo, знам/ И оставио га да лежи там`, а хладан је, хладан кам.” Тек када Неда Рајза негде на половини романа скину са вешала, читалац ће се можда присетити ових злослутних речи. Нед је један у милион који је преживо вешала (показао је знаке живота на столу за сецирање на медицинском факултету). За разлику од Манга којег занимају слава и авантура, Неда једино занима да буде жив. Осим тога, у детињству је био додирнут и лепотом: једном је у парку чуо звук кларинета што га је толико занело да је и обогаљен (очух му је осеакао прсте да би просио) научио да га свира. Поред живота и музике био је занесен лепотом Фани Бранч: `Фани Бранч је изгледала као да је малочас изашла из млекаре. Дах јој је био топао, осећао се на млеко, а шапутао је на ребра, брадавице и мрак материце. Кожа јој је била попут павлаке, дојке као сиреви, маслаца је било у њеом осмеху` (личи на Скарлет Јохансон у филму Девојска са бисерном минђушом). Пошто су Неду жеље биле чисте и скромне, дато му је да до краја романа чује и засвира Музику на води (згодно искоришћен наслов истоимене Хендлове свите односи се на Недово просветљење и мир које стиче на Нигеру међу домородцима који воле музику).

Уз Манга Парка, Неда Рајза, Фани Бранч, и многих других изузетно живо и уверљиво осликаних ликова који се попут једног речног тока издалека приближавају и на ушћима уливају у животе главних јунака, посебно је занимљив лик Манговог водича Џонсона. Џонсон, који једном ногом стоји у цивилизацији, другом у дивљини Африке, пореклом је из племена Мандиго, са горњег тока река Гамбија и Сенегал. На западно тле ногом је ступио као роб америчког велепоседника. Током свог робовања био је унапређен у члана кућне послуге, захваљујући чему је добио прилику да се образује, те да научи грчки и латински језик. Ослободивши се из ропства и рано стекавши пензију, Џонсон путује у Лондон где у двобоју убија човека. Казну служи на острву поред Африке, одакле бежи назад на свој црни континент. Тамо је обновио запустело село са своје три жене и једанаесторо деце. Али најзанимљивије: Џонсон се обогатио тако што су људи из околних села код њега долазили да им направи “амајлију над амајлијама”, такозвани Логос који је у стварио био писана реч. Логосе су домородци чували су у сафијима: “Џонсону није много требало да увиди тржишни потенцијал свог књижества. (…) Цитирао би папу и за то добио ланчиће да окити глежњеве најмлађе му невесте.” Када је у свом селу прочитао писмо којим га Афричко друштво позива да буде Мангов водич и преводилац, Џонсон уместо плате тражи Шекспирова сабрана дела.

Роман Музика на води не жели да раскрсти са науком, са њеним ригидним текстом и са њеним мањкавостима. Бојл нам много тога сугерише, између осталог и да поверење у науку не искључује могућност додира са поетском, фиктивном и трансцедентном структром света. Па чак и то да нам ни комбинација свих увида неће помоћи да стекнемо Знање, поготово не некакво опште знање лишено нашег личног искуства, јер, на крају, Афричко друштво из Лондона ни 1982. године није сазнало где се Нигер улива.

Свако мора сам да открије његов ток и место његовог ушћа.

***

Одлука да Музика на води буде преведена на српски језик донета је у Графичком атељеу Дерета, добром проценом тадашњег уредника Синише Коларића који је посао поверио преводиоцу Владимиру Д. Јанковићу. Бојл се обраћа огромној публици од неколико стотина милиона потенцијалних читалаца и обраћа им се помало надмено, са познавањем опште историје и историје књижевности, са разумевањем старогрчког и латинског језика, уз очекивање да и читалац то може пратити и разумети (огроман је број референци на које се ослања и које уграђује у нарацију). Отуда је посао преводиоца морао бити пресудан у амортизовању текста оптерећеног специфичним знањима. Необично разиграним језиком којим интонира читав роман, Јанковић је извршио двоструки трансфер: са једног на други језик, и од елитне ка нешто широј (српској) читалачкој публици, уграђујући у њега своје необично умеће превођења и њему својствено непоштовање аутора, оличено у одсуству страха од дословног превода. У Јанковићевом преводу губи се потенцијално досаднији, академскији Бојл, и отвара нам се раскошна и пријемчива прича о два јунака који више изгледају као да су у џунглу упали почетком двадесетпрвог, а не крајем осамнаестог века. И тиме је учињен још један погодак, троструки трансфер: тема романа и није истраживачка авантура смештена у доба “на измаку просвећености и на почетку гомилања новца”, то јест на крај 18. и на почетак 19. века. Тема је универзална (свако има свој Нигер који открива и којим плови), па растерећени и осавремењени језик којим је Бојл преведен на српски чини да се лакше поистоветимо са јунацима и темом. Није, дакле, у питању само превод са енглеског на српски, од елитне ка широј публици, већ и двоструки превод начињен не само од језика којим је Бојл описао крај осамнаестог века ка нашем савременом језику, већ и од политички некоректног језика с почетка осамдесетих година прошлог века којим Бојл пише, ка нашем језички углађеном, цакнутом и досадном добу. Колико се преводилац удаљио од оригинала, вечито је питање традуктологије, али у овом преводу вам се начас може учинити да је роман изврстан управо захваљујући чињеници да су се сензибилитети аутора и преводиоца поклопили. У нечему свакако и јесу (сигурно слушају исту музику и деле сумњу у историографију!), али то што у Музици на води читамо изгледа да је мање Бојл, а више Јанковић. Ако му је нешто и одузео преводом на српски, преводилац му је то надокнадио у изврсним прим.прев-фуснотама које читаоцу помажу да кроз ток Нигера и огромно поље опште културе на Манговој барци Јолиби плови безбедно и са јасним оријентирима.