Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Аутор је Стеле Поларе, која је објавила његову пету књигу песама, Света Јелена. Њој су претходиле Јанковићеве песничке збирке Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг, као и књига есеја и кратких прича Београд за упућене. Потписао је око 300 књижевних превода, од тога преко 110 романа и неколико књига поезије, укључујући дела Џ. Р. Р. Толкина, Мишела Уелбека, Т. Корагесана Бојла, Хилари Мантел, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани. Добитник је књижевно-преводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић у области књижевности и преводног стваралаштва.

ЈОВАНОВО ПИСМО

Прошло је већ осамсто, скоро деветсто дана
Како сам последњи пут с неким преноћио
Оно
Да заспимо увече заједно и
Ујутро заједно осванемо
Тај број расте и притиска ме
Огледало моје
Дубоке усамљености

Не сећам се да сам те икад сањао
До ноћас
Били смо у стану који личи
На стан у којем сам одрастао
И био је велики кревет у који су се многи
Наређали као виршле
Мушко, женско, деца
Изненада сам, ушушкану
Другу здесна
Угледао и твоју главицу, Селена
Ошишана си била скоро на ћелаво
Поглед ти је застао на мени
И појавио се онај твој осмех
Од милине су ми засузиле очи
И уздрхтале груди
Са свима сам те упознао
Са сестром Патрицијом
Са снахом Матилдом
С братаницом Леом
Чак и с мајчиним духом
Мајчин дух био је неочекивано циничан
Види нашег Јована
Ко би рекô да ће наћи
Овако младо чељаде

А онда је устало неко дете које је у том
Великом кревету лежало на самој ивици
Поред тебе
И ја сам дошао и легао
Обгрлио те
И правили смо се да спавамо
А знали смо да нећемо заспати
Све што јесам слило се
У непрегледан предео нашег додира

Видели су да смо будни
Да жмуримо невешто
Јутро је већ било и бука
Питао сам те тихо да ли би путовала са мном
Прво си рекла да би
Ја сам се зачудио
Па смо устали
И ти си рекла да ипак не можеш
Тепих је био прљав
Папирићи, слама и покоји мољац
Тамо где путујем чека ме исто неред
Рекао сам ти
Кад би могла да ми помогнеш
Селена
Кад би могла да ставиш само
Једну тачку
Да пресечеш
Ову страшну реченицу
Од осамсто, деветсто
Ноћи самоће.

* * *

ИЗА ОГРАДЕ

Неколико пута за две-три недеље
Сањао сам како лежим поред танушне ограде
Иза ње
Мало мени повише главе
Бдије лав
Само главу му видим
Он риче или ћути
Добио сам уверавања да никако
Не може да пробије ограду
И ја и верујем
Али бих се, ипак, померио

Лежим на леђима
Само бих се преврнуо на бок
Или на стомак
Него кад он зариче
Руке ми онемоћају
Не могу да их подигнем
Између стомака
Који више није мој
И ногу које не могу ништа
Не постоји спона која би
Покренула тело
Непомичан сам

Више ме брине парализа
Коју његова рика изазива
Него само његово присуство

Али онда се у сну појављујеш
Ти
И кажеш: ах, овде има шах
И ја те питам
Зар си и шахисткиња била
Јесам
И такмичила сам се неколико година
Стигла до мајсторског кандидата
Али шах је
Утицао на мене... знаш
И онда напућиш усне
И кренеш да звиждућеш
И кажипрстом кружиш око уха
И гледаш у плафон
И драга си ми
Неописиво.

* * *

СВАКИ ПУТ СВЕ СИ ЛЕПША

Сваки пут све си лепша
Увек у теби нову видим боју
И чујем нови тон
И некако си ми увек мекша
И све више те грлим кô своју
Ја постајем он

И кад те гледам у очи
Том гледању нема краја
Кад причу као девојчица срочиш
Нова нас нит блистава спаја

Слични смо или исти
Само си ти лепша
И паметнија од мене
А обоје смо чисти
Отворена је бреша
Што светлост дели
Oд сене

Ако не могу за тебе да живим
Хтео бих бар за тебе да умрем
Уштвењак шестокрили
Слупаћу крила
Tо бар умем

Никад се немој чудити
Љубав је једном у веку таква
Ништа ти неће наудити
Заувек бићеш као мед слатка.

***

ВИОЛЕТА

Где му је срце
Тамо је и благо човеково
Стави благо своје у рај
Тако су те речи
Назарећанинове гласиле
Ако нису погрешно преведене
Питала ме баш драга
Пре неки дан
Како тумачим те речи
Али где је срце
У Аризони
У расходованој приколици
Поред пијане самохране мајке
Крећете се по пустињи
Ти и она
Узимаш ствари у своје руке
Имаш осамнаест лета
Постајеш обична жена
Дакле порно звезда
Показујеш свету
Дојчице које личе на
Банкине поред
Млечног пута
И салце на стомаку
Стрије имаш а тек си пунолетна
Далека је дубина у твојим очима
Секс ти је овлашна занимација
Но посао ваља озбиљно схватити
Или је то пут ка рају
Рад ослобађа
Рај ослобађа
Преговараш са степдедијима
Све време си ЈИП
Јака
Изолована и
Посебна
Ниси ти само личност
Твоја душа је стара
Убијају те у двадесетој години
У црним си кесама
У пртљажнику једног од оних
Великих америчких аутомобила
У црвено-жутим пустошима
Где су снимани вестерни.

***

ЖЕЉА

Родила сам се у варошици коју су медведи крстили
А завршила међу четинарима
Ни дим ни смрад ми не сметају
Него људи овде
Никад се нисам потрудила
Ни реч једну њиховог језика да научим
И одавно већ желим да одем одавде
И радим на томе
Ако случајно као Црвенкапица
Побегнем из овог безличног места
И зађем у шуму
Загубим се
Натаћи ћу се на твоју жилу
Ох, немој то да ми радиш
Немаш представу колико те желим.

* * *

МИСТЕРИОЗНО ХОДОЧАШЋЕ

Опет се сећам тог дугог писма
Које си ми послала из манастира
И слике на којој стојиш
Лицем окренута објективу
У белој мајици без рукава
А десну руку пружаш уназад преко ограде
Оне коралске
Као на родеу
Само што унутра нема ни каубоја
Ни коња ни бика
Него јарац један
Одмах сам се питао
Откуд јарац у манастиру
Зар није он анимални
Пандан нечастивом

Ти знаш колико поштујем Цркву
И да се клањам кад видим како
Неко гојазно Преосвештенство
Улази у џип
И да Његову светост актуелну
Волим јер слуша Смак
Обичан ђакон кад улицом ходи
Подижем обе руке
Заустављам пешачки саобраћај
Као да пролази хитна помоћ

Из манастира си се вратила измењена
Мрачна сумња пробудила се у теби
Само си једном нешто
Прозборила, тихо
Где се побојах да си
Изгубила веру

Изгубила се и та слика
Где пружаш руку
Да помилујеш јарца
Сјај је брзо
Чилео из тебе
Кô да га сисаљкама
Лакомо упија
Мистериозно ходочашће.

* * *

ЗЕМЉА БЕЗ МАСЛИНА

Страбон у Географији цитира Онесикрита
Који каже да сте старе и од болести изнемогле
Избацивали из кућа
Као плен псима
Који су у вашем језику
Били као навијачи Партизана
Гробари
Тако сте звали
Најбоље човекове пријатеље

Градови су вам споља изгледали бели и беспрекорни
Али су били пуни костију
Дошао је мали човек из Варварина
Или Пеле
Укинуо ваше дивљачке обичаје
Да би увео своје

Све је код вас могао да узгаја
Што и код куће
Само маслине око Окса нису успевале
Па вас је сад он, гост, бацао псима
Можда љут због маслина

Погнутих глава и дубоких очију
Кренули сте на запад
И настанили се на Жумберку
Озаљ је постао ваш нови дом
Скривени у својим необичним бојама
Лаког корака
Тешких костију
Снашли сте се у вечној туђини

Тако си ти
Кад сам те питао
Шта сте ви
Одговорила
Нас има свуда.

***