Превела с бугарског Оливера Драгишић

СЦЕНАРИЈИ

Оштар и чудан звук телефона тргао га је из сна. Било је четири после поноћи, а покушај да са њим успоставе везу – тринаести за десет секунди, тако је показивао светлећи екран. Пробудио га је последњи звон. Број је био непознат.

– Да? – полусвесно се јави – ко је?

– Ви луди! Жели нестанак врста!!! – узврати му непознати, метални глас чудног акцента.

– Ја… – прекиде везу, окрете се на другу страну и заспа.

Спокој му наруши нова звоњава, узнемирујући га још снажније. Хоће ли тај телефон већ једном престати да звони. Окрете се и узе га.

– Да! – рече будан и потпуно изнурен.

– Стани одмах! – зачу се с друге стране.

– Молим? – није баш разумео.

– Ти водиш Додолу? Јесте ли ви полудели? Или станите или ћемо вас ми зауставити! – испали неко са друге стране.

– Каква Додола? Нисам никаква Додола! Ја сам доктор Докторов, режисер… – разговор је постајао све чуднији и све непријатнији. – Шта могу да учиним за вас у ово доба? – био је нестрпљив.

– Стопирајте одмах! – тон са друге стране му је говорио да побуна неће бити толерисана.

– Шта да стопирам? – доктор није разумео.

– Кишу! – категорично узврати глас.

– Какву кишу? Па овде два месеца није падало… – доктор није могао да верује – јесте ли побркали нешто?

– Где сте ви сада? – уместо одговора, глас поче да запиткује.

– У кревету – предаде се доктор.

– Место! – прецизирао је глас.

– Герман – додао је оклевајући – Бугарска.

– Шта радите? – саговорник је био незадовољан.

– У сред сам снимања! Првенац… – објасни режисер мало збуњено.

– Управо тако! Или то одмах зауставите или се немојте бунити због последица. – плашио га је глас.

– Је л` ја? – не издржа он – Јесте ли ви добро?

– Шта си радио јуче? – упита глас.

– Увежбавали смо са неком децом…

– Тринаест пута! Хеј, тринаест пута… – прекину га оштро.

– Не разумем вас!

– Тринаест пута сте поновили ритуал. Без паузе…

– Какав бре ритуал, идиоте! Увежбавамо сцене с децом да би све прошло без проблема пред камером…

– Признајеш! Ово је рат! – чуђење из слушалице је било непатворено.

– Шта признајем, свињо јебена! – изругивао му се режисер – Снимамо филм и по сценарију дете треба да иде правац кроз двориште да стигне до деце која певају народну песму. Отварају прозор и поливају га водом с прозора. Требало је да буде Петко, али се разболео пре недељу дана. Марија га је заменила.

– Она Додола! Идиоте један. Упозорен си – престани или…

– Шта се бре дешава са вама, ово није реално… – одсечно одговори доктор Докторов и залупи слушалицу.

Од лудака спаса нема. Како ли су уопште пронашли његов број? Случајност. Небитно. Помисли да промени број. Сави се и слатко, слатко утону у сан.

Ујутру рано устаде и припреми се. Поздрави се са филмском екипом. Мала Марија је стигла са мајком, нашминкана. Каснили су са сценаријом и било је потребно убрзати ствари, да се надомести губитак. Док су припремали камеру и дивили се Маријиној зеленој кошуљи, доктор Докторов извуче њену мајку мало у страну.

– Хвала вам још једном. Марија се одлично сналази. Не знам шта бих без вас. Много ценим вашу помоћ. Купили сте јој дивну зелену кошуљицу. Баш таква нам треба. Вода ће бити топла да је не прехладимо. – објасни брзо осмехнутој жени. – Ево и документа о којем смо разговарали: да се као Маријина мајка не противите употреби њених кадрова у процесу пројекције и монтаже у играном филму…

– Наравно, одмах! – рече жена тражећи оловку – иако сам јој само тетка!

– Ево, изволите – одговори доктор Докторов – Тетка?

– И много сам вам захвална. Ви сте таква радост за Марију. Живнула је због вас… престала је била да се смеје након смрти својих родитеља. – жена потписа и врати оловку. – Треба чешће да гледате на телефон, звала сам вас неколико пута, али ви нисте одговарали.

Доктор Докторов запрепашћено извади телефон и сети се да му је звук био искључен од јуче. Но… касније ће размишљати, сада је било потребно да се концентрише на снимање. Баци поглед на телефон. Имао је двадесет пропуштених позива и низ обавештења. Хтео је касније на сваки да одговори. Нови СМС јако засветли и он прочита: “Нисте одустали од `Додоле`! Наша планета-киша-још десет година-Потоп! Еволуција вас враћа”.

Докторова су позвали на радио док се грчио покушавајући да искључи телефон. Колико тешко се скрола по овоме… с перајима.