NE RAZUMEM

Ja ne mogu da verujem da mi živimo na ovome 
svetu, a da ne znamo kako smo nastali. 
Veći me užas pred tim obuzima no pred smrću, 
i kada god neko dete izađe iz utrobe tame
pomislim kako to ništa ne znači.
Moje oči nisu u toj utrobi
kao što nisu ni u meni.
Veći sam stranac sebi no što su mi strani drugi. 
Kada vidim vevericu ili ježa zanemim od 
užasa.
Ni obično pentranje, ni obične bodlje
ne razumem. 
Razumela bih da najgnusnije umrem,
ali ovo življenje,
ovo veranje, i puzanje,
ne pojmim,
ne razumem.

DISKONTINUITET


Borim se za nove, komotnije
Grobove.
Ne moraš mi reći,
znam ja da
prokletstvo je 
uvek želeti
Početke.

LIJANA


Ovako je to bilo:
Ti si nokte moje nevine rezao,
da bi porasli u Sunce,
moju kosu punu bagrenja rezao,
da poraste do zemlje i upetlja se u 
korenje sveta. 

Ja sam se otimala rastu. 
Mislila sam da će rasti sve samo ako se ne seče.
Svaki me je rez boleo više od reza jer sam mislila
da je rez kraj i ono što zovu: smrt…

Vidi, ovu kajsiju režem da bi
sledeće godine narasla još više…
Vidi, ove tuje podrezane,
naredne će godine biti bogomdane… 

Dođi, da ti izrežem kosu i prepustim je 
Vremenu… 

Nisam se dala,
i uplela sam se u ono što bi izraslo do ambisa.

Zato, ako me iko odveže,
imaće od moga grbavoga tela
lijanu do
neba
da se 
popne. 

KAŽU DA JE SPASITI SE LAKO

Osmehujem ti se u prolazu svetova,
veseli me tvoje mutno spasenje:
Kažeš: kažeš: Svakoga dana radi isto,
i pronađi sebi put, pronađi rešenje,
disciplinuj se i shvati smisao patnje;
Prolazim kroz tvoje pouzdane sheme,
i gle! Nema tu puta za mene! 
Prepelica se obesila o moju istrajnost i zvezde 
prolile krv o stenje,
a ti –  
nudiš mi od porcelana spasenje!... 

STRUKTURE DOMOVINE

Moto: Sad više nema tame u koju nisam sišao po svoje zlato.
							B. Petrović


Preko klisura rugovskih dolazila sam do mesta
nove nesreće.
Putem hvatala puževe i ptice jer šta ja znam o svome novom
staništu, divlja sam, pa sam divlja,
i kada god pokušaju da me obuku u somot haljine
i smeste u kakvu limunzinu ili tramvaj taštine
oguliću puževe i pticama odrezati kljunove.
Šta ja znam gde sam došla, 
mene su ovde nanela iz bistrice
čudovišta, 
Tako volšebna i iz drugog svetla rođena,
da ih i ne želim sa ove strane opisivati. 

I ja tamo ne mogu da se vratim. 

Puževi imaju kuću,
a ptice krila.

Turisti na izlazu iz klisure greju se u peći,
samo ja ne mogu.

PTICE


Vatra pucketa sa namerom da spali sve – 
čega se dotakne.
Jata ptica u jutarnjim naletima
događaj veći znače od ljubavnih uzleta.

Vatra pucketa sa namerom da spali sve –
čega se dotakne.

Nepovratno odvajanje naših tela predstavlja
smrt za nauku.
U nedostatku predmeta,
jata ptica u jutarnjim naletima
posvedočiće tek o određenim ljubavima.

PADANJE


Uhode me ptice. 
Ona kaže da me na nešto žele
podsetiti. 
Da u snovima to jasno mogu videti.
Samo, neizostavno padnem. 
I sećanje na let ne ostane već
trauma pada. 
Voleo bih kada bi me te ptice 
ponele na krilima, 
ali one nikoga ne nose. 
I mrve im iz kljunova ispadaju jer ništa ne može tuđim trudom
leteti. 
I kiše, 
i snegovi, 
tužno ispadaju 
iz vilice vode. 

SENKE


Život je ostao, i ostaće –
u senci drveta
odsečenog
iako drvo više ne pravi tu senku.
Čovek krivo misli da svojim bićem ispunjava
predeo ovaj.
Na sličnom mestu će pasti
da bi napravio prostor za novu braću
pošto je premalo prostora
i nikakva božja kazna nije u pitanju.
Brat je jednostavno zamenjiv,
ali život uvek ostaje u senci prošlih
i senka odsečenog ili palog
otkriva nam našu vlastitu sudbinu
senke koja se nadvija nad životom ovim
neupitnim.