Рођен сам у Чачку 1976. године, завршио сам Академију за уметност и конзервацију СПЦ у Београду. Излагао сам дванаест пута самостално и тридесетак пута колективно у земљи и иностранству. Иконописом се бавим од 2002.године. Радови које излажем настајали су од 2012. године до данас. То су радови из три циклуса Објављење, Тотем и Васкрс и Боја Бога, а сва три циклуса заправо чине један циклус под називом Место Објављена што би био и назив изложбе. Кроз сликање ова три циклуса, бавио сам се питањем канона. Шта је канон и шта би канон могао бити? Интересовао ме и однос иконописа и савремене уметности и где су тачке сусрета? Шта је то пут Иконописаца у савременом свету и на који начин треба приступити решавању сликарских проблема? Дакле, ако хришћанство није од овога света по Христовим речима, то значи да оно као „Објављење“ долази у свет и врши интервенције-преображај унутар човека, форми културе и уметности. Према томе иконописац би требао да налази одређене елементе из савремене културе који су пре свега утицали на њега и развој његовог пута да дође до Цркве и Иконописа. Требало би да помоћу тих елемената изгради симбол – икону која ће те елементе да врати у Богослужбени поредак – управо оно за шта је уметност била назначена својим постањем, а то је да служи култу и да гради култ. Улажењем у отворен дијалог са савременом уметношћу и налажењем блиског, ако не истог језика, стварају се нове форме које се у суштини по садржају не разликују, али се по форми разликују од, на пример, форми из ренесансе Палеолога, исто као што се разликују, на пример, Комнинска Икона од иконописа из Цркве Часног Крста у манастиру Острог. Мислим да се на овакав начин сликања Икона успоставља прекинути континуитет са традицијом у 17. веку, а не копирањем средњевековних предложака, који су наравно потребни да би се пре свега сачувао од заборава одређени тип Иконе, а и да се млади иконописци уче занатској вештини. Копирање је, између осталог, спољни пут, јер иконописац подражава поступак сликања старог мајстора, а не говори својим језиком и због тога, такав приступ није уметност већ само занатска вештина. Потребан је жив однос са савременом културом кроз иконописање.Таква уметност је потребна Цркви као одређена врста платформе у дијалогу са светом и као слика онога што Црква нуди свету. Где је јака уметност ту је јака вера, а без вере нема Цркве.

БОЈЕ БОГА У УМЕТНОСТИ МИЈАЛКА ЂУНИСИЈЕВИЋА

Сликар и иконописац Мијалко Ђунисијевић каже да своје радове конципира и израђује полазећи од пронађених и одбачених предмета, а да је прву икону урадио тако што је пронашао даску коју је избацила река и помислио: „Овде би требало да насликам икону“. Као што преображава одбачено и непотребно и претвара га у нешто сушто, а не утилитарно потребно, Ђунисијевић тако преображава и наслеђе савремене уметности, у првом реду апстрактног експресионизма и поп арта, њихове већ примећене религијске аспекте преображавајући у иконичне.

Он не само да није равнодушан према нашем свету непотребном и одбаченом као материјалом од ког и неретко полазећи од ког слика своје радове, него их слика одбаченим четкицама, који бих се често постидели и основношколци. Али он слика перфектно, као да својом стваралачком и молитвеном снагом превазилази ограничења алата и преображава га у нешто више, наслућујући исход свега створеног у васкрсном акту, који ће, можда, како имплицира оваква његова пракса, обухватити не само оно природно, него и оно од човека као иконе Божије створено, као једнако вредно, у пуном смислу оправдавајући људско стваралаштво.

Исто тако, Ђунисијевић не одбацује никога и обраћа се човеку свог времена као човек свог времена, али наглашава да смо сви исто пред Господом и судом његовим, без обзира на наш положај у овом свету, па и у црквеној јерархији, исповедајући да у Цркви заиста нема Грка и Јеврејина и да ће у овом свету понижени наследити Царство небеско. А то као да је превише тврда беседа за наше данашње уши, жељне самооправдавања које би да искупи неодговорност и млакост и склоне уљуљкујућим идеологијама којима често желе да потчине и реч Божију.

Због несклоности копизму и неспорне аутентичности, Ђунисијевића би чак и многи од оних који га цене радије (у безболније, мање обавезујуће) назвали сликарем него иконописцем, али ако је неко код нас иконописац то је, сматрам, Ђунисијевић. Он снажно осећа светост и божанско присуство и тражи начине да га што тачније и прецизније изрази кроз своје стваралаштво, не заклањајући се иза било каквих ауторитета, пракси, традиција. Он све то не одбацује, али је превише одговоран према искуству и доживљају божанске стварности, да би је сабијао у репродуктивне матрице или било какве конструкте. И то, да се, разумемо, не индивидуалистичком и произвољном схватању духовног искуства, него заиста саборном, црквеном, евхаристијском, разумевајући разликовање легиона и саборности – о ком пише на пример Вјачеслав Иванов – при чему саборност у потпуности очувава и афирмише непоновљиву јединственост и апсолутну појединачност људске личности, не остављајући нам простора за јефтине изговоре.

Ђунисијевићеви радови су иконописно утемељени јер су изразитио богословски утемељени и он има смелости да налази нова и до сада невиђена решења да изрази одређене свештене истине. У представи Уласка у Јерусалим, на пример Месију не дочекују само грађани него и смрт, а слика је композицијски врло вешто сливена са представом Распећа, које сваки елемент доводи у целину, која као таква по себи, мада не презентно, добија обрисе аутентичне представе Васкрсења. Жртвовање Исаково се на изузетан начин, у две независне представе на истом паноу, обједињене невероватно пронађеном црвеном бојом (бојом Бога, како каже овај сликар, алудирајући на њену способност да убедљиво представи божанску енергију као присуство и делатност Божију у свету), богословски снажно повезује са жртвом Христовом, осмишљавајући, и то непосредно и доживљајно, смисао сваке жртве и сваког жртвовања.

Ђунисијевић не крије и снажно на својим иконама представља слике зла и палости, али и снагу Божију која их кида, раскида, разбија у парампарчад. Где нема те снаге, као и за оне који је се одричу, постоји само смрт и зло, али где год се она појави смрт и зло беже, као пред огњем. Нема ту баналног идеологизованог тријумфализма, него истинског духовног искуства, које делује изнутра, наизглед тихо и неприметно, али заправо неумољиво, жестоко, пламено, ужасавајуће за све оно што је трулеж у нама, а толико тога је у нама.

Уметност Мијалка Ђинисијевића припада оном најређем, које ствара једну културу, преображавајући затечено у светлости дубоког духовног искуства, сведочећи шта би култура заправо требало да буде – не решетка и не застор пред невидљивим, не седатив, већ позив, призив, прозор и дах ка оностраном, не као његовој пукој опсервацији него као искуству и доживљају, сведочење његове непролазне реалности у пролазности материја и форми, без којих уметност не може. Ђунисијевић спада у оне аристократе уметности, који су неспорни мајстори стила, технике и форме, али који их не идолатризују, увек спремни да их одбаце пред снагом божанске реалности, а ако не да их одбаце, оно свакако да јој их не претпоставе, под било којим изговором, па макар и оним традицијом освештаним.

Не постоји у нашој уметности нико као Мијалко Ђунисијевић, и за нас је, и за као уметнике и љубитеље уметности али и удове тела Христовог, боље да то што пре схватимо, да не бисмо губили време. кад нам је Господ већ, преко наших ближњих сада и овде, понудио толике дарове. Јер време се ближи.

Владимир Коларић (текст је преузет са портала теологија.нет)