О Првом светском рату се у време социјализма, не случајно, није причало много. Политика селективног историјског памћења није допуштала да сећање на политички неподобне тријумфе српске војске 1914-1918 засени и релативизује Револуцију и Народно-ослободилачку борбу 1941-1945. Извесни дисконтунуитет представљао је спектакл Жике Митровића „Марш на Дрину“ снимљен 1964. године, педесет година после Церске битке, као и обнова споменика на Текеришу, те исте 1964. године. Радило се, то знамо, о својеврсном тестаменту српског премијера Слободана Пенезића (о томе смо писали ОВДЕ), који је крајем те године и страдао у саобраћајној несрећи на Ибарској магистрали. После се наставило по старом. И то је трајало – док је трајало.

Осамдесете су донеле велике промене контекста. Пузајућа, али не и неприметна, декомунизација Србије, променила је и парадигме историјског памћења. Смицале су се и завесе са великих победа 1914. године. Представа Колубарска битка, тиражне књиге, текстови у штампи, у јавност су вратили народ и војводе. Повод за ренесансу сећања на Мишића и његово тактичко ремек-дело у позну јесен 1914. године било је обележавање 70 година пробоја Солунског фронта. За кратко време, те 1988. године подигнута су чак три споменика Живојину Мишићу –у Ваљеву и Београду (рад Дринке Радовановић), па затим у Мионици, Мишићевом завичају и месту на којем је он и преузео команду Прве армије. Отуда је споменик у Мионици носио и најснажнију симболику.

А почело је како је једино могло. Предлог за подизање споменика је, писало је фебруара 1987. године у НИН-у,  потекао је од Социјалистичког савеза радног народа. Скупштина општине Мионица прихватила је иницијативу ССРН-а, па формирала Одбор за подизање споменика. Ствари нису ишле глатко, с обзиром на оскудна средства мионичке општине. Она се зато за помоћ обратила грађанима, односно „поштоваоцима личности и дела војводе Живојина Мишића“, при чему су се посебно очекивали прилози људи из Мишићевог завичаја. Сличан позив упућен је и правним лицима, тј. „радним организацијама“ и „друштвено-политичким организацијама“.

Проблем је био и кратак рок, с обзиром да се постављање споменика планирало за крај 1988. године. На конкурс се јавило више вајара, а Одбор је одлучио да се споменик излије у бронзи, на коњу, и то „у препознатљивом лику, да не би било забуне, као у сличним случајевима“.   

И започеле су уплате. НИН је писао о сељаку који је продао јуне, па половину новца приложио за израду споменика.[1] Грађани су, извештавала је Политика, сакупили око 135 милиона динара. Прилоге су давали и радници „на привременом раду у иностранству“. Помогла је и привреда. РТБ Бор је донирао бронзу за ливење споменика, Електроисток је извео инсталације на тргу у Мионици, а значајне суме приложили су Беобанка, Инвестбанка , Центропром, Фабрика каблова Светозарево…[2]

На крају је све урађено према плану. Споменик је био завршен у предвиђеном року и постављен у Мионици 1. децембра 1988. године. Из репортаже Илустроване политике сазнајемо детаље о сложеној операцији превоза споменика од Београда до Мионице. Ту налазимо и основне информације о самом споменику. Израдио га је Ото Лого, а у бронзи излила београдска уметничка ливница „Пластика“. Висок је преко шест метара и тежак скоро две тоне.

Предложено је да се споменик за камион фиксира ланцима, али се томе успротивио возач камиона, Милисав Гаџић из Мионице: „Зар Мишића да возимо везаног кроз Србију?!“ Сложише се и остали, па су ланци замењени „белим, свиленим ватрогасним конопцима“.

Транспорт је био технички захтевна ствар. Споменик је подигнут на платформу шлепера, који је до Мионице возио тек 30 на сат. Страховало се да споменик не падне с камиона, па се тражило креативно решење. Предложено је да се споменик за камион фиксира ланцима, али се томе успротивио возач камиона, Милисав Гаџић из Мионице: „Зар Мишића да возимо везаног кроз Србију?!“ Сложише се и остали, па су ланци замењени „белим, свиленим ватрогасним конопцима“.

Поворка се постројила. Напред плави стојадин Секретаријата унутрашњих послова Ваљево. За управљачем саобраћајац Драган Марковић. Позади возило београдске милиције.

И кренуло се. Ђуре Ђаковића, па Француска… Илустрована пише о аплаузима грађана на улицама Београда, са прозора приватних станова и државних зграда. Фоторепортер Илустроване овековечио је и тренутак проласка поворке поред споменика Кнезу Михајлу. „Импозантна слика, сусрет наше историје“, каже текстописац.

Затим Славија, па Немањина, Слободана Пенезића Крцуна (Савска данас), Булевар Војводе Мишића, Баново брдо, Ибарска, све до Љига и Мионице. Фоторепортер Илустроване политике је овековечио и групу деце која су код Љига посматрала поворку са Мишићевим спомеником.

Свечаност поводом откривања споменика одржана је 1. децембра. Према оцени репортера Илустроване политике, на тргу у Мионици окупило се више хиљада људи.[3] Споменик је открио генерал-пуковник Стеван Мирковић, начелник генералштаба Оружаних снага СФРЈ, а у делегацији политичара био је и председник Председништва СР Србије, Петар Грачанин. У свом говору Мирковић је, поред осталог, нагласио да су Подгорина и Колубара „дуго чекале да војвода Мишић заузме своје место на овом тргу“.[4] Није рекао због чега.

---

[1] „Народни војвода“, НИН, 22. фебруар 1987.

[2] „Споменик војводи Мишићу у Мионици“, Политика 1. децембар  1987.

[3] „И ви сте Срби. Од кога бежите?!“, Илустрована политика, 6. децембар 1988.

[4] „Непобедив је народ који је одлучан да се бори за своју слободу“, Политика, 2. децембар 1988.