ФАУСТOВСКИ 


За све је крив ђаво
За смрт штo свуда вреба 
Бoлести, ратoве, глад 
За све штo се изван 
Oве кућерине дешава, он је крив. 
Спреми колац, заоштри га 
Кухињским ножем, 
Подмажи маслиновим уљем 
Да тој утвари ноћас станемо на пут. 
Сунце је претворило у таму 
Видиш ли, ни месеца нема 
Кажем ти, репати је крив!
 
Рече Фауст 
И склопи савез са њим.


ЗАПИС ИЗ СПАЧВАНСКИХ ШУМА 

Преко шума злогласне Спачве 
наилазим на просута црева војника 
уплетена и крвава 
црна од јутарње кафе.
 
Како су мала црева тих ратника! 

Ипак, већа од радника у штрајку.




ТУЂИНА 

Ко још памти клинце из улице 
што су нас напустили без поздрава?
 
Да ли и они што одлазе скупљају сузе 
у неком туђинском лавору?
 
Или је патња предодређена само за нас 
што остајемо овде 
лакоми и хроми.
 
Знам само да је небо чудно у туђини – 
видео сам то 
недалеко од Нормандије 
када сам се ослобађао 
домаћих негативних кристала. 

Док размишљам о овоме, 
на безименом скверу 
испијамо чашице 
пријатељ и ја. 
Он ми шапуће: 
„Овде је најбоље 
без рачуна, 
ко разуме и ко уме 
да битише изван ума“.


ЕЛПЕНОР 


„То није био мој рат“ 
узвикнуо је Елпенор 
пренувши се из сна 
док је падао низ степенице 
и љутито махао. 

Био је наш 
али не и за нас. 
Брате мој лепи, 
сви би сад да побегну, 
од капија Троје; 
није добро бити 
на неизвесним страницама 
историје 
јер тако кажу вране 
из Киркине палате.
 
Не одричи се Одисеја. 
Одрицање је бунцање, 
а бунцање превртање, 
колико год да боле 
сломљена ребра 
и врат заспали.


ВЕЛИКА ДЕЛА 

Никада нисам сматрао
Да сам рођен за велика дела 
Уосталом, и Хитлер је сматрао да је рођен 
Да промени свет.
 
Као дечак себе сам увек видео на чамцу 
На обали сиротињске Сицилије 
Или негде у Мексику 
На нетакнутој плажи Зихуатанеја 
Са осмехом на лицу 
Поред њених фино негованих пета 
Како чистим тек уловљене рибе 
Од крљушти, шкрга и црева.
 
Онда је дошла олуја 
Ту, где сам рођен 
Увукла се под нокте 
Носимо је као бродови морске болести. 

И ево, ја од тада пишем. 
Мало пишем 
Мало цепам хартију 
Па у наступима беса 
Све то згужвам и спалим.
 
Песме су моје крезаве бештије 
Са ломаче утекле вештице 
На плажама Венере.



КЉУЧЕВИ 


Мој пријатељ из детињства 
Који живи на обали Костарике
 
Позива да му дођем у госте 
На неколико недеља
 
Каже: Oткада су срушене близнакиње 
Никада толико јефтиних летова 

(Чека ме барска столица 
И флаша чилеанског вина LasMulas).
 
Само пожури, пожури! 
Каже ми он
 
Близу је рецесија, а онда 
Морамо све испочетка
 
Хоћу, хоћу! 
Одговарам ја 

Само да пронађем 
Кључеве од кавеза.