БОСНА ПОСЛЕ САРАЈЕВСКОГ АТЕНТАТА. О ХИСТЕРИЈИ И РЕПРЕСИЈИ (Ања Николић)

Једну од највидљивијих непосредних реакција на Сарајевски атентат представљале су антисрпске демонстрације у Босни и Херцеговини. Коста Херман, сива еминенција културног живота Босне и Херцеговине,  је по сазнању да се атентат догодио, узвикнуо да стотине вешала не би платила драгоцене главе које су изгубљене.[1] Тиме је у једном повику изрекао жељу и намере највиших кругова Монархије. У Загребу су антисрпски протести одржани већ на Видовдан. Дан по атентату организоване су демонстрације и на територији Босне и Херцеговине. Било је јасно да се напади координишу из центра империје.[2] У градској већници у Сарајеву осмишљен је проглас којим се захтевало од сарајевског грађанства да изађе на улице и иступи против учињеног.[3]

Током првих демонстрација маса се окупила око нове католичке катедрале у аустријском центру Сарајева. Војска и полиција су биле ту и организовале окупљене. Певало се у славу цара и носиле су се његове слике. Убрзо се маса раширила по сарајевским улицама, уништавајући све српско на шта се наишло.[4] На удару се нашла и резиденција српског митрополита Евгенија Летице, који је, иначе, био склон сарадњи с властима. Уједно је и страдала школа познате добротворке мис Ирби, али и хотел Европа који је био у власништву Глигорија Јефтановића.[5] Демонстрације су се прошириле и на друге босанскохерцеговачке градове и такође су биле координисане између управе и локалних првака.[6] Тек у понеким местима су оваква дешавања спречавана. То је углавном била заслуга локалног становништва, које је стало на пут масама које су рушиле све пред собом.

После физичког угрожавања српских живота и имовине, Монархија је кренула и у формално-правно легализовање свог односа према православном становништву. Од почетка јула уведени су преки судови, а нешто раније је уведено и ванредно стање. Паралелно је текло обрачунавање са штампом и то не само српском, већ и оном муслиманском, која је била просрпски оријентисана. Мере, и даље незваничне, нису биле уперене само против штампе. На удару се, тако, нашло и  муслиманско културно-просветно друштво Гајрет, као и истоимени лист.

У склопу формализација свих одлука из Босне и Херцеговине је у центар империје стигао захтев да се уведу ванредне мере. Недуго за овим стигао је и захтев да се распусти Сабор.[7] Војни врхови су преузели вођење политике. Сви захтеви земаљског поглавара су усвојени 2. јула 1914. године. У Босни и Херцеговини заведен је војни режим. Увођењем преких судова настављен је прогон српског становништва.

У склопу припрема за рат са Србијом, а из страха од устанка унутар Босне и Херцеговине, приступило се организовању шуцкора. Владимир Дедијер износи податак да је у ове јединице био укључен „градски и сеоски олош“, којем је дозвољено да се обрачуна са српским становништвом.[8] Процена је да су овакве трупе бројале око 11 хиљада људи.[9] Били су у потпуности под војном влашћу и Земаљска влада није имала никакву контролу над њима. Овакву „територијалну одбрану“ чинили су углавном појединци из састава друге и треће резерве. Било каква гласина о немирима доводила је до формирања ових јединица. Поред основне намере која је подразумевала контролу српског елемента унутар Босне и Херцеговине, ове јединице су штитиле све војне објекте, железницу, поштански и телеграфски саобраћај.[10]

Паралелно су основане и шуцвер формације чији је задатак био да помажу полицији. Подела оружја оваквим јединицама ишла је преко полицијских станица.[11] Предвиђено деловање ових јединица имало је елементе истребљења Срба на одређеном подручју. На пример, Поћорек је планирао да ове трупе прате покрете војске, посебно преко Дрине. Наступајући за војском, овако организоване, оне би наставиле са протеривањем српског становништва и са освојених крајева. Идеје да се измени етничка слика поднебља око Дрине су свакако старије од Поћорека, али и од Калаја. Тиме би се насилно остварила идеја коју Калај није успео да постигне. У склопу такве замисли у октобру је Земаљска влада донела одлуку да се конфискује имовина свих лица која без дозволе владе бораве у иностранству, ако су под сумњом да раде против Монархије. Породице тих људи су бивале протеране. Преко пет хиљада породица изгубило је дом на тај начин.[12]

Оскар Поћорек

Војску су пратили и шуцкори. Наиме, после продора, а потом и повлачења српске војске са територије Босне и Херцеговине шуцкори су махом извршавали смртне казне над Србима који су осуђени због помагања српској и црногорској војсци.[13] Поћорек је ове јединице сматрао „наоружаним народом“, иако у њиховом организовању није било ничега спонтаног. С обзиром на млаку реакцију муслиманског становништва на ултиматум, Поћорек је неретко користио шуцкоре против Срба баш да би у потпуности завадио две конфесионалне групе. У томе није био без подршке саборских политичара, посебно Шериф-бега Арнаутовића.

У склопу ове прве фазе империјалне политике, коју можемо сматрати обрачуном са националним покретом или сукобом са поданицима, Монархија је на свом колонијалном поседу прибегла и узимању талаца, као и интернацији и формирању логора. Заведене ванредне мере омогућиле су властима да суспендују сва права, па су тако могле несметано да спроводе истраге и да улазе у домове осумњичених. Успостављено је праћење сумњивих лица, где се као битан фактор показала много раније успостављена мрежа доушника.

Када је Аустроугарска предала Србији ултиматум, све ове мере су појачане. И пре ултиматума, од тренутка атентата, спровођена су масовна хапшења. Подаци престају да буду прецизни, али је претпоставка да је у тих месец дана ухапшено око пет хиљада Срба. Они највиђенији су после ултиматума претворени у таоце, како би се спречила и сама помисао на побуну. У ноћи по предаји ултиматума ухапшени су Јефтановић, Грђић и Њежић, којем није заборављена саборска сарадња са Петром Кочићем. У Мостару су ухапшени Атанасије Шола, Урош Круљ, Ристо Радуловић и Светозар Ћоровић. Треба нагласити да су посебно на удару били делови Босне и Херцеговине који су се наслањали на српску и црногорску границу.[14]

Системски приступ узимању талаца је био јасан од самог почетка. После хапшења политичара и културних радника на ред су дошли учитељи и свештеници. Војне власти су раније послале наредбу да се по општинама формирају спискови сумњивих.[15] Споменута мрежа доушника је одлично радила, а људи су на спискове бивали стављени из најразличитијих разлога – од напуштања места боравка до тога да су означени као сумњиви.[16]

Идеје да се измени етничка слика поднебља око Дрине су свакако старије од Поћорека, али и од Калаја.

Савременик ових догађаја, Перо Слијепчевић детаљно описује догађаје који су „обезглавили“ српску елиту. Према њему, слободе су нестале чим је извршен атентат. Највиђенији су били притворени одмах, а ултиматум је довео до тога да дође до „затварања у масама“. После затварања следиле су депортације у унутрашњост Монархије, подаље од фронта. У интернацију је послат понајвише српски свет и неки „напреднији муслимани“.[17]

На удару се посебно нашло српско свештенство. Остао је писани траг у званичном листу Bosnische post о томе како су доживљавани српски свештеници и учитељи. У фебруару 1915. године, Стјепан Саркотић који је заменио Поћорека, пише како су српски свештеници и учитељи затровали душу и дух народа.[18]

Стјепан Саркотић, гувернер Босне и Херцеговине

Месецима пре изласка овог текста, српско свештенство је хапшено, узимано за таоце и слато у интернацију. Почетак хапшења и прогона можемо видети већ током јула 1914. године.[19] Хапшења су добила толике размере, да је у одређеним парохијама уништен црквени живот. Земаљска влада је упркос таквим размерама хапшења захтевала да се настави са вођењем матичних књига, иако понегде није било лица која су могла да упишу новорођене у књиге.[20] Прва погубљења српских свештеника наступила су пре званичне објаве рата. Парох из Осјечана, Ђорђе Петровић, је мучен и убијен пошто је његов брат приступио српским комитама.[21] До краја 1914. године наставило се са систематским уништавањем српског свештенства. У атмосфери прогона ухапшен је и брат Петра Кочића, јеромонах у манастиру Моштаница. До 1918. године он ће бити у различитим логорима. Билински помиње да је у Требињу постојала „алеја вешала“.[22] Прва вешала у тој ужасној алеји постављена су испред православне цркве. Размере страдања описује и пећки митрополит Гаврило Дожић. По српском ослобођењу Фоче, он је посетио ово место. Забележио је да су аустроугарске власти ухапсиле или убиле све виђеније Србе из области које су биле ослобођене. По његовим речима, дочекале су га породице убијених, молећи га да одржи опела јер у том крају више није било свештеника који су могли то да учине.[23]

Хапшења и интернације добили су свој законски оквир крајем августа 1914. године. Тада је утврђено да је потребно да се политички сумњиви становници Босне и Херцеговине шаљу у логор Арад.[24] Први логори на европском тлу били су намењени, између осталих, и неподобним Србима. Опет је Дунавска монархија показала сличност са империјама те епохе, угледавши се на Британце који су деценију раније Буре затварали у логоре.[25] Број ухапшених брзо је превазишао обим логора успостављеног у Араду, па су власти биле приморане да оснивају нове логоре.

Ниједно место у Босни и Херцеговини насељено Србима, није избегло хапшења и интернације.[26] После продирања аустријских и бугарских трупа у Србију у јесен 1915. године био је формиран логор у Добоју.[27] Од децембра 1915. године до јула 1917. године кроз овај логор прошло је преко 45 хиљада људи. Од тог броја, готово трећину су чинили жене и деца, чији су мужеви и очеви осумњичени да су приступили српској војсци.[28] Арад, Добој и Жегар нису били једини логори. Поред ових, становништво Босне и Херцеговине интернирано је и у Коморан, Шопроњек, Кечкемет, Туроњ, као и у многе друге логоре који су никли на територији Хабзбуршке монархије. Тако су хапшења, која су обележила почетак рата, подигнута на ниво системског прогона једног народа.


Адаптирано поглавље докторске дисертације: Ања Николић, Аустроугарска Босна и Херцеговина и британски Египат : управа, политика, култура : (1908-1918) : докторска дисертација (2022)

Featured image: Sarajevo oko 1900.

Ања Николић

[1] В. Ћоровић, Црна књига патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата 1914-1918, Београд-Нови Сад 2015, 43.

[2] А. Митровић, Продор на Балкан. Србија у плановима Аустро-Угарске и Немачке 1908-1918, Београд 1981, 31.

[3] Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini, 25.

[4] Ђорђе Микић даје преглед ових првих демонстрација готово од улице до улице како су текли. Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini, 26-33.

[5] В. Ћоровић, Црна књига, 50.

[6] ABiH, ZMF 830/1914.

[7] H. Kapidžić, „Austrougarska politika u Bosni i Hercegovini i jugoslovensko pitanje za vrijeme Prvog svjetskog rata“, Bosna i Hercegovina pod austrougarskom upravom, 202.

[8] V. Dedijer, Sarajevo 1914, II, 40; Ћоровић их карактерише као „најгори олош муслиманског и католичког пролетаријата“ – В. Ћоровић, Црна књига, 64.

[9] Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini, 71.

[10] Z. Šehić, U smrt za cara i domovinu! Bosanci i Hercegovci u vojnoj organizaciji Habsburške monarhije 1878-1918, Sarajevo 2007, 86.

[11] М. Екмечић, Ратни циљеви Србије, Београд 1973, 175.

[12] П. Слијепчевић, Историјске и политичке теме, Бања Лука – Београд 2013, 23.

[13] Z. Šehić, U smrt za cara i domovinu, 86.

[14] Д. Мастиловић, Између српства и југословенства: српска елита из Босне и Херцеговине и стварање Југославије, Бања Лука 2012, 140-141.

[15] Овај „феномен“ није својствен само за поднебље Босне и Херцеговине, већ га је Монархија користила и у италијанским областима под контролом Беча – В. Мориц, „Смрт у логорима“, у: Прљави рат Хабзбурга. Истраживање о аустроугарском вођењу рата 1914-1918, ур. Х. Лајдингер, В. Мориц, К. Мозер, В. Дорник, Нови Сад – Београд 2016, 121.

[16] Д. Берић, „Народна интелигенција – свештеници и учитељи на велеиздајничким процесима у Босни и Херцеговини 1914–1918“, Зборник Матице српске за историју 35 (1987), 51-52.

[17] П. Слијепчевић, „Босна и Херцеговина у Светском Рату“, Напор Босне и Херцеговине, 222.

[18] Bosnische post, 14. februar 1915.

[19] Б. Милошевић, „Прогон православног свештенства Босанске крајине у Првом свјетском рату“, Српске студије 4 (2013), 305-306.

[20] Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini 1914–1918, 98.

[21] Б. Милошевић, Српска православна црква и свештенство у Босни и Херцеговини у Првом свјетском рату, Андрићград – Вишеград 2016, 86; Милошевић даје исцрпан опис хапшења српских свештеника по читавој територији Босне и Херцеговине – Исто, 86-99.

[22] Bosna i Hercegovina u Uspomenama Leona Bilinskog, 100. У Требињу је обешен и свештеник Видак Парежанин. Остало је забележно да су му последње речи биле упућене против Аустрије, слављењу Србије и краља Петра – Р. Парежанин, Млада Босна и Први светски рат, 178. Билински, иако не спомиње имена, пише да се трудио код цара да се Парежаниновој удовици не укида пензија – Bosna i Hercegovina u Uspomenama Leona Bilinskog, 101.Његове молбе, уколико их је било, нису помогле пошто на основу писања њеног сина Ратка знамо да је одведена у логор Жегар код Бихаћа, где се налазила и мајка Недељка Чабриновића – Р. Парежанин, Млада Босна и Први светски рат, 189-190.

[23] Р. Радић, М. Исић, Српска црква у Великом рату, Гацко – Београд 2014, 26-27; Р. Радић, Живот у временима: патријарх Гаврило (Дожић) (1881-1950), Београд 2011, 144.

[24] Опис логора у Араду даје Владимир Ћоровић у Црној књизи. Логораши су се налазили у претрпаним војним касарнама, без најосновнијих потрепштина. Храњени су једном дневно. Убрзо су почеле да се шире болести и умирање је било масовно. Иако су међу интерниранима били и свештеници, било им је забрањено да мртвима одрже опело. Ристо Радуловић, неуморни борац за српске интересе и уредник Народа умро је у овом логору 1915. године. У тузланском затвору је добио туберкулозу од које је умро у Араду – В. Ћоровић, Црна књига…, 88-92. Од октобра 1915. године су интернирани у Араду насилно одвођени на фронт да се боре у трупама Двојне монархије.

[25] М. Екемчић, Дуго кретање између клања и орања, 345.

[26] Đ. Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini, 86.

[27] О овом логору види више код: С. Терзић, „Аустроугарски логор за Србе у Добоју 1915-1917“, Глас САНУ Одељење историјских наука 16 (2012), 409-421;

[28] В. Мориц, „Смрт у логорима“, 120.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s