КАО ДА САХАРУ НАЗОВЕШ ЖИТНИЦОМ АФРИКЕ (ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ)

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста, приповедач и књижевни преводилац, рођен је у Београду 16. октобра 1968. године. Објавио је пет књига песама (Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг и Света Јелена) и књигу кратких прича и есеја Београд за упућене.
Аутор је више од 700 песама, вињета, есеја и кратких прича објављених у штампи, периодици и на интернету.
Превео је око 300 књижевних дела с француског и енглеског на српски језик, од тога више од 110 романа. Аутор је превода дела Мишела Уелбека, Џ. Р. Р. Толкина, Т. Корагесана Бојла, Фредерика Бегбедеа, Ијана Макјуана, Хилари Мантел, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани…
Добитник је угледних књижевнопреводилачких награда
Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић за област књижевности и преводног стваралаштва.

ЦРНА РОЛКА

Најтеже је било то паковање црне ролке.

Прво ју је раширио на кревету, па окренуо, опет раширио, па савијао рукаве.

Па опет, као, протресао, раширио.

Лепа црна ролка.

Онда ју је опет онако окренуо, па савио рукаве, пресавио све, пазио да буде што боље спакована. А никад баш није умео добро одећу да слаже; с кратким рукавима још ту и тамо, с дугим – слабо. И она је чак, џангризало, престала била да му приговара.

Док је паковао, растресао, ширио, паковао, тресао, ширио, гледао ролку – задржавало га је подрхтавање у слепоочницама, неки притисак на обрве и онда, да, онда тај талас који је ударио из средине груди, не одоздо, из дијафрагме или из желуца, него право из средине груди; јер из те ролке су, док је стајао над њом, не једном само, изашле њене шаке, онакве какве су некад биле, не овако уморне, и горњи део врата, и лице, увек нашминкано (та ни ђубре не би изашла да избаци а да се пре тога није нашминкала, а камоли до киоска ненашминкана да оде), смеђа коса до рамена, па те, ипак, непојмљиве, чудесне, неовдашње очи које су годинама и деценијама морали, морали, морали да коментаришу сви, и женско и мушко, и старо и младо, и сеоско и градско – али и онај аристократски кокетан, саучеснички поглед и осмејчић који је чувала само за њега.

* * *

ЕНКЛАВА

Празни дани изгледају му испуњенији него хиљаде и хиљаде дана уназад. Осећа се као – коначно – ходач који је дуго био јахач. Седло му више не жуља задњицу. И, ипак, никад не знаш куда ће коњ да те однесе. У ноге верујеш више него у копита. Човек си.

Не само што су испуњенији ови празни дани, него га подсећају на младост. Кад је слушао како још не зна шта је живот, како га живот још није излупао. Он то, срећом, својој деци никад није говорио: његову децу рано је живот излупао, и рано су научила шта је живот.

Двоструко је слободан.

Једина сврха његове организације јесте како да прикрије себе.

У енклави је и теже и лакше прикрити себе. Теже, јер си непрестано видљив. Лакше, јер људе то што на теби виде не занима.

Мимо свих брига, од којих му обрве гребу зенице, он је готово нехајан. Ради шта хоће.

Пре неко вече дохватио се с једном клинком, 23 године, дошла да посети рођаке, а има и празну кућу, остала јој кад су деда и баба умрли. Мала паметна и радознала, изговара необичне и нежне реченице, о свему. Седели дуго прво, разговарали као да су рођаци, нити се њему нешто врзмало по глави, нити је изгледало да ишта посебно може бити. Онда га она повела у ту кућу, и обула неке сандалице, беле, с ниском потпетицом, а док је улазио у њу и размештао је по кревету, неколико пута му је рекла: „Надам се да те заслужујем, надам се да те заслужујем.“

На тој изолованој територији, он поима ширину сваког квадратног метра, сваког погледа упртог у недалеку даљину.

Није истина да је тешко живети у енклави.

Тешка некоме може бити помисао да није у могућности да се креће по пространствима изван енклаве, али у самој енклави живети је, заправо, најлакше. И смрт је ту ограђена, не само живот. Никаква сила ту нема онолику моћ какву има напољу.

Живот у енклави такође је увек занимљив и никад није досадно. Ниједан житељ енклаве не зна за досаду. Постоји ту одређена доза усамљености, код свих, код свакога. Али та усамљеност личи на усамљеност појединачних цветова у букету. Она индивидуе чини препознатљивим, а и букету даје изглед и осећај заједништва.

Људи у енклави поздрављају се овлаш, као укућани, као сустанари. Нема великих изненађења, а опет нико ни о коме не зна довољно. Шта је радио ноћас? Па спавао. Шта ради сад? Па иде нешто да купи. Шта ће радити после? Па нешто.

„Ах, ово је прави живот“, размишља он религиозно. „Камо среће кад би могао да потраје заувек.“

* * *

ФЛАМИФЕР

То је онај део Канала где је вода и у пролеће толико плитка да мора да устане из чамца и загази, јер иначе гребе дно. И сад је ушао у воду, није му ни до колена, и вуче чамац, иде напред.

Канал се на том месту шири, с десне стране отвара се прекрасна ливада, с леве се уздиже чудновата стена. Ту као да је за време рата нешто експлодирало, па остале шаре, налик пећинским цртежима. Као да је неки пећински Џексон Полок радио на отвореном, размишља он док цима чамац који је запео о грање.

На тој деоници обично добија и сигнал, којег ни пре тога ни после тога сатима нема. Стиже му порука од Ани Лем: „Где си?“

Он застаје, одговара: „Да зовем?“

Јавља се она.

Објашњава јој где је, и да ће ускоро нестати сигнала.

Причају. Она уздахне.

„Понекад ми се чини да сам неправедна према теби“, каже. „Задржавам те, трошим те. Не могу ти пружити оно што ти је потребно, а чувам те за себе.“

„Дајте, Лемова, чему тај бедак?“, каже јој он разиграно док распетљава чамац.

„Није Лемова, него Лемка“, разведрила се она. „Да ми је Лем девојачко презиме, била бих Лемова, овако сам Лемка.“

„А ви сте удата?“, пита он, и смеју се, сад су већ обоје добро расположени. Причају о ваздуху, о кишама, о деци, па и о чамцу – истрошио ми се већ, вели он, изанђао је, али сад ми некако изгледа лепши него икад, крпићу га, нећу га мењати.

„Крпи га“, каже Ани, „само немој да ми те нека украде.“ Ту застане па изненада дода: „Скоро ће три месеца како се нисмо видели… Да ми ниси ти то нашао неку другу?“

„Ма јок“, одговара он. Пролази прстима кроз проређену плаву косу. Драго му је што не мора да лаже, што може да каже истину. Питала га је да ли је нашао неку другу. А није. Да га је питала да ли је тражио другу, нашао би се у неугоднијем положају. Али овако је добро. Он, ипак, осети потребу да буде што чистији, да буде налик води у Каналу, колико је то могуће:

„Тешко ти то иде код нас тигрова. Немамо ми као лавови двадесет одсто успешности у лову. Код нас ти је успешан тек сваки петнаести, па и деветнаести лов. Пре ћу, дакле, насмрт изгладнети него нешто наћи.“

Она се опет смеје. „Недостајао си ми“, каже.

„И ти мени, душо“, узвраћа он. „Улазим сад у онај мали кланац, губи се сигнал.“

„Хајде, немој да ми будеш неваљао. Пиши кад стигнеш.“

„Разумем, пуковнице Лемка!“

„Љубим те.“

„И ја тебе.“

Не улази одмах у кланац. Стоји и гледа у телефон на којем још титрају линијице. Има сигнала, још.

Извлачи чамац из плићака, седа у њега, отискује се, ту су и мали брзаци.

Тамо напред, нека два фурлонга, не више, налази се село. Кад год га угледају, деца истрчавају с фењерима, макар било и подне. Придвече су им фењери упаљени, али и усред бела дана истрчавају с њима, без пламена.

Фламифер, Пламеноносац, тако га тамо зову.

Сад, у кланцу, горко се смеје том надимку који му је наденуо прост народ, једини који човеку уме да надене прави надимак, па све и да ти се чини бесмисленим.

„Као да Сахару назовеш житницом Африке“, каже наглас, па завесла.

* * *

ГАЈБА

Тепих је био.

Његова кућа је страдала, и поред кућа Антића, и баба-Косина, стари млин, школа, Милетова продавница, па све горе до трансформатора.

Испеглали.

Он се први вратио на згариште.

Одговарала га је. „Немо‘ још, ће се наврате крвопије, немо‘!“

Стегнуо јој је леву надлактицу и отишао, без речи.

Сад се устумарао по Горњој мали.

Мртвих нема, све побегло на време.

Пролази поред своје ограде, пробивена је на неколико места. Од куће остали басамаци и трем. Личи на џиновског лава коме је неко одвалио тело, па остала само глава с гривом, део груди и предње ноге.

Не улази у авлију.

Пролази поред Антића куће, где је први пут пољубио Сузу.

Под ајатом, у старој кући.

Нема ајата, нема старе куће, само балустери разбацани, као кегле. Од нове остале изгризене циглице на темељу – крезуба жабља уста што штрче из земље.

Млин избушен, као да се неко из јероплана накрао брашна.

Косина кућа утонула у мокро тло.

Он иде, пита се – куда. Своју је кућу прошао, зашао није. Да види шта је претекло, да ли је ишта претекло. И не занима га то. Сад.

Глава не зна, али ноге знају куда.

Милетова продавница још је и најбоље прошла. Крова нема, као да га ветар одувао, али врата стоје. Замандаљена.

Затрчава се, помисли: ово сам само у филму видео.

Други, трећи пут.

Раменом пробива врата.

Зна даље где ће: Миле је гајбе увек држао у дну радње, до тезге, „мораш да посклањаш, ће здипе сељаци, багрењак ти је то, Шојка, шта ли је Бог мислио кад ги је правио?“

Гајба је полупуна, само једна флаша разбивена.

У оном кршу, тражи отварач.

Стопалом па лактом рашчишћава срчу с друге гајбе, седа на њу.
Код треће флаше замишља њено лице кад се врати у збег, а то горена, повише намастира: „Опет си пио!“

Владимир Д. Јанковић

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s