Александар Танурџић је писац и уредник у Прометеј издаваштву, као и њихове едиције Река. Аутор је два романа: Уста ми пуна вишања и Лакримаријум (Прометеј). Овде доносимо делове из романа Лакримаријум.

***

Заклопила је лаптоп. Ана осети како је обузима непознато осећање. Као да осети да се oдиже од тла, мада оловна и тешка, сва се издигну до таванице. У олуји сопствене утробе она у себи призва све нероткиње и чу их како јој се хорски обраћају:

ХОР НЕРОТКИЊА:

Сестре моје утробе суве,
приђимо, приђимо, бесу сведочимо:
Још је једна сестра тугу спознала.
Сестри су нашој усне онемеле,
нешто је напукло у њој;
напукло кô ребро човека првог,
али суво и бесплодно да зјапи остаде.
Певајмо, сестре, певајмо;
Ухо јој музиком испунимо,
Јадна си колико и ми, сестрице.
Јадна си и тужна,
у теби ни живота ни смрти нема
ни песме кишу да призовеш,
Русалко болна без кола свог,
косу пусти да расте, нека ишта из тебе изађе
а да није јецај, да нису сузе, да није бол.
Мирна лези, спокоју се надај,
Хекато међу женама,
себи име друго дај, кажи:
Лилит сам!
И путуј кроз време у телима жена других
– самих нас
што груди имамо – чеда не дојимо;
меки дланови, руке умилне – за образом плачу;
рамена имамо – ал’ оба су тужна;
главу спусти на камен – јастук ти не треба;
отврдни, напукни, до праха истрај;
прах си била – прах ћеш и остати;
тврда и пуста уз нечујни Оченаш
замисли име мужа свог, дај му какво год пожелиш
није крив он.
Сестре моје, сестре моје, сестре моје,
има ли места за једну још?
За тужну Ану?
За бес њен?
За стид њен?
Комад свиле амо дајте,
Сестрице драге, само се свилом стид покрива.

Ану уплашише сопствене мисли. Какве је то пукотине отворила у себи? Ани је јасно. Прекорева саму себе због ироније, због цинизма, па и осуде коју осећа према женама са форума, према Сестри и покаја се у трену, не због песме нероткиња, то је из ње саме изашло. Не. Ана се каје јер се плаши да све своје будуће мисли чита у непажљиво исписаним објавама; Ана удара неспретну руку јер јој се прохтело да факсом поручи чудотворно биље; Ану боле колена од поклона; Ана је гладна од поста; Ана схвата да је овим женама потребно чудо. Зато и пристају на све; зато још нису одустале. Зато и даље храбро нападају; само је још чудо остало, па нека је и дошло из биљке. Нека је. Тако је боље.

***

Судећи по броју тих наштимованих инјекција Ана ће их примати дванаест дана.
Заправо, неће их примати, она ће их забадати себи у стомак, јер на сам помен инјекције,
Арсеније је уши покрио рукама и направио толико болан израз лица да је Ани било
потпуно јасно да ће морати сама. Боље је тако. Не би имала ни времена ни живаца да га
посматра како већ ко зна који пут примиче малену иглу њеном стомаку, испушта неке
гласове и на крају згрожен одустаје.
Ана ће то учинити сама. Има нечег умирујућег у томе. У одсјају игле и начину на
који пролази кроз кожу. Звук пробијања када кожа пукне, тај тренутак бола и осећаја када
инјекција испусти свој садржај. Ана се куне да може осетити хладноћу како јој се шири
стомаком, као да је леди целу и она остаје фиксирана у времену као ледена скуплтура,
лепа, прозирна и блистава. Уметничко дело настало као грешка природе. Мислила је да је
природа непогрешива. Ана је њена ћерка, изникла из цвета босиљка, створена из пене,
сударом наелектрисаних честица изронила је из земље, Голум, удахнули су јој душу
хладни ветрови и олуја јој је у очима. Њен језик грми и усне севају; она прича о настанку у
великом праску боја и изумрлих животиња са свих пет континената. Прозирна и лака
долебдела је на свет осликавајући својим телом околно шаренило и настамбе првог
човека. Плеше вековима и, задихана, зауставља се у времену у ком је одлучено да ће
живети и бити успомена; понеће терет преткиња, срушених градова, деце у завежљајима
на леђима мајки; понеће и мајке на својој кожи, истетовираће на себи колутове и шаре
племена, играће око ватре и биће ватра – истопиће лед у себи, истопиће саму себе и
поново се родити из воде.
Осми је дан и стомак јој је плав. Одабрала је једну регију у коју забада малу иглу.
Плаветнило Аниног стомака, ремек-дело ње саме, модро дно океана у које се уливају
танки рукави попуцале коже, мртво море препуно соли. Осми је дан. Осма је игла. Осмо
затварање у собу. У себе. У свој мали свет. Само са Нином.