БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ: ПОСТАНАК И ДУША ЕТНОЛОШКОГ ФИЛМА (1)

Каква је веза између палеокина, раног српског филма и преображења?
Наизглед неповезани појмови кроз текст Божидара Зечевића удружују се у необично тројство, све у намери да се одговори на питање које теорија филма, на челу са Базеном, мукотрпно покушава да разреши читав један век: „Шта је филм“?

Божидар Зечевић (Београд, 1948) је филмолог, историчар филма, оснивач и главни уредник филмског часописа „Филмограф“. Члан је Европске филмске академије (ЕФА, Берлин). Дипломирао је драматургију на ФДУ у Београду, а специјализовао се на Универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу и Центру за мир и развој Универзитета мира Уједињених нација у Београду. Предавао је на домаћим и америчким универзитетима. Гостујући је професор на Институту за филмску анимацију у Ђилину, НР Кина. Председник је Асифе Србије и члан Извршног одбора ове светске организације за анимирани филм, као и огранка Фипресција (Међународне федерације филмских критичара) за Србију. Филмологијом антрополошко-структуралистичког усмерења бави се више од четири деценије. Објавио је више од сто студија о филму у земљи и иностранству и шест књига о филму. Добитник је бројних домаћих и међународних признања и награда. Као оснивач и директор Српског филмолошког центра руководи пројектом „Историја српског филма“.

Текст који овде преносимо настао је као део будуће књиге о историји српског филма.

Текст Постанак и душа етнолошког филма (Из: Међународни фестивал етнолошког филма, 12-16. октобар 2016, Београд, Етнографски музеј, Београд) ћемо пренети у три наставка.

I, ПАЛЕОКИНО

Божидар Зечевић

Прва изворна подврста документарног филма у његовој историји – антрополошки или етнолошки филм – потиче из праскозорја човечанства: од онога замишљеног тренутка у коме је почела да се ствара магијска представа стварности. Истовремено, наговештена је још тада главна особина доцнијег кинематографа: спасти биће путем привида (Bazen, 1967, I, 7). Идеју пећинског човека да реалност представи у покрету, то јест динамички и кинетички дочара магијску привлачност лова, налазимо још у Алтамири, Куева де лос Кабаљос и Галериа дел Робле (20 000 год. пне.). Руска археолошка школа предвођена проф. Јекатерином Девлет1 нуди са простора Евроазије богат петроглифски материјал, који је Девлетова назвала палеокино због тога што јој је веома личио на неку врсту древног филма, тачније анимиране покретне слике, којом се изражавала уобразиља пећинског човека (Дэвлет, 2004, 2008). Епохалнa открићa пећинске галерије Шове – Пон Д’Арк у француским Алпима („Сикстинска капела палеолита“ Azéma, 2011, 65) не само што су померила границе покретне слике на више од 30.000 год. пне него су дала и прве конкретне доказе о постојању перцепције покретне слике живог света и његовог представљања у кинетичкој сукцесији призора у доба палеолита. Ова открића подстакла су развој нове дисциплине која се назива преисторија филма и која добија све више присталица, као што је проф. Марк Азема, аутор неколико капиталних дела из области „кинематографске“ пећинске уметности2 (Azéma, 2009, 2010, 2011). Али свему томе претходи необично откриће археолога од пре пола столећа, на источној обали Оњешког језера, у Северној Русији.

Палеокино

Петроглифи – Демонов нос (Бесов нос)

Тамо су пронашли галерију од око 600 петроглифа , загонетних резби на равним стенама саме обале језера или испод површине воде и дошли на идеју да је „илузија ‘живих слика’, на основу које је створен кинематограф, (била) позната човеку, по свему судећи (још) пре 5000 година …. Стручњацима је дуго времена било нејасно зашто су своју ‘галерију’ древни људи изградили на најнезгоднијем месту – непосредно уз саму ивицу воде. Утолико пре, што се у непосредној близини језера налази мноштво других погодних површина. Међутим, управо у том се и крије објашњење порекла загонетне галерије. Показало се да се при појави малих таласа, и пододређеним углом осветљења цртежи почињу кретати. Очигледно, ‘анимација’ на стенама имала је ритуални карактер и приказивала је борбу добрих и злих духова“ (Политика, 10. јули 1979). У време када смо у Етнографском музеју у Београду прослављали стогодишњицу антрополошког филма у оквирима Фестивала етнолошког филма цитирали смо ову вест како је до нас дошла, не знајући још ништа о предисторији и новим резулатима са овог источника (Зечевић Б, 2004).

Показало се да су до читалаца „Политике“ у ствари допрли одјеци истраживања другог руског археолога, Јурија Саватејева3, који је седамдесетих година прошлог века саопштио нова сазнања о преисторијском локалитету Демонов нос (Бесов нос) у близини ушћа реке Водле у Огњешко језеро, на северу Русије, у тадашњој совјетској републици Карелији. Тамо је још половином XIX века откривено светилиште из краја четвртог и прве половине трећег миленијума пне, чија је изузетна вредност одмах постала светска чињеница, па је једна од ових стена са резбаријама доспела и у Ермитаж. После дуже паузе у којој је овај совјетски регион био затворен за јавност, Саватејев је дао нови замах истраживању, применио нова сазнања и веома оригиналне технике истраживања, у које су спадали подводна снимања и систем осветљавања огледалима у условима дневног светла, што је „стварало необичне призоре“ (Лобанова, 1995,65) па није чудо што су огњешки петроглифи почели да се – крећу.

Петроглифи – Демонов нос (Бесов нос)

„У сликама записаним на камену очитавала се жеља људи да осмисле свет који их окружује, да му се саобразе, схвате његове покретачке силе и везе и да утичу на њих“ пише Саватејев. „Резултат су биле фантастичне представе покретане неким натприродним силама којима су се људи обраћали за помоћ. Такве митолошке слике и представе, саткане од фантазије и уобразиље, помагале су људима каменог доба да се определе према окружењу и учврсте везе са својом околином. Њих је могуће назвати ‘пећинским писменима’ или ‘листовима књиге од камена’ јер су пресудно утицали на свест своје епохе“ (Савватеев, 1999, 35). У суштини, био је то један од покушаја раног човека да стварни свет преобрази у фантастични путем повезаних динамичких слика које се развијају у времену и тако оствари извесну магијску сврху, чиме је, истовремено, откривена и – душа филма.

Из ових налаза сасвим је видљиво једно од открића преисторијског и историјског ума, у коме се назиру два основна момента: остваривање илузије стварности у покрету и магијско-ритуална сврха ове илузије. Тако се, преко бројних потврда истог открића у древном Египту, Вавилону, Асиру и слојевима доцнијих, средоземних супстрата, обликовао нарочити архетип, у суштини праобразац антрополошког или етнолошког филма, каквог данас познајемо: представити покретним сликама однос између изворног човека и његових творевина. Спасти биће путем привида, како је, истражујући биће филма још у пре његовог октрића у XIX веку, у доба првог документованог човековог стваралаштва – пећинске уметности, научавао отац модерне теорије филма Андре Базен4. Као и историчар Седме уметности, Жорж Садул, Базен је сматрао да ништа није стајало на путу развоју филмске мисли још од древног доба (Bazen,I,13-14).

Кроз тај однос палеокино се испоставља као редовна и легитимна појава. Ова синтагма Девлетове саздана је по грчком узору (palaiốs – стар, древан/ kinệma – покрет, кретање, али и cinéma) означава, дакле, првобитну намеру да реални свет изрази покретom међусобно повезаних и прожимајућих слика којима се постиже нарочита илузија метафизичке нарави. Како се овим ствара један вид корелата стварности, који на њу веома личи, овде су корени извесног метафизичкогреализма: чак и најфантастичнија представа делује као опипљива збиља. Пећинско сликарство се испоставило као пројава ове представе и стоји у души кинематографа, али и сваког приказивања у најчистијем, аристотелском виду. „Магијски реализам“ ове представе протеже се кроз историју уметности до технолошке појаве филма, који се налази на очекиваном крају овог ланца. И ево главног парадокса: филм је, дакле, постојао много пре него што је био рођен.

Цела Базенова идеја о филму потиче из пећинског доба. Ту се, истовремено, крије и откриће саме природе медијума: филм постоји захваљујући јединству чулне стварности и чулне обмане, у чијој се суштини крије магијска намера. Корени антрополошког филма, сежу, дакле, до зоре човечанства, што, у крајњој линији, само потврдило технолошко рођење филма, 1895. Како још не знамо шта ће бити са филмом (тачније речено – „покретним сликама“ – да ли оне данас мењају своју природу посредством дигиталних технологија и теже нечем још неоткривеном), не може се предвидети ни његовa будућност.

Јер не заборавимо: филм још није пронађен (Bazen, истo,16).


1 Јекатерина Георгијевна Девлет, научни секретар Археолошког института Руске академије наука, професор Московског државног универзитета и национални кооринатор Међународног научног комитета за преисторијску уметност, аутор је преко две стотине научних радова и девет књига међу којима нарочито место заузима монографија Митови у камену: пећинска уметност Русије (важнији радови у попису извора). У оквиру Номадског филмског фестивала (Кочующий северны кинофестивалъ) у Баренцбургу конципирала је 2008. прву велику изложбу под називом „Палеокино. Знаци на стенама северних мора“ (Палеокино. Знаки скал северных морей).

2 Марк Азема је аутор капиталног дела Преисторија филма и других научних радова (важнији радови у попису извора) је водећи археолог истраживач у Француској, аутор двотомне студије Пећинска уметност у акцији и Преисториа филма и редитељ филмова о пећинској уметности.

3 Јуриј Александрович Саватејев, главни научни сарадник Института за језик, књижевност и историју Руске академије наука, водећи истраживач археолошких локалитета на Оњешком језеру и Белом мору и аутор пет књига о овим налазиштима (важнији радови у попису извора).

4 Андре Базен је биће филма тражио и нашао у прастарој човековој тежњи да „од труљења сачува време“ : „Тако се у религиозном пореклу вајарства открива његова првобитна намена: спасти биће путем привида…Филм је идеалистички феномен. Представа коју су људи замислили постојала је у целости у њиховом мозгу, као на Платоновом небу…То је мит интгралног реализма, поновног стварања света по узору на стварност“ (Bazen, I,16).

Selo puno naroda, naučnika i umjetnika

„Selo moga djetinjstva zvaše se Majske Poljane – tako se nazvah Poljanski“, piše 1921. Branislav Micić, glumac, crtač, slikar i pjesnik, poznatiji kao Branko Ve Poljanski, pokretač Zenita. Micić je samo jedan od čuvenih stanovnika stradalog sela, među kojima su bili znameniti matematičari Đuro i Svetozar Kurepa, partizanski komandant Stanko Bjelajac, kipar Simeon Roksandić i drugi

Nakon Bečkog rata (1683-1699.) i mira u Srijemskim Karlovcima 1699., utvrđena je nova austrijsko-turska granica i formirana Banska krajina. Upravo na taj ispražnjeni prostor između Kupe i Une, austrijske vlasti počinju naseljavati katoličko stanovništvo s posjeda zagrebačkog biskupa i kaptola, i pravoslavno stanovništvo iz Bosne, koje 1703. naseljava na područje današnje Gline i Majskih Poljana. Tako je u najgrubljim crtama dovršena etnička slika Banske krajine početkom 18. vijeka.

U vojnom pogledu, Majske Poljane pripadale su glinskoj kapetaniji, koja je nakon 1745. prerasla u Prvu bansku pukovniju. U povijesnim izvorima iz 1750., spominje se Božo Rebrača iz Majskih Poljana, kao jedan od 28 krajiških knezova koji je imao i čin kapetana. Objavljeni „Popis sviju mjesta, sela i zaselaka i u Karlovačkom đeneralatu i u Baniji, gdje su sve pravoslavni Srblji naseljeni, zajedno sa brojem kuća, po zvaničnom popisu od god. 1768.“, govori da su u Majskim Poljanama popisane 72 kuće. Nedugo zatim, zavedene su matice 1777. godine. Premda ovo razdoblje oskudijeva detaljnijim podacima o crkvenom i vjerskom životu, objavljeni dokumenti iz povijesti Vojne krajine otkrivaju da je 1793. sveštenik filijalne crkve Hristovog Vaskrsenja u Majskim Poljanama bio Vilić Grigorije.

Prema popisu Gornjokarlovačke eparhije iz 1800., Majske Poljane broje 110 kuća i 1.038 duša. Narednih godina Vojna krajina dolazi pod francusku upravu (1809 -1813.). Unatoč teškim stradanjima Prve banske pukovnije u sastavu francuske Velike armije za vrijeme Napoleonovog pohoda na Rusiju 1812., stanovništvo Majskih Poljana pokazuje znakove demografskog oporavka i prema podacima iz 1822. broji 561 stanovnika. Danas znamo da je za vrijeme glinskog paroha Emanuila Price (1827 – 1838.), stara drvena parohijska crkva u Glini prodana za 100 forinti i premještena u Majske Poljane, kako on piše u pismu episkopu Lukijanu Mušickom od 6. travnja i 29. prosinca 1832.

Ostaci uništene parohijske crkve Vaskresenja Hristova iz 1833. (foto Milan Radanović)

Prema prvom općem popisu stanovništva Habsburške monarhije iz 1857., Majske Poljane imaju 746 stanovnika. Pa ipak, ne treba zaboraviti da je uoči razvojačenja Vojne krajine 1871., gotovo 85 posto krajiškog stanovništva bilo nepismeno. Daljnja prekretnica u životu pravoslavnih vjernika bila je 1883., kada je zavedeno parohijsko zvanje i osnovana parohija Majske Poljane. „Šematizam Srpske pravoslavne dijaceze Gornjokarlovačke 1883.“, navodi da parohija ima 239 kuća i 1.736 duša. Također se navodi da je „crkva parohialna hrama Voskresenija Hristovog sagrađena g. 1833.“ i da je „parohije administrator Petar Letica“. Važne podatke također otkriva članak „Majske poljane u Baniji – Preobraženski zbor“, objavljen u zagrebačkom listu Srbobran od 30. kolovoza 1893. U opširnom članku, između ostalog, piše: „Na Preobraženje skupio se silan Srbin u Majske Poljane kod Gline da se pomoli dragome Bogu za spas duše svoje, za napredak svega svoga i srpskoga. I on je saslušao svetu liturđiju, koju je prekidala jeka zvona i pucanj prangija, okrijepio se bogougodnim mislima, pa je iza podne igrao srpsko kolo, pjevao srpsku pjesmu i slušao udaranje srpskih tamburica. (…) No još nešto moramo napomenuti. Na ovom zboru bilo je vrlo mnogo katoličke braće. Neka im je stoga hvala i priznanje, a držimo da im pravoslavni Srbi neće ostati dužni, jer ‘svaka tica svome jatu, al bez brata teško bratu'“, piše Srbobran.

Odličan uvid u društveni život Majskih Poljana tog vremena također pruža vrijedno djelo „Srpska pravoslavna mitropolija karlovačka po podacima od 1905. godine“. Prema tamo navedenim podacima, selo Majske Poljane sa selima Brnjeuška, Roviška, Majski i Glinski Trtnik ima 345 srpskih domova. Bračnih pari ima 657, a Srba pravoslavne vjere 3.113. Postoji crkva posvećena Hristovu Vaskresenju. Sveštenik je Petar Letica, rođen u Jezeru 1849. Završio bogosloviju u Plaškom, rukopoložen u Karlovcu. Letica služi 34 godine, od toga 33 u Majskim Poljanama. Govori srpski, njemački i talijanski. Oženjen, ima jedno dijete. U selu također postoji komunalna škola, 1 zdanje, sazidano 1897., sa dvoje učitelja.

U djelu „Srpska pravoslavna mitropolija karlovačka po podacima od 1905. godine“, stoji da Majske Poljane s Brnjeuškom, Roviškom, Majskim i Glinskim Trtnikom imaju 345 domova. „Bračnih pari ima 657, a Srba pravoslavne vjere 3.113“

Početkom dvadesetog stoljeća pažnju šire javnosti privukao je Simeon Roksandić, rođen 1874. u Majskim Poljanama. Bio je zagrebački đak i akademski kipar (otac Gavrilo mu je tada rekao: „Sine, od ovoga nećeš nikada biti sit.“). Pa ipak, Roksandić je postao jedan od osnivača modernog srpskog kiparstva, čija je najpoznatija skulptura „Ribar“, nastala u Münchenu i Rimu 1906., kasnije odlivena pa postavljena u Zagrebu na Jezuitskom trgu i u Beogradu na Kalemegdanu.

„Dne 8. ovog mjeseca zadesio je Petrinju, kao i ostalu Baniju vrlo jak potres“, javlja petrinjski Banovac od 9. listopada 1909. „U 11 sati prije podne začula se je tutnjava sa užasnom trešnjom, koja je mogla trajati kakvih 5-10 sekunda. Na zato kratko vrijeme je malo ostalo kuća, koje nijesu bile oštećene. (…) U Glini je također bio jak potres“, piše Banovac. Slična sudbina zadesila je i Majske Poljane, gdje je crkva znatno oštećena, pa je tada obnovljena i učvršćena željeznim sponama, kaže postojeća literatura.

Slom Austrougarske monarhije i stvaranje Kraljevine SHS mještani Majskih Poljana dočekali su s velikim nadama. U ovoj dominantno seljačkoj sredini, utjecaj među Srbima ostvarivali su Demokratska stranka, kasnije samostalci Svetozara Pribićevića, a donekle i radikali. Prema prvom poslijeratnom popisu stanovništva iz 1921., Majske Poljane imale su 1121 stanovnika.

„Selo moga djetinjstva zvaše se Majske Poljane – tako se nazvah Poljanski“, piše Branislav Micić, glumac, crtač, slikar i pjesnik, poznatiji kao Branko Ve Poljanski, koji je zajedno s bratom Ljubomirom pokrenuo Zenit, „internacionalnu reviju za umetnost i kulturu“ u Zagrebu 1921. Poljanski je uređivao prvu filmsku reviju Kinofon (1921-1922.), također u Zagrebu, no nije zaboravljao ni svoj zavičaj o kojem nadahnuto piše: „Rječica koja tjecijaše posred sela moga malog, zvaše se Maja. Nije beznačajno napomenuti, da Maja na staroindijskom ima dva tako različita i tako jednostavna značenja: Maja znači iluzija i zemlja. U Maji sam kupao telo svoje i duh svoj“, piše Branko Poljanski u svom memoarskom zapisu.

Pjesnik i slikar Branislav Micić (1898 – 1947.)

„Majske Poljane grade novi most“, javlja Jedinstvo iz Petrinje od 5. listopada 1931. „Ima već desetak godina, otkako narod osjeća potrebu u okolici Gline, da se izgradi most na potoku Maji, na putu iz Gline za Majske Poljane, jer preko toga mosta kreće svijet iz mnogih okolnih sela za – Glinu. (…) Sada se gradi most zahvaljujući velikoj pažnji kraljevske banske uprave i narod to neće zaboraviti“, piše Jedinstvo. Nije nevažno spomenuti da je prema popisu stanovništva 1931., u Majskim Poljanama tada živjelo najviše stanovnika – 1.378.

„Dana 24. lipnja 1934. proslavila je Sokolska četa u Majskim Poljanama svoju 20 godišnjicu“, piše u izvještaju kotarskog načelnika u Glini upućenom kraljevskoj banskoj upravi Savske banovine u Zagrebu. „Ova proslava vrlo je dobro uspjela, a kod iste su sudjelovale i susjedne Sokolske čete, kao i Sokolsko društvo Matica Glina“, stoji u izvještaju od 4. srpnja 1934. Zatim je naredne 1935. stigla vijest iz Francuske da je Đuro Kurepa, sin Rade i Anđelije, rođen 1907. u Majskim Poljanama, obranio doktorsku disertaciju iz matematike na Sorbonni u Parizu. Također vrijedi spomenuti činjenicu da je ministar financija u vladi Milana Stojadinovića (1935 – 1939.) bio dr. Dušan Letica, pravnik i poznati financijski stručnjak. Letica je rođen 1879. u Majskim Poljanama i sin je majskopoljanskog paroha Petra Letice.

Splet povijesnih okolnosti doveo je do sloma Kraljevine Jugoslavije i stvaranja ustaške Nezavisne Države Hrvatske, koja je ideološki i politički bila dio „novog evropskog poretka“ pod dominacijom nacističke Njemačke. Izazov ustaškog terora 1941. potaknuo je otpor, a onda i oružani ustanak u kojem se posebno istaknuo predratni komunista Stanko Bjelajac iz Majskih Poljana, koji nakon pogibije Vasilja Gaćeše u travnju 1942., postaje komandant Banijskog partizanskog odreda. U rujnu 1942. postaje prvi komandant Osme banijske brigade, koja 1943. u sastavu Sedme banijske divizije učestvuje u teškim bitkama na Neretvi i Sutjesci, presudnoj bitci Narodnooslobodilačkog pokreta u kojoj je poginulo 48 Majskopoljančana. Nakon oslobođenja Gline 1944., postaje komandant Sedme banijske udarne divizije, a potom je načelnik štaba Četvrtog korpusa NOVJ, kojem se kod Ilirske Bistrice u svibnju 1945. predao 97. korpus njemačke okupatorske vojske.

Nakon oslobođenja zemlje počela je obnova Majskih Poljana u kojem se nalazilo 150 porušenih kuća, što znači isto toliko ratnih bajti. Unatoč golemoj materijalnoj šteti, „od svih sela kotara glinskog, najveću aktivnost u kulturno-prosvjetnom radu pokazuje omladina sela Majske Poljane“, piše Jedinstvo, organ narodnog fronta Banije iz Siska od 13. prosinca 1946. „Skoro svakog mjeseca omladina priređuje priredbe od kojih čist prihod daje u humane svrhe. Nedavno je dala jednu priredbu u korist pomoći postradalima u Albaniji, a 7. prosinca ponovno je dala vrlo uspjelu priredbu u korist Crvenog križa“, piše Jedinstvo.

Prema popisu stanovništva 1948., u selu živi 927 stanovnika. Te iste godine, 5. ožujka 1948. osnovan u Majskim Poljanama Pododbor Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“, piše Srpska riječ iz Zagreba od 2. travnja 1948. O brojnim aktivnostima u selu govori vijest da je „Frontovska organizacija Majskih Poljana“ izgradila novi zadružni dom, koji je u lipnju 1948. stavljen pod krov. Na njegovoj izgradnji radilo je „400 frontovaca i 50 članica AFŽ-a“, piše Srpska riječ od 13. kolovoza 1948. Naredne 1949. osnovana je Seljačka radna zadruga „Budućnost“, koja se 1952. transformirala u Opću poljoprivrednu zadrugu. No najznačajniji događaj tog vremena bio je 29. studenog 1955. za Dan Republike, kada je u središtu sela svečano otkriven spomenik na kojem je, između ostalog, pisalo: „Uspomeni svojih sinova i kćeri, boraca banijskih partizanskih odreda i brigada i žrtava fašističkog terora – podiže zahvalan narod Majskih Poljana“. Na spomen-pločama uklesana su imena 119 palih boraca i 121 žrtve fašističkog terora.

Početkom 1957. uvedena je struja i električno osvjetljenje, da bi potpuna elektrifikacija Majskih Poljana bila dovršena 1964. Tih godina dvojica Majskopoljančana bili su sveučilišni profesori matematike, i to već svjetski poznati Đuro Kurepa, koji je 1965. bio redovni profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, te njegov mlađi rođak Svetozar Kurepa, koji je 1966. postao redoviti profesor na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu.

Prof. dr. Đuro Kurepa (1907 – 1993.)

Narednih godina Majske Poljane bilježe stalni rast poljoprivredne proizvodnje, pa 1967. selo ima oko 800 teladi u kooperaciji, da bi 1968. bilo otkupljeno 126.000 litara mlijeka, piše Jedinstvo iz Siska od 30. siječnja 1969. Međutim, „jedan od problema ovog sela jesu i seoski putevi kojih ukupno ima 17 kilometara. Selo je raštrkano, ima sedam zaselaka, pa je jasno da i puteva ima mnogo. Putovi se moraju nasuti…“, piše Jedinstvo, koje upozorava i na postojanje drugih komunalnih problema koji zahtijevaju hitno rješenje, kao što je izgradnja vodovoda.

Sredinom 1970-ih u selu je aktivno Lovačko društvo „Partizan“ koje okuplja 120 članova i uređuje Lovački dom u zgradi nekadašnje škole, piše Glinski vjesnik od 10. lipnja 1980. Prema pisanju sisačkog Jedinstva od 28. lipnja 1984., Odbor za asfaltiranje ceste pri MZ Majske Poljane organizirao je mjesni samodoprinos za izgradnju 6 kilometara asfaltirane ceste u pet većih zaselaka (u Bjelajcima, Zlonogama, Jaružanima, Lončarima, Meandžijama i Bogdanićima). Važne podatke donosi zbornik „Glina i glinski kraj kroz stoljeća“ iz 1988., u kojem piše da ovo područje karakteriziraju galopirajuća depopulacija i migracijski procesi. Iz godine u godinu smanjuje se broj stanovnika, naročito mladog i radno sposobnog te se stalno povećava broj staračkog stanovništva. Smanjuje se i broj aktivnog stanovništva, tako da je pojava staračkih i zapuštenih domaćinstava česta. Stoga ne iznenađuje da su prema popisu stanovništva 1981., Majske Poljane imale 658 stanovnika, a prema popisu 1991. još manje – svega 602.

U kolovozu 1995. završena je vojna akcija Oluja, koja je simbolizirala reintegraciju teritorija, ali ne i ljudi. No ona je označila i početak namjernog sprečavanja povratka Srba, koji su željeli da se vrate i nastave živjeti u Hrvatskoj. Tužna je spoznaja da su lokalne vlasti u Glini obnovu Majskih Poljana počele rušenjem spomenika palim borcima i žrtvama fašističkog terora, 18. veljače 1997. Međutim, „riješeno srpsko pitanje“ stvorilo je neriješeno hrvatsko, koje se očituje u potpuno zanemarenom selu od strane lokalnih i državnih vlasti. Tako je prema popisu stanovništva 2001., u Majskim Poljanama živjelo 325 stanovnika, a 2011. svega 196.

Nakon katastrofalnog potresa koji je 29. prosinca 2020. uništio selo i odnio pet ljudskih života, preostali žitelji Majskih Poljana danas su posljednji čuvari imena. A čuvati ime vlastitog naroda i vlastitog sela isto je što i čuvati vlastito ime. Ono na koje se odazivaš, po kojem si poznat i po kojem će se o tebi pričati.

Igor Mrkalj


Tekst preuzet sa portala Novosti

Originalni link: https://www.portalnovosti.com/selo-puno-naroda-naucnika-i-umjetnika

Featured image by stellapolarebooks.com

BOG PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA (USPON RELIGIOZNOSTI U BEOGRADU U PRVOJ POLOVINI OSAMDESETIH)

O Velikom petku i Uskrsu 1984. godine pričalo se dugo i ozbiljno. Masovne posete pravoslavnim crkvama zabrinule su tada domaću političku klasu i pokrenule lavinu istraživanja ove nove, za mnoge krajnje neprijatne, novosti. Usledio je dugi čas anatomije, na kojem su mediji i sociolozi secirali srpsko društvo tragajući za neuhvatljivim metafizičkim sastojcima, koji su tog maja poterali hiljade Beograđana, posebno mlade generacije, u porte prestoničkih crkava.

Živopisni test Rajka Đurđevića obogaćen je tek jednom fotografijom, ali i to je bilo dovoljno da čitaoci Duge steknu precizan utisak o tome šta se događalo tada i tamo, odnosno na Uskrs 1984. godine u beogradskim pravoslavnim crkvama i ispred njih.

U Đurđevićevoj reportaži govori se o hiljadama “uglavnom mladih ljudi”, koje su tada “u tišini prošle kroz beogradske crkve, pored simbola Hristovog raspeća”. Reka vernika, čitamo dalje u tekstu, slivala se niz ulicu Sedmog jula (danas Kralja Petra), prema Sabornoj crkvi. Iz Pariske i nekih sporednih ulica, ka Sabornoj crkvi kretali su se parovi, porodice, “kompaktne grupe”. Iz taksija, piše Đurđević, “ispred samog ulaza crkve izlaze četiri devojke”. One ne podsećaju na mirosnice, ali u rukama drže upaljene sveće. Blizu se parkira i jedan autobus, pun grčkih studenata. Kroz masu prolazi patrijarh German, blagosilja vernike. Slične scene odigravale su se i ispred crkve Svetog Marka, Ruske pravoslavne crkve i nekih drugih pravoslavnih hramova u Beogradu. (“Zašto mladi sve više odlaze u crkvu. Mali vernici Velikog petka”, Duga, 5-15. maj 1984)

Potvrdu Đurđevićevih opisa nalazimo i u NIN-u. U tekstu Slobodanke Ast obeležavanje Uskrsa i Velikog petka u Beogradu upoređivani su sa događajima na prepoznatljivim laičkim svetilištima srpske prestonice te godine: “Neki lucidni posmatrači zaključili su da su ove godine najposećenije tačke na beogradskoj mapi bile stadion Crvene zvezde, Centar Sava u kome mesecima Dženifer Bilz izvodi Flešdens, Saborna crkva na Veliki petak uoči Uskrsa i Trg Marksa i Engelsa 25. maja, za vreme velike rok-fešte.” Publika je bila jedna te ista – mladi. “Sve se, naravno, uklapa u gradsku ikonografiju”, konstatuje novinarka NIN-a, a zatim pita: “Ali otkud toliko mladih u Sabornoj crkvi na Veliki petak?” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)

Znatno kompleksnija pitanja postavio je u svojoj reportaži Rajko Đurđević: “U poslednje tri godine zapažena je sve veća posećenost mladih crkvama, posebno u vreme Božića i Uskrsa. Bilo je reči o toj temi i na omladinskim sastancima, tribinama, skupovima. Odgonet je ostao daleko od zagonetki zašto mladi dolaze u crkvu. Da li mladi danas češće odlaze u crkvu od svojih dedova? U slici večerašnje posete, tvrde neki, ima i predznakova snobovskog iskazivanja (…) Odakle povraćaj metafizici? Da li mladost jednu nevericu zamenjuje drugom? (…) Kriza smisla, kriza autoriteta starijih, kriza racionaliteta. Zašto staza traganja vodi prema crkvi?”

Đurđević, zatim, reč prepušta samim akterima. Tanja, učenica usmerenog obrazivanja, postala je vernica u 17. godini: “Učim mikrobiologiju, i što više čitam, sve više verujem u Boga. (…) Kažu, mi smo postali od kišne gliste, ili od arheopteriksa, neke odvratne i dlakave ptičurine. Ima kandže i hrani se leptirima. Tako kaže nastavnica, a ne zna da objasni da li je tada zaista bilo leptira.” Tanja je iz ateističke porodice, roditelji lekari. Iznenadili se njenom odlukom da se krsti.

Branka, studentkinja sociologije, govori o nemogućnosti “sirovog ateističkog koncepta prevladavanja religije.” Pet devojaka između 17 i 20 godina sedi na trotoaru ispred Saborne crkve. Sve ćerke vojnih lica. Jedna od njih – Đurđeviću: “Nemoj da pišeš nista. Obesiće otac i mene i novinu. Tata je vojno lice i nema smisla za tako nešto.” Druga kaže “da bi lik Boga nacrtala u liku deteta, još neiskvarenog životom.”

Diktafon zatim preuzimaju stariji. Ratko Božović (sociolog): “Bekstvo mladih u misticizam, u inat, posledica je neostvarenog u realitetu. (…) Pazite, potreba da se menja svet svojih očeva je stara stvar. Dedovi su sad prihvatljiviji od očeva. Očevi su u velikoj blizini, ali nisu ponudili realizaciju ideala.” Za psihijatra Jovana Strikovića u pitanju su “mali protesti protiv svega u svetu”, a u tome je video i reakciju na kampanje vlasti protiv religije i verskih zajednica: “Mi smo u našem društvu naglo prekinuli sa teizmom, to je greška. Sećanje se buni!”. Otuda, konstatovao je Striković u razgovoru sa Rajkom Đurđevićem, i vraćanje omladine arhetipskoj praksi. (“Zašto mladi sve više odlaze u crkvu. Mali vernici Velikog petka”, Duga, 5-15. maj 1984)

„Sistem nekih vrednosti je destruiran i
to nije teško dokazati. Kriza smisla,
kriza autoriteta starijih, kriza
racionaliteta. Zašto staza traganja
vodi prema crkvi?“
(Duga, maj 1984)

Marta 1984. godine o istoj temi glasno je u razgovoru sa Slavenkom Drakulić za NIN razmišljao i sociolog religije iz Zadra, Ivan Maštruko. On je porast religioznosti među mladima pripisao tada ekstenzivnoj društvenoj krizi i svojevrsnoj pobuni mladih generacija. Prema njegovoj hipotezi, deo mladih je tada u Hristu video “Če Gevaru svog doba”, pri čemu je religija dobijala funkciju “kontrakulture”, ali i “antisocijalizma”, koji je proizilazio iz nezaposlenosti i “besperspektivnosti”. (“Politizacija religije”, NIN, 11. mart 1984)

Isti beogradski nedeljnik je jula 1984. godine preneo i delove velikog istraživanja religioznosti mladih, koje su sproveli beogradski Centar za politikološka istraživanja i javno mnenje i Institut društvenih nauka. Prema ovom ispitivanju 9 procenata mladih je odgovorilo da veruje u Boga, 65% da ne veruje, 15% je bilo neodlučno, dok 11% nije želelo da se izjasni. Podaci o određenim religijskim praksama signalizirali su, međutim, intenzivnije koketiranje mladih sa religijom, u odnosu na raniju deceniju. Te 1984. godine 57% ispitanih je odgovorilo da nikada ne ide u crkvu, dok je desetak godina pre toga identičan odgovor dalo čak 88 procenata anketiranih. Oni koji su anketarima otkrili da posećuju crkve naveli su čitav spektar pobuda: radi “molitve i učešća u obredima” (10%), “traženja utehe” (6%), želje da “nađu prijatelje” (4%), “želje da čuju sveštenika” (5%), iz “estetskih razloga” (privlačnost sakralnih prostora, muzike), ali i iz inata i prkosa (3%). U tekstu NIN-a se spekulisalo i o uticaju harizmatičnih sveštenika na opredeljenje mladih, pri čemu su se posebno apostrofirale “oratorske sposobnosti” Amfilohija Radovića, o čijoj smo popularnosti početkom osamdesetih već pisali (ovde). Na pitanje, da li biste se u slučaju nevolje za pomoć obratili svešteniku potvrdno je odgovorilo čak 43% ispitanika, dok je 36% dalo negativan odgovor. Beogradski nedeljnik je čitaocima sugerisao i da su mnogi mladi Beograđani te 1984. godine crkvu tek otkrivali. Oni, pisao je Dragan Jovanović, to i nisu krili: “Raspitivali su se kako se krsti, koliko dana se za Uskrs posti, šta je iza ikonostasa…” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)

„Kažu, mi smo postali od kišne gliste,
ili od arheopteriksa, neke odvratne
i dlakave ptičurine. Ima kandže i
hrani se leptirima. Tako kaže
nastavnica, a ne zna da objasni
da li je tada zaista bilo leptira.“

Kao poseban faktor koji je mlade odvlačio u crkve navedena je i sama aktivnost SPC, koja je znatno bolje, u poređenju sa birokratizovanim državnim i partijskim aparatom, znala da se obrati mladoj populaciji: “Sveštenici organizuju dopunsku nastavu, zbrinjavaju mlade nezbrinute, pružaju ruku zaostaloj deci i hendikepiranima, onima od kojih gotovo svi – od mesnih zajednica pa nadalje – dižu ruke. Dok se nadležni i zainteresovani u Beogradu mesecima svađaju oko lokacije za stacionar namenjen lečenju narkomana, crkva uzima mlade narkomane pod ruku i vodi ih u svoj dom.” (“Mladi i religija. Ujed anđela”, NIN, 29. jul 1984)

Septembra 1984. godine Stevan Nikšić je za NIN razgovarao sa sociologom Sergejem Flereom, koji je, poput svog kolege Maštruka, ondašnji uspon religioznosti pripisao krizi, koja je, po njemu, zaustavila trend “sekularizacije i ateizacije” društva. Primetio je, međutim, i da je buđenje religioznosti u Beogradu, snažnije nego u drugim srpskim gradovima, poput Novog Sada ili Niša. To je obrazložio tezom da je u velikim centrima sila konformizma slabija, te da su u njima društveni konflikti izraženiji nego u manjim sredinama. (“Bog 1984. u Beogradu”, NIN, 9. septembar 1984)

Izvesnu potvrdu ovih saznanja iz 1984. godine (atipičnost beogradske urbane religioznosti), nalazimo i u knjizi istoričara Miloša Timotijevića, objavljenoj više od dve decenije kasnije. Ispitujući verske sentimente u čačanskom kraju, Timotijević je zaključio da je učešće u verskim ritualima sredinom osamdesetih godina bilo značajno intenzivnije u seoskim sredinama, nego u samom Čačku. Osim toga, u Čačku je, zaključuje Timotijević, religioznost bila snažnija među nižim socijalnim stratumima. (Miloš Timotijević, Vek sumnje. Religioznost u čačanskom kraju 1886-2008, Čačak 2009, str. 192)

Slični su bili i rezultati istraživanja niškog sociologa Dragoljuba Đorđevića, koji je krajem leta 1984. godine u Dugi konstatovao da prosečan vernik tog kraja, za razliku od beogradskog slučaja, nije bio ni mlad, ni urban. Foto-robot religiozne osobe niškog regiona nije živeo u gradu, bavio se poljoprivredom, imao preko 55 godina, bio ženskog pola (domaćica), slabog materijalnog statusa, bez školske spreme i politički pasivan. (“Slavu slavi, crkvu obilazi”, Duga, 25. avgust-6. septembar 1984)

Mikrofon je dat i “protivničkoj strani” – samoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Istina, “pod kontrolisanim uslovima”, budući da je za mišljenje pitan prota Mihailo Smiljanić, predsednik Udruženja sveštenika Srbije i funkcioner Republičke konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda. Uspon religioznosti Smiljanić je krajem 1986. godine u razgovoru sa Vanjom Bulićem video kao bežanje od stvarnosti, odnosno od nevolja “u koje smo upali”. Okretanje mladih religiji i crkvi on je obrazložio delovanjem više faktora – pobožnosti, ali i inata i pomodarstva. Konstatovao je snažan porast interesovanja za studije teologije. Brucoši teologije dolazili su, isticao je prota Smiljanić, iz radničkog, službeničkog i seljačkog miljea. Bilo je i “drastičnijih” primera: “Poznavao sam sekretara partijske organizacije, koji je želeo da njegov sin studira tehniku. Posle mesec dana dete je pobeglo u manastir Dečane. Nikakve veze pre toga nije imao sa teologijom, a sada je jedan od mojih najboljih studenata.”

Sve više mladih želelo je da se krsti, što je Smiljanić pripisivao i uticaju novog konteksta: “Nedavno je bila jedna devojčica, kćerka prosvetnih radnika. Kaže da su većina drugarica u razredu krštene, pa neće da bude crna ovca.” (“Petokraka na slavskom kolaču”, Duga, 27. decembar 1986-9. januar 1987)

Savremenici su, kako vidimo, nepogrešivo opažali velike promene u društvenoj orijentaciji svojih potomaka osamdesetih godina. Ipak, o krajnjim dometima ovih kretanja moglo je samo da se spekuliše. Već pomenuti Sergej Flere, ocenio je u intervjuu za NIN, da se radilo “o previranju u društvenoj svesti, za koje ne možemo sa izvesnošću reći, kakav će mu biti ishod, ali je izvesno da će krizne pojave ostaviti dugotrajne posledice na pogled na svet mladih generacija.” (“Bog 1984. u Beogradu”, NIN, 9. septembar 1984)

Ova neprecizna konstatacija u osnovi je bila tačna. Posledice su bile dugotrajne. Događao se tektonski prelom i počinjala je nova epoha. Revolucionarnim generacijama nije preostalo ništa drugo, nego da sa užasom, ili bar nemo, posmatraju kako se svet njihovih idejnih i teorijskih paradigmi nepovratno ruši.

Petar Dragišić

ЕЗОТЕРИЧНИ ОКВИРИ ЛУЧЕ МИКРОКОЗМА – ПИШЕ НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ

Аглајин гост

Езотерични оквири Луче Микрокозма представља део ширег поглавља из књиге Подземни ток. Езотерично и окултно у српској књижевности, аутора Немање Радуловића, у издању Службеног гласника (2009). У издвојеном поглављу аутор је истражио идеје преегзистенције душа и Адама, њихову побуну у преегзистентном стању, слику душе као искре, пропаст пређашњих светова („првих небеса“), однос светова светла и таме, као и специфичну представу Божијег стварања у Његошевом делу Луча Микрокозма, али и контекст из којег је Његош такве идеје могао усвојити. Текст је приређен уз ауторову сагласност, а шира изворна основа и списак литературе се могу детаљније погледати у књизи.

Немања Радуловић (1978, Београд) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као ванредни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: „Слика света у српским народним бајкама“ (2009), „Подземни ток“ (2009), „Слике, формуле, једноставни облици“ (2015), „Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000“ (2020). Уредио два зборника: „Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe“ (2018), „Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe“ (заједно са K.M. Hess) (2019).

ЕЗОТЕРИЧНИ ОКВИРИ
ЛУЧЕ МИКРОКОЗМА

Кључне теме Луче микрокозма, које су водиле истраживаче ка тражењу извора и прављењу паралела, позивају да се Његошев спев посматра у оквирима духвних кретања свог доба. Мада се понегде у компаративним истраживањима Његоша одбија сличност идеја и тражи само сличност слика, видећемо да су „идеје“ тако повезане са сликама да раздвајање није могуће спровести. Не улазећи у питање директнијих извора (о чему је већ писано), нити у књижевну интерпретацију, покушаћемо да сместимо спев у миље за који нам се чини да је
најприкладнији. Наводи из текстова тог доба су представљени као илустрација за дух миљеа и раширеност тема, не као Његошеви непосредни извори.

Сима Милутиновић Сарајлија


Теме спева које се најчешће истичу у овим књижевноисторијским истраживањима јесу преегзистенција духа и Адамa, њихова побуна у преегзистентном стању слика душе као
искре, пропаст пређашњих светова („првих небеса“), однос светова светла и таме (нарочито слика тамног царства), као и специфична представа Божијег стварања. Поменуте теме су присутне у езотеричним учењима тог доба. Нешто прецизније временско одређење њиховог ширења је друга половина 18. и почетак 19. века, а настављају се у различитим видовима и у доба када Луча настаје.

Оквири из наслова овог рада долазе од тада раширених покрета хришћанско-теозофских, езотеричних, масонских и розенкројцерских. Њихов утицај на културу и књижевност с
краја 18. и почетка 19. века није био мали и изгледа да је то контекстуални кључ за боље разумевање спева.


* * *


Друга половина 18. века није само доба Волтера и Дидроа, и просвећеност није само она енциклопедиста, него и мистичног илуминатства. У 18. веку у Европи, нарочито у Француској, Немачкој, Русији и Скандинавији, јавља се цео низ езотеричних и окултних покрета и учења, супротстављених просветитељству. Мартинес де Пасквали и његов ученик Луј-Клод де Сен-Мартен, Франц фон Бадер, Јохан Хајнрих Јунг-Штилинг, Карл фон Екартсхаузен, Николај Новиков, Иван Лопухин, Лафатер, Сведенборг, најпознатија су имена, уз славне шарлатане попут Каљостра. Док неки делују у уским круговима, многи су широко популарни и читани аутори; ово нарочито важи за Јунг-Штилинга и Екартсхаузена (који је превођен и код нас, али не као езотеричар, него као драмски писац). Највећи део тих покрета може се заједно назвати „хришћански езотеризам“ или „хришћанска теозофија“; називају се и „илуминатима“, али их не треба мешати са рационалистичким и револуционарним баварским илуминатима (као што и теозофију овде треба узети у смислу западне традиције, не у смислу
знатно каснијег теозофизма Блавацке). Хришћански теозофи црпу из старијих учења, а њихове идеје настављају се и у првој половини 19. века, нарочито у књижевности. Из мноштва идеја издвојићемо оне које имају подударности са Његошевим спевом. То су преегзистенција, замисао душе као искре и пређашњи светови, уништени пре стварања нашег. Идеја Преезисенције несумњиво је једна од основних у Лучи и уједно једна од основних идеја које чине овај спев хетеродоксним и удљеним од теологије Цркве и књижевних дела заснованих на хришћанској традицији, какав је Милтонов еп.

Указивано је на то да је Његош ову идеју могао упознати преко платонизма, преко помињања Оригена у црквеним зборницима, преко описа индијске религије у једном путопису. Овакво
истраживање лектирe, иначе сасвим оправдано, може бити допуњено истраживањем контекста, духа епохе, оквира. Прегледом езотеричних учења тог периода видећемо да је учење о преегзистенцији у њима веома присутно. Не само из античких аутора у руским и француским преводима, него и из струјања своје епохе могао је Његош да се упозна с некима од тема које ће за његов спев бити кључне. При томе не треба заборавити да езотерично не значи одмах и скривено и тешко доступно. Многе од тих идеја, мада су по својој суштини езотеричне, биле су у интелектуалним круговима раширене и познате, преношене
не само усменим путем на састанцима затворених кружока, него и кроз штампане књиге; многе су у антирационалистичким кругвима биле и помодне, те се чак говори и о „езотеризму салона“ (Февр) или о езотеризму као о салонској игри.

Виктор Иго


У покретима које ћемо разматрати помиње се преегзистенција Адама и људских душа, као и у Лучи. Идеје о преегзистенцији нарочито су биле раширене у мартинизму. На почетку овог покрета стоји необична и још увек недовољно позната личност Мартинеса де Пасквалија, који је деловао у Лиону у другој половини 18. века. Пасквали је учење саопштавао посвећеницима свог тајног друштва Изабраних коена универзума, а објашњено је и у спису Трактат о реинтерацији бића, који је кружио у рукопису све до половине 19. века (1866. су штампани одломци у студији А. Франка, цео трактат 1899). По доктрини Мартинеса де Пасквалија, након побуне духовних бића као тамница за њих је створен материјални универзум. Адам, чисти дух, еманиран од Бога, одређен је да буде њихов тамничар. Пали духови касније успевају да га заведу и Адам пада у „тамницу материје“, што значи и да
постаје телесан. Казна за њега и његово потомство је живот у кругу материје. Наравно, овде има неких разлика у односу на Његоша, али је битна сама идеја преегзистентног Адама и материјалног света као тамнице за побуњене духове.

Пасквалијев познатији и утицајнији ученик Л. К. де Сен-Мартен у својим књигама је ширио мартинезистичко учење (касније спојено са Бемеовим системом), али не тако отворено. Историје књижевности и филозофије слажу се око значаја утицаја „непознатог филозофа“ на духове предромантизма и романтизма. Из његових учења издвојићемо сажето само
оно што је важно за нашу тему Код Сен-Мартена веома често се јавља слика душе пале
из трансцендентног света у тело, њене казне и патње у телу, свету и твари, као и помињање дубине носталгије за својом правом домовином. Након пада човек постаје затвореник у
овом свету природа је тамница за човека, материја гроб духа, земља место изгнанства и окајавања. Тек након пада је човек постао материјалан. Пошто је човек тако заробљен у елементима, земља није никакав центар небеских кретања него затвор.

Душа је изгубила контакт са својом првобитном атмосфером, заборавила праву отаџбину. Јавио се духовни сан – дух заједно са целом природом тоне у сомнамбулни сан мрачног и успаваног света. То дејство сна универзума је као дејство Лете.

Мартинизам се ширио у масонским круговима. Овде на првом месту треба поменути систем Жан-Батиста Вилермоза, „Витезови доброчинитељи Светог града“. Инициран у друштво
коена, Вилермоз је хтео да Пасквалијеву доктрину интегрише са већ постојећом масонеријом у Француској. Стварањем свог система је успео; мартинистичке доктрине су саопштаване на
вишим степенима. Након великог масонског конгреса у Вилхелмсбаду 1782, на ком је мистично крило масонерије надвладало рационалистичко, његов систем се (у склопу Исправљеног шкотског обреда) шири по Европи, а нарочитог успеха је имао у Русији. Али, напоменимо још једном да је у Русији, као и у целој Европи, мартинизам имао популарности и ван слободнозидарског друштва, првенствено кроз Сен-Мартенове књиге. (Као занимљивост и сведочанство о раширености говори податак да је Сава Текелија имао у библиотеци две књиге „непознатог филозофа“: Des erreus et de lа vérité и Le tablеau nаturel).

Пасквалијеве идеје су лако препознатљиве на високим степенима Вилермозовог система: кључна тема је пад првобитног човека у материју. Он и његово потомство су за казну затворени у тела. Космос је створен као затвор за палог човека и за пале анђеле. Човек као краљ универзума заробљен је у мрачном боравишту. Али, он ипак чува слику своје прве величине јер је интелигенцијом (уп. мисао код Његоша) први од бића. Човекова казна се, по мартинизму може описати овако: „Као што је душа прачовека затворена у унверзалној материји, тако је душа појединачног човека затворена у материјалном телу. Мартинизам је оживљен – или боље рећи оживљаван – крајем 19. века, у време окутног препорода. Постоји и данас у низу мартинистичких ложа и редова, који се позивају на различите филијације.

Како је изгледало схватање мартинизма у 18. веку ван затворених кругова најбоље сведочи један запис драматичара Себастијана Мерсијеа: човек је кажњен материјалним телом због
својих ранијих грешака, али у њему остаје божанска зрака која га подсећа на првобитну величину. Овај кратак опис не само да дочарава популаран приказ компликованих теозофских теорија, него као да представља и кратак опис Његошевог спева.


Теме сличне овима разрађују се и код других илумината тог доба. Још почетком 18. столећа истакнути масон витез Мајкл Ремзи у свом роману Кирова путовања (1728), који је током
века доживео 26 што нових издања, што превода, и утицао на формирање масонске идеологије, идентичност различитих старих религија види управо у преегзистенцији душа. Кроз уста Зороастра, грчких и хебрејских мудраца у роману се даје иста доктрина: преступ преегзистентних духова, њихов пад и казна – испаштање у земаљским, смртним телима.
Швајцарац Дитоа-Мамбрини назива преегзистентног човека-Бога једним од Елохима (овде та реч значи „Идеја“). Пад трећине анђела је довео до стварања небеса, нечистих пред
Богом. Падајући, духови су помешали небеско и земаљско и створили тако огроман космички хаос. Од тих рушевина Бог ствара земљу за човека. Човек носи у себи божанску ватру. Тело је негативно оцењено, материја је најудаљенија од истинског бића, отпадак првобитног бића. Овде налазимо и друге идеје познате из Луче: унутрашњу светлост и остатке хаоса, рушевине, из којих Бог ствара. Пријатељица Сен-Мартена, војвоткиња од Бурбона, важна личност у осамнаестовековној езотерији по свом друштвеном утицају такође верује у преегзистенцију душа, као и Антоан Пернети, алхемичар и вођа једне секте.
Католички теозоф Франц фон Бадер такође говори о Луциферу затвореном за казну на овој земљи и о Адаму као тамничару. На трагу кабале разликује два Адама: један је Елохим, без људског тела, други је земаљско тело оживљено божанским дахом.

У Петербуршким вечерима Жозефа де Местра, један од саговорника, у разговору о илуминатима, као „погрешну позицију наводи управо идеју о преегзистенцији душа, која треба да објасни првородни грех. Сам Де Местр, инициран у Вилермозов систем, управо је био склон веровању у преегзистенцију платонскооригеновског типа и у кажњавање душа затварањем у тела. У првој половини 19. века Пјер-Симон Баланш, који ће постати и академик, управо преегзистентним падом објашњава човеков положај у свету – постојање на земљи је казна, последица пада, земља је пакао где душа испашта. Човекова прва казна је управо затварање у физичко тело и подређивање законима материје. Душа је накнадно потчињена телу. Било је и оних који су полемисали с том идејом: рецимо, Јунг-Штилинг јој се супротставља.


На овим примерима видели смо и да се преегзистенција Адама помиње још чешће него преегзистенција душа. Мада се поводом праоца код Његоша помињао Адам Кадмон (Слијепчевић, А. Савић-Ребац), ова идеја, веома присутна у езотеризму а пореклом из кабале, само се делимично подудара с Његошевом – представа андрогиног Адама, честа у оваквим
описима, не помиње се у спеву, а тешко би се у њега и уклопила. Док Адам Кадмон садржи људске душе у себи, Његошев Адам је војвода анђела који ће постати људи. Али, овде се
може радити и о преобликовању одређеном захтевима епског приповедања, што је јасно из сцена битке.


Последица пада у материју је и заборав. У човековом трагању за својим првобитним бићем „не ради се толико о његовом проналажењу, колико о сећању. Али, док се ово опште
место теозофије доживљава као казна, код Његоша је заборав олакшавање казне Адамовим анђелима; он чак наглашава да је Сатаниним анђелима сећање на стање пре пада остављено
да би се више мучили. Томе је сличан и сан, који се јавља у мартинизму и у Лучи. Можемо узети да су опште теме езотеричних покрета тог доба преегзистенција душа, егзил и отеловљење човека, то да је материјални свет, овај космос, створен да буде тамница
палих анђела, а да је човек божански дух осђен да се мучи у људском телу као у тамници. Ионако присутне, идеје су постале још приступачније када се почетком 19. века јављају
неомартинистичке групе, те оно што се у друштвима и одређеним масонским степенима проучавало тајно све више излази на светло дана. Са књижевноисторијске стране може се истаћи да пад и реинтеграција није „опсесивна тема“ само теозофских дискурса него и романтизма.

Оваквим контекстом уједно се може објаснити и нешто што се обично тумачило као Његошева недоследност или жеља да се спев донекле приближи канонској верзији приче о
паду. Након преегзистентне побуде Адам добија материјално тело, а потом се у стиховима 211–220 шестог певања описује сагрешење у Едену – Евино узимање плода и губљење рајског стања, тј. оно што се у Библији помиње као први и једини пад. Изгледа да је помињање еденског пада довело до контаминације мотива у спеву. Међутим, у учењима тог периода, нарочито у мартинизму, помињу се Два пада Адамова – први у неком преегзистентном стању, други потом у рајском врту, како је описан у Књизи постања. Тек након првог пада људска душа је заточена у твари, тек тада Адам постаје материјалан. Сем код Сен-Мартена идеја сукцесивних падова јавља се и код других теозофа тог доба (Дитоа-Мамбрини, Самуил Рихтер, Бадер).


Преегзистентни Адам је код Његоша анђео, дух Спекулације о „прослављеном“ телу, сачињеном од суптилне материје, какве постоје у кабали и код хришћанских илумината (Бадер, Сен-Мартен), али и у православној теологији, код Његоша нису присутне, тако да и ту одступа од традиционалне замисли Адама Кадмона. Адам као анђео исто је што и Сатана; тако су и у теозофијама и човек и анђели еманирани, не створени. Иначе, око 1750,
у теозофским учењима, највише оним заснованим на Бемеу, али не само у њима, порекло зла се тумачи првенствено кроз Луцифера. „Од 1750. мит о Луциферу шири се у свим
образованим срединама.“


И неки општи доживљај света и човека у спеву има паралела у савременим токовима идеја. Његошев доживљај космоса као затвора и људског тела као „блатне тјелесине“ може се одредити као гностички. Али, поред несумњивих паралела са старим гностичким учењима и неоманихејским покретима, може се видети да такав доживљај света у овој епохи није усамљен. Говорећи о свету, Сен-Мартен користи исти гностички имагинаријум као и Његош. Тамница, затвор, сан, окови материје, испаштање, ропство у материји, заточеништво на земљи, у телу, неки су од теозофових најчешћих израза, а пореклом су из гностицизма. Цела природа је огромна тамница, за човека баченог у „кругу илузија“, али и за звезде, елементе, светлост. Код Ивана Лопухина такође се налази слика тела као тамнице племенитијих елемената. За Јунг-Штилинга душа је прогнана у „овај тужни затвор, телесну тамницу”. По Екартсхаузену, Адам је пре пада био састављен од три четвртине светла и од једне четвртине од материје, да би се после пада однос променио. После пада нас је обавила груба материја, заточени смо у оковима од крви и меса, у пропадљивој ствари (Облак над светилиштем).

Ово нас доводи до ширег проблема континуитета гностичких слика и идеја у европској култури, нарочито у езотеричним покретима. Та тема захтева посебну обраду, тако да нека
само буде напоменуто да паралеле Његоша и богумилства могу да се сагледају у том ширем оквиру подземног настављања гностицизма. Присуство тих елемената у илуминатским учењима није спорно. Код Пасквалија је пронађена сличност са гностичким, манихејским и катарским темама, помиње се гностичко и манихејско наслеђе код Бемеа. У учењима мноштва секти и тајних друштава у Европи може се пратити преношење доктрина карактеристичних за гностицизам. Некад се ради и о свесном тражењу те традиције: рецимо, поједини масони тог доба се, у свом синкретизму поред осталих традиција позивају и на гностицизам, на Василида, на манихејство. Католички полемичари користе исте сличности.

Истакнути антимасонски аутор опат Баријел, чији се утицај и данас осећа у конспиролошкој литератури, масоне сматра настављачима манихејаца и албижана, а мартинисте следбеницима гностика Карпократа; но, и Кондорсе говори о ширењу манихејства у тајним друштвима. Такве оптужбе делом нису тачне (уосталом, питање је шта су све противници подразумевали под манихејством), али осећала се одређена сродност савремених езотеричара са древним јеретицима. У оваквим објашњењима мартинизма и других теозофских струјања посебно су важна поређења са манихејством и средњовековним неогностичким покретима. Сличност Луче с богумилством тако би дошла од Његошу савремених струјања, која се настављају на манихејску традицију. Тако се у тим струјањима, која преносе старија учења, може уочити и посредничка улога.


За илустрацију обима и трајности феномена гностицизма навешћемо само једну далеку оријенталну паралелу Лучи. И данас у Сирији и Турској постоји секта нусаирита по чијем
учењу су људи пре стварања света били светло око Бога. После побуне су пали у свет материје где су се оваплотили као људска бића. (У веровањима још увек постојеће гностичке
секте мандејаца у Ираку и Ирану које помиње и Аница Савић-Ребац, постоје такође одређене сличности с Његошевим делом – нпр. небески Адам затворен у материјалном телу).
Несумњиво гностичко порекло ове представе нас само подсећа на ширину оквира у којима можемо посматрати Лучу; али, овај рад је окренут ужим оквирима.


У тадашњим струјањима има, међутим, и полемике са манихејством, те се (донекле контрадикторно) одбацује идеја да је материја зла (нпр. код Бадера, али и Сен-Мартена, Екартсхаузена). Сен-Мартен понегде чак говори против појединачног преегзистентног греха и сматра, већ ближе догми о првородном греху да се наслеђују Адамов грех. Има и других разлика између Његоша и теозофа – рецимо, код њега Адам и Сатана падају истовремено, док се у већини илуминатских теорија задржава учење о претхођењу ђаволовог пада. По Мартинесу материјални универзум је створен за пале анђеле – исто је код Његоша, само што Његош анђеле изједначава са људским душама (без оних који су до краја остали са Сатаном и пали у ад). У овом детаљу Његош је можда ближи богумилству, али не може се искључити коришћење богумилске теологије (која је можда доживљена као део националне прошлости) за обраду општије теозофске теме о човековом паду.

Већина проучавалаца (Шмаус, И. Секулић, Слијепчевић) слаже се да је материја савечна Његошевом Богу. Мада та тема није специфично езотерична, поменимо да се и за вечност материје могу наћи примери у том периоду. Мотив божанске искре стар је и раширен. Мирон Флашар га повезује, као и А. Савић-Ребац, првенствено са мистиком позног платонизма; у средњем веку се јавља код Мајстера Екхарта, а може се и данас срести као (полу)окамењена слика. За нас је важно преношење те слике у традицији о којој говоримо – јер и идеја унутрашње светлости такође је једна од општих идеја езотеричних струјања. Присутна је у јеретичким покретима средњег века и у радикалним протестантским деноминацијама, код теозофа попут Парацелзуса, Вајгела, Бемеа, те се као наслеђе те културе пренела и у период о ком говоримо. Код Сен-Мартена се јавља у низу пасажа његових списа (Ecce homo, Le Tabloaunaturel L`Homme de désir, De l`esprit des choses, Le ministère de l`homme esprit). Након одвајања од светлосног центра (тј. након пада), у човеку је једна искра остала као водич. Чисто се искром назива управо људска мисао, као и код Његоша. Јунг-Штилинг људски дух назива божанском искром. За Екартсхазена душа, срце (Gemüth) у човеку је искра, слика Божија, краљевство небеско изгубљено падом. По Лопухину и после пада у човеку остала је искра тог божанског светла, духа Божијег који је царевао до пада.

Код оновремених масона божанска искра у људима поистовећује се са интелигецијом. У једном руском масонском рукопису стоји: човек је мрачан, али у њему је искра повезана са
извором живота, великим бићем. Масон Тургењев у једном писму објашњава: бисер о ком говори Беме је чисто божанство које је уживао Адам пре пада, искра божанствене љубави и мудрости у човеку. Изразито антипросветитељски Ред златног ружиног крста у својим алхемијски оријентисаним учењима такође говори да човек садржи искру универзалног
духа која је падом постала заробљена у материји.

Слика искре, божанске, поистовећене с једне стране са људским разумом, интелигенцијом или дубљим принципом, а с друге са божанском суштином, заправо говори да је човек
(својим вишим делом) божанске природе. И ту долазимо до још једне опште и кључне идеје за илуминате тог доба, али и за западну езотеричну (и јеретичку традицију уопште: душа
је божанског порекла, еманирана, једнака Богу. Изгледа да и Његош прихвата идеју о божанствености људске душе. Он не говори о томе експлицитно као Сарајлија (Расви самоће руи), али се може рећи да је та идеја присутна у спеву, првенствено кроз слику искре, на шта ћемо се касније вратити.


На овим примерима можемо увидети сложеност истраживања. Не оспоравајући да многе од ових замисли у историји западних идеја потичу заправо од платонизма, можемо указати на Његошу савремен контекст у ком такве идеје живе. Класични филолози – проучаваоци Његоша заправо прате идеје из Његошу савременог контекста до антике; чак се и Флашар
у истраживањима непосредних Његошевих извора дотиче методе историје идеја, коју пребацује Аници Савић-Ребац. Али са друге стране он примећује да платонизам, који је у европској књижевности „главни носилац мисли о преегзистенцији“, не мора да се јави директно, те да је платонско предање било веома значајно за токове 18. и 19. века. Ово се подудара са запажањима проучавалаца окултизма у књижевности да се у илуминатском миљеу Платон среће на сваком кораку, првенствено због преегзистенције душа и андрогиније. „Неоплатонистичке доктрине нуде такође запањујуће аналогије са овим илуминизмом.“

По Шмаусу, спој хришћанства и учења о преегзистенцији Његош је могао наћи код Оригена. За утицај Оригена у западној култури може се рећи исто што и за Платона. Опет не оспоравајући у смислу историје идеја значај Оригена, видимо да је спој постојао и у Његошу ближем времену и приступачнијим културним и књижевним изворима. Уосталом, сами
теозофи су били свесни сличности. Оригенa помиње нпр. Де Местр у Петербуршким вечерима. Ремзи се у предговору романа брани од сличности са Оригеном. Савременици систем Дитоа-Мамбринија називају „платонистичким и оригеновским“. И за Пасквалијев систем је већ примећено да учењем о стварању материјалног света као места казне подсећа на Оригена. (Уједно се Пасквали пореди са Филоном и Климентом Александријским, дакле са ауторима који се наводе у литератури као Његошеви извори.)

Оригеновске и платонистичке идеје биле су, дакле, присутне као савремена спекулација, не само као нешто што припада прошлости и историји идеја; не само културно и филозофско
наслеђе, те су замисли биле део тадашње културе, а у неким круговима и веровања.
Није сигурно да ли је Његош присталица оригеновске апокатастазе. Тумачи, који полазе са сасвим различитих позиција, попут Н. Велимировића и В. Павићевића, сматрају да је
она присутна у стиховима 11–170 последњег певања. Изгледа да ипак Његош овде говори да ће се у првобитно стање вратити само поштоваоци Божијег закона (16–17), док следбеници ђавола завршавају у паклу. Пропаст земље у огњеној стихији се помиње и у Посланици апостола Петра (2. Петр. 3, 7; 10.12), тако да се овај део може посматрати као усклађен са Новим заветом.

Чак и ако прихватимо да је апокатастаза присутна, опет ћемо увидети да се оригеновски појам може посматрати шире у контексту идеје о поновном враћању космоса и човека
у првобитни поредак. Мартинес то назива реинтеграцијом, мартинисти регенерацијом, Баланш палингенезом. Но гледајући и уже, у смислу Оригеновог спасења свих људи, па и палих анђела и Сатане, примећујемо да је и таква варијанта била раширена у хришћанској теозофији. Идеју вечних муња и вечног проклетства одбијају енглески бемеовци (Вилијем Ло, Пордиџ, Џејн Лид), тада утицајни швајцарски пастор Лафатер (данас више запамћен по физиономским тумачењима карактера), Оберлин, као и Жозеф де Местр; у круговима Цинцендорфа и пијетиста апокатастаза се шири као тајно учење. Важно место апокатастаза има у учењу теозофа Михаела Хана, које и данас има следбеника. Утицајни руски масон Катарининог доба, Николај Новиков, пред смрт полемише са новом струјом мистике – Екартсхаузеном и Јунг-Штилингом – која заступа идеју апокатастазе (у писму масону Тургењеву 1804).


Идеја Пропасти ређашњих свеова такође се може наћи у спекулацијама тог времена. То што је порекло тражено и у кабали и код Бифона није противречно као што изгледа, јер су идеје постојале у тадашњим природнонаучним теоријама, као и у езотеричним круговима. Његошева визија је више метафизичка него природнонаучна; таква концепција се боље уклапа у спев па треба указати на могуће езотеричне паралеле. Уосталом, на епоху тог доба не треба преносити став о непомирљивости науке и езотерног – интересовање за природне науке је код многих теозофа било велико, и посматрали су их као комплементарне
својим духовним спекулацијама. Присутна је тада и идеја о уништењу света ватром којој су тражени антички извори.

У неким утицајним масонским системима тог доба говори се о цикличним уништењима земље. Неки масонски катихизиси учили су да ће земља бити уништена новим потопом. У другом масонском систему веровало се у периодична уништења земље ватром, на сваких 7.000 година. По масонској легенди (која је преузета из Јудејских старина Јосифа Флавија), свет ће два пута бити уништен – једном водом (тоје библијски потоп, који се већ десио), други пут ватром, што нас опет враћа на стихове о општем пожару из последњег
певања. Код других масонских аутора се помињу светови створени пре нашег. Ова уверења, која имају одређених паралела са поезијом Његошевог учитеља Сарајлије, не могу се сасвим
применити на спев, јер је Његошева замисао шира и обухвата цео космос. Треба ипак истаћи да је и та шира представа космичких пропасти присутна у илуминатским учењима. За
Сен-Мартена, као и за Мартинеса, универзум или, прецизније, првобитни хаос од ког је свет створен, састоји се од остатака, „олупина“ претходног, бољег космоса. Код Сен-Мартена се
јавља и идеја о периодичним уништењима којима је природа подложна, као и о коначном уништењу света огњем (Le Tabloau naturel погл. 13). Стварање света из остатака претходног
света иначе се помиње још у Кампанелином Граду сунца равноправно са теоријама о настанку из хаоса и из ничега.

Видимо да се и хаос, близак теми пропасти светова и црне материје, помиње у тим предањима. Поред мартиниста, о хаосу говоре и други илуминати (Лопухин, Самуил Рихтер,
Сен-Жорж де Марсе), масони и розенкројцери. Као и код Његоша, то је често одступање од представе стварања из ничега.

Помињана учења утичу и на писце предромантизма и романтизма кроз теме преегзистенције, силаска душе у тело, пада човека и анђела на земљу. Овде посебно место заслужују паралеле са Игоом. Сличност Његошеве поезије са Игоовом долази, како је већ примећено, од истих утицаја и истих извора. Дени Сора и Савићева су претпостављали да је тај извор кабала. Али, можда би пре требало указати на теозофију периода о ком говоримо. Неки Игоови стихови такође се тичу преегзистенције. У дневнику Иго говори да човек испашта грех који је починио у претходном свету, а који је заборавио. Иста тема се јавља у „Контемплацијама“:

Ce corps qui, crée par ta faute premiêre,
Ayan
t rejeté Dieu, résiste à lalumière
(„Ce que dit la bouche d’ombre“)


* * *


Avant d‘être sur cette terre
Il sens que jadis j‘ai plané;
J‘etais l`archangesolitaire,
Et mon mahleur c‘est d‘être nè:
(„A celle qui est voilee“)


Управо се оваква места код Игоа објашњавају утицајем тадашњих теозофа, у првом реду Баланша.

Откривање паралелних светова: Афричкa књижевност у Југославији

Текст представља прилагођени одељак из дисертације београдског историчара Немање Радоњића (Институт за новију историју Србије). У њему је испитана веза између политичког контекста (југословенска политика несврстаности) и присуства афричке књижевности у југословенској култури. Немања (1989, Kрушевац) завршио је основне и мастер студије историје на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је на теми Слика Африке у Југославији (1945-1991).

У лето 1935. у Шибеник, приобални град на економској и друштвеној периферији краљевине Југославије, вратио се са докторских студија лингвистике у Паризу локални момак, Петар Губерина. Са собом је, као госта на летњем распусту, повео једног колегу, пријатеља, који је био више него необичан посетилац, и више него нова појава у Шибенику, Југославији. У питању је био Еме Сезер (Aimé Césaire), сиромашни црни студент са Мартиника, острва на Карибима, француске колоније. Путеви ове двојице интелектуалаца укрстили су се у једној студентској мензи у Паризу, а њихово пријатељство је продубило међусобно разумевање положаја  припадника потлачених народа у културном, географском, економском и политичком смислу. Приликом једног од њихових излета на локалној плажи Мартинска, Сезер, даровити песник, загледан у Јадран, носталгичан за својим домом, и повезујући пејзаж али и назив имена Мартинска са својим родним Мартиником,  почеће да саставља једну од најчувенијих песама  покрета црнаштва : Cahier d’un retour au pays natal (Дневник повратка у домовину). У следећим годинама ова песма доживеће неколико издања, инспирисаће бројне ауторе широм Црног Атлантика (Black Atlantic), од Кариба у Америци до Златне Обале у Африци. Међу издањима најчувеније ће бити оно из 1956, у руху чувеног париског црначког издавачаPrésence Africaine, a писац предговора француског издања и преводилац српскохрватског издања биће управо Петар Губерина, тада већ југословенски академик.


Eме Сезер и Петар Губерина у Паризу 1934/1935

Читавих четрдесет година после догађаја на обали Јадрана, средином седамдесетих, један Југословен стајао је на афричкој обали Атлантика. У питању је био песник и амбасадор Југославије у Сенегалу Ацо Шопов. Инспирисан својим боравком у овој динамичној западноафричкој земљи, чији је председник Леополд Седар Сенгор био наследник Сезера на трону првог песника покрета црнаштва, Шопов ће написати збирку песама коју ће назвати Песна на црната жена. Критичар Политике, Милан Ђурчинов, посебно ће истаћи песму која се нашла у овој збирци, под називом Загледан у океан. Ђурчинов је писао да је Шопов успешно заобишао „прост егзотизам“ и „вулгарни еротизам“ и са истанчаним сензибилитетом за Другог писао о Африци. Што је још важније, радило се о практично јединој југословенској песми која је тематизовала афричко ропство и трансатлантску трговину робљем.  По завршетку мандата, 1975,  у потезу који је синтетизовао југословенску јавну дипломатију и постојеће личне везе у књижевном свету, амбасадор Шопов позвао је председника Сенгора да  посети Југославију и том приликом прими највишу песничку награду на манифестацији Струшке вечери поезије; награду коју су тих година добили и Десанка Максимовић те Пабло Неруда. Ове две деконтекстуализоване слике странаца на туђој обали који географску и имлицитно културну удаљеност преброђују песничким сентиментом чине само мајушни део изненађујуће динамичне и живе размене између афричке и југословенске књижевности, нарочито у хладноратовском свету.

            Дуго су о Африци писали други, те се за право знање о континенту трагало у европским библиотекама, а за „аутентични“ доживљај континента читали су се пустоловни романи који су често контрастирали европске јунаке и афричку сценографију. Европско образовање помогло је афричким ауторима да се пробију са колонијалне периферије. Будући председник Анголе Агостињо Нето (Agostinho Neto) био је члан интелектуалног кружока у Лисабону, где је студирао, а будући председник Танзаније Џулијус Њерере (Julius Nyerere) био је успешни преводилац Шекспира. Нешто пре Другог светског рата стекли су се услови да сазри нова генерација афричких писаца те су се искристализовале форме које ће постати доминантне у афричкој књижевности и шире гледано, уметности писања. То су биле најпре поезија и реторика, затим драма и позоришни комад, а уз то и роман. Афричка књижевност друге половине двадесетог века одражавала је највећим делом оно искуство које ће касније бити прозвано постколонијалним, те је често за своје теме имала империјално освајање, ослобођење, колонијализам,  радничке, герилске, затворске, приче из гета (ghetto), слама (slum) и бидонвила (bidonville), приче жена, избеглица и потлачених, приче појединаца и група које су долазиле са различитих маргина.

Несумњиво, у Југославију је афричка књижевност најпре долазила у њеним метрополским преводима, али је још пре тога слика Африке долазила из европске књижевности. Педесете године означиће прелом у коме ће се директном везом са Африком, чему је погодовала изузетан феномен формирања нових веза између Југославије и Африке који се данас највише препознаје у активности Покрета несврстаних земаља, почети промена рецепције афричке књижевности у Југославији и тиме слике Африке у овој европској земљи. Социјалистички интернационализам, активна мирољубива коегзистенција, доследни антиколонијализам и антирасизам, као и стварање несврстане политичке, економске али и културне мреже омогућили су циркулисање посве другачијих слика и изградњу солидарности народа Југославије са народима Африке, Азије и Латинске Америке, као и упознавање њихових традиционалних и националних култура.

            Добар пример за опстајуће слике Африке у Југославији у домену књижевности, а базиране на колонијалним обрасцима представља појава првог послератног превода Тарзана Едгара Рајса Бароуза (Edgar Rice Burroughs) 1952. На југословенске савременике овај роман, који је већ и пре Другог светског рата био трансмедијски феноменен доступан и у виду стрипа и на филмском платну, оставио је jaк утисак јер је представљао прву могућност да се у дечијој машти формира слика Африке. Била је то Африка непроходне џунгле, горила, и хибридних, измишљених врста животиња, жртвених олтара, „добрих“ и „лоших“ белаца; сва из сенки викторијанске маште. Сличан утисак остављало је класично дело епохе империјализма Срце таме, Џозефа Конрада (Joseph Conrad), написано почетком 20. века, а  чији се српскохрватски превод појавио 1957. Међутим, већ 1952. појавила се и прва збирка афричке прозе у Југославији, у чијем предговору је преводилац Мирко Паут, поменуо и име Ричарда Рајта (Richard Wright), афроамеричког писца и активисте, што показује веома рани утицај панафричке и постколонијалне мисли на југословенске културне раднике. Истовремено, аутентични афрички роман схваћен је као једна достојна форма за превод у Југославији. Тако је средином педесетих преведен анти-апартхејд роман Плачи вољена земљо Јужноафриканца Алана Патона (Alan Paton), а такође и роман Нигеријца Амоса Тутуоле (Amos Tutuola) Пијач палмина вина, чији је утицај на вредновање афричке књижевности уопште био огроман. Дакле, паралелно са световима најмрачније Африке из Тарзана и Срца Таме, појављује се и свет политички ангажованог романа, односно савремене Африке у броби против колонијализма и расизма. Африку из викторијанске маште, смењује Африка савремене стварности.

            Преводи афричке књижевности потом су објављивани широм југословенске државе, одржавајући константну линију комуникације између југословенске и афричке књижевности. Taко је, на пример, роман Камара Леја (Kamara Laye) L’enfant noir, преведен само три године по оригиналу 1956. као Црно дете, а његовој опстајућој популарности код југословенске публике сведочи и то да је касније преведен и на словеначки односно македонски (1962 Црното момче, 1980, Черни отрок). Преводило се са енглеског, француског, арапског, португалског, а преводи су настајали у просеку десетак година од оригинала. Познатија дела врло често су објављивана код удружених издавача, односно најпознатијих издавачких кућа у Љубљани, Загребу, Сарајеву, Скопљу, Београду и објављивана су у великим тиражима.  Југословенски књижевни преводиоци, па чак и неколицина обласних специјалиста за поље Африке били су на прамцу упознавања афричког Другог. Aфриканисти који су изашли из школе др Петра Губерине, попут др Бисерке Цвјетичанин, која је докторирала на теми Роман и афричка збиља, или др Наде Швоб-Ђокић, која је докторирала на теми Развој у афричкој књижевности, били су кључни актери ове сарадње јер су својим зналачким предговорима, поговорима, и уређивањем давали афричком роману потребан књижевно-историјски оквир.

            Овај културни феномен донео је потпуну маргинализацију изванафричких, западноевропских романа који су често са собом носили сенку колонијализма и старих образаца кроз које се гледао читав континент. Ради илустрације износимо чињеницу да је роман Moja Aфрика (Out of Africa), Данкиње Карен Бликсен (Karen Blixen) из 1937., преведен у Југославији тек пошто је истоимени филм из 1985. овенчан Оскарима и досегао широку популарност у Југославији, нарочито после премијере у Загребу којој је присуствовао режисер, Сидни Полак. Међутим, како филм, тако и роман дочекан је у Југославији и критичким тоном. То не треба да чуди, јер је југословенска публика некoлико година пре тога, управо у Загребу, „разграбила“ роман Османa Sembena (Ousmane Sembène), сенегалског филмског пионира, који је загребачка Стварност продавала под оригиналним именом на Волоф језику Banty mam Yall,  а који је нудио посве другачију визију континента.  Поред тога, специфично за Југославију, будући да је била социјалистичка држава са јаким политичким везама на глобалном Југу, а истовремено имала специфичан систем „цензуре без цензуре“, видимо да су активно превођени и романи који су оштро критиковали нову афричку пост-колонијалну политичку елиту као клептократску, крволочну и опортунистичку, а са којом је југословенска политичка елита уско сарађивала. Тако је у два издања објављен чувени роман Кенијца Нгуги Ва Тионг’o (Ngũgĩ wa Thiong’o) Blood Petals из 1977 (Крвави цветни листи, Крваве латице 1980).

            Поред романа, у Југославији је високо вреднована афричка поезија. У складу са постулатима тога времена и сарадњом преко мреже Покрета несврстаних земаља  давано је на значају националним књижевностима. Тако су издате књиге попут Савремена јужноафричка поезија, Савремена поезија Кеније, Танзаније, Уганде, Савремена поезија Сенегала итд. Поговоре и предговоре овим збиркама писали су како поменути обласни специјалисти тако и афрички песници, па се често у тим текстовима наглашавала сличност која је тражена у међународној солидарности са потлаченима, или пак у области менталитета и песничког сентимента. Неке од тада преведених песама, попут јужноафричке анти-апартхејд поезије, ушле су и у наставни програм књижевности у средњим школама, где ће се задржати и после распада Југославије.

 Најпревођенији афрички песник у Југославији био је Сенгор, па његове песме, или његов утицај, можемо наћи и у цитатима политичара, путописаца, песника и прозних писаца. Заинтересовани Југословени могли су да пронађу Сенгорове песме у специјализованим часописима као што су била Поља, а од 1963-1981 и у посебним збиркама или преводима које су издавали Напријед, Младо покољење, Нова Македонија, Рад, Багдала, Инситут за земље у развоју. Када се вратио из Дакра у Југославију 1975, Шопов је приредио једну збирку Сенгорове поезије (Поезија, Скопје: Нова Македонија, 1975) те је у предговору парафразирао чувени текст Жан Пол Сартра из његовог увода у афричку поезију (Црни Орфеј), рекавши да је Сенгор „Хомер, Данте и Вергилије Африке.“

Издања „Багдале“ из Библиотеке несврстаних

У периоду хладног рата и деколонизације, који се умногоме временски преклапао, са првим афричким државама које су се ослобађале европске контроле од Либије (1951) све до Намибије (1990) афрички писци били су веома политички ангажовани. Нарочито је период педесетих и шездесетих, период интензивне антиколонијалне борбе али и теоријског обликовања афричке интелигенције, донео плодне писце и велике радове о националној, економској и културној еманципацији. Како „англофони критичари објективне колонијалне стварности“ како их је називао постколонијални теоретичар Роберт Јанг, тако и „франкофони критичари субјективне колонијалне стварности“ формирали су карактеристичан израз, израз који је у Југославији спремно дочекан, израз чија је основа било противљење експлоатацији, а на који су јако утицали марксизам и идеје афричке дијаспоре у Америци. Трактати, есеји и студије највећих афричких идеолога нису толико превођене колико су читани у оригиналу, од стране едуковане и заинтересоване југословенске публике коју су чинили политичари, људи из сфере културе, филозофи, политиколози, писци, путници и преводиоци.

Узмимо случај Франца Фанона (Franz Fanon), joш једног рођеног Мартиниканца, свршеног клиничког психијатра из француских школа, натурализованог Алжирца, филозофа опште, афричке револуције. Његове идеје о штетној мимикрији потлачених, односно потреби колонизованих да се револуционарним насиљем психолошки прочисте и ослободе не само физичке, већ и менталне колонизације, нису свуда једнако добро прихватане. Државе Источног блока почеле су преферирати везе са формираним марксистичко-лењинистичким антиколонијалним борцима и скупинама које су обећавале једну јаснију друштвену револуцију, а истовремено нису биле опасне за државни социјализам. У Југославији Фанонове идеје налазимо у циркулацији већ средином педесетих. Здравко Печар и Веда Загорац, помни посматрачи, помагачи и хроничари алжирске револуције сусретали су се са њим у Тунису, тада бази алжирских бораца. Одатле, Фанонове идеје полако су продирале у Југославију да би се најпре појавио превод на словеначки његове књиге Les Damnes de la Terre као Упор преклетих, да би се 1973. појавио у класичном издању које је приредила Вера Вратуша Ђунић под називом Презрени на свијету. Пар година касније Вера Вратуша, која је и докторирала на теми филозофије револуције Фанона, приредиће веће одломке из Фанонових других утицајних дела Социологија револуције, За афричку револуцију и Црно тело, беле маске. Ипак, упућени Југословени цитирају Фанона на француском и осамдесетих, што показује колико су оригинална Фанонова дела остала утицајна на већ формирану културну елиту током тих тридесет година.

Идеје оружане револуције морала је пратити револуција у књижевности, као природан део националне и културне еманципације. Управо ту симбиозу истицао је Амилкар Кабрал (Amilcar Cabral), вођа покрета за ослобођење Гвинеје Бисао. Овај, неколико пута тајни гост Југославије, којом приликом се сусретао са руководиоцима и где му је обећавана и пружана помоћ у оружју, опреми, лековима, добио је и „глас“ преко превода његовог трактата Култура и национално ослобођење објављеном 1978. у новосадском месечнику Поља. Ипак, Југославија је изабрала једну другу личност да преко ње изгради култ антиколонијалног борца, песника и ратника, који ће представити Африканца као човека способног и за револуционарну борбу и за стварање високе уметности. У питању је, наравно, др Агостињо Нето, вођа анголског покрета за ослобођење МПЛА. Нето је у Југославији био више пута, будући да је његов покрет у једном тренутку био највећи реципијент војне помоћи Југославије у Африци, али се посебно истиче његов боравак из 1968. Тада је анголски вођа био гост председника Тита, што му је давало политички легитимитет; Социјалистичког савеза радног народа Југославије преко кога је добијао помоћ; а потом је на Октобарским сусретима у Београду промовисао српскохрватски превод своје књиге песама Очију без суза.Овакви боравци афричких писаца у Југославији нису били реткост и изузетак већ правило.

Југословени су такође путовали и путовањима одржавали јаке и понекад личне везе са афричким писцима. Тако је Петар Губерина са поносом истицао да је био једини представник социјалистичких земаља на чувеном Првом конгресу Црних уметника и писаца, а који је одржан на Сорбони у Паризу 19-22. септембра 1956. Овај монументални догађај у афричкој културној историји био је кључна тачка афричког повезивања и почетак једне афричке културне ренесансе,а Губерина се тада нашао раме уз раме са великанима афричке мисли попут В.Е.Б. Ду Бојса, Ричарда Рајта, Франца Фанона, Ленгстона Хјуза, и свог старог пријатеља Еме Сезера. Порука коју је Губерина упутио конгресу, забележена у записнику овог скупа, истовремено је лична али одражава став југословенске културне јавности, будући да је Губерина био представник Савеза књижевника Југославије:

„Морална порука љубави свих раса и свих земаља у којима већ вековима живите сједињује се са вашом естетском поруком и чини с њом једну посебну заједницу у којој живот црних маса распршених по свету као и ваших уметничких дела говоре исти језик: језик афричке традиције и њеног цветања у посебним условима вашег рада и вашег живота усред пустоши која постаје припитомљена у вашим рукама.

Европа 20. века, као и остале земље са свих континената које су пропатиле као и ваше током своје прошлости – уз њих и моја земља која се увек налазила на страни оних који пате – цене вашу поруку и разумеју је.

Читав свет који иде ка ослобођењу и борби против угњетавања не може подржати ропство држава,људских душа. Црни писци и уметници окупљени на конгресу, нека моја порука служи за ширење ваше поруке.“

Чак и када је три године касније поново био југословенски представник на Другом конгресу Црних писаца и песника, одржаном у Риму од 26.3. до 1.4.1959, Губерина је истицао првенство Југословена у препознавању потребе за солидарношћу са афричким писцима, првенство у односу на „беле“ и „блоковске“ земље. Губерини се највише у сећање урезао тренутак када је Франц Фанон, тада већ тешко болестан од леукемије, успео на бину и позвао афричке писце да ступе у револуционарну борбу против колонијализма.

Да ови потези нису били само драз личног афинитета индивидуалаца или само борба за статус у високо-компетитивном хладноратовском свету несврстане, социјалистичке Југославије, говоре и касније посете афричких књижевника Југославији. Књиге оба лаурета Нобелове награде за књижевност у периоду до 1991, а који су били Африканци, и то Нигеријца Воле Сојенке (Wole Soyinka) Тумачи I-II; и Египћанина Нагиба Махфуза (Naguib Mahfouz): Mирамар, Сокакот Мидак, Сага о бедницима преведене су у Југославији. Сојенка је у Југославији боравио два пута, једном посетивши Пулу и Загреб, а други пут као гост београдског Сајма књига и издавачке куће Багдала из Крушевца, која је од седамдесетих издавала поезију народа Африке, Азије и Латинске Америке у едицији Библиотека несврстаних. Сајам књига је 1979. посетио и чувени нигеријски писац Чинуа Ачебе (Chinua Achebe), а након тога је одржао и запажено предавање о афричкој књижевности на Београдском универзитету. Стога, појава афричког писца је де-егзотизована и њима је призната самосвојоност и једнакост у књижевном смислу, те није могуће говорити о патернализму или културној суперматији у случају Југославије и Африке.

Jугословенска интелигенција афричку књижевност прихватала је на линији прихватања других култура по Леу Штросу (Leo Stross) “oнако како је она саму себе схватала“. У Југославији се под афричком књижевношћу подразумевала црначка књижевност у земљама испод Сахаре, без Етиопије. Ово није било чисто географско одређење, наиме, преводиоци и експерти за књижевност прихватали су ову поделу коју је сама афричка интелигенција наметала, поделу на црнаштво  и арабизам. Постојале су, заиста одређене разлике и у стилу, па чувени историчар Албер Хурани у својој Историји арапских народа, тврди да су савремени арапски писци фаворизовали роман и кратку причу. Др Бисерка Цвјетичанин објаснила је ову поделу уз употребу различитих термина имагинарне географије који су тих године циркулисали Југославијом:

„Афричка књижевност обухваћа књижевно стваралаштво у Африци јужно од Сахаре у тзв. Црној Африци. Арапски свијет Африке повијесно и цивилизацијски припада исламским култрама Блиског и Средњег истока.“

            У том смислу су се и профилисали преводиоци и приређивачи па су црначку књижевност преводили и приређивали Бисерка Цјетичанин, Нада Швоб Ђокић, Даша Шашић, Момчило и Ана Селић, док су арапску књижевност преводили оријенталисти попут Рада Божовића и Дарка Танасковића.  Сви они учинили су да се у социјалистичкој, несврстаној Југославији чују афрички гласови (African voices) који су директно, без посредовања Париза, Лондона, Лисабона, говорили о себи и својим животима и афричкој стварности. Тиме су и помогли да дође до темељније деколонизације знања и до својеврсног „социјалистичког постколонијализма“, феномена о коме је у случају Пољске писао Адам Кола, компаративиста из Торуна.

            Период 1950-1991 јесте био врхунац контаката између простора који су насељавали Јужни Словени и простора Африке. Подупрети јаким политичким везама преко Покрета несврстаних земаља коме су до краја хладног рата припадале све афричке земље, а где је Југославија имала битну улогу, писци и преводиоци Африке и Југославије створили су специфичне културне мостове. Ти мостови били су тако важни да су прилично помогли у претварању слике Африке из далеког, дивљег и заосталог места, на који се „гледало из угла егзотике и фолклора“ у слику једног континента динамичних, вибрантних и разноликих националних култура, способних за културну продукцију која завређује пажњу и високо поштовање. У југословенском приступу афричкој књижевности, стога, нестало је егзотизације „Црне Африке“ и оријентализације „Арапске Африке“, а у њеној анализи појавиле су се прве назнаке постколонијалне теорије дискурса.

            Овај закључак можемо додатно потврдити ако погледамо ситуацију на пост-југословенском простору последњих 30 година. После распада Југославије, нестале су и велике издавачке куће, нестало је подршке за издавачке подухвате који су још једном оцењени као „егзотични“ или „непрофитабилни“. Међутим, са успоном проблематике положаја Балкана као пост-социјалистичког, али и и полу-периферног на прагу политичког признања у Европској унија, и са све чешћом појавом питања економског,културног али и политичког колонијализма или полу-колонијализма којем су подређене балканске земље, јавило се обновљено интересовање за афричке ауторе из периода пост-колонијализма.

Немања Радоњић

            Управо у годинама када су се појавила питања односа западноевропских држава према онима на истоку континента, када су мигранти из блискоисточних и афричких земаља почели да прелазе медитеранску и балканску границу и поново пропитују успешност и досег деколонизације у самим европским државама, мање издавачке куће у Београду и Новом Саду и другим градовима почеле су наново да издају афричке ауторе.

            Taко је Фанонове Црна тела, беле маске,  издао 2015. Меditerran publishing из Новог Сада, док је Презрене на свету  2017. издао Факултет за медије и комуникације из Београда који је пре тога 2015. издао Сезерову Расправа о колонијализму. Такође, мала издавачка кућа Darma books, 2019/2020. објавила је неке старе преводе (Тиого, Крваве латице) и нове (Ачебе, Свет који нестаје, Жене у рату).

            Време социјалистичке, несврстане Југославије можемо посматрати као својеврстан изузетак у културним контактима Африке и простора који насељавају јужнословенски народи. Никада пре није било толико доступно прочитати афричке романе, поезију, политичке трактате, и никада они нису били тако зналачки обрађени и приређени као у тих четрдесет година. Радило се о међусобном откривању, паралелних светова културе који су се, као што је то и правило, тим контактима неизмерно и трајно обогатили.

Немања Радоњић

SOCIJALISTIČKA JUGOSLAVIJA I NJENA POLITIČKA EMIGRACIJA – PUNO PUCNJAVE I LOGIČAN KRAJ

Brojne organizacije političkih emigranata iz Jugoslavije su predstavljale izvor neprestanih potresa inače nestabilnog jugoslovenskog sistema. U ovom neobjavljenom ratu koji se vodio u Jugoslaviji, ali i izvan nje, stradalo se na obe strane, a pobedio je onaj koji se u ovom svetskom ratu Jugoslavije sa samom sobom kretao u susret događajima.

Prvi dan leta 1972. godine počeo je sasvim redovno. Šef jugoslovenske države odmarao se na Brionima, kapetan vojne policije Miloš Popović započeo je svakodnevne aktivnosti negde u Bosni, dok je vozač “Autoprevoza” iz Dravograda, Franc Nabernik, bio u svom kamionu, na putu Maribor-Dravograd. U ovu svakodnevicu nije se uklapalo jedino kretanje 19 uniformisanih ljudi koji su se tog prepodneva oprezno približavali austrijsko-jugoslovenskoj granici, a zatim u podne 21. juna kod graničnog kamena XIV/52 i ušli na teritoriju Jugoslavije. Prvo iskustvo sa ovom grupom imao je upravo već pomenuti Nabernik, kojeg je grupa gerilaca otela narednog dana oko 22 časa. Njegovim vozilom grupa “Feniks” je nastavila put prema Bosni, tačnije ka Bugojnu. Tako je, potpuno neprimećeno, 19 diverzanata Hrvatskog revolucionarnog bratstva (HRB), tada najradikalnije organizacije hrvatskih političkih emigranata, upalo na teritoriju centralne jugoslovenske republike.

Jugoslovenska policija (Služba javne bezbednosti) i komisija Komande graničnih jedinica JNA su već 21. juna konstatovali ilegalni prelazak austrijsko-jugoslovenske granice. Stvari su postale jasne tek tri dana kasnije, kada je Nabernik, kojeg je grupa prethodno oslobodila, preko svog preduzeća o celom slučaju obavestio stanicu milicije u Dravogradu. Već sledećeg dana Služba državne bezbednosti SR Bosne i Hercegovine utvrdila je prisustvo ove grupe, posle čega je pokrenuta masovna i dramatična potera u kojoj je učestvovalo oko 3000 pripadnika vojne policije, teritorijalne odbrane i rezervnog sastava milicije. Već prvi vatreni kontakt jugoslovenskih bezbednosnih snaga i diverzanata HRB-a pokazao je svu složenost situacije. Nedaleko od Prozora grupa “Feniks” je napala jednu četu vojne policije, pa su pale i prve žrtve ovog čudnog rata. U borbi je, naime poginuo komandir čete, kapetan Miloš Popović, dok su dva vojnika bila ranjena. Stradao je i jedan HRB-ovac. Potera se nastavila, a agonija jugoslovenskih bezbednosnih institucija potrajala je još oko četiri nedelje, kada je grupa konačno likvidirana. Od 19 ubačenih gerilaca ubijeno je njih 15, dok su preostala četvorica procesuirana pred vojnim sudom u Sarajevu (trojica osuđena na smrt, jedan na 20 godina zatvora). Na strani jugoslovenskih snaga žrtava je bilo tek nešto manje – 13.

Deo naoružanja grupe Feniks

Iako su hrvatske emigrantske organizacije i ranijih godina izvršile više ozbiljnih operacija u samoj Jugoslaviji i u inostranstvu (poput ubistava službenika jugoslovenskog predstavništva u Bad Godesbergu Momčila Popovića, šefa konzularne kancelarije SFRJ u Štutgartu Save Milovanovića, ambasadora Rolovića u Štokholmu, bombaškog napada u bioskopu “20. oktobar”, detonacije u garderobi železničke stanice u Beogradu), akcija grupe Feniks je predstavljala daleko ozbiljniji izazov jugoslovenskim bezbednosnim službama. Otuda je Beograd bez odlaganja pokrenuo agresivnu kampanju istraživanja pozadine ove operacije i priprema za protivudar.

Podaci koji su dolazili do jugoslovenskih bezbednosnih službi ukazivali su na određenu povezanost jugoslovenskih emigrantskih grupa (Hrvata, Srba, Albanaca) sa vodećim obaveštajnim sistemima Zapada. Prema procenama Saveznog sekretarijata za inostrane poslove, Zapad nije video alternativu tadašnjem jugoslovenskom rukovodstvu, ali se primećivalo da je jugoslovenska politička emigracija bila posmatrana kao rezervna opcija u slučaju eventualnog okretanja Jugoslavije Moskvi. Potvrdu snažne zainteresovanosti SAD za održanjem neutralne pozicije SFRJ jugoslovenske vlasti su početkom sedamdesetih godina, pored ostalog, nalazile i u upozorenju jednog visokog američkog vojnog zvaničnika, da je jedan od zadataka Šeste flote SAD upravo odvraćanje Jugoslavije od moguće orijentacije u pravcu Moskve. U Beogradu se primećivalo da je NATO početkom sedamdesetih godina težište svojih strategija prebacio na južnoevropsko vojište, a nelagodu je izazvala i odluka Pentagona da upravo jednog generala jugoslovenskog porekla, Edvarda Ratkovića, imenuje za načelnika obaveštajnog organa Komande združenih snaga SAD u Evropi. Procene Beograda o vezama jugoslovenskih emigrantskih grupa i pojedinih zapadnih centara navele su visoke predstavnike jugoslovenskog režima da otvoreno protestuju kod niza zapadnih vlada. Tako je, na primer, u nedeljama posle operacije Feniks šef jugoslovenske diplomatije Mirko Tepavac u dva razgovora sa američkim državnim sekretarom Vilijemom Rodžersom oštro kritikovao, kako je isticao, tolerantan odnos američkih vlasti prema jugoslovenskoj političkoj emigraciji.

Iako su u fokusu jugoslovenskih bezbednosnih službi bile veze zapadnih centara sa jugoslovenskom političkom emigracijom, pojedine informacije ukazivale su i na pokušaje ekstremne hrvatske emigracije da uspostavi kontakte i istočno od Gvozdene zavese. Takve inicijative dolazile su i sa samih vrhova hrvatske emigracije. Određene veze sa Sovjetima, doduše, po svemu sudeći, na nižem nivou, održavao je Branko Jelić, lider Hrvatskog narodnog odbora i važna ličnost hrvatskog emigrantskog miljea, dok je Moskvi bio sklon i ustaški veteran i vođa Hrvatskog narodnog odpora, Maks Luburić. Do Beograda je stigla i informacija o pokušajima već pomenutog Hrvatskog revolucionarnog bratstva da uspostavi kontakte sa Sovjetima.

Branko Jelić

Dostupni izvori ne pokazuju da su uspostavljene ozbiljnije veze Moskve i hrvatske emigracije. Ipak, kada je početkom osamdesetih vođa Hrvatskog narodnog vijeća i zvezda u usponu egzil-Hrvata, Mate Meštrović, boravio u Bugarskoj i tamo bio priman na neuobičajeno visokom nivou, nije odbacivao mogućnost da su za takav kontroverzan potez Bugari dobili zeleno svetlo Moskve. Nade izvesnih krugova u hrvatskoj emigraciji da se uz podršku SSSR-a može stići do restauracije NDH bile su poznate i izvan obaveštajnog miljea. Krajem 1974. godine berlinski Die Welt pisao je o stavu pojedinih hrvatskih emigranata da je jugoslovenska federacija proizvod “zapadnog imperijalizma”, te da Hrvatima nezavisnost može podariti samo Moskva. U svojoj knjizi Mate Meštrović je spekulisao da Sovjeti nisu imali tako drastične namere, ali da su na taj način “nepouzdanim jugoslovenskim komunistima” diskretno sugerisali da Moskva u jugoslovenskoj trci ima još jednog konja.

Radikalizacija jugoslovenskih (hrvatskih, ali i srpskih) političkih emigranata krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina uznemiravala je jugoslovensko rukovodstvo, a ova strahovanja uvećavana su signalima o mogućim inostranim aspektima emigrantskih poduhvata. Otuda je posle operacije Feniks politička emigracija bila na dnevnom redu brojnih sastanaka najviših rukovodilaca jugoslovenske federacije. Izgovarale su se i teške reči. Govorilo se o ratu, žrtvama, komplotima velikih centara moći. A zatim su usledili i konkretni odgovori. Još tokom trajanja obračuna sa grupom Feniks Komisija Predsedništva SFRJ za usklađivanje rada organa koji vrše poslove državne bezbednosti podvukla je potrebu da se “operativno uđe u emigrantske sredine u inostranstvu, primenjujući sve mere i metode”.

Nasuprot uvreženim shvatanjima o svemoći jugoslovenskog obaveštajnog sistema neki izvori upućuju na sasvim drugačije zaključke. Tako je, krajem 1973. godine, u jednom dokumentu upućenom Predsedništvu SFRJ savezna Služba državne bezbednosti lamentirala nad sopstvenom nemoći u borbi sa političkom emigracijom. Navedeno je, pored ostalog, da DB nije raspolagala “kvalitetnim izvorima i pozicijama” u “žarištima” emigracije. Ipak, kapaciteti jugoslovenskih tajnih službi bili su dovoljni da se emigraciji nanesu određeni udari, pri čemu se pribegavalo i najradikalnijim sredstvima.

Atentati na prvake hrvatske i srpske emigracije izvođeni su i pre operacije Feniks. Pomenućemo likvidacije Geze Paštija, Marijana Šimundića, Josipa Senića, Nahida Kulenovića, Maksa Luburića, Branka Jelića, Andrije Lončarića, Save Čubrilovića, Ratka Obradovića. Novi talas ubistava hrvatskih i srpskih političkih emigranata uslediće posle upada Feniksovaca u Jugoslaviju. Tada su likvidirani Stjepan Ševo, Ilija Vučić, Stipe Mikulić, Bruno Bušić (Hrvati), Bora Blagojević, Petar Valić, Miodrag Bošković, Dragiša Kašiković, Dušan Sedlar (Srbi). Osamdesetih godina usledili su slični udari i na albansku političku emigraciju.

Posebno su surove bile likvidacije stožernika HRB-a iz Štutgarta, Stjepana Ševa i prvaka srpske emigrantske zajednice u SAD, Dragiše Kašikovića. Ševo je 1972. godine ubijen u autu, nedaleko od Venecije, a atentator je osim Ševa usmrtio i njegovu suprugu, kao i njegovu devetogodišnju poćerku Rozmari Bahorić. Čudnom igrom slučaja slična situacija dogodila se i pet godina kasnije, kada je u Čikagu ubijen Dragiša Kašiković. Tom prilikom je stradala i njegova devetogodišnja poćerka Ivanka Milošević, koju je egzekutor izmasakrirao hladnim oružjem.

U dostupnim materijalima beogradskih arhiva direktnih indicija da su ovi atentati delo jugoslovenske tajne policije, kako se to u emigraciji tvrdilo, nema. Ipak, jedan dokument iz avgusta 1975. godine indirektno upućuje na takav zaključak. Radilo se o iskazu ondašnjeg saveznog sekretara za unutrašnje poslove, Franje Herljevića, na sastanku čelnih ljudi jugoslovenske policije i Josipa Broza Tita. Herljević je, naime, tom prilikom istakao: “Služba je izvela niz akcija koje su imale za rezultat izazivanje sukoba, neslaganje i međusobne obračune u nekim najopasnijim organizacijama i grupama, kao i među teroristima. U nastalim obračunima izgubilo je živote 12 poznatih zločinaca iz reda ustaških i četničkih ekstremista, a dvojica su teže telesno povređena.” Prvi čovek jugoslovenske policije ocenio je da su pomenute operacije u redove emigrantskih grupa unele “uznemirenost i strah”, a najavio je i nove slične “akcije i kombinacije” DB-a. Ovaj Herljevićev iskaz uklapao se i u izveštavanje ondašnjih jugoslovenskih medija, koji su ubistva emigranata pripisivali isključivo međusobnim konfrontacijama u emigrantskom svetu. Jugoslovenski sekretar za unutrašnje poslove je ovim formulacijama priznao odgovornost jugoslovenske tajne policije za brojne likvidacije prvaka srpske i hrvatske emigracije, ali je i izbegao da kompromituje svoju službu priznanjem da je jugoslovenski režim neposredno ubijao političke emigrante.

NIN (septembar 1972) – pitanje bez pravog odgovora

Brozova reakcija na pomenutom sastanku otkrivala je njegovo neskriveno zadovoljstvo podacima iz izlaganja prvog čoveka jugoslovenske policije. Ocenio je da je reč o “velikim uspesima” i obećao jugoslovenskim bezbednosnim službama najmoderniju tehničku opremu: “Ako nema dovoljno sredstava u budžetu, neka vlada da vanredna sredstva.” Ukazao je na potrebu popravljanja imidža “službe unutrašnjih poslova”, koju je nazvao “oružjem naše radničke klase i Saveza komunista”. Zadovoljstvo je pokazao i sekretar Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ Stane Dolanc, koji je, reagujući na Herljevićeve reči, posebno pohvalio akcije DB-a u inostranstvu: “Veliki je uspeh službe i u tome što je uspela da svoju aktivnost prenese preko granice”.

U publicistici i memoarskim publikacijama (Bože Vukušić, Božidar Spasić, Marko Lopušina, Antun Duhaček…) jugoslovenska tajna policija se direktno dovodi u vezu sa ubistvima emigranata. U knjigama Vukušića i Spasića ističe se da su ovakve operacije izvođene uz znanje i odobrenje samog vrha jugoslovenske države (SUP, Savet za zaštitu ustavnog poretka, Predsednik Republike).

*****

Likvidacije političkih emigranata nastavile su se i osamdesetih godina. Radilo se, međutim, tek o malim Pirovim pobedama jugoslovenskog režima u iscrpljujućoj borbi protiv političke emigracije. Jugoslovenske vlasti nisu, dakle, uspele da unište emigraciju, ali ni da spasu sopstvenu državu. Iako je neprestano bila pod snažnim pritiskom, emigracija je svoju snagu crpla pre svega sa izvora, odnosno iz same Jugoslavije. Neregulisano nacionalno pitanje u SFRJ mutilo je međunacionalne i međurepubličke odnose u samoj Jugoslaviji, što je, dalje, neprestano radikalizovalo i hrabrilo nezadovoljnike u emigraciji. Tenzije u Jugoslaviji od druge polovine šezdesetih godina su i domaćoj i inostranoj javnosti nagovestile sumornu budućnost ovog propalog multietničkog pokušaja. U dalekom Karkahenteu Maks Luburić je pred svoju smrt sa zadovoljstvom mogao da konstatuje da je Jugoslavija “idejno pala”. Emigranti koji su preživeli rat sa jugoslovenskom tajnom policijom su početkom devedesetih u te reči mogli i da se lično uvere.

Petar Dragišić


(Tekst predstavlja koncizan sažetak knjige: Petar Dragišić, Ko je pucao u Jugoslaviju? Jugoslovenska politička emigracija na Zapadu od kraja šezdesetih godina do smrti Josipa Broza Tita prema jugoslovenskim izvorima, Beograd 2019)

(Под)сећање на Исток: шуме Мајданпека Спасоја Јоксимовића

Спасоје Јоксимовић (Мајданпек, 1988) завршио је мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Објавио је збирке песама „Живот, по сунцу“, „Далеко од Јоханесбурга“, „Вече у Витанији“ и „Municipium S“. Поред поезије, Спасоје воли и фотографију. Овде доносимо избор фотографија које је направио у околини Мајданпека.

NA ŠTA LIČI AKO SE NE UOBLIČI? – O BITI JEZIKA: RAZGOVOR ISIDORE BOBIĆ I JELENE VUKANOVIĆ

Centar za kulturu u Mladenovcu nedavno je objavio prvu zbirku poezije Jelene Vukanović, pobednice na ovogodišnjem konkursu Šumadijskih metafora. Jelenina zbirka poezije nosi naziv Logor, a jezik njenih pesama bio je tema razgovora koji je na Radiju Novi Sad, u emisiji Spektar, sa autorkom vodila Isidora Bobić. Isidora je, kao i Jelena, nedavno nagrađena: dobitnica je Brankove nagrade Matice srpske za najbolji diplomski rad iz književnih nauka u Srbiji i Republici Srpskoj (2018/2019). Ovde prenosimo razgovor dve talentovane dame, a u prilogu možete čuti i njihove glasove.

ISIDORA: Kada smo Vas pozvali na ovaj razgovor rekli ste jednu divnu stvar – da ne želite da razgovaramo o Vašoj knjizi, već o poeziji, pa neka tako i bude. Čitajući Vašu prvu zbirku ,,Logor“ naišla sam na mnoštvo refleksija o samom pisanju, mnoštvo suštinskih pitanja o Jeziku i o slobodi u umetnosti. Pa, pođimo od naslovne stranice jer je i ona po sebi jedna pesma, odnosno pesnička slika. Korice su minimalističke, obojene krv crvenom, a na sredini se nalazi pravougaonik u koji je uokvireno ružičasto nebo ispresecano logoroskim žicama. U prvoj pesmi koja takođe nosi naziv ,,Logor“ kažete kako ljudi ,,trpaju u Logor nove reči“. Da li je etimološka veza logora i logoreje slučajna, i da li korice predstavljaju zapravo paradoks ne bilo kakve slobode, no slobode u Jeziku?

JELENA: Hvala Isidora što ste me pozvali, čast mi je. Logor jeste ropstvo u prividu slobode, zato je slika ružičasta jer mi i ne vidimo gde smo. Smatram da se duša mora usaglasiti sa logosom da ne bi propala. Tako je sitna razlika između logora i logosa. Jeste tako, logoreja i logor zaista imaju sličnosti, ja sam napisala da je zajedničko svim monstrumima što nisu našli način da se izraze, jer čudovišta na koncu uvek mole za razgovor, ali, nakon rata – čovek misli da može da se vrati u Jezik, ali ne može, to nije jezik. Iako to nije moja glavna tema, no aluzija – kako je bog dozvolio Aušvic? – Bog nema veze sa logorom, Bog je stvorio svet, čovek logor, misleći da nešto dostojno podražava; kao što logor nema veze sa Bogom, tako veliki broj pesama danas – nema veze sa logosom. To više nije čak ni podražavanje stvarnosti, već pokušaj podražavanja poezije. Tu nema elegancije, otmenosti, prefinjenosti, pa sama jedna loša rima je skandal. Poput šamara u stvarnosti. Mnogi sebi to dopuštaju, a mi nemamo taj luksuz da stvaramo lošu poeziju.

ISIDORA: U narednoj pesmi, u drugoj po redu, obraćate se pesnicima, stihovima: ,,Ne poznaješ reči. Izvan Jezika pevaš, misliš da lepo pevaš, a ti jadan grakćeš“. Ko su ti koji su izvan Jezika, jesu li to oni koji pogrešno tumače pesničku slobodu?

JELENA: Da, oni misle da su u Jeziku, a zapravo… potpuno su van, kao što je zlotvor van dobročinstva koje misli da čini. Mi smo se toliko udaljili od suštine, od jedne univerzalnosti. Prosto, ne možeš raditi šta želiš, a da to nema posledice. Pustiti mašti na volju? Pa tako je nastao logor.

ISIDORA: Upravo.

JELENA: I tako nastaje jedan prividni logos. Postoje neki zakoni koji ne mogu biti van Boga. Mi smo se neizmerno od njih udaljili.

ISIDORA: Ti zakoni postoje u Jeziku kao i u stvarnosti?

JELENA: Naravno da postoje! Tako da sloboda u jeziku… Poeziju će svi pisati?

ISIDORA: Da, reče jednom Miljković.

JELENA: Ne mogu svi pisati poeziju! Kao što predivni restorani ne trpe loše kuvare, tako Jezik ne trpi loše pesnike, jer Jezik je… UKUS.

ISIDORA: Kažete: ,,Brini o slovima koje ti izbacujem iz Izvora“, na drugom mestu kažete da Vam Jezik nije u ustima, nego na nebu, i da ništa Vama ne pripada, već da Vi pripadate Jeziku, to onda upravo znači, koliko ja razumem, da Izvor pevanja nije u pesniku, već u Jeziku, a da je pesnik samo medijum, i da mora pevati u okvirima koje zadaje Jezik.

JELENA: Da, ja želim doći do one tišine apsolutne. Ko zna da li ću, ali do tada sam sluga, sluga Jeziku, i nemam slobodu van toga. Mislim da moja mašta ima jednako lep ram kao kakva slika. Jer to bi trebalo uobličiti. Na šta liči ako se ne uobliči?

ISIDORA: Da, na jednom mestu, povodom tog dolaska do apsolutne tišine, kažete: ,,Ako se iznenadiš jer se Jezik na poslednjem stepeniku pretvara u tišinu, učićeš ponovo najosnovnija pravila“.

JELENA: Smatram da je ćutanje, poput nečeg nevidljivog, fundamentalno stanje Jezika. Ja govorim i govorim i govorim, pišem i pišem i pišem da bih jednog dana mogla da se smestim u to predivno Jezgro, da mogu ućutati, i da iz mene izlaze nova dečica, nove reči, da me reflektuju, jer… i taj Bog traži odraz, ali jedan dostojanstven odraz, jednu predivnu stvarnost.

ISIDORA: U jednoj pesmi pevate: ,,Tek kada napišem, to se desilo. Zato neprestano moram živeti tako da to ima smisla napisati“. U drugoj: ,,Od jezika sam stvorila Religiju, više nije važno kakve su mi grudi“. Da li je pisanje zapravo jedna vrsta asketizma, apsolutne posvećenosti, odnosno da li je pisac samo onaj koji piše jer ne može da ne piše?

JELENA: Naravno. Nipošto ne mogu ne pisati. Ne zato jer želim da ublažim neke ljubavne teskobe, muke… Čovek ne shvata to da mu jezik ne pripada, već da on pripada njemu, i da nije to ono što deli njega i životinju. Naprotiv, ovo arlaukanje današnje i baljezgarenje, vrlo je slično životinjama, a čuvari na granicama, ko su čuvari? Oni ljudi koji to puštaju. Pri tom, kada govorim o granicama, mislim na izdavačke kuće.

ISIDORA: Da li se zapravo čitanjem, naravno uz talenat kao nužni temelj, postaje pisac? Sećam se, veliki poljski pesnik Adam Zagajevski sa kojim sam imala jednom čast da razgovaram, a koji je lik jedne od Vaših pesama, rekao mi je kako su pisanje i čitanje zapravo samo dve strane jedne iste pasije.

JELENA: Slažem se, ja sebe ne nazivam čitaocem, već čitačem. To je velika razlika i poznajem par dobrih čitača; bolji su od nekih pisaca. Mnogi poprime neki stil, što namerno, što nenamerno, čitanje je neophodno. Ali… smatram da je veoma mala razlika između stvaranja i razaranja, zato ne može svako da stvara. Bog zaista traži odraz, i ja želim proći i kroz sramotu zvanu logor ne bih li ga bliže videla. Ne mogu ja sesti sa njim za sto, ali želim da čuje, da izlečim ličnu disleksiju. Toliko smo se razjezičili. Mi bolujemo od disleksije. A možda je i Bog bio disleksičar, ko zna.

ISIDORA: To je već ozbiljna metafizička postavka. Kada smo kod razaranja, da li je i kada skandal u umetnosti dozvoljen? Vaša poezija sadrži neke ekscesne i šokantne slike, Vi ste direktni, kritični, ponekad i brutalni, međutim, taj eksces se nikada ne dešava u tkivu Jezika, jezički ste iznijansirani, precizni.

JELENA: Šok radi šoka – nikako! To se jednostavno događa, ali sam šok i skandal, apsolutno ne, i to će umreti. Možda mi nećemo biti ti koji će videti da će umreti, ali samo tako će umreti pošto Jezik ne poznaje šok.

ISIDORA: Znači skandal je izdaja Jezika, zapravo?

JELENA: Da, izdaja, osim ako nije u funkciji. Postoji i pornografija koja je u funkciji umetnosti, i to je onda prelepo. Ali… hm! Prosto, istina se prepoznaje, istina je tačna kao matematika.

ISIDORA: Eto, nadam se da će ovo vreme u kojem većini Jezik nije ni potreban, jer su za najkompleksnija osećanja pronađeni odgovarajući emotikoni, gifovi i ostalo, dakle, da će to vreme ipak iznedriti genaracije jezički osvešćenih i odgovornih stvaralaca poput Vas, i nadam se da ćete pronaći jednako odgovorne prevodioce koji će Vašu poeziju udomiti u svom Jeziku. Čestitamo Vam na objavljivanju knjige prvenca i hvala Vam što ste govorili za radio Novi Sad.

JELENA: Hvala i Vama puno na pozivu, i… nadam se da ćemo pozvati monstrume da se vrate u Jezik.

БОРИС РИЖИЈ (1974-2001): КАКО СМО ЛЕПО МИ ЛОШЕ ЖИВЕЛИ

“Сви су мислили да сам боксер – а ја сам био поета, поета.”

Борис Рижиј (1974-2001) био је један од најталентованијих руских песника друге половине 20. века. Рођен је у Чељабинску, у породици рударског инжењера која се 1980. године преселила у Свердловск, у фабрички округ. Прве стихове је написао са четрнаест година, када је понео и титулу шампиона града у боксу за млађе јуниоре. Студије на рударском факултету је уписао 1991. године, када се и оженио, а потом добио и сина. По завршетку основних студија је уписао постдипломске студије, а 2000. године је стекао звање млађег научног сарадника. Објавио је осамнаест научних радова из области рударства и геологије. У Санкт Петерсбургу је објавио књиге песама И све такво (2000) и Љубав (2000). Наредне године се убио – вешањем у родитељском дому. Постхумно је објављена збирка песама На хладном ветру (2001).

Неки сматрају да узрок његове смрти треба тражити у последици вртоглавог песничког успеха. Други мисле да га је сустигло “незадрживо пространство руске свакодневице пред којим је лирска душа била немоћна.”

Рижиј је написао 1300 песама, јер није могао да их не напише.
Био је песник Перестројке и друшвено-политичке транзиције коју је руско друштво доживело на прелазу два века.
У његовој поезији има предграђа, жаргона, неба, музике, смрти, љубави, патње, Русије, пријатеља, Блока, Јесењина, Волге и Бога.

Избор из поезије Бориса Рижија је 2011. године (поводом десетогодишњице песникове смрти) објавио Фонд “Принцеза Оливера”, у преводу Светислава Травице. Збирка песама носи назив У Русији се растаје заувек.

“Као враћам се и под бомбама страдам.
Снег и земљу експлозија буди.
И убијен, у сиво блато падам…
А, ти ме пробуди, пробуди.“

1.

Са длана, циганко, хоћеш ли умети

Изгатати ми судбину клету?

Циганка рече: ти ћеш умрети,

Такви дуго не живе на свету.

Биће ти туђи син и женица,

Другови ће непријатељи постати.

Питаш се шта ће те убити? Кривица.

Ал` ти је никоме немој дати.

Зашто сам крив? Јер си жив! –

Смешка се и глада ме у очи.

Са пијаце трешти познати мотив

И просијавају се небеса у ноћи.

2.

Тих бајословних година је знало

Пиво нам ваздухом постати,

И ко ваздух је умело нестати,

Али се понекад поново јављало.

Пред радњом сваке вечери клете

Стајали смо, тихо причали весели:

“Како смо лепо ми лоше живели”,

Пушећи на верту цигарете.

И сав у привлачности некој,

Премда је сачињен грубо,

на пар корака од нас далеко,

Живот се одражавао тупо.

И само ће небо можда хтети

Да гледа упорно и нежно

Оне што се односе неопрезно

Према дивном глаголу “живети”.

3.

За Обвом – Кама, за Камом – Волга,

По небу и по гори пут води клизав,

Као омађијан стојим на крају, и шта онда,

Не знам ни како, ни шта ће бити, не знам.

Над реком што се по татарски зове Обва

проживех два месеца, можда ће и више бити,

али, не због тога што живот бих свој снова

започео, што би прошло вредело продужити.

Бура је беснела тамо где се у Каму

сливала Обва, а нешто даље текла Волга.

Као Пушкин са сељанима насамо

пушио сам, расположења безбрижна и горка.

А на оном остављеном превоју што се плави

као у јефтиној песми где душа је цвилила –

те, жена напустила – пријатељи издали,

те, пријатељи издали – жена напустила.

И касно ноћу у кревету, у помрчини,

мислим како је лета мање сваког дана

и схватам све јасније да нису криви

ни једни ни други. Песма је отпевана.

Свитало је. Грмели су Камази и ЗИЛ-и,

теглиле се лењо натоварене барже,

и већ смо на почетку септембра били.

И небо парајући стајале су страже

бреза и јела у самртном спокоју.

Прихватам, без усхићења великога,

од свих димензија туге – било коју.

За Обвом – Кама, за Камом – Волга.

4.

Кад шеташ се ноћу каналом

Куда желиш, мислиш: живота је мало

Да би се до тужног краја могло доћи.

Град твој спава. Ни са ким пут тај проћи.

Тако спава да ти се чини неизбежном

Свака срећа. Трба само опрезно

Корачати, да нико се не пробуди.

Господе, како спавају ови људи!

Како бих желео да крај тог бршљана

Седнем и заспим обгрливши колена.

Страшно је и мислити у тај нежни час

Каква ће још бол да пробуди нас.

5.

До јутра се дружили са Блоком.

Говорили опако, жестоко.

И залетао се у прозоре снег

Са неба плавог као море.

Ово је Рижиј Борја, са ожиљком што је.

Онај – Дозморов Олег –

филолог, развратник, Дељвиг,

наизглед умница, скандалист,

женскарош, пијаница, дете лудо.

Боже, какво је само чудо

Блок, како је драг, како је чист.

Говорили, пили, певали неке ствари.

Стоп, ма, ко смо ми у ствари?

Да позовемо девојку коју?

Две лепотице невиђене

у чисте хаљине обучене,

две Московљанке, мајку ти твоју.

И до смрти неће избледети та слика,

како су стајала два песника

Пред отвореним прозорима:

јутро, младост и умор, зна се.

А са свитањем будила се

читава огромна домовина.

6.

Орфеј

И модри се галеб у ваздуху преврнуо…

И бело се једро на небу отворило…

Ти си плакала и, гле, ја сам се осврнуо.

У твојим сузама свет је боравио

И као бисер се расуо и распао

И са тобом сам заувек остао

И са морем се црним занавек опростио.

Галебе, сребрни, замахни крилом смело,

Затрпај последње звезде ко плугом.

Опрости за оне које памтимо невесело,

Које смо љубили свим срцем и тугом.

Сурово је све то и жестоко за мене.

Хладан је ум. Срце нема опомена.

Ми се ничега не сећамо дуго.

Памтим те косе и та рамена плачна…

Знам, све ће од сада другачије бити.

Постадох сенка, а реч моја сумрачна

Утихнуће, тишина ће је скрити.

Хтедох са тобом на светлост изаћи –

Беше кратак пут, ал` је живот краћи

И цењен мање од грчког плача.

7.

Елегија за Елу

Jедне јесени школске – време очајно,

Просто је хладноћа по кожи милила,

Наши су се погледи срели случајно.

На анђела си мени личила.

Комсомолске су шумиле масе,

По гаражама су пушили пионири.

После задњег часа, зна се

Да нађемо се на сквер смо јурили.

У белој блузици, са лицем детињим,

Слушала си важне речи педагога.

Ја слушао нисам, желећи да погодим,

Анђеле, шта у теби има земаљкога.

И док намештах ципеле, пред свима,

Нисам могао видети то, што гледало је,

Мојим школским плавим очима,

Бог – твоје очи небеско плаве боје.

Је ли знао – да ћу након четири године

вратити се са праксе, на лето.

И да ћу свакако доћи до страшне истине –

Да тебе више нема. Како је просто све то.

Прићи ћу прозору. И шта ћу сазнати?

Само то да свет се није изменио

Од Москве до – Бог свети ће га знати.

Сви живе. Нико се није устрелио.

А победоносно се небо заледило.

Уз зид се спуштам на под бетона,

Да би се заувек у потиљак забило

Сећање, ударајући у бетон монотоно.

На анђела си ти личила.

Како си само умрети смела!

Ела – јецам. Боже, каква је била.

У плафон гледам и плачем. Ела.

8.

Мени је град овај до безумља мио. –

У њему сам тебе заволео, себи опростио.

Сву ноћ смо шетали, а кад је разданило,

Магла је пала. Загрлити те тако сам хтео

Али као да руке подићи нисам смео,

Боље рећи, као да их и није било.

Као да су се улице те и мостови

Наједном раздвојили. Град, ја и ти

Измешали се, као пара са паром,

Ево, уместо речи гомила облака

Из мојих уста. И моја реч је лака

Испуњена час срећом, час кошмаром.

Ево ружичастог – ја тебе желим,

Ево и плвог – гле, полетећу, велим,

Ево и сивог – заједно преко света

Летимо, тамо где нико нас чекати неће.

Тја, осим, можда, саме среће,

Обрачунате за, рецимо, двеста лета.

…Ево, ружичастог – ја тебе волим.

Ево и плавог – ја тебе молим,

Воли ме, макар са муком, доврага, –

Ено и црног, ко црног ће да спречи, –

Не, не знам шта бих хтео рећи.

Па, ипак, не остављај ме, драга.

10.

У Русији се растаје заувек.

Град је од града толико далек

да од муке

ја задрхтим “збогом” шапнувши,

руком својом случајно такнувши,

њене руке.

Дуга је у животу свака стаза.

Шта је руски Бог, ја бих да сазнам.

“Наравно ја

ћу се вратити.” Нећу се вратити никада.

У Русији никоме нема повратка.

“Душо моја

доћи ћу.” Макар за хиљаду година.

Каква ситница, каква туга наивна –

ми се заувек

праштамо. “Не дај да суза слети”.

Да, доћи нећу. Очигледно ћу и умрети

много пре.

У Русији се растаје заувек.

Додај парченце леда тек

већ хладним стиховима.

…И воз ће низ падину слетети,

…И авиони ће, до звезда долетети,

и изгорети на њима.

УСТА ПУНА ЗЕМЉЕ – СЕЋАЊЕ НА БРАНИМИРА ШЋЕПАНОВИЋА (ЦИТАТ)

Последњег дана новембра из живота се у сећање преселио један од савремених српских писаца најснажније међународне репутације – Бранимир Шћепановић (1937-2020). На пут ка Булатовићу, Андрићу, Кишу, Stellapolarebooks га испраћа одломцима из његовог најпознатијег дела.

Заправо, тек сада, он читавим својим бићем схвати: ако се већ помирио с мишљу да му нема спаса, не сме му бити свеједно како ће умрети; не сме дозволити да под ногама оних острвљених људи, у болу и сузама, понижен као пас – буде лишен чак и једине утехе да је сам одабрао место, час и начин свога краја; не сме никоме пружити могућност да упрља последњи тренутак његовог живота; мора сачувати достојанство своје смрти; мора бити потпуно сам да би се смирен, спокојан, чиста ума и чиста срца, опростио са васколиким светом; из тог немилостивог и чудесног света, који никад ваљано није ни упознао – мора отићи с љубављу, а не с мржњом! Мислећи о свему томе, трчао је све брже, јер снагу није црпао из оног малопређашњег ината, већ из најдубљег и најлепшег очајања што га је икад осетио.

[…]

Ипак се питао да ли би, у случају да се предомисли и одлучи да живи колико му је и суђено, та чудна законитост важила и за њега: да ли би му преостало време, као и свака патња, изгледало заиста дуже, или би му, напротив, пред сазнањем да се све брже отапа и смањује као комадић леда на врелом длану – минуло учас као последња илузија. Свеједно, хтео је бар да израчуна колико му стварног времена још остаје. Рачунао је полако, претварајући дане у сате, сате у минуте, а на крају је све то помножио и закључио да ће му, ако буде живео још деведесет дана, остати још 2160 сати или 129.600 минута, у шта није убрајао данашњи дан, који је, по свему судећи, већ био страћен. Учини му се, зато, да то и није тако мало, наравно под условом да сваки од тих тренутака проживи пуним дахом, као да му сваки заиста пружа и једину могућност да последњи пут у свом животу осети нешто лепо и учини нешто значајно.

[…]

Једним погледом, враћеним унатраг, у прошлост, покушавао је да се ухвати за нешто што би му сад дало снаге и воље да издржи. Али, узалуд се напрезао: није имао сина који ће продужити његову крв; није имао жену која ће за њим заплакати; није имао чак ни после петнаест година упорног истраживања ону хемијску формулу која би сачувала траг о његовом постојању! Учини му се, одједном, да иза себе оставља само пустош и празнину из које није у стању да дозове ниједан призор, ниједно лице, ниједан глас, никакав мирис, ништа од свега онога што би га сад уверило да је стварно и живео. С рукама испруженим ка тој љубичастој даљини коју није могао ни погледом да домаши – он неочекивано загрца: гутао је своје сузе, измешане са знојем и отежале од жутог полена што је, осипајући се са изгаженог цвећа, лебдео над њим, у висини, као рој усијаних мушица. Али, у том тужном часу свог преображаја, ни сам није знао да ли да плаче зато што му се у животу све било измакло и прохујало мимо њега, као да није умео или није хтео да живи, или се тим изненадним, неконтролисаним плачем, у ствари, већ мирио са сазнањем да у тих преосталих и тричавих 2160 сати неће успети да надокнади ништа од свега онога што је за минулих тридесет седам година пропустио да доживи.

[…]

Док је тражио одговор на сва та питања, читав живот му се – из сопствене смрти у коју је био загледан као у тамно огледало – одједном, са застрашујућом јасноћом одрази, и попут једва измакнуте слике, погрешних линија и неусаглашених боја, заигра пред очима, откривајући му неочекивано да је смисао људског постојања, пре свега, садржан у љубави и лепоти, дакле у свему ономе чега на тој већ избледелој и ружној слици његовог живота није ни било. Узбуђен открићем те чудесне и једноставне тајне која му је увек измицала, учини му се да се читав предео око њега нагло мења: зубати и црни врхови планине постајали су све прозрачнији и већ су се, попут расточених сенки, утапали у паперјасти, намрешкани свод неба; оштра травуљина, која му је до малопре саплитала ноге, била је све мекша и све плавља; читава та усталасана висораван већ му је личила на море! Међутим, није био зачуђен том свеопштом променом. Знао је да се сад у њему све прелама друкчије, јер је већ био у стању да у свему пронађе ону скривену лепоту света којем је припадао и да према свему што му је припадало осети љубав. И већ је веровао да ће успети да превари своју судбину. Зато је, ваљда, и трчао све брже, свестан да га у тој бесомучној јурњави више не одржава ни страх ни очајање, већ само та устрептала мисао о могућности стварног спасења, мисао од које се све више заносио и посртао, осећајући како му се у грудима шири неки пламени талас и почиње да му изгара читаво тело наглом и необјашњивом жудњом за морем!

[…]

У ствари, био је сигуран да већ стоји на оном високом и белом врху Прекорнице према којем је, уплашен од људи, бежао још оне пусте ноћи свога детињства и да најзад, одатле, као да стоји на крову света, може једним јединим погледом да обухвати читав свој живот и у њему све оно што је било и што ће тек бити […] Певао је, али зачуђен што не може да препозна сопствени глас. Онда с ужасом схвати да то, у ствари, кроз његова уста устима – пуним земље – лелече из своје тмине прадеда Јоксим. Злослутно оглашавајући да га коначна смрт тек сада стиже, с последњим потомком коме, ето, више нема спаса! “Али ја сам спасен”, помисли он, “ја сам заиста побегао!” И обузет мишљу да што пре устане, једва се помаче. Међутим, од тог јединог покрета она чудесна слика васколиког света коју је дотле гледао – нагло се просу као да је била од прашине, тако да све оно што се налазило доле, бешумно суну у висину, а све оно одозго му се одједном сручи у широм отворене и запрепашћене очи.

ОДАЗИВАЊЕ ПЛАВИШТИМА: ИНТЕРВЈУ СА АНОМ АРП

Интернет часопис посвећен уметности, имагинацији, стваралачком и истраживачком духу – А.А.А., чији је оснивач, аутор и уредник Ана Арп – писац и путник, ових месеци обележава девет година постојања. И најповршнији поглед на индекс појмова, литературе и аутора који су у девет година постојања часописа били поменути, сведочи о необичном богатству тема, али и о несвакидашњој посвећености и истрајности
уреднице да на виртуелном простору српског језика остави трагове како својих,
тако и туђих духовних и физичких путовања.

Ана Арп је псеудоним познатог лица и већ препознатог књижевног гласа који је за
собом, осим разноврсних есеја из области књижевности, сликарства, музике,
фотографије и филма, оставио и две књиге – Три мита о путовању иза Сунца (три књиге Писма Персефони, Хербаријум и Дедалове собе обједињене су у једну) и Јабуке
(за које Мухарем Баздуљ сматра да се морају назвати “књигом”, а не “збирком прича”).

Ана је рођена 1985. године у Београду, дипломирала је, магистрирала и уписала докторске студије на Филолошком факултету у Београду. Нашу пажњу је пре извесног времена привукла низом текстова о путницима романтизма, али се онда фокус спонтано пренео и на остале садржаје њеног часописа, као и на њене књиге.

Где си замишљена, што увек мораш

уз мене ићи, у та времена, где си светлости?

Ана Арп

1) На бесконачном интернет простору и у блогосфери коју насељава мноштво домена
посвећених култури и књижевности, твој изванредан електронски часопис постоји већ
девет година. У чему је смисао или у чему је задовољство уређивања часописа који не
доноси профит, а који, истовремено, захтева издвајање времена и висок степен
посвећености?


Ја, једноставно, волим то што радим. Гориво мог ентузијазма и радозналости је доста јако. Волим да поништавам време кроз аналогије и кроз сагледавање прошлости са позиције садашњости којој припадам и којом сам условљена. Уметност је у том смислу изузетан дар.
Тачно, ја сам уложила у свој часопис огроман рад, време, огромну количину емоција и
бескрајно много сумње. Пасија значи и страст и страдање. Ја схватам уметност доста озбиљно и мислим да на неком стадијуму стварања или обожавања она може да постанe опасна. Њена моћ је јака, а као свака моћ – лако се преокрене. Хегел ју није случајно ставио до религије у својој тријади апсолутног духа.
Рад доноси задовољство али и исцрпљује. Све ово, на крају дана, када посетилац сајта разгледа садржај, он не види. Оно што је битно јесте да он у садржају пронађе смисао и обећање лепоте. Међутим, има и оних који огромну количину мог знања и рада присвајају за себе copy-paste методом. То је она друга страна искуства, кентауровска иронија занесених ентузијазмом дељења и даривања: кентаур зна имена свих звезда и сазвежђа али не види камен пред собом па се спотакне и падне у провалију.


2) Низ текстова на сајту посвећен је деветнаестовековном романтичарском путнику и путовању. Двадесети и двадесетпрви век су од релативно статичне Европе направили “континент у покрету”. Правци и интензитети кретања људи су измењени услед светских ратова, као и из економских разлога. Самим тим су се искуство и појмови путника и путовања морали мењати. Ко су и какви су, по твом мишљењу, путници 20. и 21. века? У чему су слични, а по чему се разликују од романтичарских путника и њихових искустава?


Наше време је доста ствари либерализовало у односу на велика путовања 18. и 19. века. Пре свега класно и родно. Некада су путовали, зарад образовања или уживања, само богати, и углавном, самостално, мушкарци. Данас је ситуација сасвим другачија. Такође, путовања су данас сигурнија и бржа. Технологија је изузетно напредовала и то је променило ток и облик путовања.
Осим тих спољних разлика – које су допринеле масовном туризму – нема неких већих разлика јер и данас постоје путници у оном егзистенцијалном смислу, путници који путују зарад самоспознаје, екстазе, упознавања других људи, доживљаја историје.

Путници нису више само богати. Средња класа ушла је на велика врата у историју путовања током 19. века и променила је много тога.


3) У причи Пчеле (Јабуке) потенцирала си неколико тема међу којима се истичу лепота и благовремена срећа. Колико су ти појмови важни у нашим животима?


Ти појмови су изузетно важни и сматрам да са појмова треба да пређу у искуство. У нешто сасвим опипљиво што срасте са нама, као маховина уз кору. Лепота и срећа су увек у потенцијалу, налик сенки коју покушавамо да згазимо. Као деца сви смо то покушавали, и баш зато што смо били деца, веровали смо да је то могуће.


4) “У почетку беше пијук птице” је реченица којом почиње поговор у твојој књизи Три мита о путовању иза Сунца – звук дакле, и слика дворишта, уместо речи. Када су слике и звуци почели да се премећу у речи? Можеш ли се сетити тренутка када си
схватила да је писање постало твој позив или твој начин постојања? Како је изгледала та спознаја?


Ја сам писала од када сам научила да пишем али тај свој “позив”, како Ви кажете, нисам
освестила дуго. Имала сам мноштво свезака и кутија исписаног папира али никад себе нисам
сматрала писцем све до тренутка – његову необичност ни сада не могу да разумем – када сам у мају 2011. прочитала Црну књигу Орхана Памука. Склопивши странице дуго сам књигу
држала у крилу и прекрштених руку гледала кроз прозор моје тадашње собе док је зрак сунца приањао уз завесу. Тада сам схватила да сам ја писац. Није било, до тада, речи о порицању или потискивању, или о некој врсти аутоцензуре. Не, ја сам то радила као мрав или пчела, моји омиљени уметници. Једноставно радиш и ствараш. Ружа је ружа, без зашто.


5) Да ли је на Филолошком факултету (једино) могуће научити читање и писање? Коју димензију или коју “технику више” студент филолошког факултета стекне, па њом и располаже, за разлику од писаца и читалаца који у тој високој институцији нису стицали формално образовање?


Не. Доживљај читања и занат писања су ствар, пре свега, егзистенцијалног искуства, а онда, свакако, и рада. Под њим се подразумева количина прочитаног, односно количина урађеног/написаног.
Институција је добра јер намеће обавезу и намеће канон. И обавеза и канон изазивају отпор у појединцу али мислим да су у формативном периоду живота изузетно битни. Мислим да је изузетно битно да у једном периоду свог живота појединац ради оно што не жели. То је веома важна духовна вежба и доводи его у баланс. Зато је сваки факултет, а у овом случају Филолошки, битан. Ја сам волела предавања и градиво, али то не значи да ми је било лако да прођем кроз својеврсну војску која је трајала, у мом случају, пет година. Факултет те учи дисциплини и самосавлађивању.
Дуго сам радила другу смену и исцрпљена после десет сати проведених на послу чекала сам аутобус на Бранковом мосту. На крову зграде прекопута био је банер на коме је неки фудбалер рекламирао ручни сат. Мото на банеру је гласио: Да би прекршио правила прво мораш да их савладаш. Сваки пут бих се сетила мог вољеног факултета, моје катедре на другом спрату, увек тихог, кружног, ходника чији су ме зидови пастелне боје чинили спокојном.

6) Описујући потопљено дрвеће у реци у поговору књиге Три мита о путовању иза Сунца (…“Попут нагих младића Сунца, заробљених да неми проводе у води дане и
ноћи, која је била до њиховог пупка…”), али и читајући Дедалове собе у којима
спорадично у ходницима искрсавају предмети, стекла сам утисак да је на твоје
писање, поред осталог, могла утицати и уметност Ђорђа де Кирика. Међутим, на
списку оних стваралаца који су те инспирисали (од песме “Мајдан” групе Block Out до Фридриха Хелдерлина), Де Кириковог имена – нема. Ипак, твој текст Ђорђо де Кирико и досадна поднева детињства упућује на могућу везу. Колико су досада (празнина која је прати и која личи на Де Кирикове слике), а посебно “досадна поднева детињства” одредили твоје књижевне теме?


Досада има изузетан креативни потенцијал. Досада може бити недостатак обавеза, а може бити и нешто много озбиљнија: недостатак смисла. Ова друга врста досаде код појединих се неком алхемијом преобрази у стваралачки импулс јер, чини се, само је на тај начин ту егзистенцијалну кугу могуће савладати. Иконографски и по атмосфери моје одрастање јесте подсећало на слике Ђорђа де Кирика. Ипак, де Кирико није био присутан у мојој првој књизи. Њему сам посветила посебан есеј који је, заправо, есеј о мени и мојим сећањима, не толико о његовом сликарству. О самом де Кирику ко жели може све да сазна из неких књига или из самог сликарства. Но, креативно читање де Кирика је оно што мене интересује. Ту се враћам на аналогије.

7) “Када једном се усудиш / отворених очију да рониш / иза Сунца стићи ћеш” – кажу
твоји стихови из прве књиге Писма Персефони, а потом и “Очекиваћеш преображаје”. Шта на том путу сазнања који води “иза Сунца”, на том путу преображаја, мора бити жртвовано? Колико “кошта” nosce te ipsum?


Мора бити жртвовано много тога. Ту се враћам на одговор на Ваше прво питање. Мора бити жртвован его, време, рад, очекивања. Самоћа је неизбежна и претешка. То није за сваког.
Мене је одувек било страх да роним отворених очију, односно да отворим очи у води. Иза Сунца је слика, односно метафора која нема фиксирано значење, ја остављам креативном потенцијалу читаоца, у који верујем, који желим да подстакнем и који, на крају крајева, коначно довршава моју књигу, да сам замисли, разуме, осети, види шта је то иза сунца. Једна од неопходних особина је да напустиш страх од непознатог, од чињенице да ти со може нагристи очи.


8) „Уосталом, мене је увек занимао сукоб, како се нешто формира у односу на препреку. Борба снажи дух, тако се постаје прави, истински путник” – твоје су речи из поговора у књизи Три мита о путовању иза Сунца. Са каквим си се препрекама суочавали изграђујући часопис и пишући књиге, односно како су те препреке на том путу формирале?


Препреке су, пре свега биле, “проза прилика” – чињеница да не могу да седим, пишем, мислим, дружим се и путујем. Чињеница да годинама ниједан викенд нигде нисам изашла или отпутовала. Препрека је била недостатак времена а, касније, и снаге. Морала сам да радим, а припадам уништеној и несрећној генерацији која је 2000. године имала 15 година. Мислим да нам треба један озбиљан генерацијски дијалог и свођење рачуна. Шта је једна генерација имала, а шта је оставила у наслеђе наредној. То ја зовем веома важним друштвеним унутрашњим дијалогом.
У најнељудскијим условима какви се могу замислити у овом делу света (који не истичем квалитативно, али који не могу да поредим са афричким или азијским земљама, по природи ствари, већ са земљама које су ми много ближе) требало је и радити и писати и постојати. Верујте ми: о марксизму причају они који никад терор дивљег капитализма и транзиције нису осетили на својој кожи. О комунизму причају искључиво они који апсолутно никада нису радили у некој фирми, нарочито не у канцеларији, тој микро слици саме државе и друштва, који никада нису примили плату 22. у месецу (а требало је првог).
Они који осете ту врсту неправде, уопште они који нешто у животу искусе, они не причају, они не постају тако одлучни у својим ставовима, они не деле у тако тоталитарном маниру свет на Да и Не. Они постају скептици, они постају уморни, постају циници, постају нихилисти, постају згађени. Рђа презира почиње да им нагриза душу. То су, заправо, људи из подземља. Видиш да ништа није решење и да је све, не релативно на начин старог скептицизма, већ страшно. Страшно. Без оног префикса блиставо. Само страшно.
У тим околностима требало је мислити о уметности. У околностима када сте приморани да два сата дневно користите (при)градски превоз током којих видите и прошлост и садашњост своје земље. Онда осам сати (најмање) радите са људима који вам јасно кажу шта је будућност.
И насупрот томе: моја соба, моје књиге (не наслеђене већ купљене од мог новца, од моје плате – индивидуалном вољом и радом класу је могуће превазићи!), музика, фотографије са путовања. То је та жеђ за лепотом коју стално помињем. Она извире из бруталне стварности којом смо окружени а не из етикете (која је еуфемизам за псовку) „елитизам”. Наши савременици, професори софисти су политичким конструктом прогласили речи “лепота”, “инспирација”, “сањарење”, “пејзаж” (то могу бити политички конструкти, и често јесу, али нису само то, не можете их једино свести на конструкт који је у служби злоупотребе), све те глупости које лупетају лажни пророци чије је јемство за интелект чињеница да их нико не разуме док говоре и пишу. Е, то је политичка злоупотреба моћи и знања, то је перфидна политичка доминација, то је та ништавна прича о “концепту”, “дискурсу”, “пракси” која потчињене треба да и даље држи у потчињености. И концепт и дискурс и пракса су релевантни појмови али њихова злоупотреба, која је ту да софистички прикрије суштину а истакне појаву, је проблематична. Пун је универзитет таквих. Моје писање и мој приступ далеко су од тога.
Током писања, дакле, на оба фронта, и на универзитетском и на свакодневном, имала сам само и искључиво препреке. Међутим, ја припадам психолошком типу који на препреку
изненада добија још јачи начет воље и одлучности.

9) Која је следећа “дестинација” Ане Арп? Хоће ли бити сапутника?

Следећа дестинација је трећа књига. Мислим да ће бити – када је реч о приступу – нешто
потпуно ново. Ипак, различитост није сама себи циљ. У наредних годину дана чека ме и рад на ономе што је суштина сваке књиге, на самом садржају. Једва чекам да вам покажем шта сам урадила!

Оливера Драгишић

ДВА ФИЛМСКА ПОГЛЕДА НА ПРВИ СВЕТСКИ РАТ: МАРШ НА ДРИНУ И КРАДЉИВАЦ БРЕСАКА

На седници Извршног комитета Централног Комитета Савеза Комуниста Србије, Јован Веселинов (председник ИК ЦК Србије) је, поводом организовања обележавања педесетогодишњице од почетка Првог светског рата, 1964. године рекао: ”(…) ми не можемо 1914. годину препустити ратницима из 1914. године и поповима да праве парастосе, него ми треба да кажемо, као комунисти, шта мислимо о том рату.”

Жика Митровић: „У току радње долазило је до тренутка када је драматизација доводила поједине личности у стање које их је терало да резимирају смисао збивања.“ Такав један тренутак у филму Марш на Дрину је смрт мајора Курсуле који, гинући, изговара: “Дрино, јебем ти…“. Митровић о томе даље каже: „Требало је, зато, да се пре једног оваквог тренутка `заустави` радња и да се каже гледаоцу: пази, ово је само филм, у њему се прича о неким стварима из прошлости и мало смо се забављали – ту све трешти, падају мртви, крви има до колена – али важно је да схватиш оно главно, од чега се и данас живи, што чини да се ноћу преврћеш у кревету и што ће ти можда помоћи!”

Југославија и Бугарска, чије су централне парадигме сећања почетком шездесетих година прошлог века увелико биле одређене социјалистичким наративом, спремале су се 1964. године за обележавање педесетогодишњице од почетка Првог светског рата. Искуства њихових народа, па и сећања на Велики рат, нису могла бити истоветна. О томе, поред осталог, сведоче и два играна филма која су била снимљена управо за потребе обележавања тог “непријатног” јубилеја: бугарски филм Крадљивац бресака и српски Марш на Дрину. Крадљивац бресака је изражавао погледе губитничке стране у рату измештањем фокуса са војних акција на љубавну драму која се одвијала између Србина, Иве Обреновића (чији је лик тумачио српски глумац Раде Марковић) и Бугарке, Јелисавете-Лизе, коју је играла бугарска глумица лиричног изгледа, Невена Коканова. Марш на Дрину је, за разлику од бугарске филмске интерпретације, представљао праву ратну епопеју и сећање на прву велику српску, али и савезничку, победу на Церу у августу 1914. године. Оба филма су у другој половини 1964. године била приказана пред београдском публиком.

Контекст у којем је Крадљивац бресака био сниман није био неповољан по југословенско (српско) – бугарске односе. У време његовог настанка односи Београда и Софије су били стабилни, а релативно висок степен сарадње је био потврђен и Живковљевим доласком у Београд 1963. године, када је био потписан низ билатералних споразума. Ипак, односи две државе које су се у Хладном рату нашле у оквиру истог идеолошког, али не и у оквиру истог политичког блока, и тада су били оптерећени “македонским питањем”, сећањима на бугарску окупацију источних делова Србије и Македоније у два светска рата и бугарским покушајем изједначавања “социјалистичких револуција” у Бугарској и Југославији.

Релативно стабилне односе две
државе кварио је инцидент рушења
бугарских споменика у Македонији
који су чували сећање на бугарско-грчку
битку код Дојранског језера (1913).
Тада је био срушен споменик
генерал-мајору Константину
Каварналиеву,по којем је, делимично,
настао лик пуковника Михаила у
Крадљивцу бресака.

Најважнији историјски процеси који помажу да се боље разумеју оба филма, а посебно Марш на Дрину, одигравали су се почетком шездесетих година у самој Југославији, у којој је на помолу био процес њене федерализације, а са њим и снажан развој национализама њених народа. Централном фигуром политичког и културног живота Србије почетком шездесетих година, све до смрти 6. новембра 1964. године, може се сматрати Слободан Пенезић Крцун. Има индиција да се филм Марш на Дрину може разумети и као његово наслеђе у српској култури, те да је управо он стајао у позадини снимања филма који се и данас сматра “инцидентом” у југословенској кинематографији услед изразито српског садржаја.

Крадљивац бресака

Филм Крадљивац бресака режирао је Вуло Радев на основу истоимене новеле коју је бугарски књижевник Емилијан Станев писао између 1936. и 1947. године. У новели су, као и на филму, сачувана сећања на Балканске ратове и српско-бугарски сукоб из 1885. године. Динамика развоја приче о крадљивцу бресака и њено прерастање из новеле у филм, поклапала се са динамиком добросуседских односа две државе (1936, 1947, 1964). Истовремено, садржај дела сведочи о историји конфликта два суседа (1885, 1913, 1918), што усложњава анализу садржаја филма.

Са сета: Крадљивац бресака

Радња филма је смештена у ратно Велико Трново, у 1918. годину, и одиграва се између заробљеничког логора у којем се, поред осталих заробљеника, налазе и Срби, и дворишта бугарског пуковника Михаила, управника логора и града, у чију се супругу Јелисавету-Лизу заљубљује српски војник Иво Обреновић. Страсна романса која се развила између српског официра и пуковникове супруге завршава се убиством српског војника који није дочекао (овоземаљско) ослобођење.

Пројекција филма у Београду није прошла без политичких трзавица: од незадовољства услед кашњења бугарске делегације на пројекцију, до новинских критика које су поручивале да филм “није антиратни” и да су у Србији “филм добро схватили”. Публика је, међутим, филм током пројекције више пута наградила аплаузом. Ипак, у лику српског војника у Крадљивцу бресака било је нечег узнемирујућег и непријатног за публику у Србији. “Нелогичност” лика Иве Обреновића долазила је до изражаја не само у компарацији са ликовима српских бораца какве је публика могла да види у филму Марш на Дрину, већ и у поређењу са ликом бугарског пуковника Михаила.

Пуковник Михаил је “главни споредни карактер”, како у новели, тако и у филму, али је за разумевање лика српског војника – можда и рецепције филма у Београду – од изузетне важности. Патриотизам пуковника Михаила је, за разлику од патриотизма српског официра Иве Обреновића, био ненарушен. Упркос спознаји да ће Бугарска изгубити рат, те да ће војници из логора којим он управља изаћи као победници, Михаил остаје одан својој војсци, идејама и ратним циљевима. Док српски официр, Иво Обреновић, будући победник разочаран у рат одбија да поздрави свог надређеног уобичајеним војничким поздравом, пуковник Михаил не дозвољава дефетизам у својој војсци која је већ у расулу, нагрижена успут и социјалистичким антиратним демонстрацијама.

Пуковникову несрећу (али и достојанствено држање у поразу) појачава његова лична, породична драма. Он има лепу али несрећну жену која је младост провела усамљена током Балканских ратова и Првог светског рата у којима је њен супруг био рањаван и награђиван. Њихов однос је, услед таквих околности, постао хладан. У њиховом браку више није било топлине, а није било ни деце. Пустош ратне и породичне свакодневице пуковник Михаил је покушао да превазиђе измештањем Јелисавете у врт са бресквама на периферији града уз необично строгу наредбу дату чувару врта – да пуца у свакога ко се врту приближи. Причу о Крадљивцу бресака могуће је тумачити и из религиозног дискурса, по којем би пуковнику Михаилу припала улога креатора (новог) света, издвојеног из ратног и тифусног хаоса. Врт са бресквама ограђен бодљикавом жицом би тако представљао алегорију раја, у којем ће се одиграти револт и побуна, у којем ће закон бити прекршен, у којем ће се стећи премудрост, испунити пророчанство и уследити апокалипса.

Раде Марковић и Невена Коканова

Јелисавета-Лиза је лик који, уз српског војника Иву Обреновића, сведочи побуну и преображење. Она је приказана као традиционална бугарска жена коју сусрет са Ивом Обреновићем мења тако што нарушава мир, али и празнину, породичног и свакодневног живота. Након сусрета са Ивом, Јелисавета оставља по страни принципе достојанства супруге официра, пренебрегава националне узусе тиме што се заљубљује у ратног непријатеља (и то баш Србина), бира неизвесност насупрот удобности, безбедности и заштићености. Немоћна пред налетом емоција, Јелисавета се опредељује за осећај слободе и смисла насупрот монотонији и сигурности коју су јој обезбеђивали бодљикавом жицом изоловани врт бресака и пуковников наоружани посилни као чувар све раскоши која се у врту стекла. Као и Иво, и Јелисавета креће путем који је, упркос свим препрекама, водио у самоостварење, слободу и – страдање. Обоје су побуњеници чијим побунама предходе ћутање, очај, неумољивост такве егзистенције, поштовање `господара`, трпељиво прихватање недаћа, неосвешћеност сопствених права и порива, немогућност да се спозна сопствена индивидуалност.

Током снимања филма, Раде Марковић
и Невена Коканова су почели романсу која
је трајала седам година. Раде Марковић
се убрзо развео од Оливере Марковић, док
се колебање Коканове завршило одлуком да
остане у браку.
Коканова: „Режисер нам је рекао – ви се
договорите. И ми смо се шетали у природи –
тамо где се рађала љубав између јунака. Али,
у суштини, то смо били ми. Оно што се десило
међу нама, оживело је на филму.“
Марковић: „Режисер је све препустио нама.
Одвео нас је у село Арбанаси. Какав
невероватан пејзаж! Већ је била зрела јесен
са белом травом која је жутела. Кажем бела
јер је тако на филму изгледала. И оставио нас
је тамо да дамо машти на вољу.“

Иво Обреновић је кључни лик новеле и филма. На преображај који доживљава указује, могуће, и његово презиме Обреновић (у новели Обретеновић) које долази од речи “обретен”, односно од преобраћен. Иво се појављује у три контекста: у логору, у разговорима са француским заробљеником и у врту са Лизом. Његов лик је најмање био проблематичан у контексту логора, у којем је одговарао и српској и бугарској перцепцији српског заробљеника. У разговору са француским заробљеником, другом и сапатником Гревилом (човеком без илузија којим је режисер Радев дао омаж филму Велика илузија, Жана Реноара из 1937. године), Иво почиње да се мења, игноришући Гревилова благонаклона упозорења да љубав са женом ратног непријатеља не може променити историјску реалност српско-бугарских односа. Већ кроз разговоре са Гревилом, Иво постаје нејасан, пољуљан, побуњен, ирационалан, “граничан”, па тиме и “опасан” лик.

Без обзира на то што српски
војник у бугарском филму
носи епитет „крадљивац“, он то,
у суштини, није био: украдене
брескве је вратио, схвативши да
том врстом глади (физиолошком)
није ни био вођен ка врту.

Најважнији контекст у којем се Иво Обреновић појављује је онај у сусрету са Лизом у врту бресака. Постепено, кроз сусрете са Женом, Иво постаје Човек ослобођен историјског, ратног и националног искуства. Он постаје ослобођен и колективног искуства и креће, као и Јелисавета, путем индивидуализације. Један од најзначајнијих тренутака у филму може бити онај када је Иво први пут “скренуо с пута” крећући се од логора ка врту у потрази за храном (у том тренутку и логор и храна добијају алегоријско значење), изговарајући речи које звуче судбоносно: “Само се отбих от пътя“. А тај тренутак “силаска са (познатог, историјског) пута” је уједно био и његов корак у непознато. Сишавши са утабане земљане стазе која је водила из логора, Иво Обреновић је престао да буде узорни српски војник, официр и ратник, постајући промотер другачијег говора и понашања. Управо је тај тренутак “силаска са пута” отупио оштрицу његове (националне) борбености и управо је преображај који Иво доживљава могао бити она димензија непријатности његовог филмског лика која је у Београду била дочекана са неповерењем. На крају, српски војник у бугарском филму умире помало недостојанствено (што посебно долази до изражаја у његовој компарацији са бугарским пуковником Михаилом и јунацима из филма Марш на Дрину који заједно гину у борби за слободу отаџбине): он бива убијен с леђа, затечен у крађи (бресака), у туђем врту, у туђој кући, са туђом женом, са женом ратног непријатеља, побуњен, љубављу преображен, у преступу, ослабљен, сам.

Марш на Дрину

Марш на Дрину је филм у којем, за разлику од Крадљивца бресака, нема важних и великих женских ликова. Лепота филма се огледала у Митровићевој способности да обједини историјско знање и поетику, избегавајући патетику својствену управо југословенском социјалистичком ратном филму. Нема грандиозних речи, а нема чак ни много пиротехнике јер је Митровић знао (и занатски и историјски) да се уверљивост ратне епопеје српских бораца у Великом рату више заснивала на личним напорима и колективној драми, а мање на буци и експлозиву.

Плакат за филм Марш на Дрину

Жика Митровић је био пореклом из села Горња Бадања које се налази недалеко од Цера, у близини Лознице. У интервјуу који је поводом четрдесетогодишњице од снимања филма дао Александру Арежини, Митровић је открио неке детаље о настанку филма за који је сценарио написао са Арсеном Диклићем. Идеја да такав један филм буде снимљен развијала се постепено, и пре него што је требало обележити педесет година од почетка Првог светског рата, јер ју је Митровић дуго носио у себи, инспирисан учешћем свога оца и својих стричева у Церској бици. Његов отац је био и одликован за заслуге у рату али се материјал из којег је Митровић касније црпео филмске сцене није базирао само на породичном сећању и архиви. Митровић је обавио низ разговора са учесницима Церске битке, са некима од њих и више пута, забележивши их, како сам каже – на магнетофонској траци. То су били разговори са старим борцима из Коњичке дивизије која се ка Церу кретала кроз Мачву и са онима из Комбиноване дивизије која се, на челу са Степом Степановићем, преко Уба убрзаним маршем кретала ка Дрини. Док је Крадљивац бресака био филм који је више био базиран на идеји, а мање на (колективним) искуствима из рата, Марш на Дрину је у значајној мери био заснован на историјским чињеницама и прворазредним изворима.

Слободан Пенезић Крцун

У социјалистичкој Југославији је почетком шездесетих година политичка клима почела да се мења у правцу државне децентрализације. Таква околност давала је на замаху националним дискурсима у свим њеним републикама што се у случају српског партијског руководства почело назирати у кругу људи окупљених око тадашњег премијера, Слободана Пенезића Крцуна. Располажући необично снажном организационом енергијом, али и вољом да остави трага у српској култури (и тиме да се, можда, искупи за недела почињена током “револуције”), Крцун је почео да поставља основе нечему што би се условно могло назвати новим српским културним концептом. Такво његово деловање морало је бити неприхватљиво, како за југословенско руководство, тако и за политичке и културне елите осталих југословенских република.

Бригу о обележавању педесетогодишњице од почетка Великог рата, Централни комитет савеза комуниста Србије (ЦК СКС) је поверио Комисији за историју ЦК СКС и Комисији за идејни рад Социјалистичког савеза радног народа Србије (ССРНС). Архивска партијска документа, међутим, не бележе готово ништа о снимању филма Марш на Дрину, са изузетком неколико значајних реченица. У априлу 1964. године у записницима са састанака Комисије за историју се каже: “Филмско предузеће `Авала` покушава да направи филм `Марш на Дрину` користећи истоимени популарни марш, али то они раде на своју иницијативу”, из чега се може закључити да филм није био део државног и партијског плана. Не само да није био део државног и партијског плана, већ је, изгледа, био снимљен упркос партијским и политичким настојањима да се историјски смисао и значај Церске битке и њен јубилеј умање.

Ратко Дражевић

У интервјуу који је дао поводом четрдесетогодишњице од снимања самог филма, глумац Љуба Тадић (мајор Курсула), рекао је да је “тај филм онако више ишао некако испод земље” и даље: “Жика је (био) главни у том филму, он је то правио са Арсеном (Диклићем). Њих су двојица то радили. Опет, морам да вам кажем и ту ствар, да су заслужни за тај филм (били) Ратко Дражевић – дао је паре за тај филм, то Жика више зна, то Жика треба да исприча, ја не бих о томе причао, а то је гурао и Крцун, да се сними. И тај филм је онако скромно снимљен имао огроман успех.” Жика Митровић је посведочио нешто друго: “Пошто је то радила `Авала`, она је имала свој један врло импозантан савет где су били (…) писац Слободан Селенић, био је Михиз и још неколико (их) је било. Они су одобрили то, међутим, била је једна фракција у томе свету која је била против зато што су се бојали тог национализма”. И даље: “рецимо то да се у Мадери скупљало друштво. Он (Љуба Тадић), Ратко Дражевић, Селенић, не знам ког дана у недељи. Онда је он (Љуба Тадић) пред њима усред ресторана Мадере одглумио час једну, час другу сцену и они су то гледали и коментарисали.”

Историјски значај и могуће политичке консеквенце “незгодног јубилеја”, требало је умањити обележавањем низа других значајних годишњица: те, 1964. године, навршавала се педесетогодишњица смрти Димитрија Туцовића поводом које је партија желела да говори о српској социјалдемократији, затим 100 година од смрти Вука Караџића (сложена због “питања језика” у Југославији) – прослава која је требало да буде “централни догађај” те године, потом обележавање јубилеја Скерлићевог и Мокрањчевог стваралаштва, обележавање оснивања манастира Сопоћани. Осим тога, у Хрватској је требало обележити Мажуранићев и Матошев јубилеј, а дневни лист Политика је те године прослављао шездесет година од оснивања. Општи правац инструкција у партији је био такав да се прослава педесетогодишњице Церске битке “морала тумачити са марксистичког становишта, што мирнијим и одмеренијим тоном”. То је, поред осталог, требало постићи писањем једног “централног чланка у штампи” јер, како је на седници Извршног комитета ЦК СКС рекао Јован Веселинов: ”(…) ми не можемо 1914. годину препустити ратницима из 1914. године и поповима да праве парастосе, него ми треба да кажемо, као комунисти, шта мислимо о том рату.”

Док се партија бринула како да сузбије глас бораца из Првог светског рата, дотле је Жика Митровић, са Арсеном Диклићем, кругом људи окупљеним око Крцуна и Ратка Дражевића у `Авали`, чинио супротно: записи његових разговора са борцима Церске битке су са магнетофонске траке током пролећа 1964. године прерастали у филмске слике. Борци су почели да добијају свој глас на филмском платну, а партијски однос према том рату је био пренебрегнут и побеђен у неформалним круговима и центрима моћи који су почетком 60-их година били у формирању. Митровић је успео да сними дубоко српски филм који то није био само по теми коју је обрађивао, већ и по укупном ангажману свих оних који су у његовом снимању учествовали.

У снимању филма у Ваљеву су, осим филмске екипе, као статисти учествовали и мештани, Ваљевци, сељаци из околине града, али и војска – око две хиљаде војника који су Митровићу викендом били стављани на располагање. Да филм Марш на Дрину није био државни пројекат, својим запажањем посведочио је Љуба Тадић: “(…) војску смо имали само суботом и недељом. Није то био државни филм. Ја и не знам како су они ту војску добили суботом и недељом. Снимао сам два ратна филма, Сутјеску и ово, па сам на Сутјесци видео колико је ту било војске за снимање. Па то је трајало годину дана.” Митровићу је у снимању филма помагао и један Ужичанин, пуковник Луковић, пензионисани професор војне академије који је Церску битку “познавао напамет”. Луковић је месец дана увежбавао војску како да маневрише, учио глумце и статисте како се прежу коњи, потрудио се да набави топове који су изгледали као они из 1914. године, учио глумце како се мењају положаји. На снимању су, приликом кишних дана, када би се топови заглављивали у блату, помагале и жене, а припрему глумаца за сцену слушали су и војници и статисти. Митровић је о атмосфери на снимању рекао: “Имао сам утисак да су сви они на неки начин били везани за ту причу”.

Сцена из филма Марш на Дрину

Марш на Дрину је на фестивалу у Пули добио награду публике што значи да је око 12.000 гледалаца, углавном Хрвата, филм прогласило најбољим те године. Упркос томе, Митровић је, како сам каже, био “преслишаван” у Београду, а на једно гледање филма је и сам био позван да коментарише и објасни шта је у њему приказано. Суочио се са парадоксом да је српски филм, који је био награђен у Хрватској, за део српског партијског руководства и даље био политички осетљив. Без обзира на то што је после фестивала у Пули Марш на Дрину био умножен у 50-60 копија које су биле предвиђене за политичко-васпитни рад у армији, остаје и чињеница да тај филм, са изузетком једне телевизијске пројекције 1975. године, све до 1989. године, пред српском публиком није био приказиван.

У завршну верзију филма није
ушла сцена у којој се на једном
месту, после скупо плаћене
победе, сусрећу мртви и живи:
док се преживели победници
на коњима и у колони враћају
са Цера, са околних ливада
посматрају их мртви. Та
христолика сцена (у Христу су
сви живи) је, како је Митровић
сматрао, могла да оптерети већ
постигнут ефектан крај филма,
па је била изостављена.

Компарација два филма, Крадљивца бресака и Марша на Дрину, наметнула се самом чињеницом да су филмови били снимљени поводом јубилеја, да су као главну тему имали српског војника из Првог светског рата и да је Крадљивац бресака био приказан и у Југославији. Упоредна анализа, међутим, у свом крајњем исходу води ка закључку да се у случају та два филма није радило о некаквом “рату филмским платнима” између Бугарске и Србије (Југославије). Фокус сукоба се, када је у питању Марш на Дрину, измешта на конфликт који се одигравао унутар српског и југословенског поља (и политике) сећања, док је приказивање бугарске верзије сећања на Велики рат и интерпретацију српског војника у њему само додатно оптеретило ионако сложене односе у домену сећања на Први светски рат у Југославији и Србији. Другим речима, у Бугарској је филм Крадљивац бресака имао задатак да разреши њихове националне трауме, релативизујући српску победу и бугарски пораз. Са друге стране Марш на Дрину је разрешавао југословенско-српски комплекс сећања на 1914. годину. Није, ипак, на одмет, запитати се ко је и када донео одлуку да се у Југославији, у Београду, исте године када и Марш на Дрину, прикаже и бугарска верзија сећања на Први светски рат која је могла бити схваћена као релативизација српских напора поднесених у том рату.

***

Централни симбол страдања у Крадљивцу бресака је бресква – редак симбол у балканској уметности. У филму се јавља као предзнак страдања у љубави. И у једној српској варијанти сећања на Церску битку, изван филмских интерпретација, српски војник је био “додирнут усудом брескве”. Сећање на страдање српских војника на Текеришу, о чему говори филм Марш на Дрину, сачувано је и у једној легенди о “војниковој шантелији”. У њиви српског сељака на Церу, где је битка била вођена, пронађене су кости непознатог српског борца и установљено је да је стабло брескве које је ту расло никло из његовог грла. Легенда каже да је у време највеће непријатељске офанзиве у лето 1914. године, у предаху између најжешћих борби, безимени церски војник сео на грудобран свога рова да поједе брескву коју му је поклонила девојка. У тренутку када је загризао брескву погодио га је залутали метак и клонули војник је затим пао у ров. Смртни грч му је укочио вилице, па му је бресква остала у устима, а из њене кошчице је порасло стабло. И бресква и војникове кости су са тог места касније пренете на Текериш.

Није јасно зашто је Емилијан Станев “крадљивца” ситуирао у врт са бресквама, поготово због тога што је записао сећање на настајање главних ликова у новели: у детињству је, са оцем, посетио пуковника чија се прелепа жена, “у плавој хаљини”, урезала у његово сећање. У суседству тог пуковника је живео други, свадљиви пуковник, који је посвећено чувао свој виноград. На неки чудан начин су се тај други човек и “плава дама” повезали у пишчевој глави и тако су настали ликови Лизе и Михаила. Али аутор остаје недоречен око тога како је “лозе” (виноград) прерасло у “праскови” (брескве). Није јасно ни зашто се у сноликим формама сећања какве су српска легенда и бугарски филм и новела, судбина српског војника везује за мотив брескве. Бресква је једино још у сановницима, вековним искуствима сневача, препозната као симбол који ономе ко снива најављује велику љубав и велико страдање.

Оливера Драгишић


Литература:

Ајдачић Дејан, Књижевно обликовање представа о противнику у бугарско-српским ратовима: https://liternet.bg/publish1/dajdachich/predstava.htm (9.11.2020)

Георги Тошев, Невена Коканова. Години любов. София: Книгомания, 2018, 74-83.

Evgenja Garbolevsky, The Conformists. Creativity and Decadence in the Bulgarian Cinema 1945-89, Cambridge Scholars Publishing, 2011, p. 77-78.

Žika Mitrović, „Režija istorijskog filmskog žanra“, u: Radoslav Lazić, Rasprava o filmskoj režiji, Beograd: Kultura, 1991, s. 75-81.

Иванова Дияна, Емилиян Станев: `Крадецът на праскови` – от Створението до Апокалипсата – https://www.rastko.rs/rastko-bg/umetnost/knjizevnost/divanova-estanev2_bg.php (9.11.2020)

Историјске свеске: Сведочења са српског фронта 1914. године – http://www.andricgrad.com/2014/08/svjedocenja-sa-srpskog-fronta-1914-godine/

Lim Mira, Lim Antonjin, Najvažnija umetnost, Istočnoevropski film u dvadesetom veku, Beograd 2006.

Митерауер Михаил, Миленијуми и друге јубиларне године; Зашто прослављамо историју?, Београд, 2013.

Приче завичајне. Текерешки пешкир: http://www.rtvbn.com/3824348/price-zavicajne-tekereski-peskir

Predrag Marković, Prvi svetski rat na ekranu i film Heroj 1914. Poštovanje za istinskog junaka, Vreme, https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1252178&print=yes (9.11.2020.)

Слободан Пенезић Крцун. Гласност ћутања. Говори. Чланци. Ратна писма. Сећања, Ур: Жељко В. Марковић, Историјски архив Ужице, Ужице 2020.

Раковић Александар, Српско родољубље у филму Марш на Дрину : https://iskra.co/reagovanja/aleksandar-rakovic-srpsko-rodoljublje-u-filmu-mars-na-drinu/ (9.11.2020)

Черок Семън, “Вло Радев”, Интервюта за кино и за себи си, София 1979.

Извори:

Архив Србије, Централни комитет Савеза комуниста Србије, Комисија за идеолошки рад 1945-1969, Ђ-2, К-6, 7, 15.

Архив Србије, Централни комитет Савеза комуниста Србије, Извршни комитет ЦК СКЈ 1963-1965, Ђ -2, К-6, 8.

Архив Србије, Централни комитет Савеза комуниста Србије, Историјско одељење 1948-1969, Ђ-2, К-10, 11, 12.

Генов Паун, Крадец на праскови, Филмске новине, 1964.

Интервју са Жиком Митровићем о Маршу на Дрину, Александар Арежина – http://aleksandararezina.blogspot.com/2011/02/zika-mitrovic-komandant-marsa-na-drinu.html (9.11.2020)

Марш на дрину – јединствена филмска битка. Поетика смрти мајора Курсуле, Интервју Александра Арежине са Љубом Тадићем): http://aleksandararezina.blogspot.com/2010/11/mars-na-drinu-jedinstvena-filmska-bitka.html (9.11.2020)

Марш на Дрину, Младост, Слободан Новаковић, 16.12.1964.

Од 1. јануара на биоскопском репертоару филм Мaрш на Дрину. Снима се наставак?, Експрес, Сл. Константиновић, 28.12.1988.

Станева Надежда, Дневник с продължение, София, 1979.

Чернов Григор, Крадец на праскови, Филмске новине, 1964.

ПИСМА ДВА: ПУШКИН НАТАЛИЈИ ГОНЧАРОВОЈ И ЏЕК ЛОНДОН АНИ СТРАНСКИ

Два љубавна писма, једно које је Пушкин написао Наталији Гончаровој 1830. године и, друго, Џека Лондона написано Ани Странски, превела је Виолета Бјелогрлић. Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.

Пушкин – Наталији Гончаровој Москва, 1830.

Виолета Бјелогрлић

Данас је ‒ годишњица оног дана када сам Вас први пут видео; тај дан је у мом животу. Што више мислим, јаче се уверавам да се моје постојање не може одвојити од Вашег: створен сам да Вас волим и пратим; све моје друге бриге су ‒ једна заблуда и лудило. Далеко од Вас, ја сам непоколебљиво прогоњен жаљењем због среће у којој нисам имао времена да уживам. Пре или касније, свеједно ћу све одбацити и пасти Вам пред ноге. Још једино помисао на дан кад ћу имати комадић земље у… може да ми наведе осмех на усне и оживи ме усред тешке туге. Тамо ћу моћи да лутам око Ваше куће, да Вас срећем, да Вас пратим.

Џек Лондон ‒ Ани Странски

Драга Ана: Да ли сам рекао да се сви људи могу поделити на врсте? Ако сам то рекао, дозволи ми да разјасним ‒ не сви. Ти излазиш из оквира, не могу да те сместим ни у једну врсту, не могу да те прозрем никако. Могу се похвалити да од десет људи могу предвидети понашање девет. Судећи по речима и поступцима, могу погодити срчани ритам девет људи од десет. Али десети је мистерија за мене, и очајан сам јер је то изнад мене. Ти си тај десети. Да ли је икада било да две ћутљиве душе које су тако различите тако могу да се приближе једна другој? Наравно, често се осећамо исто, али чак и када осећамо нешто на различите начине, увек се разумемо, иако немамо заједнички језик. Не требају нам речи изговорене наглас. Ми смо превише нејасни и мистериозни за то. Мора да се Бог смеје кад гледа наше немуште представе. Једини поглед на здрав разум у свему овоме је да обоје имамо бујан темперамент који је довољно огроман да бисмо били схватљиви. Истина, често разумемо једно друго, али неухватљивим погледима, нејасним наговештајима, као да нас привиђења, док ми сумњамо, воде ка свом виђењу истине. Ипак, не усуђујем се веровати да си ти та десета особа чије понашање не могу предвидети. Да ли ме сада тешко разумети? Не знам, вероватно јесте. Не могу наћи заједничку основу. Огроман темперамент ‒ то оно што нам омогућава да будемо заједно. На тренутак је у нашим срцима избила сама вечност и привукли смо једно друго, упркос чињеници да смо толико различити. Осмехујем се кад из тебе избија усхићење? Тај осмех који се може и опростити – и не, то је завидан осмех. Двадесет пет година сам живео у депресивном стању. Научио сам да се не дивим. То је врста лекције коју је немогуће заборавити. Почињем да заборављам, али то је мало. У најбољем случају, надам се да ћу заборавити све, или скоро све, пре него што умрем. Већ се могу радовати, учим мало по мало, радујем се ситницама, али не могу се радовати ономе што је у мени, мојим најдубљим мислима, не могу, не могу. Да ли се изражавам нејасно? Чујеш ли мој глас? Бојим се да не. На свету постоји много лицемерних позера. Ја сам најуспешнији од њих.

SMRT JE SVETLA NIJANSA SIVE: NENAD PETROVIĆ


Nenad Petrović je rođen 1983. godine u Mladenovcu. Živi u Beogradu. Piše pesme od 2008. godine. Objavljivao je kratke priče u Ninu i Politici, zbornicima, panoramama i pregledima poezije. Bio je učesnik Pesničenja, Poezina, Pet minuta pažnje. Objavio knjige pesama: Pčelarenje u tihom predelu (2017) i Štrčanja i druge pesme (2019) za Presing iz Mladenovca.

JESENJI VETAR JE TAKO TIH

Koliko ljudi napolju… I sve ih boli, svi su u bolu. Kad još zahladi, a ti ljudi odu svojim kućama i zatvore se, tada ni moj prozor neće biti često odškrinut. Neću čuti zvukove koje prave ljudi – oni podsećaju na bol. Slušaću jesenji vetar. Slušaću jesenji vetar. On je tako tih.

Nenad Petrović

LJUBAVNICI

Došla je jesenja noć. Uplašena tama plače po ulicama i drhti između zgrada i kuća. Strahovito se muči. U ovoj noći otvaram prozor, mrak ulazi, ljubi mi ruke, noge, telo, glavu. Dodiruje u tišini moje usne. Nežno i polako. Tako je vlažno. Ljubi me dugo. Celu noć, do sunca. Ujutro odlazi, ali tragovi bliskosti su ostali. Druge volim ovim iskustvom, a tama svake noći pohodi drugi prozor. Koliko nesebične ljubavi.

RANA JESEN KOD NAS

Ovo nebo oblači jesenje tmurno odelo – postaje hladno. I ovo nebo plačucka za toplim vetrom, pada kiša. Vetrovi struje vazduhom poruku – beži unutra. A unutra, kreveti se nadaju zagrljajima, poljupcima i dugim zimskim ušuškavanjima. Jesen nas voli, jesen radi za nas. U jesen pečemo papriku i imamo kestenje. Vatra pucketa. Tako je kod nas.

OVAKVE NOĆI

U ovoj noći mrak je uplašen. Uplašen do te mere da ječi vetrom, a ti zvuci uguravaju strah spolja kroz otvoren prozor, ovde kod mene. Strah nadire, osvaja sobu, bubri. Ječanje se pretvara u tihi plač, počinje kišica da sipi. Sipi postojano i to traje. Duge su ovo noći, ali dolazi jutro sa olakšanjem – razvedrava se i razdanjuje. Može da bude lep dan – a meni se tako spava.

SVEDENA PLANETA

Sivi vetar hladno zavija u krošnjama, pod tmurnim oblacima. Sam u anesteziji i bez osećaja – tako je hladno da sam ništa i ne osećam. Smrt je svetla nijansa sive. Pada mrak i donosi živu boju – crnu. Ima nade dok je obojeno.

GODIŠNJE DOBA JESENJE

Noći će biti hladne i mrtve. Jesen boji u anesteziju, u sivo. Nećemo osećati bol jer anestezija dolazi da da nadu u život bez bola. Jesen je medicinska sestra koja lupa injekcije sa anestezijama. Ona zgodna sestra, stručna. Deverika u Savi će da miruje, srndać u Košutnjaku da spava, a mi ljudi ćemo biti po toplim stanovima duže nego letos. Možda neko i zagrli nekog, šta ćeš – mnogo smo blizu jedni drugima.

JESENJI STRAHOVI

Uhvatio me gadan strah. Ščepao. Nikako da se osmehnem, kao protivteža strahu. Kao da mi moja duša beži od mene. Sva sreća, napolju je hladno pa sam zatvorio prozore i vrata. Ako mi duša napusti telo makar neće izleteti kroz prozor, ali ko da je juri po sobi…

RAD NA BUNARU I ODMOR POSLE

Izlazak iz bunara tame na svetlosnu površinu. Sad ćemo da se osušimo, pojedemo nešto dok sediš sa nama i pričamo zavijeni u ćebe kako je skroz dole duboko. Svetlost na površini u sreći mrda nogama i rukama – pleše u ritmu nade. Nikad više u taj bunar! Nikad više ni u jedan! Hoćemo prostranstvo i svetao pokret. Tu ima vazduha. Promeniti profesiju. Ne biti bunardžija.

Feljton u crnogorskom dnevnom listu Dan: Jugoslavija i Bugarska 1944-1980. Hronika neuspešnog prijateljstva

Dostojevski i jedna teorija zavere (citat: Zli dusi/Бесы/Demons)

Mi ćemo ubiti želju: posejaćemo pijanstvo, spletke, potkazivanje, stvorićemo nečuveni razvrat; svakog genija ćemo ugasiti još u ranom detinjstvu. Nastaće takvo ljuljanje kakvo svet još nije video…

Gospodin Šigaljev je više nego snažno zaokupljen svojim zadatkom, a uz to je suviše skroman. Meni je njegova knjiga poznata. On, kao konačno rešenje pitanja, predlaže podelu čovečanstva na dva nejednaka dela. Jedna desetina dobija slobodu ličnosti i neograničeno pravo nad devet ostalih desetina. Ovi moraju izgubiti ličnost i pretvoriti se u neku vrstu stada i, uz neograničenu pokornost, postići, nizom preobražaja, prvobitnu neporočnost, nešto poput prvobitnog raja, premda će, uostalom morati da rade. Mere koje autor predlaže za oduzimanje slobode od devet desetina čovečanstva zaista su izvanredne, zasnovane na prirodnim činjenicama, i veoma su logične.

[…]

Kod njega je dobro u knjizi – nastavi Verhovenski – ono o špijunstvu. Kod njega svaki član organizacije motri na drugog i obavezan je da potkazuje. Svako pripada svima, a svi svakome. Svi su robovi i u ropstvu jednaki. U krajnjim slučajevima kleveta i ubistvo, ali, što je glavno, jednakost. Na prvom mestu, spušta se nivo obrazovanosti, nauka i talenata. Visoki nivo nauka i talenata dostupan je samo najsposobnijima, nisu nam potrebni izuzetno sposobni! Izuzetno sposobni ne mogu ne biti despoti i uvek su više nanosili štetu nego što su koristili; njih proganjanju ili kažnjavaju. Ciceronu se odseca jezik, Koperniku se oči vade, Šekspir se kamenuje – to je šigaljevština! Robovi moraju biti jednaki: bez despotizma još nije bilo ni slobode, ni jednakosti, a u stadu mora vladati jednakost, i eto šigaljevštine! Ha-ha-ha, vama je to čudno! Ja sam za šigaljevštinu!

[…]

Slušajte Stavrogine: brda poravnati, to je dobra misao, nije smešna. Ja sam za Šigaljeva! Nije potrebno obrazovanje, dosta je bilo nauke! I bez nauke biće dovoljno materijala za hiljadu godina, ali valja se pripremiti na pokornost! U svetu jedino to nedostaje: pokornost. Žudnja za obrazovanjem već je aristokratska žudnja. Tek što se stekne nešto porodice ili ljubav, već se javlja i želja za svojinom. Mi ćemo ubiti želju: posejaćemo pijanstvo, spletke, potkazivanje, stvorićemo nečuveni razvrat; svakog genija ćemo ugasiti još u ranom detinjstvu. Sve ćemo svesti na isti imenitelj, potpuna jednakost. “Zanat smo svoj naučili, i pošteni smo ljudi, nama ništa drugo nije potrebno” – to su nedavno engleski radnici odgovorili. Neophodno je samo ono što je nužno – to je sada deviza zemaljske kugle. Ali potrebni su i grčevi; za to ćemo se pobrinuti mi, upravljači. Robovi moraju imati upravljače. Potpuna pokornost, potpuna bezličnost, ali jedanput u trideset godina Šigaljev pušta u pogon i grč, i svi odjednom stanu jedni druge jesti, i tako do izvesne granice, jedino da ne bi bilo dosadno. Dosada je aristokratsko osećenje; u šigaljevštini neće biti želje. Želja i patnja su za nas, a za robove šigaljevština.

[…]

Slušajte, mi ćemo najpre stvoriti metež – govorio je Verhovenski strašno užurbano, svaki čas hvatajući Stavrogina za levi rukav. – Ja sam vam već rekao: mi ćemo prodreti u sam narod. Znate li da smo mi već sada strahovito jaki? Nisu naši samo oni koji kolju i pale, i pucaju iz klasičnog oružja, ili ujedaju. Takvi samo smetaju. Ja bez discipline ništa ne podrazumevam. Ta ja sam varalica, a ne socijalist, ha-ha! Slušajte, ja sam ih sve prebrojao: nastavnik koji se sa decom ruga njihovom bogu i njihovoj kolevci, već je naš. Advokat koji obrazovanog ubicu brani time što je ubica prosvećeniji od svojih žrtava i, da bi novac izvukao, morao je da ubija, već je naš. Đaci koji ubijaju seljaka da bi proverili kakvo je to osećanje, naši su. Porotnici koji proglašavaju nevinima sve zlikovce redom, naši su. Državni tužilac koji se na sudu plaši da nije dovoljno liberalan, naš je, naš, naš. Funkcioneri u upravi, književnici, o naših je mnogo, strahovito mnogo, ni oni sami toga nisu svesni! S druge strane, pokornost đaka i budalica stigla je do najviše tačke […] Kada sam otišao – besnela je Litreova teza da je zločin ludilo; kada sam došao – zločin više nije ludilo, nego upravo sam zdravi razum, gotovo dužnost, u najmanju ruku plemeniti protest.

[…]

Slušajte, lično sam video dete od šest godina koje je pijanu majku vodilo kući, a ova ga grdila ružnim rečima. Vi mislite da se tome veselim? Kada u naše ruke dođe, mi ćemo je, po svoj prilici, i izlečiti… ako zatreba, mi ćemo je na četrdeset godina u pustinju prognati… Ali danas je potrebno imati jedan ili dva naraštaja što su se odala razvratu; razvratu nečuvenom, gadnom, kada se čovek pretvara u gnusno, plašljivo, okrutno, samoživo đubre – eto, to nam je potrebno.

[…]

Eh da samo ima dovoljno vremena! Jedino je zlo što nema više vremena. Mi ćemo proklamovati rušenje… zašto, zašto je ipak ta ideja tako zanosna!Ali treba koščice malo razgibati. Mi ćemo razbuktati požare… Mi ćemo raširiti legende… Za to će biti od koristi svaka šugava „družina“. Ja ću vam baš u tim družinama naći takve dobrovoljce koji će na svaki pucanj poći, pa će još i zahvalni biti na dobijenoj počasti. E pa, i počeće metež! Nastaće takvo ljuljanje kakvo svet još nije video…

Нађох те као прсти који нађу рррррр

Песме Милице Тасић


Милица Тасић је рођена 1. септембра 1989. године у Врању. Апсолвент је на београдском Филолошком факултету, на групи Српски језик и књижевност. Пише углавном љубавну поезију, али и прозне текстове. Аутор је неколико есеја и критичких осврта. Највише њених песама објављено је у Поезији суштине. Неке песме су јој преведене на руски језик и објављене у часопису Нови поглед. Њена прва збирка песама носи назив Паун на недрима (2019).

***

Милица Тасић

… Нађох те

Као прсти који нађу

Рррррр…

Зрак у ноћи трепери,

Не знају шта с њим.

Да усидрим блуну,

Софицу да укћерим,

Знам,

Била би шала овог света,

Било би…

Зрак само – додир, и поглед,

Зар зене две…

А мило све,

Моје под тиском,

То миље сада што зре,

И лишће, о, лишће…

Зар мени само сме?

И куда да лутам

Кад не знам што чиним,

Милица Тасић

Шта тиха ми тка?

Хеј,

Заборави песму,

Луну,

И утајни лучу сна…

И кад мимоиђемо светом,

Моримо у шаци,

У соби линија – подстанар,

Међу прсте невиности

Зрак тај би…

Устајни луну,

Блуну,

Устани моћи сна!

***

Како да ти убогим речима

(по)кажем колико ми је стало…

И да не знам шта се све у мени збива,

Кô рањеник што крпи и ушива,

Тако и ја тражим речи, од ‘ж’ до ‘е’,

Речи жеље… жеже ме… па тихо казује,

Кô да шапће једно само:

……………………………………..

У ходу, онако, у јуришу лаганом

Милица Тасић

….љубичастим трагом …

Кад тихо осипа у мору драж…

…знаком који склизава

Са литица сумње, врхом планине

Са сребрном звездом

Тек зрном – васкрслим,

Јединим сведоком моје љубичасте.

Па бела луда платна бојим,

Не што нису нежна пена,

Но што своје боје тој

Невиности желим,

Сву чистоту за хербаријум мом милом,

Радост сваке да сачува од мене,

И на уснама – јагодом на пола –

Сву моју чежњу…

Мелеме за немире,

Детелину за срећу тражим,

Да кап капне, па и остане,

Срце биљем занавек да залечим…

Ал’ душа ти моја ненаучено казује

Да волим све што никад нећеш знати,

Јер никада се нећеш моћи сав угледати,

Ти, најлепша биљко, лотосе у логосу,

Сувише све… на прагу под сунцем…

У мокра два кестена на облацима

Што лутајући траже Твој лик

И на њему благ осмех

На далеком белом острву

За нас.

Милица Тасић

ДАН СВЕТОГ НИКОЛАЈА

Росуљом смеђих очију

Пала сам на влажне мушке усне,

На Зеленом венцу,

Радосног једног дана.

Волела сам га маглом,

На празник светог Николаја.

НОВОГОДИШЊА ПЕСМА

Лиј зорно ноћи

Пред прошлим даном

Остави безбојно

Да прва боја буде моја крв

Последњу тачку

Црвени кловн изводи

Да прозуби бол

Кроз бео осмех

Пада дубоко туга,

Где ме нема

Дубоко на црно крило

Белог дана пада

Пада мила земљица

Затресу небо,

Шум плави паде

Око ме боли

Умири! Умиру…

Умиру сузе!

Не односи кишу,

Безока утваро!

На кичму ћу се попети,

На кичму времена

Док везује пертле,

Сенко!

Да кроз две невидеће рупе

Испусти тугу

Као млеко

Лиј ноћи прошлим…

Кроз бео осмех

Кловн опело ми држи.

ДАНАШЊА

Милица Тасић

Сушта,

Опрости,

Не умем те.

Згазите кукољ,

Одушену у ватру,

Па запалите

-Данак у пупољку.

Онда голо

-Поново.

Душ добро утабан,

Да шкрипе ципеле.

Кћери својој ходи,

Сушта,

Треба земљи кап,

Ал’ траг узми у лет,

Тамо,

У покоји бели цвет,

Усвојена,

Неспокојем

Не умем те…

Amfilohije Radović u razgovoru sa Aleksandrom Tijanićem – kratak izvod iz intervjua (NIN, 8. maj 1983)

Šta je tada sve popularniji pravoslavni teolog, docent Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, govorio o odnosu crkve i države, nacionalizmu, ulozi crkve u političkim krizama…
Razgovor je vođen u kontekstu sve upadljivije renesanse religioznosti (posebno među mladima) u Srbiji početkom osamdesetih, kojoj je sve teže odolevao i sam establišment. Samo godinu dana posle ovog intervjua, vlasti SR Srbije dale su “zeleno svetlo” za nastavak izgradnje hrama Svetog Save.

Dakle, Tijanić pitao – Amfilohije odgovarao.

Najpre Tijanić:

Proteklih meseci na nekoliko uzastopnih tribina o religiji u beogradskim salama bilo je teško naći praznu stolicu. Jedan od najčešćih među gostima na ovim razgovorima bio je dr Amfilohije Radović, docent Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. To je, posle dužeg vremena, prvi “izlazak” nekog pravoslavnog teologa na neku vrstu pluralističkog okruglog stola, uobičajenog u Ljubljani, retkog u Zagrebu i sada učestalog u glavnom gradu.

Obrazovan i očigledno ubedljiv, dr Radović je po mnogima uspešno zastupao Srpsku pravoslavnu crkvu. Doduše, izvan crkve, njega smatraju zastupnikom “tvrde linije”, čiji su nosioci, bar kako kažu upućeni, grupa “grčkih đaka”, monaha-profesora sa Bogoslovije.

Neposredan povod za razgovor s njim jesu različiti “signali” koji stižu iz Srpske pravoslavne crkve. Jednom su to mišljenja koja je doskorašnji predavač apologetike vere na Bogosloviji, prof. Milin, sažeo u klerikalistički moto: “Srbin može živeti slobodno samo u zemlji gde se vlada po Jevanđelju”. Drugi put su to razumna izlaganja pravoslavnih episkopa o autonomiji “zemaljskih stvari” (…)

To su samo neki od razloga za razgovor sa dr Radovićem. Ali, osnovni je ipak što iz dela pravoslavnog klera sve češće dopiru glasovi o “specijalnoj ulozi i zadatku Srpske pravoslavne crkve unutar srpske nacije kao jedinog nosioca istorijskog pamćenja i čuvara nacionalnog identiteta”!

Šta to podrazumeva i kakve opasnosti nosi ovakav stav? (…) Ima li u SPC zastupnika teze da je vreme krize pogodno za ostvarivanje posebnih crkvenih ciljeva (…)?

Zatim Amfilohije. Prvo o tada aktuelnoj jugoslovenskoj krizi i odnosu crkve prema sekularnom/materijalističkom kontekstu:

Pitanje je moglo da se postavi i obratno. Da li je ovo društvo,onako kako se ono formira kod nas, i ne samo kod nas, izazvalo jednu od najradikalnijih kriza u dvehiljadegodišnjoj istoriji crkve? Ja mislim da jeste. Moderni sekularizovani čovek je svojim stavom i celim svojim pogledom na svet i čoveka izveo na “sud” i stavio pod znak pitanja, ne samo teorijski, nego i praktično, samu srž crkve i smisao i razlog njenog istorijskog postojanja. Po mom shvatanju taj “sud” je opasan za ono u crkvenim strukturama i shvatanjima što je ona prihvatila u svom hodu kroz vreme i prošle epohe (…) Sve ono što nije izvorno njeno, dobro je da iščezne, jer samo tako može da zasija iz nje ono što ona u stvari jeste i kakva bi trebalo da bude. Crkva, kada je u krizi, ona je na krstu. A to je njeno jedino i plodonosno mesto. (…)

Ako se, dakle, crkva ne boji krize u koju ju je bacila ova društvena ideologija, zašto bi se ovo društvo bojalo krize koju bi eventualno mogla da u njemu izazove crkva? Ako je kriza u crkvi bila odvajkada ne samo nešto što dolazi spolja, nego i nešto što se začinje u njoj samoj, ne važi li to pravilo i za društvo, za svako društvo, pa i ovo naše? Ovo naše društveno ustrojstvo, utemeljeno na materijalističkoj ideologiji, čitavo je u znaku horizontale, htelo bi i želelo da reši konačnu sudbinu čovekovu u okvirima gole imanentnosti. Crkva je, opet, u svojoj srži u znaku vertikale (…) Ona je uvek bila, a to je i danas, takva će biti i ubuduće, izazov svakom društvu (znači i ovom našem) i nezaobilazan izvor društvenih kriza; što je društvo horizontalnije, to će i taj izazov biti jači i “kriza” dublja. Tako će to biti sve dotle dok čovek bude postavljao pitanje svog večnog smisla i smisla svog istorijskog bistvovanja. (…)

Pa o nacionalizmu:

Što se tiče okupljanja “nacionalista” oko crkve, ne treba izgubiti iz vida da se oko nje isto tako okupljaju i socijalisti i internacionalisti, pa u poslednje vreme i mnogo omladine. Uostalom, ona se u jednoj svojoj molitvi naziva “bolnicom”, a bolnica je mesto gde se ljudi leče. I prvenstveno u crkvi treba da se leče od svake uskosti i samozatvorenosti, od svake samoživosti, bilo individualnog, bilo kolektivnog tipa. (…) Nacionalizam suženih vidika, onaj koji pojam nacije svodi na krv i jezik, koji lažnom nadmenošću i samozatvorenošću sebe obogotvorava, a druge narode isključuje i prezire, ako je kao takav neprijatelj društva, još je veći neprijatelj crkve i razoritelj njenog iskonskog prizivanja utemeljenog jednom za svagda Hristovim rečima: da svi ljudi jedno budu.

…pa o Crkvi kao političkom akteru:

Ako pravoslavlje posmatramo istorijski, ono nikada nije želelo da preuzme ulogu nekog političkog arbitra. Bilo je istorijskih perioda kada je ono to bilo, kod pojedinih naroda i na određenim mestima. No to nije njegov duh, nego istorijska nužda, koja je crkvu naterala da preuzme na sebe ulogu koja joj po njenoj dubljoj prirodi ne pripada. Da navedemo primer iz naše istorije: period turskog robovanja, seobe pod Arsenijem III Čarnojevićem i Arsenijem IV Šakabentom, periodom mitropolita-vladara Crne Gore i sl. Međutim, čim bi dolazilo do normalizacije istorijskih i nacionalnih prilika, crkva se vraćala na svoju njivu i polje delanja, vraćala se svom duhovno-moralnom prizvanju, prepuštajući onima koji su za to pozvani da se bave političkim problemima (…)

Savremena Kina u objektivu Bojane Žuže (Zuzana Zux)

Bojana Žuža – o sebi, svojim fotografijama i Kini:

Fotograf, umetnik, radoznali putnik namernik.

Istoričar, istraživač, turistički vodič.

Lenjih i dokonih ljudi gonič.

Optimista sa iskustvom. Energetski mag.

Voli život, voli da ostavi trag.

Voli hrabre, srčane i smele.

Neobične priče, ljude na sve spremne.

Rođena u Bosni i Hercegovini. Diplomirala istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Licencirani turistički vodič. Fotograf. Svoju biografiju obogatila raznoraznim poslovima, ali me fotografija pratila svuda,  dok sam menjala države, poslove, kontinente. Tako su ove fotografije nastale tokom mog boravka u Kini 2016/17 godine.

Na njima možete videti prizore iz carskog Pekinga, šarmantnog Šangaja, Šijana – grada koga čuva besmrtna vojska od terakote, Čengdua – grada pandi, Hong Konga gde se sudaraju Istok i Zapad, mističnog Tibeta i podnožja krova sveta – Himalaja.

Oktobra 2020. godine osvojila sam nagradu za najbolju fotografiju na konkursu “Kina u mojim očima”, koju je organizovao Institut Konfucije povodom Dana državnosti Republike Kine. Nagrada koja mi znači beskrajno mnogo. I kao fotografu i kao čoveku. Koja me podseća na moje neprevaziđeno životno iskustvo koje mi je doneo Daleki Istok.

Kina – zemlja ogromnog prostranstva, jedinstvene logike i svojih životnih pravila. Naučila me mnogo toga, otvorila nove vidike, mogućnosti, ali i bacala na kolena, rušila ego i kalila čelik.  Kad misliš da dovoljno poznaješ sebe, a u stvari ne znaš, kad misliš da ne možeš dalje, a možeš i preko toga. Na tom ličnom putu nastajale su ove fotografije i sa radošću ih delim sa vama.

Svaka fotografija je priča ispričana u jednoj sekundi vremena – jedine neuhvatljive stvari. Uhvatiti trenutak i pretvoriti ga u večnost, to je sveti ovozemaljski zadatak fotografa. Kao fotografu, istoričaru i nezasitom putniku  želja mi je da prikažem ljudski život u njegovoj lepoti, različitosti i jedinstvenosti. Kako ljudi žive negde tamo, sa svojom prošlošću i sadašnjošću. U beskrajnoj borbi i potrazi za srećom i smislom, koja nam je svima zajednička.

Više o mom kreativnom radu možete videti na sajtu www.zuzanazux.com (Instagram: zuzanazuxphotography) mom mestu pod virtuelnim suncem.

АЛБУМ СТАРОГ ЧАЧКА (1870-1941): ГРАД, ЉУДИ, ДОГАЂАЈИ

Приредио Милош Тимотијевић

Др Милош Тимотијевић је историчар и виши кустос Историјског музеја у Чачку. Главна подручја његових научних интересовања су модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века, друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата. Аутор је више књига: Karneval u Guči: sabor trubača 1961-2004Соколи Чачка 1910-1941Век сумње: религиозност у чачанском крају 1886–2008Модернизација балканског града (1944-1989): компаративна анализа развоја Чачка и Благоевграда у епохи социјализмаЗвонко Вучковић: ратна биографија (1941-1944): расправа о проблемима прошлости и садашњости, Драгиша Васић и српска национална идеја, Мисија Хаијард: ратна пропаганда, бомбардовање српских градова и евакуација савезничких авијатичара 1943-1944, „Храбри“ партизани и „зли“ четници: студија о Србији у Другом светском рату (1941-1945), Злато четника и партизана – деконструкција једног мита: финансије и отпор окупатору у Србији и Југославији 1941-1945, Чачак у доба социјализма: 1944-1990: фотографија као репрезент политичке моћи.

Већ са првим ступањем на историјску сцену фотографија је понудила задивљујуће тачну и прецизну слику стварности ухваћене кроз објектив. Савременици су тврдили да је она заправо огледало саме природе. Међутим, камера уместо континуитета природног опажања нуди дисконтинуитет и фрагментарност представљања, а не природног посматрања. Визуелна порука фотографске слике, ма колико била тачна, није нужно и истинита. Да би се разумела сама фотографија неопходно јој је пружити контекст: време настанка, име аутора, податке о личностима, догађају или објекту који је снимљен. Истовремено, појавом нових технологија прављења снимака, као и медија на којима се приказују, савремени свет је постао феномен видљивог. Анализа фотографија отвара питања на који начин гледамо, и какав је однос онога што гледамо и саме „истине”. Истовремено, фотографија је, захваљујући свакодневним технолошким иновацијама у времену у коме живимо, постала најмасовнији медиј подложан непрестаним, готово неухватљивим трансформацијама, са све више средстава изражавања, истраживања и представљања.

Проблем коришћења фотографије као историјског извора, или као уметничког дела, везан је за примену критичности, како према садржају фотографије, тако и према потписима и описима сачуваних фотографија. Ипак, без обзира на ограничења, фотографија је незамењив медиј преко којег су сачувани јединствени остаци прошлости. Никако не треба заборавити да прошлост заправо не постоји, и да су историјски извори својеврстан „чаробни мост” преко којег можемо сазнати делове некадашње стварности. Фотографија се, без сумње, по својој документарности намеће као извор значајне вредности, без обзира на многа ограничења. Са друге стране, фотографија нема само документарну вредност регистровања догађаја или околности настанка, као и многих других чинилаца који прате снимање. Требало би нагласити да фотографија има и уметничку вредност – одражава стил епохе у којој је настала. Виши ниво естетског, као и ближа веза са ликовним уметностима, изражена је кроз начин на који фотографи деле са сликарима поједине визуелне карактеристике: детаљ, облик, контраст, мотив, композицију, покрет. Медиј фотографије развија таква својства која му дају посебан визуелни језик. Могућност фотографије да уверљиво ослика мотив и светло, даје фотографу моћ да у тренутку претвара стварност у сопствену метафору. Нови визуелни језик развио је способност да изрази не само људско биће, већ и његове емоције.

Фотографија је брзо постала важан медиј којим се представљао појединац – грађанин, предмет који се чува и поклања, а временом постаје „огледало” изгубљене прошлости. Спој документарне и уметничке вредности фотографије, уклопљен у посебан албум као репрезентативан предмет, део приватности који се излаже јавности, даје посебну важност у конструисању приватног, али и ширег идентитета једне заједнице. Заправо, уласком у специфичну колекцију породичног фото-албума, фотографија је освојила статус „профаног реликта”.

Управо на тај начин фотографија је доживљавана и презентована у грађанској класи крајем XIX и почетком XX века. Иако малобројан, тај друштвени слој европских манира у Србији имао је пресудан утицај на локалне варошке заједнице, па и на увођење фотографије у приватни и јавни живот. Уздизање грађанства условило је појаву изразите потребе за скупоценим материјалним добрима и предметима фине израде, као и стилизованим украсима у духу тадашње моде. Богатије породице крајем XIX и почетком XX века почињу да граде модерне куће, по европском узору, са пространим собама и салонима, као јасан израз нове свести грађанске класе чија је моћ надвисила сеоско окружење из којег су потекли. Када је у питању Чачак, стил читаве епохе, све до краја четрдесетих година XX века, била је сецесија, иако је она у европским оквирима кратко трајала и брзо нестала. Чачанској грађанској класи пријао је тај стил, хронолошки започет 1900. године изградњом хотела “Крен” у центру града, првим архитектонским објектом са елементима сецесије у Србији. Није се све зауставило на архитектури, украшавању ограда, капија и јавног простора. Сецесија је нарочито примењивана у штампи разгледница Чачка, вереничких карти за отменију варошку публику, а посебно су популарни били оквири за фотографије и фото-албуми израђени са орнаментиком у стилу сецесије.

Поседовање и излагање фото-албума постао је важан обичај грађанске класе. У другој половини XIX века у повлашћени простор грађанског салона, који је постао прави приватни породични музеј, на велика врата је ушао породични албум са фотографијама и освојио истакнуто место на једном од сточића, који се у богатијим кућама налазио у непосредној близини клавира. Обликовање фото-албума, аранжирање фотографија и њиховог излагања одабраној публици одговарало је моделу самопрезентације. Породични албум је био визуелни посредник који је артикулисао, на симболичном плану, како односе унутар породице, тако и класне односе у грађанском друштву XIX века.

Поступке презентације и самопрезентације треба посматрати, пре свега, као део ширих културних процеса којима се обликују и колективни и индивидуални идентитет. То је дуготрајан и релациони процес изградње симболичког система знакова који, између осталог, може да одговори на питање „ко сам ја” или „ко смо ми”, али и „шта бих волео да будем”. Излагане фотографије требало је да посведоче о успешности породице, али без истицања болесних, ружних, неуспешних и социјално неуклопљених појединаца. Истовремено, фотографија популаризује и специфично нов, театрализован и артифицијелан начин модерног самопредстављања и самоопажања. Жеља да се појавност идеализује, односно одбијање постојања ружноће, била је у складу са каноном званичног сликарства, тако да је употреба ретуша радо практикована и у локалним фото-атељеима. Албум са фотографијама, као део сфере приватности, био је намењен комуникацији са јавношћу, са основним задатаком пружања једне улепшане слике спокојног буржоаског живота и слатког породичног дома.

Фотографија је као и све модерне тенденције дуго је била привилегија града и грађанина. По рођењу везана за техничку и индустријску еру, она је нужно припадала урбаном грађанском амбијенту. Ако је социолог Луис Вирт град дефинисао као отисак друштва у времену, онда фотографију можемо доживети као један од највернијих одраза некадашњег друштва који је доспео до нас. Неодвојиве од амбијената, личности и догађаја који је снимљен, фотографије представљају својеврстан визуелни ход кроз време. Истовремено, она је и израз личности аутора фотографија, закаснелих сведока једног прохујалог доба. Први фотографи у Србији били су својеврсни модернизатори малих вароши, људи који су коришћењем нових техника допринели регистровању већ постојећих норми живљења, али и конструисању новог погледа на породицу и приватност, и пре свега на грађанску класну свест.

Цивилизацијски ход Србије у XIX веку био је спор. Требало је да прође више од две деценија од појаве фотографије 1839. године, па да се отворе први професионални атељеи. Груба процена говори да је Србију између 1860. и 1900. године опслуживало 40 фотографа, а до почетка Првог светског рата појављује се још 25 нових имена. За то време земљу су посећивали путујући фотографи, а таква ситуација карактерисала је унутрашњост, па и Чачак у другој половини XIX века. Чачак је током целог XIX века дуго био мала варош, како по броју становника, тако и по структури занимања. Поред трговине и занатства, највећи број житеља се заправо бавио пољопривредом. У таквој средини, сиромашној и конзервативној, било је јасно да нове модерне технологије нису имале добру „прођу”, тачније довољно велико тржиште. Зато није ни чудо што је најстарија фотографија Чачка (колико је за сада познато) потиче из 1870. године. У граду тада није било сталног фотографа, а путујући су ретко долазили. Често се фотографисало у већим варошима и чувеним излетиштима: Београду, Крагујевцу, Врњачкој Бањи. Поред професионалних фотографа, значајан траг оставили су и аматери. Технолошко усавршавање постепено је довело до демократизације у коришћењу фотографија, што је охрабрило многе људе, иако нису имали претходног фотографског искуства, да сами забележе сцене из властитог живота.

Фотографија је са технолошким променама постала и незаобилазан медиј за регистровање масовних јавних догађаја. Нови тип камере омогућио је аматерима да фотографију употребе као средство личног изражавања и тумачења света. Производња и конзумација слика је брзо демократизована, што је модерном човеку омогућило да у своје име исприча властиту микроисторију у сликама. Фотографије и фото-албуми између два светска рата више личе на фотографски дневник или визуелни споменар модерног човека који није загледан у унутрашњост топлог и ушушканог породичног дома, већ је фокусиран на спољашњи свет. Постепено почињу да се појављују снимци везани за излете, забаву, одмор, а затим и физички рад, да би се на крају фотографисала и тела покојника.

Издвојени снимци из каталога „Албум старог Чачка (1870-1941): град, људи, догађаји” (са изложбе организоване 2010. године) приказују визулну историју грађанског Чачка, при чему се фотографија посматра као документ прошлости, али и уметничко дело, један од највернијих одраза минулих епоха. Циљ изложбе и каталога није био само трагање за формом самопредстављања једне локалне средине, поновно конструисање грађанског идентитета друштва које је имало бројне политичке и идеолошке ломове у ХХ веку, већ и представљање фотографије као уметничког дела, односно излагање јавности једног дела богате збирке фотографија Народног музеја у Чачку, за неко ново читање и вредновање.

Милош Тимотијевић

  1. СЛИКА ГРАДА: РАЗГЛЕДНИЦА ЧАЧКА, УЛИЦА ГОСПОДАРА ЈОВАНА ОБРЕНОВИЋА (НАЧЕЛСТВО И ЦРКВА), издање књижаре Исаила Петровића, пре 1903. године.
  2. ПОЧЕТАК ЗАЈЕДНИЧКОГ ЖИВОТА: ВЕНЧАНА ФОТОГРАФИЈА ДАРЕ БЕЛОПАВЛОВИЋ И ДРАГУТИНА ГАВРИЛОВИЋА СА ДЕВЕРОМ ЈОВАНОМ РИСТИЋЕМ, анонимни фотограф, 1907. година
  3. БРАЧНИ ПАРОВИ: ДАРА И РАДИВОЈЕ ПАНТОВИЋ, анонимни фотограф, 1908. година
  4. ФАМИЛИЈЕ: ПОРОДИЦА АРИСТИДА ЈОВАНОВИЋА, снимак Томислава Зупана, 1937. година
  5. ДЕЦА: НЕПОЗНАТЕ ДЕВОЈЧИЦЕ И ДЕЧАЦИ, снимак Добривоја Н. Симића, пре 1914. године
  6. ЖЕНЕ: КАТАРИНА НИКОЛИЋ, снимак Милана Јовановића, 1896. година
  7. МУШКАРЦИ: ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ ВЕСЕЛИН МИЛЕКИЋ, анонимни фотограф, 1905. година
  8. ЂАЦИ: УЧЕНИЦЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ, ЧЛАНИЦЕ ЦРВЕНОГ КРСТА, снимак Томислава Зупана, око 1932. године
  9. СВЕЧАНОСТИ: ПРОГЛАШЕЊЕ МИС ЧАЧКА, Томислава Зупана, 1929. година
  10. СПОРТ: ВОЖЊА БОБОМ НА „ЛИСИЧЈИМ РУПАМА”, анонимни фотограф, 1933. година
  11. КАФАНЕ: ДРУШТВО СА ПИЋЕМ И МУЗИКОМ, анонимни фотограф, око 1925. године
  12. ИЗЛЕТИ: ОДМОР У ОВЧАР БАЊИ, анонимни фотограф, пре 1914. године
  13. СВЕТ БРЗИНЕ: ПУТНИЦИ У ЧЕЗИ, снимак Павла Савића, пре 1914. године
  14. КУПАЊЕ У ЗАПАДНОЈ МОРАВИ: ДЕВОЈКЕ НА ПЛАЖИ, снимак Томислава Зупана, 1926. година
  15. СВЕТ РАДА: ПОЗИРАЊЕ У НЕЗАВРШЕНОЈ КОЧИЈИ ЗА ПОКОЈНИКЕ, РАДИОНИЦА СТОЛАРСКЕ ЗАДРУГЕ „БУДУЋНОСТ”, анонимни фотограф, пре 1941. године
  16. СВЕТ РАДА: ДЕЦА РАДНИЦИ НОСЕ ЦРЕП У ФАБРИЦИ ОПЕКА „СМИЉАНИЋ”, анонимни фотограф, 1928. година
  17. СМРТ: ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ НА ПОСМРТНОМ ОДРУ, снимак Томислава Зупана, 1929. година

„Nepristojna ponuda“ američkih bankara Jugoslaviji 1982. godine

U proleće 1982. godine jedan crnogorski bankar sastao se u Njujorku sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke. Razgovor u Njujorku je pokazao da su na vrhu ove finansijske imperije (ali i u nekim drugim formalnim i neformalnim centrima američke političke i vojne moći) tada kurzirali ambiciozni scenariji za upravljanje galopirajućom jugoslovenskom krizom.

Kakvu su poruku Rokfeler i ostali faktori „koji su oblikovali budućnost sveta“ preko Vlade Radovića poslali Jugoslaviji i kako je Beograd reagovao na „nepristojnu ponudu“ njujorške finansijske elite?

Baš sve je početkom osamdesetih godina krenulo nizbrdo. Jugoslovenska federacija suočila se sa nizom problema koji su domaćoj i međunarodnoj javnosti pokazali neodrživost Titovog eksperimenta. Igrom istorije nevolje koje su Jugoslaviju snašle bile su ne samo brojne, već su se i vremenski podudarile, a eskalirale su gotovo neposredno po smrti čoveka koji ju je personifikovao. Ekonomsko zaostajanje najočitije je demonstrirano visokim spoljnim dugom, koji je dostigao 20 milijardi dolara i čije je servisiranje enormno opterećivalo jugoslovensku ekonomiju. Snažna kriza likvidnosti brukala je Jugoslaviju pred svetom i slala signale o mogućem bankrotu izvikanog socijalističkog modela. Cenu nespretno i neodgovorno vođene jugoslovenske privrede (iracionalno zaduživanje, „promašene investicije“ i sl.) plaćali su pre svega njeni građani. Devalvacija, visoka inflacija, oštre mere štednje, oborili su životni standard i poljuljali autoritet Brozovih sukcesora. Nestašice uvoznih proizvoda i sirovina (poput kafe i goriva), kao i učestali štrajkovi, najavljivali su još teže dane.

Nije Jugoslavija bila jedina država koja se u to vreme borila sa bremenom nagomilanih dugova. Setimo se samo tadašnje Poljske ili Rumunije. Međutim, Jugoslaviji su sreću kvarile i neke druge okolnosti. Ekonomski kolaps pratili su, naime, i nepovoljni trendovi međunacionalnih odnosa. Kontrarevolucija na Kosovu, koja je bila zaustavljena tek krajnjim naporima republičkog i saveznog represivnog aparata, predstavljala je pravu probu građanskog rata, a domaćoj i međunarodnoj javnosti poslala je poruku da je jugoslovensko društvo ne samo u krizi, već i pred konačnim slomom.

Redovi za gorivo su obeležili sivu svakodnevicu Jugoslavije početkom osamdesetih

Verovatno su bar neke od ovih tema prolazile kroz glavu Vlade Radovića, predstavnika Investicione banke iz Titograda, dok se u Njujorku jednog martovskog dana 1982. godine češljao i brijao pred sastanak sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke, jednog od najuticajnijih finansijskih instituta tog vremena. Ne znamo na koji je način Radović došao do ovog elitnog kruga i teško možemo da objasnimo zašto su ljudi koji „su oblikovali budućnost sveta“ odlučili da baš preko ovog crnogorskog bankara prenesu najvažnije političke poruke jugoslovenskom rukovodstvu. Danas to nije ni važno. Znamo, međutim, da se od Radovića tražilo da sa sadržajem razgovora upozna čelne ljude režima u Beogradu, pa se tako u najvišim krugovima jugoslovenske prestonice brzo pronela informacija o čudnom susretu Vlade Radovića sa dvojicom uticajnih njujorških bankara. Radović je, naime, o sadržaju razgovora obavestio Savezni sekretarijat za finansije, koji je zatim ovu osetljivu informaciju preneo jugoslovenskom premijeru (igrom slučaja takođe crnogorskom kadru) Veselinu Đuranoviću. Tim povodom hitno je održana prvo sednica najvišeg tela za nadzor bezbednosti zemlje – Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka, a zatim i sednica Predsedništva SFRJ.

Tako se pred najuticajnijim ljudima Jugoslavije u proleće 1982. godine našla koncizna beleška koju je o razgovoru sa dvojicom potpredsednika Chase Manhattan banke – Čarlsom Šrederom (Charles Schroeder) i Rodžerom Robinsonom (Roger Robinson), sastavio Vlada Radović, a koja se danas nalazi u fondu „Predsedništvo SFRJ“, u Arhivu Jugoslavije.

Radović je već na početku ovog izveštaja naveo da su njegovi američki sagovornici pokazali skepsu u pogledu nastojanja Beograda da dobije sindiciran zajam, što su pripisali nepovoljnom stanju na međunarodnom tržištu kapitala, usled, pored ostalog, već pomenute krize likvidnosti u Rumuniji i Poljskoj. Polazeći od te premise Šreder i Robinson su, ističući da su oni „pravi prijatelji Jugoslavije“, preporučili da umesto izlaska na tržište Jugoslavija „zagrize metak“ i upotrebi devizne rezerve za premošćavanje akutnih finansijskih šupljina. Na tržište je, nastavio je dvojac Chase Manhattan banke, trebalo izaći najranije u jesen 1982. godine.

Razgovor u Njujorku se ubrzo preneo na teren politike, pokazujući da su na vrhu Chase Manhattan banke (ali i u nekim drugim formalnim i neformalnim centrima američke političke i vojne moći) tada kurzirali ambiciozni scenariji za upravljanje jugoslovenskom krizom. Razradu ovih scenarija Radovićevi sagovornici pravdali su svojim „dugogodišnjim i tradicionalnim prijateljstvom prema Jugoslaviji“. Ukratko, radilo se o solidnoj finansijskoj ponudi Jugoslaviji, koja je trebalo da spreči da kriza u Jugoslaviji otvori vrata jačanju sovjetskog uticaja u SFRJ i time poremeti osetljivi geopolitički ekvilibrijum u Beogradu: „Smatraju da Jugoslavija pripada Zapadu, a ne Istočnom bloku … i upravo zbog toga zajedno sa prijateljima koji su na visokim pozicijama u State Departmentu i NATO-u, uz znanje g. Rockefellera, razrađuju red poteza u slučaju da Jugoslavija, i pored uspjeha u zavođenju reda u kući na ekonomskom planu, dođe u situaciju da događaji van njenog uticaja zaprijete da ugroze njen integritet i njenu nezavisnu politiku (sa Istoka, naravno)… Imaju u vidu eventualnu vanrednu geopolitički krizu širih razmjera u kojoj mnoge stvari ne bi zavisile od same Jugoslavije. Osjećaju dužnost i odgovornost da priskoče u pomoć (NATO, State Department, banke na čelu sa Chase Manhattan, dakle one snage koje „shape the future of the world“) koja bi uzela oblik i finansijskih sredstava pod povoljnim uslovima (red veličina 1,5 milijardi $), što bi bilo dovoljno snažnoj privredi, kao što je jugoslovenska, da prevaziđe eventualne tekuće probleme u platnom bilansu.“

„Jugoslavija bi u tom slučaju trebalo
da se polako distancira od pokreta

nesvrstavanja,
jer joj tu ne leži suštinski interes,

već da se približi Evropskoj
ekonomskoj zajednici,
gde joj je pravo mjesto“.

Ovu ponudu Šreder i Robinson dopunili su i traženjem protivusluge. Ukratko, od Beograda se očekivalo da sprovede takve kadrovske rezove, koji bi Jugoslaviju skrenuli sa kursa neutralnosti i nesvrstavanja i odlučnije je približili Zapadu. Preporučili su da se na ključna mesta u saveznoj administraciji dovedu „najsposobniji i najmoderniji ljudi“, a da na vrhu piramide bude Stane Dolanc. Osim toga, naglasili su da bi podržali i „modernističke elemente u JNA da igraju mnogo važniju ulogu u tekućim poslovima“, što su obrazložili svojom procenom „da naši (jugoslovenski – P.D.) najsposobniji generali gledaju blagonaklono na približavanje Jugoslavije Zapadnoj Evropi i SAD“. Ove personalne promene trebalo je da olakšaju geopolitični zaokret Jugoslavije prema Zapadu: „Jugoslavija bi u tom slučaju trebalo da se polako distancira od pokreta nesvrstavanja, jer joj tu ne leži suštinski interes, već da se približi Evropskoj ekonomskoj zajednici, gde joj je pravo mjesto“.

Početkom maja 1982. godine o Radovićevom razgovoru sa visokim funkcionerima Chase Manhattan banke diskutovano je prvo na Savetu za zaštitu ustavnog poretka, a zatim na sednici Predsedništva SFRJ, pri čemu su oba puta iznete slične (negativne) percepcije ponude iz Radovićevog izveštaja. Prema ocenama Saveta za zaštitu ustavnog poretka, ideje koje su u razgovoru sa Radovićem izneli Čarls Šreder i Rodžer Robinson, nisu predstavljale samo stav američkog finansijskog kapitala, već se radilo o preovlađujućem stavu Vašingtona prema Jugoslaviji. Podvučeno je da je suština te linije procena SAD da akutna jugoslovenska kriza likvidnosti predstavlja pogodan povod da se na Jugoslaviju izvrši pritisak radi „dobijanja određenih političkih koncesija od SFRJ koje bi, objektivno, vodile ka gubljenju političke i ekonomske samostalnosti naše zemlje i napuštanju nesvrstane politike.“ Krajnji cilj je, prema oceni Saveta, trebalo da bude uvlačenje Jugoslavije u Evropsku ekonomsku zajednicu i njeno vezivanje za NATO. Navedena su i saznanja Saveznog sekretarijata za inostrane poslove da Stejt dipartment takve stavove usaglašava sa evropskim partnerima, pre svega sa SR Nemačkom. Kao signal da su takve teze prešle Atlantik ocenjen je nastup neimenovanog predstavnika jedne zapadnonemačke kompanije, koji je Jugoslaviji preporučio „preorijentaciju ukupne politike“ i okretanje Zapadu, koji bi zatim Jugoslaviji pružio „neophodnu pomoć“.

Polazeći od premise da bi nesposobnost Jugoslavije da servisira svoje finansijske obaveze ozbiljno ugrozila bezbednost zemlje i njen uhodani spoljnopolitički kurs članovi Saveta za zaštitu ustavnog poretka su podvukli potrebu uvođenja mera (uključujući i one restriktivne) za konsolidaciju spoljne likvidnosti SFRJ. Zaključeno je i da sadržaj razgovora Radovića sa njujorškim bankarima treba shvatiti „kao vrlo ozbiljno upozorenje“

Identični stavovi čuli su se i na sednici Predsedništva SFRJ, održanoj dva dana posle sednice Saveta za zaštitu ustavnog poretka. Predsednik Saveznog izvršnog veća Veselin Đuranović je, referišući se na belešku Vlade Radovića o sastanku u Njujorku, ocenio „da na Zapadu računaju sa našim (jugoslovenskim – P.D.) teškoćama (…) i sada pokušavaju da raznim pritiscima iznude odgovarajuće ustupke.“

Šef jugoslovenske diplomatije Josip Vrhovec uneo je malo optimizma tvrdnjom da prema procenama SSIP-a (Saveznog sekretarijata za inostrane poslove) „koncepcija vršenja pritiska na Jugoslaviju“ još uvek nije odnela prevagu u privrednim i političkim krugovima u SAD. Vrhovec je time ostalim članovima Predsedništva SFRJ indirektno sugerisao da predlozi koje su u razgovoru sa Vladom Radovićem izneli funkcioneri Chase Manhattan banke nisu predstavljali jedinstven stav američkih elita prema SFRJ. Otuda je Vrhovec konstatovao da će Amerikanci prema Jugoslaviji zauzeti fleksibilniju liniju, te da stoga jugoslovenske „političke šanse“ nisu male.

Diskusija na sednici Predsedništva SFRJ je pokazala da jugoslovensko rukovodstvo nije bilo spremno na bilo kakve političke koncesije u zamenu za inostranu finansijsku podršku. Umesto toga, predloženo je donošenje stabilizacionih mera u cilju obezbeđivanja spoljne likvidnosti zemlje. Opredeljenost jugoslovenskog državnog vrha za održanje Titovog spoljnopolitičkog nasleđa lapidarno je sažeo Draža Marković, podsetivši da je Broz povodom sličnih pritisaka javno isticao da Jugoslavija neće odstupati od svoje „politike nezavisnosti i samostalnosti“.

„Postavlja se pitanje zbog čega ne bismo i sada pokazali svetu da se i bez Tita ponašamo na način kako je on to činio. Naravno, ostaje za procenu da li, kada i ko to da učini.“ – Draža Marković

*****

Događaji koji su usledili posle „nepristojne ponude“ Chase Manhattan banke, koja je bila brižljivo skrivana od jugoslovenske i svetske javnosti, pokazali su da je jugoslovensko rukovodstvo odbacilo ideje ove finansijske instutucije o radikalnoj promeni spoljnopolitičkog kursa kao uslova za svežu finansijsku injekciju. Umesto bilateralne kombinacije sa Chase Manhattan bankom, Jugoslavija je spas potražila na drugi način. U akciji više međunarodnih finansijskih instituta (na prvom mestu MMF-a) i većeg broja zapadnih komercijalnih banaka Jugoslavija je ubrzo bila podržana paketom od nekoliko milijardi dolara, preko novih kredita i reprograma duga.

Jugoslavija je tako pokazala nespremnost da trguje svojom političkom autonomijom na međunarodnoj sceni u zamenu za pomoć Chase Manhattan banke, ali je morala da prihvati ustupke na drugom terenu. Stand-by aranžman sa MMF-om podrazumevao je nastavak stezanja kaiša, suočivši jugoslovensko stanovništvo sa traumatičnim krajem nežne socijalističke bajke.

Kao što Jugoslavija nije imala drugu opciju, bez mogućnosti izbora bile su i vodeće političke i finansijske ustanove Zapada. Stejt dipartment i državni podsekretar (nešto pre toga i američki ambasador u Beogradu) Lorens Iglberger pokazali su veliko interesovanje da se Jugoslavija, kao i 1948. godine, „održi na površini“. Za razliku od Chase Manhattan banke, oni Jugoslaviji nisu postavljali teške političke uslove, strahujući da bi se u slučaju okretanja leđa Jugoslaviji, Beograd približio Istoku (preko transakcija na bazi kliringa, barter aranžmana i sl.).

Novu vladu čekala je teška borba za izlazak iz dužničke krize – premijerka Milka Planinc i savezni sekretar za narodnu odbranu, admiral flote Branko Mamula

Ponuda Chase Manhattan banke, izneta u razgovoru Šredera i Robinsona sa Vladom Radovićem, pokazala je da su se na Zapadu početkom osamdesetih godina konstituisale dve linije prema Jugoslaviji. Prva je bila radikalna i polazila je od ideje da je nastupio trenutak da se posrnula nesvrstana Jugoslavija „ponudom koja se ne odbija“ konačno pretera zapadno od Gvozdene zavese. Drugi kurs prema Jugoslaviji je bio znatno konzervativniji, počivajući na strahovanjima da bi, lišen dostupne pomoći na Zapadu, Beograd mogao da se okrene Moskvi, čime bi se anuliralo sve što je posle 1948. godine Zapad politički i materijalno investirao u jugoslovensku emancipaciju od SSSR-a i socijalističkog lagera.

U izboru između ova dva (bez)izlaza jugoslovensko rukovodstvo nije imalo dileme. Samo par godina posle Titove smrti njegovi zbunjeni i višestrukom krizom zastrašeni epigoni nisu mogli ni da pomisle na raskid sa ključnim pravcima njegove spoljnopolitičke doktrine. Posle Radovićevog konspirativnog razgovora u Njujorku Jugoslavija je poživela tek jednu deceniju. Da li bi prihvatanje „nepristojne političke ponude“ Chase Manhattan banke i „ljudi koji su oblikovali budućnost sveta“ dovelo do drugačijeg ishoda? To nikad nećemo saznati.

Ponuda Chase Manhattan banke Beogradu, tako, nije promenila tok istorije socijalističke Jugoslavije, ali je po ko zna koji put na videlo iznela snažnu spregu sveta velikog novca i visoke politike. Ipak, ponekad i ponegde ti „savezi elita“ (kao u slučaju kojim se ovaj tekst bavi) nisu dovoljno jaki da proizvedu opipljivije rezultate. U proleće 1982. godine inercija Titovog nasleđa pokazala se kao dovoljno visoka prepreka.

Petar Dragišić

Америчка ноћ: Вања Водопија (О књизи Огњена Петровића „Јесен у вртоглавици“)

АМЕРИЧКА НОЋ1

Кривотворити излазе. Удвостручити лажна врата.

Едмон Жабес

Сумњичави смо већ на самом почетку. Почетни стих уводне песме првог циклуса (Савршен злочин): Није било места за скривање” за нас је већ знак да је у Јесени у вртоглавици све сакривено: од злочина до субјекта који је утабао трагове у језику. То што је некоме свеједно/како гласно одјекује/ход смртника” само прикрива обичаје који нису ништа мање репресивнији од оних које је ауторитет озаконио: присутни не морају да буду тихи, али се од њих ипак очекује да ћуте док одлажу своје душе. Сасвим огољена празна места” не крију само то да она никада нису била неутрална, већ и да је то још мање језик који их је означио. Хоризонт Другог је затамњенији него икада у свету који се урушавао пред Бенвенистом: када би сваки говорник располагао посебним индикативом да изрази субјективност имали бисмо језика колико и субјеката и комуникација би била немогућа. Али, та чињеница у исто време сакрива то да комуникација није могућа ни онда када су установљени знаци распознавања: кроз целу збирку се провлачи напетост између (Ја и Ти) субјеката који се удаљавају у мери у којој се приближавају једни другима: „опет се све окончало брзо/стишавањем/потпуним стакатом/животима који се/упркос виђеном, нису ни дотакли”. Замагљено је насиље које се одиграло међу њима. Мотив злочина као да је наметнуо преовлађујући говор у перфекту како би лирски субјекат овладао представом о ономе што се догодило. Форме отуђења крију његову одговорност у свету објеката. Утисак о њима је увек сведено саопштен: „Кулисе су шкрипале./Сенке се повлачиле у дубље сенке”. Црвене завесе које су га затрпавале је само један у низу стихова у којима визуелност није „прогутала” звук. Па ипак, imago крије материјалност језика. Двотачке најчешће отварају простор за иронични преокрет, поенту или сажето дескриптивно набрајање. Текст је премрежен цитатима („оригиналним”, лажним, аутоцитатима). У курзиву су се нашли и најтривијалнији искази попут: сасвим старе жене”, или све се ово једном већ догодило”, да би аутор разголитио оркестратора који укида разлику не само између „анонимног” и „ауторског”, већ и између „спонтаног” и оног чија је мудрост одувек црпена из песникове накнадне памети. Међутим, тамо где цитати откривају у којој мери је субјекат обликован културом крију се њене границе без којих бисмо можда и поверовали у причу о његовим универзалним патњама. Оне сакривају извесност да ниједна реч у Јесени у вртоглавици више није недужна: од именице и неба до корова који је никао у башти.

У четвртој песми првог циклуса жене уоквирене у прозорима најпре као да немају више значења него што је језик у могућности да денотира; недвосмислене у улогама које им је наметнуо симболички поредак; да би у једној од наредних строфа проговориле езоповски: крошње којима ћемо приписати женске атрибуте иронично добацују мушком пролазнику: „како је добро док се хода, док се мисли да можда постоји и пут. Међутим, овај стих као и највећи број стихова у збирци има два краја: ако слобода не познаје пут коме је циљ одредио правац кретања, онда женска иронија ради у мушку корист сугеришући му да је његова слобода увек била друго име за беспуће. А да би она била могућа неопходно је да „женска област“ остане непокретна. Помирљиви посматрач је искорачио из предграђа тако као да се ништа није догодило. Језик му је најповерљивији саучесник: он тежи ка прози; упркос разноврсним поступцима онеобичавања, ништа му не ремети прегледност нарације; он је потчињен перспективи у којој статични женски субјекат може да га види како ишчезава на хоризонту убеђен у извесност мушког „проклетства“. Међутим, Јесен у вртоглавици је исувише двосмислена „прича” да бисмо је свели на непроменљиве драмске супротности оличене у улогама које су поверене мушкарцу и неприступачној жени. Напредујући кроз збирку смисао поменуте песме се наједном мења са сазнањем да је ипак реч о женама које припадају вишој класи. То потврђују и стихови о досадним патрицијским свечаностима које су је предуго задржале, и доконим богаташким кћерима, о градићу који личи на бајку, и кратком погледу са терасе на улицу којом је често пролазио:тада нам и високи прозори иду у корист неочекиване радне хипотезе; као и карикирање једног романтичарског општег места: ако је смрт увек ишла уз лепе жене, овога пута је прате лепа предграђа у којима је мушкарац поново остао „беспомоћан” пред женском тајном. Међутим, лабави концепт збирке релативизује „доследност” значења у појединачној песми. Кроз „причу” се не провлачи увек једна те иста жена, већ низ представа о роду које лирски субјекат непрестано производи. Његово опажање је изразито селективно: он није класно освешћен јер би онда приметио свет који је можда у исто време издалека загледан у њега. Сугерисане социјалне разлике су установљене унутар једне те исте класе, иначе им се путеви никада не би укрштали. Свака друштвеност која би повезала међусобно удаљене светове отворила би пут ка грађанском кичу. Женска тајанственост учвршћује табу историје: у другој песми наредног циклуса (Верзије) жена је поново заробљена у кући: „у изношеној тоалети/на трансгалактичком путу/кухиња-дневна соба-задње/двориште“. Она очекује од мушкарца да је изведе: „куда ме вечерас/водиш, Сет?“ А он чита Сива предграђа. Њихов микросвет као да виртуелно репродукује односе којима је једном давно успостављена подела рада. Жена у песми је можда ослобођена бриге за потомством, али се и даље као сабласт креће простором који јој је вековима ограничавао кретање. Када је у једној од наредних строфа изненада нестала, мушкарац се само почешао по умашћеној коси, тражећи уточиште у геометријским апстракцијама.Иза жене више није остао ни траг постојања, јер је овде била тек плод мушке фантазије која је произведена тако да би и од најусамљенијег мушкарца начинила инструмент друштвене контроле. Његова позиција крије грађанина који је своју приватност изабрао за разлику од субјеката којима је тај исти простор наметнут; у производњи, или у породичном окружењу. Његова доминација је готово апсолутна: грађанин може да контролише јавни простор када је онај приватни већ окупирао „усамљени“ лирски субјекат да би у име те исте поделе2 „интимност“ потлачених могла да буде деполитизована. Политичка коректност је, у међувремену, маскирала своје либералне уцене: све већа присутност жена из средњих и виших класа у јавном простору крије то да су оне, бурдијеовски речено, и у њему тек естетски објекти размене на тржишту који одговарајућим изгледом доприносе увећању „симболичког капитала“. Лирски субјекат у Јесени у вртоглавици се не може сагледати другачије него у том амбигвитету: традиционалне маскулине визије од којих не бежи, смењују оне према којима заузима критички отклон; најексплицитније у Верзији бр. 4 где жена постаје објекат спектакуларизације: Људи су је пажљиво/посматрали/у журби/подешавајући фото-апарате.”То што је мушки субјекат у овој збирци повлашћени dramatis personae, то не значи да би та околност требала да га ућутка; и да учини да буде задовољан својом позицијом, само зато што су другима додељене још лошије карте. Он није дужан да говори у њихово име, јер је покровитељство најрафиниранија форма доминације. Али га то, напротив, не ослобађа одговорности у језику у коме су наталожени сви њени облици. Левица је претежно сведена на прикладност елите: „борба“ за родну равноправност крије борбу међу класама, јер не постоји бољи начин да се победници сакрију од оних од којих зависе. Како збирка напредује тако се наши јунаци из песме у песму спуштају све ниже: спрат ниже”, „ниже/до последње улице у низу, два степеника ниже“… И када тако сагледамо простор у збирци изразито снажан ефекат постиже један визуелни парадокс који сугерише да се и са „најдубљег“ дна свет и даље може посматрати одозго: „били су у праву/мислила је/ са последњег спрата/ свет је још само један/ несносно ружан градић”. Њена мисао крије истину о самодовољности једне класе у којој разочарања светом постају привилегије знања: осећање апсурда, сплин, мисли о пролазности, добровољна изолација. Очајање сакрива могућност избора: не чуди што собе у мотелима нису гледале на исцеђена нафтна поља јер би непријатност таквог призора могла да узнемири протагонисте са сазнањем да можда и њихова привилегована малодушност зависи од нечије експлоатације. „Све што је видела/био је у жуто обојен зид/са рупама у фасади/и покретним театром унутра. Јунаци збирке непрестано подижу кулисе око себе да би могли да се изгубе међу њима. У међупросторима у којима је све сакривено аветима посредовања, и најнепријатнија егзистенцијална стрепња подлеже фетишизацији. Биће крије битак тамо где битак крије границе језика. Онтолошки статус жене је поново доведен у питање: „тек касније, пратећи вијугаве/стопице по снегу/схватила је: свој одраз/у празничним излозима/више није могла/да види“. У Верзијама говор у трећем лицу сакрива то да је лирски субјекат у првом лицу такође larvatus prodeo. Измењен фокус, међутим, не прати ни промена интонативног регистра. Тежња према „објективизацији” крије омнипотенцију субјекта; као и унутрашња фокализација која би и читаоце требало да учини „свезнајућима”. Уз неколико мање убедљивих стихова квалитет рукописа је углавном уједначен. Лирско стишавање је манир којим се излази готово из сваке песме. Слике се стишавају и у хиперболи: „стрпљиво је сачекала долазак измаглице/гледајући убилачку куглу сунца/како се гаси.

Све време нам се у збирци даје до знања да су догађаји у њој инсценирани. Међутим, предочене кулисе су увек ту да сакрију кулисе које се већ налазе иза њих. Виртуалност Сцене крије виртуалност њиховог свакодневног живота: „Улазак у град је личио на улазак/у расходовани театар“, али су ипак „кулисе шкрипале.“ „Возио сам целе ноћи као статиста/кроз дуги кадар“. Аутор је убедљив у сликама које нас запљускују са свих страна хетеротопијски. Његов поступак је близак скоковитој монтажи на филму: „Све после тече онако/како мора: он има времена/за цигарету на тераси/она за скидање шминке/туш, поновно рођење. Из собе, на концу излазе/на прстима, тихо.Jump cut је оштри рез начињен усред континуираног снимка. Брисањем прелазних сцена постиже се ефекат зачудности унутар баналних сцена као што су нпр. време проведено у купатилу или соби. Жан Л. Годар који је био најприврженији „елипсама“ и чији је филмски израз с временом постајао све радикалнији, своје филмове је називао „критичким есејима“ у којима је непрестано разграђивао филмски језик. Наративни филм је сматрао буржоаским изразом. Читав Француски нови талас је претрпео снажан утицај Брехта који је из истих разлога одбацивао класичну европску драму. Задатак Епског позоришта је био да разбије илузионизам традиционалног комада који је, по мишљењу његовог оснивача, успављивао критичку свест гледалаца саосећањем, страхом, катарзом. Са друге стране, у његовом поступку се прелама утицај совјетске авангарде у којој се ипак формалистичко средство онеобичавања разликује од verfremdunga не само у погледу разлика које су инхерентне театру и књижевности, већ и у односу према самом медију репрезентације: „док је Шкловски говорио о ’разоткривању средстава’ уметности као показатељу саморефлексивности као особини која ову дефинише, Брехт је говорио о ’разоткривању друштвене мреже узрочности и последичности’“3. И то је уједно и оса расцепа у Јесени у вртоглавици која ипак није књига снимања, нити драмски комад, већ књига поезије чији је медиј подређен другачијим законитостима. У њој изостаје критичка дистанца према самом језику као спремишту идеологије који је у Јесени у вртоглавици остао нетакнут, па се са елементима зачудног и завршава свака сличност са Француским новим таласом. Лирски субјекат је суверен у игри прерушавања: „појавићеш се онда/када нико/не буде могао да те види”, али му исто тако недостаје свест о томе у којој мери га језик превазилази тиме што га у исто време и крије и раскринкава.

Ни ноћ у којој „живе“ наши јунаци није права ноћ; већ симулакрум чијом деконструкцијом бисмо се поново суочили са наличјем које се не разликује од ње. Ноћ се завршила/зато што је симфонијском/оркестру понестало леда/на длановима/у џеповима капута. Сваки стих превазилази сумње „параноидног” читаоца који се увек налази пред ланчаним низом илузија… Пред светом који никада не би нестао до краја, а чија је путања оцртана једино у том нестајању. Неразлучива је граница између сабласти у свету и сабласти у језику: у 12. песми трећег циклуса (Као када се обраћате деци) говор мртвог крије то да је он већ био мртав и пре него што је прекинут његов „биолошки” живот. Овде присуствујемо неочекиваном обрту, јер иако нисмо знали ништа о детаљима злочина, били смо убеђени да га је починио мушкарац. Али, то је можда био само још један његов начин се сакрије. Све време нас је заводио говором о предумишљају, и кривици, да би на крају проговорио са свом моралном супериорношћу жртве: „никада и нисам мислио/да можете посведочити. Међутим, ово је виртуелно убиство, а не злочин из страсти, зар не? У тренутку када смо проказали мушког субјекта као оперетског аутсајдера, сусрећемо се са наизглед субверзивним местом у збирци: ликвидација мушкарца би, у ствари, могла да буде ликвидација наметнуте представе о жени која га је прогонила још од самог почетка, и која је за њега представљала тек манекена другости. Па ипак, колика је то утеха за ону која је задала/завршни ударац уколико се његова представа о њој може окончати једино са његовом смрћу? Смрћу мушкарца кога је надживео систем обичајности са свим својим граматичким нормама? Ми бисмо били задовољни и са појединцем који би се изменио, и зато смо могућност за субверзију видели у другачијем „сценарију” по коме би политички некоректан лирски субјекат до краја испратио своје нагоне, и сишао са позорнице као убица, јер би то био адекватнији начин да се ослободи представе о жени; а аутор би већ пронашао начин како да нам поново изневери очекивање. Последњи стихови сугеришу савезништво са читаоцима који су били стрпљиви пред загонетком: протагонисти охрабрују једно друго и кажу да је време да протерају лаковерне за које смо, на први поглед, били уверени да једино од њих зависи опстанак јунака; па макар нам он био представљен и као згађеност над животом.

Прихватилисмо игру која нас је можда учинила сукривцима јер нисмо сасвим потценили интенцију аутора. Читали смо песме по редоследу који је он замислио, учествујући у конструкцији фаталности на чијем крају нас је дочекала film noir femme која је могла да нас дочека и на било којем другом месту да смо текст третирали искључиво као суму фрагмената. За нас је свака „ситница” важна, па био то и најелементарнији илокуцијски чин који сведочи о намери аутора да уопште напише књигу поезије. Хировито читање би нам сакрило шта се све крије иза најочигледнијих поступака. Да нисмо били прерушени у Изерове4 путнике који жуде за кохеренцијом, крећући се путем којим се кретао лирски субјекат, не бисмо уочили његов прећутни интерес: след који прати измену перспективе је сакрио глас који је од прве до последње песме остао исти; сакривајући притом и произвољност циклизације. Фрустрацију је смењивало изненађење сваки пут када би лиричар изиграо приповедача, али само зато да би изнова потврдио његову надмоћ. Несагледиви су простори које крије осумњичена поезија: тамо где реченица крије симултаност мисли и опажања, безнађе крије нагон за самоодржањем. Жена која је лирског субјекта посматрала нетремице је, исто тако, сакрила могућност да га је све време посматрао и неко други.

1 Америчка ноћ је филмски израз који се односи на снимање ноћних сцена по дану. У пре-дигиталном времену, жељени ефекат се најчешће постизао смањењем отвора бленде или специјалним филтерима.

2 Жак Рансијер је лажну бинарност човека (приватног) и грађанина (јавног) осветлио на примеру Олимп де Гуж која је у својој Декларацији о правима жене и грађанке (1791) наметнуту грађанску логику окренула против ње саме: „жена има право да се попне на губилиште; требало би да има право и да се попне за говорницу“. Њена мисао јасно указује на то да и голи живот може да има политичка обележја.

3 Питер Брукер, Кључне речи у Брехтовој позоришној теорији и пракси; часопис Поља бр. 514, новембар-децембар 2018.

4 Волфганг Изер је био немачки књижевни теоретичар; припадник такозване школе естетике рецепције. Најпознатији је по књигама: Имплицитни читалац (1972), и Чин читања (1976).

ИПАК, НЕ!(кратки дневник трудноће) – Растко Тејин

ИПАК, НЕ!

(кратки дневник трудноће)

R&Z

Али, црвена светлост дома где се не враћа,

И крепко тело још звучно од химни и покрета

Побркаће ме код начела и каљача

Побркати – ха, дивоте! – и отуђити од света!

Р. Петровић

НЕГДЕ ОКО ЧЕТВРТОГ МЕСЕЦА:

Полако почињем да гледам на све то као на игру.

И мој пупак све више личи на дугменце. Можда се, ако притиснем то дугменце, нешто и деси, можда би беба могла да искочи на уста. То је смешно, али и слатко: беба искочи напоље, ја је нунам, храним је, после је опет прогутам, она преспава и сутра… хоп! Јово-наново! Па зар не раде, ако размислимо, нешто слично и кенгури?

Али, Пепи ми на то каже: не буди смешна. Пепи је строга, али правична.

Говори ми:

„Вага је покривена Сунцем. Запамти. А Сунце представља живот у опадању, подручје где се односи, посебно мушко-женски, страшно компликују.“

„У ком смислу?“

„У смислу кармичког дуга. Сатурн те обремењује многим препрекама за однос њега и тебе… А ту је и твоја комбинација с асцендентом Рака… А његов асцедент?“

И Пепи ме гледа испод својих исцртаних обрва, испод наслага сиво-црне маскаре. Од свега тога ме подилази језа.

„Па, немам појма“, кажем.

„А, па и то“, негде испод шминке је, ваљда, израз сестринског саучешћа, „А немаш појма ни о тренутку зачећа…“

„Шта да радим, Пепи?“

„Терај га да понавља: када, у ово време, авај! , Сидпа Бардо освиће над тобом, имајући на уму само једну одлуку…

„А, ако нећу то?“, прекидам је, брже-боље.

„Онда…“

Пепи застаје.

„Онда можемо, напросто, да пробамо да прегурамо све то. Заједно.“

И Пепи се не брани кад јој узимам руке у своје руке и кад љубим њене хладне прсте и сво то хладно камење на њеном прстењу, препуно мојих малих одраза.

ПОЧЕТАК ПЕТОГ МЕСЕЦА:

Не знам зашто, уопште, људи говоре о месецима!

Треба да питају: хоћеш ли се распући, на крају, или: је ли твоја глава још увек пуна олова?

Овако: сви они личе на секунданте, а не пријатеље.

Мама није ништа боља. Мама пази на моју чистоћу, оставља и мале жабице од бронзе и лажних рубина по ћошковима стана. Води рачуна о кућном и космичком реду.

Али, она ме тера и да пишем.

„Не знаш колико је тешко, мама!“, одговарам јој, „Не знаш колико је тешко писати о крпицама и торбицама, сад, кад се дешава све то у мени!“

„А ако буде девојчица?“, пита ме она, „Хоћеш ли да трпиш исте изговоре од ње?“

Но, мама не зна да, уместо блога, повремено пишем ово. A чак и ако се и ово (не знам како бих га назвала, ако не „ово“) некад нађе на блогу, мами је само битно да је, у међувремену, прашина са лап-топа пребрисана.

ДОКТОРКА СКОВРАН-СТРИЖЕКОВСКИ И ЈА:

(Ушла сам, још једном, и још једном сам осетила да та просторија, пуна књига, с глатким подом без прекривача, с тврдим и тешким столом, с меком лежаљком тапацираном у мркој кожи, с тешким завесама кроз које једва да пролази нешто светла… да је баш таква просторија оно што недостаје мом стану. Макар да једна мала, мајушна врата, макар један скривени пролаз у зиду, с унутрашње стране плакара, не толико тамне боје, наравно, воде до нечег таквог… Јер, још нисам била ни села, а већ сам се осетила као добра девојчица. А треба ми да се, с времена на време, осетим као добра девојчица, да бих после могла, мирне душе, да се вратим напоље и да наставим да радим све то што радим. Но, за сада је, ваљда, довољно и „ово“. Докторки би се, кад бих јој показала „ово“ , свидела одсечна једноставност навођења. Као стенограм.)

С-С: „Јесмо ли почели?“

ЈА: „Почели смо. Али, нисам објавила ништа.“

С-С: „Зашто?“

(Докторка Сковран-Стрижековски извија обрве.)

ЈА: „Страх ме је.“

(Докторка Сковран-Стрижековски ћути. Чека.)

ЈА: „Па, да не изгубим све те дивне људе, који дају коментаре, који поштују то што радим. Тако мало људи поштује то што радимо, докторка…“

С-С: (Докторка клима главом, не као да се слаже, већ као да увиђа зашто ја тако мислим.) „Поштовање ти је сада важније него пре?“

ЈА: „Да знате да јесте. Осећам се као неки проводник. Као да, ето тако, живот само кружи кроз мене.“

С-С: „А ти не би да кружи?“

ЈА: „Па не бих. Волела бих да живот иде право. И да ја идем право. С њим.“

(Докторка Сковран-Стрижековски, наравно, чупа листић из блокчета с воденим жигом фармацеутске компаније, чији ми је најбољи производ преписала још раније. Довлачи листић испред мене и одсечно и бучно преко њега треска графитном оловком.)

С-С: „Нацртај ми један правилни круг!“

(И ја цртам не баш правилан круг, слободном руком и показујем јој га.)

С-С: „Хм, пa круг није баш правилан, али довољно… А сад, хајде, нацртај праву линију.“

(Цртам праву линију и докторка је, изгледа, много задовољнија оним што види.)

С-С: „Ето. Свака тачка, нужно, води у другу тачку.“

ЈА: „Шта то говори, докторка?“

(Мислим да ми глас мало подрхтава. Ни не знам да ли ми се плаче или бих да, напросто, праснем у смех.)

С-С: „Говори да се ти плашиш довршености коју са собом носи улога мајке.“

ЈА: „Шта да радим?“

С-С: „Пиши. Настави да пишеш.“

(Остатак…)

(…је био сасвим пријатан разговор о томе како се Тончићка бори с „довршеношћу“, а како Пепи, већ годинама, одбија да се бори с тим. Хтела сам да упитам докторку и за гласове, али разговор је био, стварно, сувише пријатан. Не чујем, наравно, никакве гласове, али можда се и та повремена померања у стомаку, у неку руку, рачунају као гласови. Не знам. И ево, пишем. Стенограмски стил се све више отима контроли, али пишем.)

ГРАД ИМА СВЕ МАЊЕ МЕСТА ЗА МЕНЕ:

Срећом, морала сам да пишким. Пишкење и јесте главни аргумент, нас трудница.

Иначе би Пепи тражила да јој држим страну. Суза се синоћ, као и увек смешкала, Бланка се трудила да све претвори у забаву… И ја бих, у некој другој прилици, ћутећи мудро, препустила Пепики завршницу, па Тончићка, у том односу снага, не би имала шансе.

Овако, да ли због бола у ногама, да ли зато што ме је у леђима страшно пробадало, учини ми се, по први пут у животу, да Пепи прича којешта. Можда и то што Пепин избор да се, од свих удобних места у мом стану, смести баш подно мојих ногу, на коленима, при чему се њена танка свилена, хаљина пуна врана и лотуса, некако чудно рацветала унаоколо, можда је баш и то, кажем, имало утицаја на целу ствар. А Тончићка је седела на ивици кауча, као и увек право, с извијеним крстима и истуреним грудима, високо дигнуте браде и косе забачене на једну страну… Личила је на ратницу. Била је пијана, као и све ми, али држала се добро.

Сигуран сам да Пепи зна место из Тибетанске књиге мртвих, које објашњава мој осећај. Али, и то што Тончићка не чита такве књиге, одједном ју је подигло у мојим очима. Тончићка је, овог пута, читала нешто о друштвеним лествицама.

„Што си више на друштвеној лествици, то теже остварујеш друштвене обавезе. Оне најпростије.“

Пепи је то схватила лично.

„Научи нас, драга, како се то друштвене обавезе поклапају са слободом.“

И погледала ме је, али ја њу нисам. Рекла сам нешто глупо и пустила сам да ме Бланкин пијани кикот надјача.

Отишла сам, кажем, да пишким и учинило ми се да их, онакве какве су биле пред одлазак у град, тако уигране, раздрагане и моје, нећу видети више никад.

И то није био једини разлог зашто ми се учинило да штрчим.

МОЈ СТРАХ И ШТА МАМА КАЖЕ НА ТО:

Обично седимо тако, мама изувена, са стопалима под задњицом, на једном крају кауча, ја на другом, раскречена, главом далеко забаченом на мали, велурски јастук. Мама, подглављена лактом о наслон кауча, пиљи у мене и, пре него што ми преда цигарету, повлачи и сама неколико дубоких, самоубилачких удаха. Отресамо пепео, час ја-час она, у масивну, округлу пикслу од дебелог стакла, око чије је основе обмотана бронзана змија У-Р-О-Б-О-Р-О-С (мамин поклон) .

Е, пре пар месеци је ту слику почео да квари неко трећи. Неко безимен и безобличан, нечујан и невидљив, неко ко, ни не питајући ме за дозволу, већ дуже време, ето тако, стасава у мени.

„Ништа што једна широка мајица не може да реши…“, рекла је мама и ја сам се смирила.

Узвратиле смо му, дакле, мама и ја, ћутањем и својим правилима игре. Између нас је остала та бела празнина на пространом каучу и дивљи, али спори ковитлац исто тако својеглавог дима.

Али, данас се на ниском, стакленом столу испред маме и мене, тик уз пикслу-Уроборос, нашло и неколико пазл-прстенова. Ти прстенови би, са својим вијугама и преплитањем, са кривудањем које гамиже у бесконачном кругу, могли да буду путоказ само до једне особе.

Мама је, у сређивању, била исувише детаљна.

„Наћи ћемо га, не брини“, покушала је, опет, „Ако је он…“

Не гледам је док јој, кроз копрену, плаху али довољну, пружам нову дозу.

„Ако је он, мама, ја ћу да се убијем.“

„То са зечијом усном не значи ништа. Је ли ти Пепи радила наталну карту?“

„Јесте.“

„И?“

„Дуг и срећан живот“, кажем, с досадом, док и гледам како ме пипци тог тако лаког, тако слободног дима наткриљују, лагано.

„Ето видиш. Он јесте радио неке послове за твог оца и отац ће морати да прочепрка на своју руку. Али, нама и требају само резултати.“

Окрећем се, напокон ка њој и видим њену руку која се, док мамино лице остаје иза, пробија кроз густи, загушљиви вео. Мама личи на пророчицу, на нешто као (што би Тончићка рекла) „сибилу која је изгубила омфал“. Мама остаје, полако, без ичег новог да каже.

„Не могу…“, одговарам и одмахујем, а мама повлачи драгоцене остатке сумпорних сагоретина, па спушта опушак у пикслу-Уробороса. Гњечи опушак, немилосрдно, па и то као да личи на неко жртвовање.

„Зашто, ако га мрзиш, тражиш од њега услуге?“, питам је.

„Мрзим само оно што је код њега бескорисно. Јесте ли пиле, синоћ?“

„Нисмо“, лажем и, да бих прекратила причу о томе, подижем своје тело, своје све теже бреме и одлазим, вукући се тромо, иза шанка. Мама треба да зна све о мом здравом животу, мислим, па отварам фрижидер, вадим неко охлађене јабуке, поморанџе, правилног облика и глатких кора, и спуштам их, поред соковника, на шанк. Узимам нож, узимам и даску, вршим последње припреме… Све да мама не посумња.

„То локање те је и довело дотле…“, каже она, тихо као да не говори мени, али ипак довољно гласно да чујем. И ја више немам избора. Притискам дугме и рибице у мом великом акваријуму се, мислим, свака понаособ, тржу на изненадни звук, док јабуке и поморанџе, њихови остаци, прскају иза ограде од плексигласа и кидају се и расплињавају у неку чудну, болесно-крваву течност. Наслађујем се… Чини ми се, на тренутак, да се и оно, у мени, наслађује.

„Кад имаш заказано-о!“, дерња се мама, преко бездушног звука секача. Нагињем се преко шанка и, док се правим се да не чујем, грчим се у лицу.

„Заказано-о!“

„Била сам јуче…“, кажем, себи у браду. И одмахујем.

„Код доктора Дуке-е, кад идеш!?“, наставља мама, не обазирући се, по свом старом добром обичају, на препреке.

Али, и мама је морала да оде. И можда никад неће сазнати за ово. А треба ли „ово“ да се настави, кад већ тражи толико лажи?

Питам то, тек да бих питала. Јер, ја не знам да ли докторка Сковран-Стрижековски схвата, али „ово“ као да сам, хтела-не хтела, све мање ја.

СУТРАДАН, КОД ДОКТОРА:

С мојих размакнутих бутина висе таласи стрија. Протресам их, тако да доктор не примети, кратким трзајима ногу, и гледам како се то отромбољено месиште мрешка, одсутно. Доктор се, уосталом, бави којечиме, ваљда прегледа спекулуме и ја чујем како гума навучених рукавица пуца о његове зглобове.

Све је баш како треба, али нас двоје једва да у томе учествујемо. Ја, можда, само очима и још једним малим, веселим делом нашег заједничког срца. Оно, унутра, не може да види како се моја кожа мрешка, не може да види ту игру, али можда може да, кроз видик који сам му ја отворила, осмотри ординацију, да преброји спекулуме, ишчита називе на бочицама, види да ли застор кабине за свлачење и облачење можда нема рупицу или је прозиран и може да ме упозори на време. А може и да види икону жене, зацрњене, жене оивиченог лица и умотане као беба, жене која не зна и жене која зна, може да је види и да, такође, задрхти, скрене поглед и почне да се и оно забавља нечим, можда лелујањем плаценте или, не знам, блоботањем плодове воде.

Доктор, крупан средовечни тип подбулог лица, један од оних за које поуздано знаш да се кући, с другарима, шале на рачун твоје интиме, привлачи столицу и ја чујем како точкићи хукте, скоро бешумно, ка мени. И он, доктор, као да ће управо да уследи нешто мрсно, некакво бахаћење, ради којег се треба завалити добро и препустити се, заседа у ту крхку столицу. Шкљоца, онда, малом лампицом везаном каблом за високи сталак, уперује је између мојих бутина, нагиње се, потура главу и чкиљи… Дајемо му времена, он ионако не сматра да треба ишта да подели с нама, он ионако сматра да је ту сам и да не би требало да га „ишта омета“.

„Занимљиво…“, каже, најзад.

„Добар начин да се гледа на то“, кажем ја.

Доктор се тек тад присећа мојих очију, уста, главе, мозга… Подиже обрве, знатижељно, као да је то још „занимљивије“ од оног доле. Ја га, сада, гледам у очи, видим пламичке који му играју по стаклима наочара. Он ми каже:

„Били смо у праву у погледу ‘серклажа’.“

Каже:

„Можда чак и превише добра процена с наше стране.“

Да, доктор говори ми кад треба да изнесе своје мишљење или оно што се тиче њега. Баш као мама.

„Шта значи превише добра процена?“, питам.

Доктор опет шкљоца лампицом и пламичци ишчезавају. Устаје, свлачећи рукавице у ходу, враћа лампицу на сталак и одлази до стола. Седа, забацујући пешеве свог чистог (превише чистог) мантила, прекршта ноге у коленима, дохвата оловку и отвара картон… Све сама рутина и ја мислим, разочарано: колико само припреме, колико књига за тако кратко буљење у једно сасвим дружељубиво међуножје…

Ипак…

„Били сте необично отворени у прва три месеца трудноће. Ствар је била на ивици ‘серклажа’, заправо. Али, сад…“

Погледа ме, погледају се и њих двоје. Доктору је, изгледа, нешто чудно код моје истрајности, док лежим. Опет сам забацила главу.

„Можете да се обучете“, каже.

И ја подижем, тешко, као да су туђе, једну па другу ногу, скидам их с држача и, пазећи да се не скотрљам с лежаљке (јер, очигледно је да тo могућe) напипавам некако ножним прстима своје плитке еспадриле. Угуравам, на једвите јаде, унутра своја отекла стопала, подижем нас, обоје и, подгурујући рукама слабине, устајем. Пролазим поред доктора који, зането, премишљајући се, злокобно, око онога што ће да напише у картону, глади браду, одлазим иза паравана и узимам своје гаћице. Трудим се да не гледам на њу, жену на зиду, трудим се да избегнем њене шпијунске очи које су ту инсталирали попови. Излазим, намерно, из кабине и док, опет с тешком муком се пресамићујући преко његовог огромног, округлог дома, његовог стакленог звона, с тешком муком успевајући да се не сручим на патос и не откотрљам се ка витрини, навлачим гаћице на један па други дирек од својих ногу.

„Али, сад…?“, понављам и осећам и задиркивање у свом гласу. То мора да је допринос њега, унутра. Нагоним доктора да се прене и доктор се окреће, преко рамена, лагано и, скинувши наочаре, загриза њихову дршку. Посматра ме како повлачим гаћице нагоре и подвлачим их под своју танку сукњу. Између нас, између мене и доктора, је његово немо, округло, савршено присуство. И доктор удише дубоко и, враћајући, с досадом, наочаре на нос, заклапа картон и баца оловку преко. Доктор устаје.

„Али сад“, каже, „Као да је ствар отишла у супротном смеру. Као да сте пар милиметара затворенији него што би то било нормално у свом периоду трудноће. Ја не знам…“

Доктор, тако увежбано, отвара малу витрину изнад лежаљке за ултра-звук, вади оданде кутијицу с пастом, скида поклопац и захвата повећи грумен провидне, слузаве масе.

„Па шта ћемо да радимо?“, питам, а обоје, и оно и ја, смејемо се. Доктор слеже раменима. Као да зна.

„Чекаћемо. Ви јесте мало крупније структуре тела, жене такве грађе су, у принципу, склоније пренесеној трудноћи. Требало би да мало повећате физичку активност. Лезите, подаврните блузу изнад пупка, знате већ…“

И опет ми доктор даје механички знак главом.

„Ми бисмо то прескочили“, кажем и уједам се за језик. Он, доктор, застаје с једним дланом отвореним и са светлуцавим грудвом желатина на врховима прстију, с једним рукавом подврнутим и сроланим. Доктор је напокон ометен. Окреће се ка мени, полако, као да је пре тога сачекао нечију потврду да је то све стварност.

„Зар не желите да знате пол?“, пита.

„Откуд вам да оно има пол?“

„Молим?“

Накашљавам се, спуштам длан на стомак.

„Откуд да ме занима пол?“

„Па, обично… И ваша мајка је платила.“

„Нека то буде претплата за следећи преглед.“

„Јесте ли ви добро?“, пита, као да би нешто да наговести.

„Па, понекад… Понекад се осећам као да сам туђа свему овоме. Као да тело све ради мимо мене. Не знам…“

И доктор се враћа на старо:

„Полиморфне ерупције су честе у вашем стању. И много тога чудног, да вам не набрајам. Зато и кажемо: друго стање.“

Доктор има један те исти смешак, повлађујући и као уморан, за сваку пацијенткињу. Ја се, док вода из малог лавабоа цурка и докторов један длан шљапкаво трља о други, шуњам до чивилука, скидам оданде своју виндјакну и хватам се за кваку.

„Али све је то безопасно“, добацује доктор, преко цуркања воде. Одједном, дозива ме:

„Станите!“

Ја се трзам. Гледам га како извлачи руке из пешкира, како у једном кораку прилази столу, дохвата мој здравствени картон и полази ка мени. Прилази ми и, у његовим очима, принетим моме лицу, одједном сева неко поверење. Одједном моје срце игра превише живо, превише раздрагано и одваја се од притајеног, разводњеног куцања оног у стомаку. Требало би питати, пробати, па можда је сад последња прилика. Ионако оно унутра нема избора, ионако мора да ме користи као возило. Ја њега не морам да трпим. Ја њега не могу да издам. Узимам књижицу, као омамљена, и загледам се доктору у очи.

„А докторе… Ако је случајно… Отац детета… Имао неки као дефект, да ли то значи да и дете…“

И опцртавам тај круг око својих уста, широко. Доктор ћути, загледа ме дубоко, као да не размишља о мом питању, него о мени и томе шта ми је у глави.

„Какав дефект?“, пита, најзад.

„Па тако… Као усну. Горњу. Да је личила на зечију?“

„Па јел то урођен дефект или стечен у, шта ти ја знам, саобраћајној несрећи?“

Затечена сам. Гледам поред доктора, преко његовог темена, гледам у два смешна, издигнута држача за ноге…Видим и њу, жену на зиду, ушушкану у мантију.

„Па не знам“, кажем.

„Ах, питајте га“, говори доктор и сад се он хвата за кваку. Осетила сам како је оно, унутра, заиграло кад је доктор крајем мантила помиловао стомак. Оно се, унутра, љутнуло.

„Уосталом, кад вам није сметало код мужа, неће вам сметати ни код детета. Следећи!“

Напољу је било неколико жена, али је после мене ушла једна, чинило се, студенткиња, с малом диоптријом, у блејзеру и, све у свему, сасвим пристојна.

Али, ми смо помислили како су такве најгоре. Помислили смо како границе могу да буду растегљиве и како се многи бездани отварају тамо, у докторовој ординацији. Да. Тако смо помислили. Тамо у ординацији, отварају се многи, многи бездани.

ШЕСТИ МЕСЕЦ, НА КЕЈУ:

Активност.

Активност.

Активност.

Прсти су ми толико дебели да их тастери не препознају. Тек из трећег покушаја сам успела да напишем „активност“.

Дошли смо са кеја, нахранили рибице, направили себи још један сок и опет се завалили на каучу. Пушило нам се и недостајала нам је мама. Али, активност нас није сломила. Пожелели смо само да још више срастемо, да се, још више, прибијемо једно уз друго.

Нисмо могли да потрчимо. Посматрали смо веселе џогере како шпартају дуж стаза на кеју. С лева-надесно, с десна-налево… Имали смо дукс са капуљачом, и капуљача нам је била набијена на чело, имали смо и патике и тренерку. Али, само смо стајали, тако, у прикрајку, с рукама у џеповима дукса, међу колима на паркингу или смо тобоже читали имена на споменику пилотима и мора да су нас неки пролазници загледали, мора да су бацали погледе на наше велико, махунасто испупчење.

Да ли смо били сумњиви?

Да ли се неко од пролазника и, посебно, пролазница запитао у каквом смо ми то дослуху?

Не, можда су само њихова деца, мали заметци људи са окицама из којих ће се, током година, све што вреди, причице и бајке, расути, све док не остану ти што их гурају, те што их гурају, само су она, кажем, нешто желела да кажу о нама. Али, нису знала како. Нису имала коме. Дукс је добар заклон, знали смо то, права мимикрија за неког ко хоће да буде ходајућа махуна, ко хоће да буде још само једна од многих набубрелих чаурица што се тетурају путевима. И ми смо ишли, тако, ивицом шеталишта, ивицом травњака, газили смо, нашим телaшцем, травицу, крили поглед испод капуљаче, испод капуљаче смо били сигурни, били смо скроз, скроз сами.

„Беба!“, врискала су дечица, прозирала нас.

„Тек ће бити беба!“, умиривале су их мајке, очеви.

А ми смо се, унутра, испод дукса, смејали. И кад нам је све то досадило, кренули смо са шеталишта према станици на супротној страни од великог, ружног хотела. Знали смо да ће нас и тамо загледати, знали смо да ће нам честитати (честитати, ‘еј, зато што постојимо, шта?) погледима, речима, да ће нам се, том округлом величанству нама, склањати с пута, остављати пред нама празна седишта, гуркати нас уз степениште и све то зато што очекују од нас не знам шта, иако ми не желимо не знам шта, желимо само да нас пусте на миру и да будемо овако заокругљени, сродни и овако своји на своме.

„Јача активност!“, зачули смо, одједном, иза леђа. Мислим и да је једно од нас поскочило. Можда и обоје. Оно се љутило, ја сам се препала.

„Стари добри доктор Дука!“, рекао је глас ње, госпође. Окренула сам се, преко рамена, питала:

„Шта с њим?“

Она, Тончићка, поскакивала је на својим витким ногама, светлуцали су, на мирном сунцу, њени листови, чврсти, избријани, вирили испод ногавица кратких хеланки, весело су се на њеним бутинама бацакали мишићи. Тончићка се горе закопчала до грла, дршка рајсфешлуса њене тренерке је, као медаљон на огрлици кучета, ландарала весело, коса јој је била зализана, смерно, и скупљена у реп, али доле… Доле је Тончићка морала да буде права, утегнута, морала је да нам, свима, каже: ево, ово су те ноге поскакуше, ево, ово су ти плодни бокови, стегна и стомачић…

„Све из уџбеника!“

Била је зајапурена, Тончићка, живот јој се црвенео у образима, дахтала је радосно и предано, повукла је, чак, и рајсфешлус надоле и показала нам је свој поносити врат, своју грудну кост и удубљење, цакласте од зноја. Заврнула је ивицу капуљаче, цокила нас у наш дебели, дрхтави образ. Узела нас је под руку, онда, помазила нас другом руком, прешла дланом преко напетог памука дукса. По-магала нам је да одемо до станице. А, како је знала да идемо до станице? Тек, капуљачу нам је завртала стално, и скакућући око нас, час с леве, час с наше десне стране, убризгавала нам је, дувкајући, шапате у уво. Прибијала се уз наш набубрели бок. Глас јој је био све тиши.

„Твоје тело је твој пријатељ… Чак… ја морам да ти кажем… То са лежањем, тамо, у онаквом положају, уопште није наивно…“

Ми смо климали главом. Унутра, испод капуљаче.

„Боли, али то није само бол“, говорила је она, „Окситоцин те обузме. Знаш за окситоцин, доктор Дука то не крије?“

„Од мене је сакрио“, рекли смо јој.

„Уф! И, после тога, дојење. Дојење је та-ако добро…“

И затворила је очи, одмахивала главом, убеђена да ништа не може да дочара то са дојењем. Однекуд је из ње, пошто су њена лепе, пуне усне сада била стиснуте, допирло једно распуштено: „М-м-м-м!“

„Где су сад твоји потомци?“, питали смо је. Одједном је то, кад су се капци опет подигли, био неки други поглед. Поћутала је, па и она питала, брижно:

„Имаш ли ти мајку? Немаш мужа, али имаш мајку?“

„Моја мајка је жена која и дан данас ради“, рекла сам, „Уосталом, нико није био спреман на ово.“

„То је лепо, али… Сви се они промене, кад осете то мало телце… Или ту топлу, округлу главицу на свом рамену… Одједном сви они као да имају неки призив, дужност, шта ли. Постају робови. Не можеш да, м-м-м, не задрхтиш на такву моћ.“

Пућила се још много до станице. Због нечег се стално трљала о наше набрекле мишице и бок. Просто нас је довукла до „печурке“ и гурнула нас, повлачећи нам се уљудно иза леђа, између рекламног паноа и стакленог зида надстрешнице. На рекламном паноу се скакачица у даљ замрзла између старта и доскока, али Тончићка није имала времена за то.

„Јел’ си читала Растка Петровића?“, питала нас је, паметница, док смо чекали.

„Не“, рекли смо јој, искрено.

„Не? Свашта. Па шта си читала, кад си се решила да пишеш? Читај Растка.“

„Хоћу. Кад стигнем. У наредних годину-две тешко.“

„Треба више да се дружиш са мном. Пусти Пепи, пусти малу Бланку. Пепи је окривила звезде за све. Лако је причати о звездама.“

Један пензионер и две шипарице су благонаклоно загледали наш стомак. Тончићка је, не обазирући се ни на кога и ни на шта километрима унаоколо, брбљала све док аутобус није стао, благонаклоно, а врата се благонаклоно отворила и унутра нас сачекали нови погледи, такође благонаклони и раштркани по седиштима.

„Ја још понекад одем до Ботокса!“, довикнула нам је Тончићка, а врата су благонаклоно сасекла путању њене реченице.

Кући, отворила сам фрижидер. Све је било ту, унутра, заклано, убрано, исецкано, испасирано, конзервирано, исцеђено, спремно. Играло си се шареним етикетама и светлуцавим, ватросталним фолијама. Осетила сам то.

Све у свему сам те осећала.

„Морамо да нас нахранимо“, рекла сам, наглас.

„Морамо да нас до-бро нахранимо.“

ШЕСТИ МЕСЕЦ, МАМА:

„Ево, овако можемо.“

Звучало је, кад мама каже, као да су могли да бирају. Али, није изгледало тако. Ту се нешто дешавало, нешто што није зависило ни од кога од присутних, што нико од присутних као да није ни желео, али дешавало се толико неумитно да сам ја помислила: сигурно уживају… И припишкило ми се.

„Јел’ ти пишеш, уопште?“, питала је мама.

„Пишем, пишем…“, рекла сам и наставила да буљим. Не знам шта је мама мислила у том тренутку, не знам ни шта је хтела с оним, само сам наставила да гледам те самосталне контракције, то таласасто поигравање усмина, као неодлучност да ли да се прадавни, зарасли процеп напокон отвори или не.

„Да знаш какве сам ‘кенгуре’ видела у Лари. И колица. Толико тога има, треба да пишеш.“

Погледала сам је. Мислим да је мој поглед питао: како можеш о тим будалаштинама сада, како и ти не видиш исто што и ја?

Јер тамо, само су руке, женске, маникиране и са и без рукавица, беспомоћно обигравале око препона и подгузњака жене чије се лице није видело, јер лице, као и та гомила руку, било неважно, јер је и оно, то лице, трпело и повиновало се свему што треба да се деси. Могла сам да замислим како се, поружнело, ознојено, кревељи и гужва, како се, борајући се, предаје и, одричући се бриге за себе само, поништава свој, какав-такав, утицај.

То мора да је било због Тончићке! Зашто је морала да брбља? Зашто се уопште појавила, онда?

Мамин цакласти, плаво-жути нокат с цирконом, орловски закривљен, цакнуо је по површини екрана. Убоо је незнанку негде по унутрашњости бутина.

„Ту, иза, је бубица“, рекла је мама, „Причали смо, могуће је и са више од једне камере. Дотична је ставила мужа пред свршен чин, па је све на крају ишло глатко… А ти немаш мужа.“

„Добро“, рекла сам, а ни не знам на шта се то односило. Нешто ме голицало око препона, милело горе, пријатност ми је, обливајући ми груди, преплављивала све до врата. Чинило ми се као да ће, од сувишка, та пријатност, на крају, да избије на брадавице.

Окситоцин, мислила сам. То мора да је то.

Али, све се, кад би се скупило тамо, унутра, код тебе, претварало у мучнину. И постојало је само то, та пријатност и та мучнина. Бола није било. Сви су, увек, чак и мама, говорили о болу порођаја, али он ми је сада измицао. Глупа, глупа Тончићка.

„То ће бити сензација. Блог ће ти бити најпосећенији у-у-у… Европи. У овом делу Европе.“

Било је већ прекасно да ми мама било шта објашњава. Знала сам, на неки чудан начин, више од ње. Јер, ја сам била тамо, на столу. Ја сам дрхтала, целим телом, моја се снага трошила на то таласање, на напето поигравање ивица процепа, моја вена је, као црвена, сува грана, искочила на набрчканом месу између препона. Моје су се шаке грчиле око чаршава на којем ми је лежала задњица, моји су дланови, не би ли, на неки волшебан начин, убрзали све то, одгуривали задњицу уназад и ми смо, оно и ја, ускоро, удруженим снагама наших мишића, нашег крвотока, свих унутрашњих органа, костију и коже, наше воље и наше безвољности, ужурбаних женских руку око нас, окситоцина и епидурала, Пепиних звезда, мужевљевог семена, свих благослова и проклетстава у Космосу, почели да се отварамо. Заобљена, нежна површина, тако слична нама и, опет, тако туђа, тако нова, безобзирно је, клизећи незаустављиво напред, напињала ивице пукотине. Руке у гуменим рукавицама пружиле су се, пословно и као нељудски, за оним што је, све брже и брже, откривајући своју облост, мекоћу, обложеност крвљу и којекаквим ензимима, испадало напоље. Руке су халапљиво прихватиле… тебе… о, створење, прихватиле су те и привукле к себи. Сад нас је само та врпца, та црволика, љигава врпца везивала, још. А ускоро ни она…

„Мораш још једном. Још један јачи напор“, крештале су, око мене, жене. Мама је ћутала, побожно или сузбијајући гађење.

И ја сам, тамо, направила још неколико грчевитих напора. Постељица се, напрсла и као издувана, уз још један титрај голицаве пријатности, измигољила напоље. Крв је бризнула, расипнички.

Мало затим су руке у гуменим рукавицама, хладно, пословно, без имало поштовања, превирале по беживотној љиги.

“ ‘Оћеш цигарету?“, питала је мама.

И ти си јој, с пуним правом, узвратило, тад. Знам да си то било ти. Само не знам да ли сам прво ја потрчала, па си ме ти подржало или је све потекло од тебе и твог праведног гнева? Образи, ионако пренабрекли, надули су ми се као код жабе. Трима прстима сам затворила уста, плашила сам се да ти не испаднеш на ту страну. Пођох, гегајући се, ка ве-цеу.

„Где ћеш?“, питала је мама, тако глупо, тако немоћна да схвати…

Ја сам испред себе видела само препреке, само преграде и врата. Већ сам била унутра, кад ми се рука машила за светлом. Раскречила сам се и обгрлила шољу. Онда сам пала на колена.

Пар минута касније, мама је провиривала иза врата. Питала је да ли сам добро. Нисам се обазирала на смрад и на ругобу онога што се, у најгрђим бојама и облицима, просуло по зидовима од емајла. Клечала сам, тако, и загледала све то, у шољи.

„Добро је“, понављала сам, исцрпљено и олакшано.

„Добро је…“

ШЕСТИ МЕСЕЦ, ПОСЕТА И ПЕПИ КОЈА СЕ ЉУТИ:

Суза је мало зрикава и ми смо, хвала Богу, то прећуткивале међу собом.

Сад ми се баш свиђа што је зрикава. Она ме љуби у слепоочницу и ја јој верујем. Љубим и ја њу у заглађено, риђе теме. Она мирише, саосећајно, моје раскрупњале груди.

Бланка, онако дрско лепа, са косом скраћеном и одлучно зализаном, одбија да стане. Прво је, једно пола сата, устајала и седала, седала и, опет, устајала, загледала је мој соковник, отварала и затварала крила у кухињи, окретала, пре него што је пљунула жваку у њу, пред собом мамину пикслу-Уробороса… Онда се (макар, привремено) , ваљда зато што и рибице, као и она, не умеју да стану, зауставила код акваријума. Мала плава неонка је повлачила своју тугаљиву линију дуж њеног непокорног профила, откривала нешто непознато на Бланки. Можда и премошћавала раздаљине између ње, Бланке, и рибица. У том тренутку сам је мрзела.

„Благо њима!“, набрајала је, „Тишина, мехурићи, палмице, песак, мали замак на дну…“

Као да је све то преводила у живот, као да је све то у акваријуму расло пред њом и стварно почињало, на њену свемогућу реч, да личи на свет вредан поштовања.

„Како знаш које су мушке?“

„Нема мушких…“, рекла сам, сажаљиво. Суза је прислонила уво на мој стомак.

„Јел’ се помера?“, питала је.

Само сам климнула, наставила да загледам преломљени Бланкин струк, жилав као код змије, бескичмен. Осећала сам се храбро, победнички, са Сузином топлом главом под мојим дланом.

„Женке су трбушастије…“, рекла сам, кроз зубе, „Али, мрешћење је гадан процес, потребан је посебан акваријум, потребно је и пратити ситуацију… Родитељи могу да поједу бебе.“

Подигла је поглед. Погледала је моје чело, негде изнад чела, предомислила се на пола пута од бесловесног ока јапанке, до мог, изазивачког.

„Коса ти је опала, мало“, исцерила се.

„Ти твоју и даље сечеш?“

„Да. Не дам се.“

Суза нас је, мислим, осмотрила обе. Једном, па други пут… Бланка је напокон пришла каучу, села на рукохват, глатко, како само она зна, прекрстила ноге. Имале је плитке патике без пертли, танке, беле панталоне, имала је плавичасту кошуљу са, за њу чудним, троугластим карнерима. Напољу јесте било топло, али то није изговор за Бланку. Она је била мој замишљени циљ, око ње сам плела све своје препоруке. Веровале смо једна другој, између нас је, као завет, стајала жеља да улепшамо свет. А сад? Није ме ништа питала о ономе унутра. Питала је:

„А што ти Пепи више не долази?“

„Претпостављам да ћеш ми рећи…“, рекла сам.

„Откуд ја знам?“

„Па, знаш да више не долази.“

„Шта је вама двема?“, запиштао је Сузин глас и ја сам је опет, да би је умирила, помиловала по коси. Притисла сам јој, чак, и мало јаче, главу на стомак. Суза ми је била послушна.

„Каже да ти идеш линијом мањег отпора, да имаш премало храбрости за нешто више од оне твоје докторке.“

Све то она каже, помислила сам.

„Е, па не идем“, рекла сам, „Код Сковран-Стрижековски већ месец дана. Поручи јој…“

„Ја је не ви-ђам!“, рекла је и само што није, заједно са својим гласом, поскочила с рукохвата. Али, истрајала је, та грација: рука, танка и као упредена, подупирала ју је и даље.

„Знаш да се она увек мало гадила тих наших места. А тек сад…“

„Тончићка се, чујем, не гади. Дише пуним плућима.“

„Пих. Тончићка…“

И исплазила се, по први пут је од кад је знам, допустила је себи нешто тако. И њено лице се, за тренутак, гадно изобличило и мени се учини и да је оно, унутра, заиграло на то. Али, Суза се није померила. Нити рекла било шта.

„Јел’ се ти тако запустиш, само кад долазиш код мене?“, питала сам, тек да бих се ухватила за нешто обично. Бланка је, не знам зашто, усмерила свој прћасти носић ка карнираном рукаву. Али брзо се вратила задатој пози.

„Не. Запуштена сам од кад си ти запустила блог. И не само блог.“

Благо је, врхом својих недопустивих, плавих мокасина, задигла нефиксирану, стаклену плочу мог стола и распорена, розикаста фолија од чоколадице, пар згужваних, влажних марамица, заиграли су као ситне зверчице. Очекивала је да јој нешто приговорим, али нисам. Нисам.

„Стварно, малена! Недостаје нам твој блогић!“, рекла је Суза и подарила ми још један од својих зрикавих, молећивих погледа. Спустила сам јој, сестрински, мајчински, длан на образ, опходила јој једним миловањем целу ту округлу главу с обликом и бојом ране брескве (тако бих написала и на блогу) и риђе власи су се још дуго, дуго, као морске траве, вукле за мојим прстима.

„Не дам мами да долази, више?“, рекла сам, само.

„Не?“

Бланка се озбиљно заинтересовала, нарушила позу, чак.

„А што?“, питала је.

„Тако. Трује ме. Трује нас, свим и свачим.“

„Зар она не ради на томе да нађе оца?“, питала је Суза, изненада.

„Каже да ради. Али… Нама не треба нико.“

Суза и ја смо се згледале, тако, још неко време, нежно, искошених глава. Бланка би се и накашљала, али ипак је била моје дело. Само је дубоко уздахнула, зато, скоро неприметно се протегла и устала.

„Е, па ја бих се урадила, можда бих нешто и попила, али ово, свакако, није место за то…“

„Бланка-а…!“, прекорила ју је моја Суза, али наши погледи су и даље били једно. Били су један поглед с два краја.

„Па добро“, слегла сам раменима, „Идите.“

Још дубље сам се упиљила у њу, рекла јој, оно јој је, изнутра, рекло, с љубављу која не трпи поговоре:

„Иди.“

И Суза се подигла с мог стомака, одузета, лења и сањива, пошла за скакутавом Бланком.

После сам, у архиви, пребирала по Бланкиним фотографијама. Кажипрст, мој дебели кажипрст, погађао је добро. Бланка са зеленим и златним маскарама, с дречавим лаковима на ноктима у облику врхова копаља, с карминима из ужарених дубина спектра, Бланка са закрпама и у беспрекорној политури кепера, у сомоту, у џинсу, у преврнутој кожи антилопа, у вештачим и природним крзнима, Бланка, претрпана и раскривена… одлазила је у ништа.

Поставила сам, уместо свега тога, неку смешну слику крмаче на тренажном бициклу. Поглед крмаче, што је израњао из прегојеног руменила, био је пун нетакнутог живота и нимало одбојан. И тај поглед… Неодољиво је подсећао на Сузин поглед.

Написала сам испод и питање:

Како вам се, миле моје, свиђа мој најновији правац развоја?

КРАЈ ШЕСТОГ МЕСЕЦА И ЗБОГОМ РИБИЦЕ:

После сам и додала, некако:

Има нечег сувишног у великој, стакленој посуди с водом. Кад се стан сређује, треба пазити да се процеси који се у њему одвијају не разводње. Сетите се да „фенг-шуи“ не допушта више од једног срца.

Да, покушала сам, поново. Сузе ради. Али, то није било довољно, никако није било довољно.

Акваријум јесте био сувишан, неусклађен и то је требало решити на други начин. Устала сам, пратила сам линију свог погледа. Моја боса стопала, слепљена, испуцалих пета, налегала су на савршени паркет (избацила сам, пре акваријума, и округле „чупавце“) и картонска чаша од ђуса из „брзе хране“ је издахнула, подамном. Шутирала сам лево и десно све те омоте од наполитанки и пластичне флашице са још по две три капљице, враголасте, црвених, зелених, жутих напитака, газила сам неке од, сада презрених, крпица, од сада кљусавих ципела, корачала сам преко крцкавих зрна и мрвица од флипса… Да! Да ме је само видела мама! Да је могла да види лепљиве колутове од неподметнутих чаша на стаклу „нашег“ стола, дршке од тигања и кабаста данца од шерпица и фритеза како, као ухваћене на делу, вире из судопере.

Јесте, помислила сам, пошто сам се сетила кухиње! За акваријум постоји решење!

Да ли су ме рибице гледале исто као и Бланку? Сумњам. У тим ситним, као исколаченим очицама, није било промене. Aли, ја сам могла да је осетим у њиховом кретању, у трзајима и заокретима, у начину на који се светло плаве неонке прелива преко њихове злаћане крљушти. Осетила сам њихов страх. Ми смо га осетили.

Помислила сам: „Правац кухиња.“

Плин је зашиштао, пламичци су се исплазили, халапљиво. Тигањ сам извукла из разблудне гомиле и остатак посуђа се ускомешао, доле.

„Све је то кружење“, шапутала сам ономе, унутра, „Све су то бактерије и ензими и ионако се све, тамо или овде, распада, и тесто остаје тесто, месо остаје месо, бактерије припомажу споља и изнутра, разлажу и растварају, да бисмо појели, да бисмо повратили, да бисмо се родили или да бисмо умрли… Као ти, мало моје! Као ти!“

Пустила сам да прљава вода зацврчи заједно с уљем. Остало су, обично, радили стручњаци (мама их је плаћала, наравно) . Зато сам ја једва успела да нађем црево, пластично и круто, десет метара дугачко, смотано и злоћудно успавано горе, на великом ормару у предсобљу. Требало га је и смаћи одозго. Требало је попети се на хоклицу, приближити је довољно, а ипак не бити одбачен облином стомака, пренапетом и као гуменом, од чврсто пришрафљеног крила ормара… Требало је бити у равнотежи.

Гегала сам се, од купатила, од шоље, до акваријума, и мислим да је и код мене било нечег од шашавог базања мојих рибица. Ни оне ни ја нисмо знали куд и због чега тумарамо, оне кроз воду, ја кроз (још увек) уређену празнину стана. И за мене и за њих постојао је само један тренутак који личи на застајање, на усправљање. То је било наше мрешћење. Мрешћење је било наше време.

Стала сам поред ве-це шоље, обухватила врх црева уснама. Пластика је смрдела и задах из црева је заличио на продужетак мог даха. Згадило ми се али, Боже мој, то је било природно. Било је: ни добро ни лоше. Непцима сам осетила капљице које долазе и, ускоро, весело и с препознавањем, заблоботала је вода. Радовала сам се, оно се радовало са мном. Провирила сам у собу, погледала на акваријум, учинило ми се да ниво воде не опада. Само су оне, моје сестре, тако наивне и паметне, још увек усклађене са срцем дома, шајатиле између два варљива стакла.

НО, НО ЗА МАМУ:

Све ове године (а Боже, колико их је прошло) , пред очима сам, као животни циљ, имала Бланку. Али, то је била варка. Требало ми је нешто дубље, дубљи идеал, требао ми је, на пример, неко као докторка Сковран-Стрижековски.

Тако сам мислила малопре. Није, у том тренутку, било кајања, није било једа, само лепота „друге стране“, свуда око мене. Мами се није свидело ништа од мог преуређења. Још је са врата осмотрила мој нови рад: назвала сам га фронткат. Или катфронт, нисам још одлучила. „Гучи“ изрез је од сад иде напред, позади сам направила спој с леђима „Лагерлфелд“ ролке. Боје, љубичаста и мрка, нису баш сложене, али мама није ни стигла да приговори бојама…

„Шта је ово? Ш-та ово треба да представља?“

Докторка, ни обрвом. Чак ни оно њено, с придржавањем наочара. Нисам, уопште, знала откуд она код мене, али њен поглед ми је био много ближи, много је више личио на онај што су га имале рибице. Докторка је, изгледа, све је посматрала као рељефасти психо-тест, „роршахову мрљу“ која је, напрасно, добила трећу димензију.

„Мама!“, повикала сам, бодро, „Ово је задња фаза!“

„Задња фаза чега?“, питала је мама, а ја сам се кикотала и показивала руком на докторку. Докторка је ишчекивала, пустила је, искусно, маму да иде напред, али мама је застала, не знајући од кога, у ствари, треба да тражи одговор. Свака од њих је мој прилазак акваријуму, моје полагање све теже ручерде на његову ивицу, преко које је сад висио руб јастучнице недопуњен ватом за скидање шминке, моје прибијање, и неодвојиво и независно од мог округлог испупчења, уз стаклени сточић, урањање мог лица у светло неонке коју сам, пошто виси на сајли с прстенастим цревом, успела да поставим усправно… свака је, кажем, све то посматрала на свој начин. Мама је, наравно, из себе цедила прекор, она би ми се, на неки начин, и придружила можда, можда би њена, увек послушна, јагодица заиграла све брже, њене очи почеле да бацају варнице и можда би, од свог тог незадовољства, мама и експлодирала на крају, распукла се и њени ситни делови тела (бљак!) би се, заједно са њеном укосницом од глачане лапислазурије, њеним прстењем, лажним ноктима и лажним трепавицама, са сочивима с лажном бојом очију… разлетеле унаоколо и можда би, тако лепо, употпуниле мој амбијент. Али, докторка Сковран – Стрижековски, не! Она је, знам то, у глави увек имала шему! И сад као да је, благо, академски прибрано, померала своју мудру главу, померала је налево, надесно, пратила ме док ја сама, као у шине, не улегнем у ту шему, док не почнем да клизим по њој право ка докторкиним свемогућим закључцима и док, коначно, идући већ одавно утабаним стазама, не пропаднем. На крају, видело се да су докторкине очи, кад је докторка, шуткајући је разгаженим горњиштима ципела, одмерила прво пуцкаву, пластичну кутијицу од поједеног крема, па онда и мене, проницљиво зажмирила – да су те очи кажем, тамо, иза стакла, усредсређене само на оно што долази.

„Задња фаза њеног рада, мама!“, рекох ја, пригодно, „Прву смо прескочили. Ниси ме пустила да се онда, у чекаоници, мешам са другима и прескочили смо је. А истина, она, докторка, на државној клиници прима само јевтиније душе и одстрањује, тамо, све оно што се не уклапа, па их, ако имају среће, шаље у своју брендирану ординацијицу. И оне, душе, овакве као што је моја, код докторке могу да дођу обучене овако или онако, али тек кад их докторка обликује, кад им да кројеве по мери својих непогрешивих графикона, својих затворених и правих линија, види се да ли ће одећа и даље да стоји или да се отромбољи, да ли ће да се деформише или да, можда, спадне? А ово сад? Ово је трећа фаза, мама… Ово је фаза у којој душа више не може да опстане без мудрог докторкиног погледа.“

Докторка је све то слушала само као део сеaнсе. Гледала на све, као на симптом. Па како то нисмо раније видели, мало моје, како раније нисмо запазили какав је она геније!

„Пусти ме и сад, молим те…“, прекинула нас је и још мало накривила главу, услужно, „Пусти ме да будем креатор твоје душе.“

Ја сам само показала, враголастим маневром кажипрста, на пупак испод фронтката. И одговорила сам јој, бодро:

„Пустила бих вас ја, докторко, свакако… Али, сад… Имамо и један мали проблем…“

Скоро да сам, стварно, била спремна да, као дугме, притиснем пупак. Да те ослободим, тако. Мама, разуме се, није чула ништа од докторкиног и мог разговора, она је, већ дуже време, гледала преко шанка, ка кухињи, гледала је улепљене ивице рингли, y неопране зидове соковника, у неред.

„Морам да признам“, рекла је, „Оно с крмачом… Баш те осликава.“

Мама је њушкала. Кратки трзаји брадом и дрхтурење њених ноздрва били су недостојни њеног увек дорађеног лица. Мало затим, опет је обратила пажњу на мене, на нас.

„Где су рибице?“, питала је. Чак мислим и да је и коракнула ка нама, претећи. Ја сам, као свака добра мајка (а желела сам да она, мама, то увиди) прво пришла акваријуму-креветцу, прво сакрила њега, унутра, у испупчењу иза акваријума, иза сточића застртог мојој распараном хаљином од сомота па, прибијајући своје напупеле дојке уз тврду, хладну површину, обгрила зидове од стакла. Ја сам се већ била привикла на мирис нагорелог рибљег меса, разгрејаног хлора, на све што је што је долазило из тигања који сам заборавила на рингли, али могла сам да замислим шта је мама осећала, тад. Могла сам, иако је мирис маминог „диора“ сада, у мом новом амбијенту, заударао као мирис уљеза, да видим како ме гледају, обе, и да замислим шта је мама осећала, а шта је докторка мислила. Могла сам.

„Глупачо!“, рекла сам себи, тихо, тако да оно доле не чује. Знала сам, тигањ ме је одао. Пред мамом сам, пак, била јасна:

„Новац и просперитет, мама. Акваријум значи новац и просперитет. То смо испробали и то ради… Али, сада нам треба нешто боље, мама. Треба нам креветац, добар, ужом страном постављен уз зид, дужим странама слободан. Шта фенг-шуи каже о пљувању по новцу и просперитету?“

„Ти си болесна“, рекла је мама, „Болесна си, као и твој болесни отац. И није ни чудо што ће и твоје дете имати болесног оца. Такве као ти увек траже тлачитеља по мери, да преузме њихову судбину.“

„Болесна, мамице?“, питала сам и оно се испрсило испред маме. Оно је рекло мами: стоп.

„Али, зар је све ово могуће, онда? Зар је могуће да се у мени зри овако нешто, овакво… здравље, зар је могуће да осећам како је све ово, до сад, читав свет, било једно болесно ткиво, које треба, као демоде бикини, одбацити заувек. Свет је постељица, мама, у најбољем случају, постељица из које треба да се роди нешто ново?“

„Јеси, болесна си, душо“, рекла је докторка мирно, док ју је мама вукла ка излазу. Мама се стидела свега овога, али докторка се окренула ка њој и погледала је, сасвим разумно. Докторка није мењала тон. Као и увек:

„Али, то није нешто што се не може поправити.“

Мама је, упирући се ногама о патос, и даље вукла докторку за мишицу. Мамине ноге су одбацивале просуте и згажене омоте, амбалажу, хеланке и доње гаће, угажене, претворене у крпе, заплитале су јој се око чланака.

„То се не може поправити“, наставила је мама.

„Тако је, докторко!“, држала сам јој ја страну, „Како да поправите то? И да дате облик, нечему што неће облик?“

Докторка је климала главом, трудила се да разуме, трептала је и држала, да би ми доказала како сваку моју реч добро промишља у себи, очи склопљене по пар секунди. И како је одлазила, како је говорила, тако је тонула у мојим, у нашим очима.

„Оно ће се родити, драга. Родиће се и добиће облик и постаће нова душа. Онда ћемо и да порадимо на њему.“

„О, али то је већ четврта фаза, докторко!“, насмејала сам се, „Рано је да причате о четвртој фази.“

„Хај-демо одавде!“, процедила је, кроз зубе, мама. Погледала ме је стварно, по први пут, као нешто туђе. Докторка је каскала за мамом, каскала је свиме осим погледом, повучена снагом коју је мама, услед свог стида, показала напрасно. Ја сам, чисто да се нађе, на фронткат пришила и џепић. Ту сам их сместила, мале пазл-прстенове, што су се, онако светлуцави, натурали у мом драгом нереду.

„Ако га нађеш мама, понеси му ово“, рекла сам.

И замахнула сам. Прстење је такнуло о довратак и сваки се прстен, понаособ, као парче разбијеног стакла, разлетео у свом правцу.

„Лудачо!“, просиктала је мама и пала на колена. Почела је да пузи и да, у потрази за скривеним благом, пребира по мојим тужним крпицама.

„Па, можда ми их је ипак она купила“, помислила сам, док сам се, све забацујући главу, церекала, тако. И оно се, доле, церекало са мном.

Докторка није била изненађена.

СЕДМИ МЕСЕЦ И УДИШЕМО-ИЗДИШЕМО:

Мама је уплатила још много, много третмана. Мама је мислила на мене. И није рачунала да бољи део тек долази.

Ето, инструкторка је, јуче, изгледала лепо и сасвим бескорисно. На чудан начин је погледала Сузу.

„А она?“ питала је.

Суза се збунила, потражила је, немо, одговор од мене. Није умела да сакрије страх. Није знала ништа о ономе што нас чека и страх ју је вребао, наравно.

„Она само гледа“, рекла сам.

Taмо су, у сали, оне већ биле нанизане у три колоне, уз дугачки зид, раскречене и истуриле су своје већ отуђене стомаке.

„Ко ово води?“, питала ме је Суза, још пред улазом, „Ово није саграђено скоро?“

„Није“, рекла сам, „А могу да се кладим како се унутра труде да забораве на ове сиве зидове. Како је тамо све дречаво и углачано и како све мирише и ми ћемо се, кад уђемо, осећати као да смо у некој другој земљи, видећеш.“

Али, Суза није хтела да се клади. Заруменели су јој, само, углови усана, и гледала је негде испред мене. Знала сам да време ради за нас две.

Још на пулту, на улазу, није било никог. А већ је ходник, с једнобојним, светло-плавим зидовима и белим седиштима, личио на превару. Није се, разуме се, улагало много, чинило се да су они, инвеститори, ко год да су, спремни да, ако пригусти, побегну одакле су и дошли. Без губитака. Али, оно што је урађено, урађено је пажљиво, није било мрља и трагова нечистоће, био је ту један апарат за воду и неколико висећих полица с летцима… Све је било довољно уредно да се Сузине невине очи зацакле, а ја да се насмејем, победнички. Закасниле смо и празна седишта су нас, на чудан начин, подсећала на то чиме се све ово, хтели-не хтели, завршава. Слике с попречним пресецима фетуса по зидовима, на вратима, мирисале су на јаловост и побачаје.

„Ти покуцај“, рекла сам Сузи. И Суза је покуцала.

Инструкторка, достојанствена и витка мамица пред крај тридесетих, имала је већ намештен поглед, поглед који је, иако смо Суза и ја биле ту по први пут, говорио: опет вас две. Из неког разлога, мамица је била у тренерци и трикоу. Тек, учинила је све да се Суза не осети добродошлом. Поставила ју је тик иза врата, а мени показала главом на слободну струњачу. Поскакивала је док хода и прсила се, ширећи рамена. Стала је испред великог паноа, на коме су били уопштени цртежи „будућих мајки“, оваквих каква сам ја, какве су све те глупаче с обе моје стране, испред и иза мене… Ко зна колико их је још таквих, у овом тренутку, у граду, у земљи, на свету!

Али не, мамице! Ипак не!

Мамица је млатила рукама, спајала прсте, притискала је доњи део трбуха, подизала је глас заповедајући нам да „извршимо притисак на мокраћни мехур“, шетала лево-десно по сали и глупаче, десетине њих, померале су, сложно, прстиће на ногама, ка себи и од себе, један-два, један-два, напред и, опет, назад, играле су, весело, пругасте, кариране, и једнобојне чарапице и сокнице. Чуло се хучање и сиктање, шириле су се ноздрве и пућила послушна усташца и све окице, све раширене зенице биле су упрте у мамицу и њене кретње, сва увца била су начуљена да чују те наредбе и откривења.

С времена на време бих осмотрила и Сузу. Поглед ње, шћућурене уз врата, играо је, нестрпљиво, преко наших испупчених стомака, њена уста су треперила као пред осмех или пред вриштање. Нешто се дешавало у мојој Сузи. Знала сам то.

А онда сам ја питала: зашто? После свега тога.

Мамица је застала у тренутку. Чинило се, тад, као да је само то и чекала. Неке од мојих сапатница су још увек издисале, тај смешни хор се гасио, постепено. Мамица је подигла чело, подигла браду, њено лице је било чврсто и сувише изражајно да би постављало питање наглас.

„Зашто бисмо то радиле?“, поновила сам.

„Не разумем“, рекла је, напокон, мамица.

„Па, прича се да су жене некад биле у стању да роде богове“, почела сам, а да нисам имала појма откуд ми то. Вероватно од њега.

„Могле су да роде хероје, кажу, а чак су и нероткиње давале резултате вредне дивљења. Чему журба?“

Мамица је одмахивала главом. Механички, без икаквог саучешћа. Сапатнице су се макар кикотале, местимично. Суза је чекала.

„Ако немате да платите за следећи месец“, проговорила је мамица, „Молим вас, изађите. Како за вас, тако за све.“

Који тренутак касније, ја сам се гегала кроз ходник. Суза је држала за руку и хрлила испред мене. Неког је, сада, било за пултом, нека старија госпођа, чини ми се, али и она нас је испратила напоље као клијенткиње које захтевају тек мало више пажње, али не и љубазности.

Гледала сам како се Суза, док се смеје, пискаво и загрцнуто, сагиње и опет усправља и срце, наша два срца, играла су, дубоко, унутра. После овога, сигурна сам да је Сузина будућност уз мене. Да, Сузина будућност ће бити ограничена и усмерена свим тим утисцима од данас. Па данас је она, заједно са мном, доведена до ивице растанка с најбољим делом себе, она од данас зна све, баш све, о последицама. И има избор.

И Суза је, као да мисли исто, поскакивала и отварала, предамном, врата, пропуштала ме и није, од кикота, стизала, премда се видело да то силно жели, да се наудише ваздуха с мирисом бетона, гвожђа и смећа. Она је била та која жели, која стварно жели да зна шта иде после овога.

Она, Суза, све у свему, полако постаје јунак ове приче.

СУЗА, МОЈ САУЧЕСНИК:

„За месец дана, прсти ће ми бити толико дебели да нећу моћи да убадам тастере. Већ сад једва да и могу то. Требаће ми неко да пише. Нови блог изазваће праву малу револуцију, Сузо.“

Суза је, још увек, разгледала око себе, aли кад се пренула, кад је схватила да њој говорим, није издржала. Погледала ме је и рекла, сажаљиво:

„Не-ћеш бити толико дебела. Уосталом, порођај је близу…“

Да. Нежност према мени је не напушта.

„Слушај, Сузо“, рекох јој, „Ја немам намеру да се понашам као оне глупаче из школе. Немам намеру ништа да убрзавам. Ако ме и ти оставиш…“

„Нећу никад да те оставим. Чак ћу да натерам и Пепи да те разуме. И Бланку…“

„Добро, треба ми само да будеш ту и да пишеш оно што ти кажем. Научићу те и како да постављаш слике на блог. Требаће ми руке, кад оно преузме моје тело…“

„Ко, кад преузме твоје тело?“

„Сузо, мо-раш да схватиш! После онога у школи, мораш. Јер, и ја сам схватила, одавно. Ми смо другачије.“

„Наравно… Другачије смо.“

„Ово је први корак ка томе да ми жене укажемо на своју посебност. Разумеш?“

„Разумем.“

„Добро. Сад иди и купи ми један велики сендвич с печеницом. Ако ти нестане пара, плати од својих, даћу ти. Све ћемо да ти надокнадимо.“

„Важи.“

И отишла је. Разуме се. Али се осврнула, још пар пута, на стаклени креветац усред дневне собе, спотицала се о неред по патосу, заобилазила, као да су страна тела, прегажене комаде одеће. Сигурна сам да се она, још увек, гади на моје мирисе, сигурна сам да још увек не може да разлучи шта је у њој стварно њено, а чему више нема места на путу којим смо, заједно, кренуле.

Не криви је, говорило ми је оно, одоздо, Па она је тек ушла, с тобом, у земљу бајки.

СУЗА И ЈА РАДИМО:

Направиле смо неколико, на прилику, неповезаних фотографија делова мог (нашег, нашег, нашег!) тела и поређале их, по случајном распореду, на блогу. Угасиле смо светло, оставиле само неонку да описује плавичасте ивице око тих исечака, због чега су они, моје шаке, стопала, кривина стомака, изгледали некако своји, некако независни од целине и скроз, скроз увишени. Телефон који је Суза добила од родитеља ствара чуда.

Поставиле смо, испод слика, и питање: Погодите чији су, од неколико милијарди жена, ово делови тела?

ИЗНЕНАДНА ПОСЕТА:

Пепи је, данас, покушала да уђе у наше легло. Суза је то видела као прилику, можда да ме одврати, а можда и да докаже да ми је верна.

„Она нам се неће придружити“, рекла сам Сузи.

„Можда хоће“, одговорила је, лудица.

„С Пепиком је готово, веруј ми. Веруј нама.“

Причале смо полушапатом а с врата је, свако мало, допирала лупа Пепине песнице. Чула се и њена неувежбана вриска. Ни ја је нисам знала такву, али само је Сузу то могло да очара.

„Знам да си унутра“, дерњала се Пепи, оданде, „Стварно није лепо! Није лепо да нам то радиш, свима!“

„Видиш“, рекох Сузи, „Превише је, све то, прорачунато. Пепи је још гора од докторке, гора је и од Бланке и Тончићке. Чак и од маме… Мора да ју је мама и послала. Она, која не цени баш много Пепикине наталне карте, која је сматрала да ће ме дружење с Пепиком упропастити, знала је да сада, ипак, може да рачуна на Пепи.“

И Суза је погнула главу. Ућутала.

Пепи се, напољу, врло врзо помирила са судбином.

ЈОШ МАЛО О СУЗИ:

Стварно лепо живимо, ових дана. Нисам ни слутила да до тога може да дође. У једном тренутку је, на Сузино и моје весеље, на патосу засветлуцао и чип мамине банковне картице. То је, у ствари, татина банковна картица, али је код маме била још од времена алиментације, да би на крају, након мамине чврсте одлуке да преузме и случај своје ћерке, завршила код мене. Та картица је наше једино породично наслеђе.

Не верујем да ће мама икад доћи по њу. Чак и ако се сети да је, баш ова од неколико насложених у новчанику, код мене, срамота, а и порука коју јој је Пепи, вероватно, пренела држаће је подаље чак и од идеје да се врати овамо.

Тек, Суза ми купује све што пожелим. Пице на парче и округле пице, печена крилца и печене батачиће, воћне јогурте, воћне салате, слане, слатке и киселе занимације, паштете, кобасице и сушену панцету, купила би ми, чини ми се, кад бих јој то затражила, и непечено, тек одмрзнуто прасе. Суза се већ полако привикава и на „неред“, преслаже у себи осећања и мисли, горе постаје доле, схвата шта за жену значи ускладити се с унутрашњим. Схватила је, врло брзо, све што сам јој рекла о потреби да се да нови предзнак трендовима.

Додуше, још много шта јој није јасно: акваријум претворен у креветац, зашто нисам избацила пикслу-Уробороса… (чини ми се, сувернир с татиног и маминог свадбеног путовања у Мексико; мислим да је тата, на том путовању, и убио неког) . Не помаже ми то што за те ствари ни сама немам име. Али, Суза је особа од поверења, Суза је особа коју баш поверење и води у животу. Много тога је урађено показивањем свега овога, целог дневника, чак и оних делова у којима је, мање или више отворено, називам наивном. Суза, знам, полази од тога да ми је сестра, а кад неко такав и стигне да промисли о свему, већ кад обрати пажњу на замке које га вребају, касно је – дотична особа га поседује, целог. И кад је она, Суза у питању, ту моје мане могу да буду још и предност.

Она, наравно, и даље на то с пикслом и креветцем гледа као на баш грубе недоследности, тешко опростиве, али зар није и то знак да од свега очекује више него и ја, сама. Она ће, пре него ја, порадити на томе да грешке буду отклоњене, она ће, ако баш и не поради на томе, једва дочекати шансу да не направи нове. Она ће сама бити моја побуна. Mоја нова Бланка, такорећи.

Већ је савладала брзо куцање. Стално јој напомињем да треба да куца у првом лицу, као да ја говорим, а не она. Још увек не знам да ли овај дневник треба објавити на блогу, с обзиром на везе које тата има и на утицај који мама има на њега. Не, треба сачекати, свакако треба сачекати право време, до којег ће, ионако, њих двоје сами од себе да доведу.

А Суза ће, кажем, тада бити спремна.

ОДБРОЈАВАЊЕ И ШТА МОЈЕ ТЕЛО МИСЛИ О ТОМЕ:

Осматрам своје шаке, прсте на својим шакама. Све је мање размака међу њима, стапају се с надланицом у један полукруг и немогуће ми је да их, колико-толико, савијем. Немогуће ми је и да руке спустим и прибијем их уз слабине. Све говори о облагању, о стварању непробојне опне око оног унутра и, да нема свих тих снимака, да нема оних говоркања и графичких приказа из приручника, не бих ни могла да замислим тренутак кад се све то преокреће у порођај.

Једва и да могу да ходам. Чувам то за посебне прилике. Јер, ко зна? Суза ме котрља, најчешће, из ве-цеа у кухињу, из кухиње у трпезарију, према потреби, и за сад ме котрља окренуту на бок, али мислим да ћу крајем деветог месеца бити округла као лопта.

Не осећам стид пред Сузом. Само се надам да ћу све мање морати да јој диктирам, да нећу, уопште, морати да говорим, пошто су ми и образи све дебљи и уста ми све више урањају између њих и, тако стешњена, вире као малко зашиљени кљунић. Све време некако шушкам док причам и саму себе све слабије разумем. Не осећам стид, кажем, али не желим да, у дневнику, дође до грешака. Срећом, у Сузу имам све више поверења. Она, у задња два месеца и нема живота, осим оног кроз који је ја водим и мислим да ће, ускоро, по глави да јој се врзмају само идеје које сам ја, тамо, утурила, да ће изговарати моје реченице и у дневнику износити моја осећања (барем она о спољњем свету) , боље и искреније негo што бих их то и само обављала.

А ја? Чини ми се понекад, да се сви прозори око мене затварају, миц по миц, да сам у некаквој комори и да, ускоро, нећу имати избора него да обратим пажње на оног ко ми је једини, у тој комори, стварно близак али кога сам, месецима уназад, запостављала због свега што се видело иза прозора… Чини ми се да ћу, на крају, добровољно да склопим и очи и да ћу савладати страх од затвореног простора и од непознатог, страх, ако ћемо право, и од ружног, од безобличног и да ћу се спустити доле, у утробу утробе, и загрлити се с тим нечим, што расте у мени.

Осећам како тонем, како тонем и заокругљујем се.

Да, долазим ти, мало моје! Ту, где ћемо бити заједно.

Где ћемо и остати заједно.

Заувек.

ДЕВЕТИ МЕСЕЦ. ДОКОЛИЦА:

Девети месец пролази. Можда смо, што се мене тиче сво троје, Суза, ја и оно, већ добрано загазили и у десети, али ништа се битно не дешава. Чак се и досађујемо.

Суза се разгаћила и премешта се, лењо, са барске столице, за шанком, на којој, међу празним флашицама кваса и отворених кутија од вафла, шљашти екран лап-топа, на кауч, одакле мора да карирано ћебенце, топло и задојено мојим мирисима, гурне на страну, па заседа у улегнуће које је направила моја округлина. Забацује главу, коса јој пада преко наслона, и спушта своје босе табане на ивицу акваријума-креветца (што ме, помало, и нервира) и онда почиње да дува, нападно и да врти главом лево-десно и тражи у удаљеним деловима дневне собе, далеким од неонке, нешто што би могло да је забави. Донекле ме и изненађује. Свесна сам, наравно, свих слабости, свесна сам да је, у почетку, могла да сагори и да се све она брљања која је пребацивала мени сада изокрену у њену сумњу према свему што радимо, али ипак… Изненађује ме.

Ја сам се, иначе, пре пар дана случајно (кад сам хтела да дохватим шећерну таблу са слободне ивице стола) , спала с истог тог кауча и откотрљала се у ћошак према спаваћој соби. Осмотрила сам, уморно, испражњене, згњечене кутије од пластике и картона, то гробље артикала и наставила да, љуљкајући се тамо-‘вамо, на задњици, седим где сам се и затекла. Суза се, пошто се вратила из продавнице, спустила кесе на шанк, узела шећерну таблу и нахранила ме на лицу места. Мало се тога променило наредних дана. Потпуно сам се сјединила с амбијентом, крећем се мање од многих фолија и омота, од Сузе, свакако, због чега је њој досадно и све је мање вољна да то крије.

„А зашто ми не читаш?“, шушкају моја мала уста, још једини, ако не рачунамо та љуљушкања на најдубљој тачки мог тела, део мене који се помера.

„Да ти читам?“, подижу се Сузине обрве, увређено.

„Добро“, каже, ипак, и пресамићује се преко акваријума, не би ли поново дохватила књижицу Ратка Петровића што, затрпана отпацима и расклопљена на другој-трећој страници, стоји негде на ивици стола. Ако Тончићки нешто не може да се спочита, то је да у глави има наслове књига и имена писаца и рекла сам Сузи да, пошто се учлани у Библиотеку, донесе оданде неку књигу Ратка Петровића. Али Суза је, изгледа, донела најглупљу од свих књига, нешто о доживљајима неког старословенског бога и ја, пошто због каквог-таквог ауторитета над њом (а, још увек је потребан, о итекако!) не смем да јој кажем да престане, једва чекам да, после пар прочитаних реченица она сама спусти књигу на гола крила, да склопи очи и отпухне, уморно. Уосталом, читање није требало да буде мала школа дисциплине за њу, већ подсећање на заборављене тајне правописа и склопова реченица, а баш што се тога тиче је хистерично Ратково наклапање о авантурама неваљалог господина Перуна било чист промашај.

„Морам опет…“, рекла је Суза, изненада, па принела књигу ближе свом малом, пегавом носу. Почела је:

„Јер, дотле жене живљаху као зверице са ким стигну па кад им се нађе дете, однесу било коме од мужева својих уз говор: ‘Ево ти детета!’ А човек би само приредио гозбу за радост што га је снашла. По неколико дана и ноћи пило се из врло великих купа. Дешавало се кад се опију да, се жеље да и дете напоје медовином, у каквом га пуном котлу утопе.“

„Безобразна си!“, рекла сам јој, ваљда у шали, „А и то се неће десити. Не сада.“

Суза је склопила књигу, устала и опет пошла ка шанку.

„Можда је, ипак, боље да пишем“, рекла је.

И звучало је као да све зна.

КРАЈ ДЕВЕТОГ МЕСЕЦА И, НАРАВНО… :

Не разумем неколико ствари: где је Суза, кад планира да се врати и, најважније, зашто ја, сама, нисам била опрезнија?

„Патронажна сестра“, рекла је, и провирила.

„Суза није закључала…“, рекла сам ја. Подваљак, огроман и густ као пудинг, гушио ме је и требало ми је времена да повратим дах. Посматрала сам, беспомоћно, како се скраћује сенка, истегнута и изломљена преко ђубрета на поду. Патронажна сестра је заустила, ни не гледајући у мом правцу:

„Зар нисте ви…?“

Нисам ништа одговорила. Без питања је упалила светло и, пошто сам морала да затворим очи, запитах се како ли ми изгледа лице кад из меснатих дупљи не светлуцају зенице. Мора да сам личила на лутку пуњену песком. На кромпир.

„Па баш смо нарасли, јел’ да?“

Звучала је саосећајно. Ја почех почех да зовем, да пиштим, шушкаво, а очи су ми и даље биле склопљене.

„Сузо!“

„Ни-шта“, мазно је, у покушају да ме смири, говорила сестра. На страну то што уопште и није требало да буде ту, стварно је обављала свој посао беспрекорно.

„Овде имамо један приручник за дојење“, рече она и ја, иза капака, из нашег света, чух како лепршају пластифицирани листови хартије. Моји капци почеше да трепере и ускоро ми се, иза разливене маглине указа жена, мало повијена и већ пред пензијом, али и даље крупна и самоуверена у покретима и говору. Четвртаста, папирна кеса са сликом бебе и дршком од канапа била јој је обешена о руку и она је вадила, оданде, један по један комад промо-материјала, гомилајући га, немарно, у шаци, повећој, слободне руке.

„Имамо и једну портиклицу, па један јако леп календарчић, па звечкицу…“

Тек пошто је побројала све, стрпала прво кесу, а онда и остале стварчице на дно акваријума, пошто је рекла „Овде ћемо“ и „То вам шаље Министарство здравља„, осврнула се око себе.

„Ово би“, додала је, „Ако сазна, могло и да се не свиди Социјалној служби.“

„Јел’ то нека уцена?“, упитах, „Ко вас шаље?“

„Никако не смеш себи да дозволиш стрес, мала моја“, рече она, строго, „Сада ћу ти показати како се беба држи током дојења и кад треба обратити пажњу на фонтанелу.“

„Овде нема никакве бебе“, рекох.

„Нема?“

Застала је на тренутак, кратко и једва приметно, сви покрети су јој били срасли и пуни рутине, извадила је мали роковник из џепа мантила и одмах, без листања, пронашла страницу коју тражи. Сумњиво. Сумњиво ме је, испод ока и набравши чело, и погледала, као да вреба моје, њој унапред познате, одговоре:

„Ово је Липарска 16/16? Ваш термин је био прекјуче, јел’ тако?“

„Ако ви кажете… Није моје да се бавим тим глупостима. Ја не желим да се породим.“

„М, да“, мљацну она, „Ваша мајка је рекла да би могло да буде таквих проблема.“

„Бра-во!“, праснула сам.

„Ја не могу, наравно“, наставила је она, „Да вам причам о непостојећим фонтанелама, о непостојећим пупчаним ранама… Али, дужност ми је да вам кажем да такво ваше понашање веома шкоди детету.“

„Детету које нема фонтанеле и нема пупчане ране не може ништа да шкоди. Ви само одрађујете свој део посла, као што сте, уосталом, и признали.“

„Можда. Али, све то мора да има неке последице.“

„Хоћете ви да их изазовете?“

„Е-ех! Сад ви скачете себи у стомак. Мислим, кад би то било могуће…“, рече па поче, не насмејавши се својој шали, да одмерава раздаљину од зида уз који сам ја била прислоњена, до оног наспрамног, ка ве-цеу, при чему се, премда су правили буку док их је газила, није трудила да заобиђе отпатке. Завиривала је, као да је одмерава, у дубину акваријума, притискала и опипавала мекоћу кауча…

„Хм. Имате доста ходног простора, за нунање. Мој изричити став је да то с нунањем не би требало да траје дуго, можда месец или два. Акваријум би могао добро да послужи за одржавање чистоће новорођенчета, али под условом да се добро опере кључалом водом. Е, ту сад постоји још један проблем…“, рече и погледа ме, као да покушава да ме, целу, обухвати погледом.

„Ви сте потпуно округли. Не знам колике су шансе да се то промени у догледно време. Како се сада крећете?“

„Суза, моја другарица, котрља ме из једног у други крај собе, кад за тим има потребе.“

„То нам никако не игра. Детету су потребне и шетње. Постоји ли могућност да вас котрља уз и низ степенице?“

„Уз степенице, мало теже, мислим. А зашто ме све то питате?“

„Сами сте себи дали одговор, малопре. Кад сте пред пензијом, сви природни феномени су закаснели. Можете ви да се надимате до миле воље, да сматрате да ће вашем детету бити боље у вашем стомаку, али то, што се тиче мене и мог посла, неће променити ништа. Зато вам је боље да се опустите. Хоћете ли сад да одем?“

Одћутах, тренутак-два, па рекох:

„Била бих вам захвална.“

„Довиђења“, рече она.

„Збогом. И поздравите маму.“

Ипак сам осетила тугу. Нешто као тугу, боље. Јесте да ми је, кад Суза није ту, фалило какво-такво друштво, али није било то, ово се тицало осећаја да се с одласком ње, те жене, нешто завршило, а да сада почиње нешто друго. Не знам шта се тачно завршило, али осећај који ми је оно, изнутра, шаље не може да превари.

И зато: морамо, нас двоје, бити спремни на све.

МРАК ЈЕ ПАО ОДАВНО…

…али Суза, која се у међувремену вратила, баш не може да заспи. Седи на рукохвату кауча и игра се звечком из акваријума. Бучно жваће чипс из отворене кесе, коју држи у другој руци, и чудно, док млати њоме, загледа вршак звечке у облику цвета. Неонка се упиње да је осветли, али само плави одсјаји бљескају из мрака и избочине на звечки, на Сузином лицу, рамену и лакту, одвајају се од Сузе и живе неким својим животом. И тај звук, то одвратно мљацкање, као да долази ко зна одакле из собе и као да нема никакве везе са Сузом.

„Да ли се ти виђаш с неким?“, питам је.

„Што?“

„Због начина на који си ме, данас, оставила.“

„Аха-а, тако-о!“, церека се и баца звечку иза себе, на кауч. Како хода ка мени, тако светлуцају шљокице на њеној сукњи, на њеним пуначким образима. Не видим јој очи добро и то би, по свему, могла и да не буде Суза.

„Виђам се са старим друштвом“, каже, па додаје:

„Бланка опет има неког.“

„А ти, питам?“

„А ја опет немам. Хоћеш чипс?“

„Хоћу“, одговарам, гладно, и Суза ми, врхом кажипрста и палца приноси један хрскави листић и ја примећујем да су Сузини нокти оштрији него иначе и офарбани, по први пут, у дречаво-зелену боју. Да, мислим, то би могла и да не буде она. И кад се моја притешњена усташца отворе довољно да осетим тај оживљавајући, слани укус, Суза повлачи, хитро, руку уназад.

„Али, шта ће ти“, каже, неваљалица, и њене окице сијају другачијим сјајем, „Погледај се. Ако поједеш још само један мали комадић нечег, распући ћеш се.“

И онда почиње да се кикоће и да хода, газећи намерно један по један комад амбалаже, набадајући штиклама и плешући око разбацане одеће. Баца у накарминисана уста оне моје (баш моје) листиће чипса и крцка их, одвратно.

„Теби је неко нешто напричао“, добацујем јој, „Те калаштуре! Оне би да заувек живе као да се ништа не дешава. Као да у њима нема ничега.“

Суза се окреће, нагло, као шестар око игле, око једне своје штикле. Дерња се:

„А-ли! И у теби мора да има још нечега. Нечег што не знаш. Јер, да знаш, породила би се. Породила би се, као и све наше другарице које су имале термин кад и ти.“

„Сузо“, кажем, „Сад ми се већ чини да она патронажна сестра има везе с тобом.“

А она опет почиње да ми прилази, као да маршира, и да трпа, на сваком свом кораку, по један листић чипса у уста.

„Јер, знаш“, говори она, „Десети месец већ, полако, одмиче.“

„Де-сети месец…?“, кажем ја, изненађено, а она стаје тик изнад мене и просипа, весело, широким покретом руке, чипс на патос.

„Мора да постоји неки начин“ , каже ми, и надноси се надамном, „Неки корак… Хајде! Породи се.“

И одваја ме, умашћеним рукама, од зида и ја се лако, целом предњом округлином, премећем ка другом крају собе. Негде далеко, на периферији себе, на отуђеном дебелом месу, иза тканине фронтката коју, тек, памтим да ми је на леђима, осећам уску штиклу њене чизмице.

„По-ро-ди се-е!“, сикће она и одгурује ме.

Ја се, лако, прелако, котрљам. Котрљам се, метар-два, па застанем, сада с ногама које, скоро потпуно уроњене у задњицу, вире као два патрљка. Суза ми прилази с друге стране. Глава ми је негде између рамена, утонула у подваљак, безначајна.

„Немој, Сузо!“, молим је ја, пригушено, али она опет прислања своју потпетицу и свој ђон, овог пута на задњицу и одгурује ме, уз још једно, наредбодавно По-ро-ди-се! , назад, ка спаваћој соби. И ја се котрљам, котрљам, промашујем зид и упадам, отворивши масом свог округлог тела, отшкринута врата, у мрак спаваће собе. Ударам у нешто, у даску за пеглање можда, и она пада преко мене и сручују се непопеглане, набацане ролке и кошуље, пегла треска једном оштром ивицом о паркет и ја, после тога, због мрака који ме окружује, због рукава ролке који ми пада преко очију, због тога што сам се, ко зна колико пута, окренула око себе, не знам више где је горе а где доле. Чујем само оданде, из дневне собе Сузине кораке, чујем, опет, њено: „Породи се, већ једном!“ и онда успевам да, пошто сам се спонтано окренула на, како год, лево или десно раме, схватим да је Суза испред мене, на вратима, да, док је светло неонке отпозади, с потиљка, иза рамена и бедра, начиње, стоји и чека да престанем да се клатим.

„Осећаш ли ти како овде смрди?“, пита ме, на крају. Па продужује:

„Да ли бића слична теби могу да осете смрад?“

И ја је видим како полако одлази у страну и како нестаје, да ли негде у дневној соби, да ли негде на свету.

ОНИ КОЈИ БРИНУ:

„Ако нема детета, откуд звечка?“

„Поклон Министарства здравља„, кажем ја. Oн, униформисани, спушта звечку натраг, право на место и наставља да, ћутке, смишља неко ново питање.

Социјални радник стално гледа око себе, у смеће, у акваријум, па онда, као да у њој има списак свих ствари око себе, у свешчицу коју отворену, подврнуте корице, држи дрхтавом руком.

„Не разумем, шта је ово?“, пита.

„Концептални рад“, одговарам. Други, старији, полицајац мршти се, дерња:

„Одговарај лепо!“

Социјалац га, као да сабија ваздух према патосу, смирује дланом. Једна мала приправница с розе-фасциклом у недрима, чврсто прекрштених ручица преко фасцикле, каска за социјалцем и осматра сваки његов корак, а њено лице, њене стиснуте уснице и заигране очи испод стакала с малом диоптријом, ваљда зато што су и покрети социјалца тако недоречени и кратки, дају тек наговештај нечега што је осмех или гађење или презир према мени или шта већ.

„Сами сте овде?“, пита социјалац.

„Од ноћас“, кажем.

„Шта се десило ноћас?“

„Суза је отишла?“

„Ко је Суза?“

„Зашто је то битно?“

„Ако је ваша дружбеница, битно је.“

„Не знам шта је дружбеница“, одговарам, „Она ми је другарица. Била је…“

Приправница тек тад скреће поглед с надређеног, тек тад ме осмотри, с пажњом и с нечим што би могло да личи на сажаљење. Социјалац опет гледа у свеску, тражи, спуштајући наочаре ниже на носу, податке о Сузи. Старији, крупнији полицајац листа приручник патронажне сестре и само на трен, испод шапке, подиже поглед ка мени.

„Како јој је пуно име?“ , пита.

„Сузана. Или само Суза… Не знам.“

Онај млађи, нижи, румен од снаге и здравља и с језивим, зажареним погледом однекуд се створио поред мене и, могу и тако да кажем, изнад мене и гледао ме, стиснутих песница и стиснутих зуба. Сунцобран његове шапке ми се чинио великим као надстрешница.

„А презиме?“, питао је.

„Не-мам појма“, кажем.

„Шта кријеш испод?“

„Испод…?“

„Зашто си тако дебела?“, наставио је, а да нисам ни стигла да одговорим, „Шта и-маш ис-под!“

Већ док је то питао, додиривао ме је цеваницама, чини ми се. Али, тек код последњег Шта имаш испод, ја осетих како шпиц његове лаковане ципеле урања и напето месо, у задојени бок испод кога се, намах, и оно трзнуло, мрзовољно. Полетела сам, опет, према осталима и они, свако на свој незграпни начин, поскочише у страну. Приправница врисну, чак.

„Округла! Скроз!“, прасну старији полицајац и загледа се остале, тупо.

„Мо-лим вас!“, молећиво је завијао социјалац. Млађи је још увек фрктао, раширених ноздрва и гледао како полако, пошто сам се одбила од зида, и заротирала се, око неправилне осе, успоравам.

„Она нешто крије“, рекао је.

„То се нас не тиче“, одговори социјални радник, „Овде смо само да направимо увиђај око угрожености детета, а пошто детета нема, оно не може да буде угрожено.“

„Оно ће, пре или касније, да се роди!“, рече старији полицајац.

„Ни-ка-да!“, викнух ја, одлучно, а још увек сам се котрљала, лагано. Млађи представник закона је инсистирао:

„Пустите ме да је, још који пут, одаламим.“

„Да“, укључи се и старији, „Можда можемо нешто да убрзамо, око тога.“

„Схватате ли ви, људи Божији, да дете чак не може бити ни одузето, ако га нема!?“

„Али, има га. У стомаку је. Она га је непрописно отуђила од државе!“, рече млађи панур.

„И ко зна“, додао је старији, „Колико ће још да користи трудничке привилегије. Зар није речено да је у једанаестом месецу. Ја нисам стручњак, али нисам ни будала.“

Социјални радник, тек да ухватио дах, скину наочаре и поче да гланца стакла рукавом.

„Мора“, рече, „Да је дошло до неке грешке. Ово закон не предвиђа. Али, предвиђа састављање записника у ма којем случају. Саставићемо записник и предати га где треба и тиме ће наш посао овде бити завршен.“

И стари и искусни социјални радник врати наочаре на нос и даде један озбиљан и самоуверен знак приправници да је последње што је изговорио њена најважнија лекција за данас. Али старији полицајац се, непримерено грубо, као да истерује некога из кафане, раздра:

„Не дозвољавам да се саставља такав записник, чујеш! Пази, она одбија, она се заокруглила и скакуће, лево-десно, горе-доле, по кући и ми ту ништа не можемо! Ако дете није ту, има да се роди, да би се она прописно казнила! И да би се дете прописно одузело!“

„Слушајте“, праснуо је социјални радник и заклопио, дрчно, свеску, „Радите шта хоћете. Ја идем!“

Старији полицајац га шчепа за рукав.

„Ста-ни!“, просикта и овај, у неверици, осмотри велику шаку, чупавих надланица, која као да се прикачила за тканину, грубу, његовог капута. Он се, колико год могуће претећи, загледа полицајцу у очи.

„Да вам не пада на памет…“, рече.

„Морам да видим, још једном, како се котрља…“, крештао је весело, као неко полудивље дериште, млађи полицајац и, чак, идући претећим кораком ка мени, трљао своје ручерде. Одједном, приправница цикну:

„До-ста!“

Сви застадоше, тад. Постиђени полицајчић коракну уназад.

„Ако је не пустите на миру, има ко ће и за то да се побрине!“, рече приправница, у даху, и нешто севну иза тих малих, уских стакала. Млађи пандур ме тад по први пут одмери као да стварно у мени, у нама, види нешто необично. Ускоро, полако и као по нечујном споразуму, сво четворо кренуше ка излазу. Само се приправница у једном тренутку, каскајући ситно, врати, нагну се ка мени и шапну ми, уз мало муке да, на избоченој површини, пронађе моје слепљено уво:

„Помоћи ћу вам.“

Она чак одвоји једну руку од своје драге фасцикле и покуша да ме помази. Али, кад је схватила да не зна где тачно треба да ме помази, она застаде, начас, а онда се накашља и, све бржим и бржим кораком, одскакута напоље, за осталима.

ЈЕСЕН УВЕК ДОЛАЗИ ИЗНУТРА, ПРВО МИ ПРЕСУШИМО, ПА ОНДА ЛИШЋЕ…

Помоћ се свела на прави, мали рат.

„Колико само самохраних мајки данас мора да доживи ово! Колико?“

То је питала прва. Активисткиња невладине организације Домус.

„Јесте ли ви при свести“, питала је друга, заступница Брашовског одбора. „Каква самохрана мајка, она није уопште мајка, она је жртва недовољне превенције. Па, већ је у тринаестом месецу! Три-на-ес-ти, где сте то чули?“

„А шта је главна последица тога? Ово: нежељена трудноћа. И дете, виђено да одраста у окружењу које је, које је… бљак!“

Нисам стигла да кажем ништа о концептуалном раду и трендовима. Њих две су се трзале на сваку своју бучнију реч, диркале ме коленима и ја сам, препуна себе, котрљала полако, једва видно, од једне до друге.

„Пустимо дете и то да ли је жељено или нежељено“, настави заступница Одбора, кошчата девојка с кратком црном косом, која је свој посао, изгледа, схватала озбиљније од прве.

„Ова жена не ради нигде, а не може, због несавесности оца, да рачуна на алиментацију.“

„А чему алиментација, драга, ако детета и нема? И зашто да кривимо оца, ако он то уопште није?“

„За-то што некога морамо да окривимо, а сигурно нећемо ону која трпи последице и одузета јој је, чак, и могућност да живи од свог рада. Гледај, где да је приме на посао? Где, кажи ми?“

„Хм…“

Активисткиња Домуса клону лицем, раменима, свиме, али видело се у том погледу да она не ћути зато што нема шта да каже, већ зато што то што има, надаље, да каже превише грубо или превише дубоко да би га изразила речима. Зато погледа мене, погледа ме као ствар, и сву мржњу намењену супарници искали на мени, тој предуго уважаваној лопти поред својих ногу.

„Све је то последица недовољне упућености“, рече, презриво, „Погледај је… Она уопште и није жена.“

„То је тачно!“, зачу се одједном. Њих две се окренуше ка вратима. Окренула бих се и ја, али нисам знала како и нисам имала чиме.

„Ко сте ви?“, рече активисткиња Домуса, изгледа сувише, са својим ролкицом и беџом и уредно увезаном, равном косом, фина да би била обавештена о било чему. Чланица Одбора, пак, није питала ништа, она је, ваљда, ако не знала, оно наслућивала ко је на вратима. А жена која је управо, у пратњи сниматеља слике, сниматеља звука и једне новинарчице, нагиздане, ступила у моју дневну собу, одисала је неком нападном брижношћу према присутне. За мене, чак, понајмање. Једна добродушна госпођа старог кова, с мајчинским осмехом, у кишном мантилу и с великом, искрзаном кожном торбом, и која шири око себе неуспело забашурени мирис дувана…

„Колегиница и ја се знамо…“, и она показа на краткокосу из Одбора.

„Није ово за вас…“, додаде.

„Постоји и лепши начин да се то каже“, шкргутала је краткокоса.

„Веруј, мила, да ни ти нећеш хтети да будеш ту где је патња.“

„Зар Лига не покрива рак дојке…“

„Покривамо све женске болести“, рече госпођа и поче да, док ју је новинарчица посматрала с више наклоности, него што госпођина појава стварно заслужује, повлачи пешеве капута, да приљубљује потпетице и накашљава се. Сниматељ је расклапао и окретао утеге на стативу, онај с микрофоном и слушалицама ослушкивао нешто унутар своје главе, новинарчица је стајала, као укопана, уз прозор и трудила се да њен поглед ка жени буде усредсређен и пун интересовања.

„Откуд вам то да је ово болест?“, с искреном недоумицом питала је она из Домуса.

„Немогуће ју је запослити, немогуће јој је помоћи на начин на који се помаже женама интегрисаним у друштво… Шта ћете више?“

„То је баш лепо“, мрштила се краткокоса, „Како си сазнала за овај случај?“

„Како ти ниси сазнала све што треба, мила? Запитај се: да није можда Брашов предалеко…“

Сниматељ тад даде знак новинарки да ми приђе и да проба да ме докотрља иза представнице Лиге. Новинарка, сметена, ваљда, сваки пут кад треба да се посвети било чему што није слика о њој као новинарки, прену се и, одмах затим, повуче за собом и тонца, па обоје, како бих боље стала у кадар и употпунила госпођину замисао, почеше да ме котрљају лево-десно.

„А о којој се болести тачно ради?“, питала је активисткиња Домуса. Госпођа је одговарала као да проба још траје и није се ни окренула ка њима двема које су, шћућурене и беспомоћне, стајале уза зид:

„Не знамо још тачно…“

„Ха!“, викну краткокоса, подругљиво.

„…али, с обзиром на то шта је направила од стана, очигледно да је нешто психосоматски.“

Не знам зашто, али пристајала сам на све то, пристајала сам на макар неку болест. Па, тако би све могло и да добије смисао, коначно бих престала да будем добар материјал за докторку Сковран-Стрижековски.

И зато, кад је представница Лиге рекла „Почнимо“, ја пожелех да се мање клатим и да се оне две губитнице отпозади мало мање врпоље.

СВАКА ШАЛА, НА КРАЈУ, БУДЕ СМЕШНА САМО ПРОТУВАМА:

Ко све није свраћао.

Свраћао је, за почетак, један поп (не знам откуд овде и ко га је послао) , извирио из мрака, примакао се ситним рупицама на зиду од плексигласа, сабраним у правилни, кружни скуп, рупицама за које му је, очигледно, као и мени, требало мало времена да схвати да служе да кроз њих прича, па ми је, као по поруџбини, добацио:

„Требало је вратити страст тамо одакле је и потекла. То је све… И страст би постала нешто друго.“

„Где си био до сад, попе?“, питала сам и мислим, премда нисам то хтела, да ми се омакао прекор. Мојим малим устима, тим ситним, кржљавим отвором, јако је тешко овладати.

„Идем тамо где ме позову“, рекао је поп и, одмах затим, стварно кренуо тамо где га је, изгледа, позвао неко други.

„Требало је веровати у чуда, попе!“, довикнула сам му, а као да сам, у ствари, довикнула том густом, као гранит тврдом мраку, који се пружао свуда изван уског поља слабуњавог, жутог светла. Светло је избијало из малих сијалица којима је, с унутрашње стране, била опасана горња ивица коцке.

„А сад нас је чудо изненадило!“ викала сам, „Види, попе… Види како се чудо окренуло против нас!“

После тога (а „после“ нама, лоптама, не значи пуно, пошто за нас време другачије тече, свија се, као вртлог, око нас, али нек је то „после“ било пре или после или негде у „заувек“, заједно с доласком попа…) , појавио се тата.

Тата је изгледао потпуно исто као последњи пут кад сам га видела, и даље је волео да косу која, чак и тако наспрам мрака, једва да је мало поседела, зализује уназад, и даље је волео сакое светлијих боја, кошуље широких, отворених крагни које откривају његове простране и маљаве груди, волео је, као некад, дебеле, жуте ланце и наруквице, волео је, изгледа, што се више борао, све тамнији тен… Али, ништа од тога није помогло. Био ми је сасвим туђ.

„Тата је овде“, рекао је, ипак.

„А где је наш татица, татице?“, питала сам.

„Тата се потрудио“ , одговорио је татица, „Али чак и за њега постоје границе. Такав је посао. А, на крају, да није тај, био би неко други, да није други, био би трећи… У времену које иде, имена и презимена неће значити ништа. Бодоваће се само учинак.“

И, мислећи, ваљда да показује на мој стомак, показао је на оно што је некад била моја глава.

„А то што су ме шутирали, татице?“, питала сам, још, „Што су ме котрљали и бацакали и играли се са мном? Јел и то била граница преко које ниси могао да пређеш?“

„Ах, па требало је да се Лига женске солидарности постара да све то не траје предуго?“

Лига!?“, дрекнула сам, „Лига ме је гурнула низ степенице и котрљала ме низ прљави асфалт, Лига ме је стрпала у контејнер камиона и пустила ме је да се, док ме возе тако, непричвршћену, тетурам и да трескам о зидове и онда ме је Лига довела овде и гурнула ме је у… у ово… и…“

Не знам зашто сам допустила да звучи као да се јадам.

„Треба да разумеш, малена“, рекао је татица, „Да је чак и за нас твој случај нешто ново. Лига губи интересовање, кад јој се стави до знања да је њена улога само посредничка. На Лиги је било да те допреми овде, нама, да би ми све што треба отпремили даље…“

„Све што треба, татице? Да бисте отпремили мене?“

„Ти ћеш увек бити татина девојчица“, рече татица, нежно, и чак мало накриви главу. А онда опет показа кажипрстом на неодређену тачку на мојој округлини:

„Али, то у теби неће. Но, тата ће се постарати да све буде безболно.“

„Не би ни рекао ‘безболно’ „, одговорила сам, „Да некакав бол није у игри.“

Татица је ћутао.

„Је ли ово мамино масло, татице?“

Морала сам да питам и то.

„Ми никада не идемо изван своје надлежности, малена“, рече татица, „Ко је икад успео да раскине свету тајну брака, ко је успео да се умеша у везе које су старије од свих наших служби? Твоја мајка и ја можемо бити и на странама две непријатељске војске, али ни то нас неће спречити да се, заједничким снагама, старамо о будућности своје девојчице.“

И, након (премда „након“, наравно, треба схватити условно) тих речи, потпуно излишних, татица је отишао. Изговорио се на посао који га чека.

Пепика је била исцрпнија. Журила је, штавише, да ми исприча све и, у тој, како би татица рекао, стародревној спонтаности, спонтаности која, мора бити, постаје допуштена тек кад смо већ окружени мраком и прозирним зидовима који буде нашу чежњу а све остало умртвљују, који буде макар наду да иза мрака има нечега, спонтаности која би, да нема изузетака попут мог, могла да се назове и типично женском – у свему томе се, изгледа, Пепика заборавила.

Дошла је без чалми и шљаштавих плочица о ушима, изгледала је, по њеним мерилима, као да је у жалости, али након почетних напомена о Бланки, о томе како, иако је трудна не одустаје од Ботокс, ботокса!, нити од Картијеа и како њих четири Бланка, Суза, Јелена Тончић и она, Пепи, сада чине једну складну целину, Пепи је, хтела-не хтела, морала да загази и дубље…

„Чак нам се и Љубица придружи понекад“, додала је.

„Љубица?“, питала сам.

„Љубица. Докторка. Од скора само Сковран. Другачије, од кад сам јој урадила наталну карту, гледа и на свој позив.“

Складна целина, хтела сам да додам. Али, питала сам:

„Јел’ Љубица сарађивала са мојим оцем, Пепи?“

„Па, наравно!“, рекла је Пепи и због њеног „наравно“ је, ваљда, требало да се осетим глупо, „Ти си, драга, злостављала своје дете. Дете мо-ра да се роди! Оног Дуку, Тончићкиног и твог, су одмах одбацили, он је имао сулуде теорије о теби као новом еволутивном линку, али Љубица Сковран… Знаш, да је твој блог покривао и науку могла би да укључиш и трендове које Љубица поставља: нешто о двосмерном утицају плода на мајку и мајке на плод…“

„То и нису тако нови трендови, Пепи.“

„Нису, рече Пепи и глас јој зазвуча грубље. Звучао је као да Пепи све доживљава лично.

„Нису, али су довољно нови за нас, овде. А и кад је Суза доставила твоје тајне записе твом оцу, све је ишло много лакше. Твоје понашање је, о тако лако, стављено ван закона. A гнев јавности!“

„Суза је то урадила?“

„Да-а“, и Пепи се нагну до самог зида и остави на њему магличасти трачак свог даха, „Ти си мислила да је она глупача, мислила си: Оно што се мени десило случајно, она је одувек то желелела потајно. Желела је да је неко напије тамо у Ботоксу! , и узме је… Али, доказала ти је, доказала је свима да није баш таква глупача каква си мислила да јесте, а?“

„Хтела сам да јој помогнем…“, рекох.

„Ти би увек да помажеш свима, зато што мислиш да си боља од свих. Ето, те крпе које имаш на себи, све то што радиш нама, својим родитељима, Љубици… Мислиш да не знам да је то због мене?“

„Због тебе, Пепи!?“

Да сам имала чиме, поскочила бих.

„Због мене, да“, настави она, „Толико могућности, дванаест знакова и ти изабереш да ти се дете не роди ни у једном. Али, зар ово није ћорсокак, драга? Зар није ћорсокак?“

Помислих у тренутку како то што Пепи прича и није толико бесмислено. Али, оно што је рекла после (или „после“) тога, сасекло је у зачетку сваку могућност да се кајем. Она је, на тренутак, можда зато што је помислила да баш толико и могу да поднесем пре него што се распукнем, можда зато што је спремала нешто ново, заћутала и почела, као да, стварно, има ичег унаоколо, да разгледа сав тај мрак око себе. А онда, изгледа, с неком новом одлучношћу, с неким сјајем у очима који је, тако у мраку, заличио на претњу, и те какву, усмеривши сав свој бес ка њој, погледала је ту бедну, у четвртасти инкубатор спаковану, лопту пред собом.

„А знаш ли докле то иде?“, питала је.

„Шта, Пепи?“

„Та Љубицина теорија… Иде дотле да све што си написала, све што си знаш и све што си наслутила, све што си рекла Сузи и што си јој прећутала… да све то, у ствари, ниси ти! Да је све то, у ствари, оно што живи у теби! Да је потпуно преузело твоје мисли, твоје речи и поступке и да нема нити ствари око тебе и у теби која би била твоја!“

„Зар ти верујеш у такве теорије, Пепи?“

„Верујем“, рекла је, пркосно.

Била је, изгледа, сасвим задовољна тиме. Нисам стигла да је питам, па ко је онда писао оно што треба да је писала Суза. Била сам, на неки начин, погођена, али само с једне своје стране. А време, кажем, нама, округлим бићима пролази сасвим другачије и ако смо погођени на југу, све што можемо је да се окренемо ка северу. То је све што можемо, али и то и није баш мала предност.

И окренувши се, истог тог тренутка, ка северу и оставивши Пепику на супротној хемисфери, угледала сам (кажем „угледала“, иако мислим да су ми глава и, на њој, очи остали баш тамо негде, а сад сам гледала ко зна којим делом себе) , по први пут, закривљени нос Човека на услузи; видела сам његову истурену браду и испупчени стомачић (налик на мој из ранијих дана) како, провирујући из мрака, иступају на уско поље светла коцке-инкубатора.

„Ко сте сад па ви?“ , питала сам.

„На то никад нико није имао добар одговор“, рекао је.

То је, иначе, било изречено течно, али се пробијало између хридина страног нагласка. Чудно је, све у свему, говорио тај Човек на услузи.

„А и оно“, додао је, „Што знамо о себи, најчешће учимо од оних који нас познају понајмање.“

„Чак и они знају више од мене“, рекла сам.

„Фирма“, одговорио је Човек на услузи, „Најтачније би било рећи да ме је одгајала Фирма.“

„Каква?“

„Најбоља могућа. То сте, верујем, већ чули, а јамчим вам да ни за једну другу то не важи као за ову.“

Већ пошто се појавио, пошто је проговорио, била сам сигурна да ме Човек на услузи никад неће оставити без одговора. И да у нити један одговор неће унети неки скривени или тешко разлучиви смисао. Била сам сигурна да је, за разлику од Пепи, он прави саговорник за мене, овакву.

„Зашто сте овде?“, питала сам. Све то ме је већ забављало.

„Због вас.“

„Зашто сам ја овде? И шта је, уопште, овде?“

„Одговор на прво питање“, започе Човек на услузи, „У вези је с чињеницом да сте показали тенденцију ка незаконитом присвајању извесних друштвених ресурса, због чега и, будући да облик ваше физичке девијације још увек не подразумева јасно одређене начине кажњавања или хоспитализације (што је, технички, исто) , одложени у спремиште за обрадиве јединке. Инкубатор у који сте смештени састављен је од монтажног скелета с пришрафљеним ел-профилима, и шест страница од плексигласа, од којих један садржи и перфорације за контакт с посетиоцима. Ваш абдомен је, ради постизања оптималне равнотеже према положају замишљених својстава ваше раније анатомије, уоквирен обручом од карбона, са осам клипова на унутрашњој страни, појачаних на врху левкастим матицама од индустријске гуме, а који је обруч за плафон причвршћен са четири јаке сајле од уплетених челичних нити, фи-три. О детаљима у вези с грејачима и контролом влажности ваздуха не бих дужио, рекао бих само да је процењено да је оптимална температура која, у условима промењених пренаталних одлика, јесте она између тридесет пет и тридесет осам и по степени Целзијусових.“

„Одговор на Ваше друго питање“ , настави, „Јесте: бивше постројење бивше фабрике на територији извесне државе, а сада у власништву Фирме. Ах да… Карбонски обруч који вас држи, није баш сасвим обруч. Кружна линија је отворена с једне стране.“

„Видим да је отворена“, рекох ја, „А знам и зашто је отворена… Али, ви нећете добити то што желите.“

„Варате се“, рече Човек на услузи, мирно, „Статистика је, готово, изричита по том питању. Ми ћемо спровести једну врсту, за ваш облик девијације, стандардизованих индукционих абортуса, који сад подразумева убризгавање соли потасијум хлорида и дигоксина (као и једног састојка чија састав наша Фирма, с добрим разлогом, крије од јавности) , шупљом, металном иглом, било где на вашем абдомену. Важно је да раствор дође до амниотичког окружења, а посредно, и до срца фетуса.“

„И шта се, онда, деси?“

„Онда, пошто, с обзиром на ваше стање, класична дилатација не долази у обзир, ласерски секачи ткива ослобађају плод који, према нашим прорачунима, има, отприлике, петнаест до седамнаест посто шанси да преживи. Јер, наш тајни састојак не само да добијеном организму повећава употребљивост на разним тржиштима рада, већ и поспешује његов природни нагон да, у прилично неповољним околностима доласка на свет, избори сопствени опстанак.“

„Има ли шансе да се све то избегне?“, питала сам, трудећи се, опет, да не звучим јадно.

„Шансе су вам биле одличне до средине деветог месеца вашег гравидитета. Већ десетим месецом трудноће без побачаја улазите у зону такозване био-социјалне инкопатибилности. Ваше тело престаје да буде употребљиво за било шта, изузев као, рекох вам, носилац људских ресурса. А будући да ваш поремећај није регистрован као иједан од расположивих инвалидитета, апсолутно је немогуће укључити вас у глобални систем помоћи и заштите који, као што знамо, без економске рентабилности, нема ни потпуно друштвено оправдање. Остаје само да искористимо оно најбоље од вас. И то, у оба расположива случаја, преживљавања плода и или не, и чинимо.“

И учини ми ее, одједном, да јд на његовом лицу, скоро потпуно уроњеном у мрак, заиграло нешто што личи на осмех.

„Јер“, настави он, „Разумите, десет месеци трудноће је поремећај, за које друштво, још увек, има стрпљења. Двадесет месеци трудноће је хир. Да се налазимо негде другде, у земљи с развијенијим системом инклузије, ко зна на који начин бисмо могли да употребимо феномен попут вашег и да и плоду и вама и читавом друштву учинимо живот много лепшим и, надасве, дуготрајнијим. Али, овде…?“

И његова глава је одмахивала, сваки пут по мало избијајући на видело једном својом, изгледа, рошавом страном. Нешто ме је ужасно, ужасно занимало у вези с том главом. Јер, да то није одударало од моје изненадне теорије, помислила бих да је он један од тих, да је баш Човек на услузи, некада давно, преживео једну од операција од којој је малочас говорио. Овако…

„А да вас питам још нешто?“, рекох.

„Свакако.“

„Да немате ви, којим случајем, зечију усну?“

„Зашто ме то питате?“

„Па, због ваше њушке. Зато сумњам у све те глупости, које су сувише глупе да би неко… да би, чак и елементарна друштвена корист допустила ваше постојање. Постојање неког као што сте ви може да буде или шала или неко болесно чудо! Пошто ја не верујем у чуда, пошто верујем само у истину или у шалу, онда сасвим поузданo знам да сте ви шала, груба шала, приређена мени, само да би ме неко натерао да се породим! Кад кажем неко, мислим на моју маму, на свог тату, на докторку Сковран-Стрижековски… мислим на све њих! Али, кажем вама, а и њима, кажем вам свима по последњи пут: не-ћу да се по-ро-дим! Нећу!“

То је „био“ један од оних тренутака кад човек бира између храбрости и беде. Да нисам то питала, да му нисам све тако сасула у лице, морала бих да признам себи како ме, све време, у „последње време“, држи једна помисао, кобна. Да ствар буде чуднија, ту помисао сам, стално, у свакој прилици, призивала, наслађивала се њоме, као џарањем ране. Морала бих да признам да ме они, мама и тата, Пепи и Суза, Бланка, заиста не воле. Морала бих да признам да докторка Сковран, доктор Дука, оне службенице невладиних организација, социјалних служби, новинари и сниматељи, да све је све њих, у ствари, баш брига за мене. Али, без обзира на све, то, баш ту могућност, овако заокругљена, стешњена међу зидовима, заробљена, нисам смела себи да допустим.

„Ево…“, рече тад, тихо, Човек на услузи. И његови дланови, шљампави дланови, пљеснуше један о други.

Горе, на високом плафону хангара се, уз тупи, штектави удар, упали рефлектор. Па онда, још један. Па још један. Десетине звонастих рефлектора, поређаних у равномерним редовима, постављеним паралелно, почеше да бацају јака светла на огромне непрегледне, редове коцки. Коцке су, прозирне, исте као моја коцка, у једнаким колонама налик на блокове неког мегалополиса, с малим, ходним размацима између њих, биле распоређене свуда око мене. Око нас. Жуто светло које је, као унутар фењера, горело унутар инкубатора, тек мутно наговештавајући присуство округлих, тихо дишућих бића, сада је, сатерано светлима свише, попримило неку сетну, сужањску нијансу. Видела сам (или „видео сам“ или „видело сам“) добро како, на столу од тврдих легура, одмах ту, до мене, притешњено обручом од карбона, премрежено мрким венама, мешкољи и дрхтури клобучасто телесо једног од њих.

Да! То смо били ми! Носиоци. Ни мушки ни женски. Ни остварени ни неподмирени. Јајолики народ, чије су рођење и смрт, ради употребе и ради среће милиона, сабијени у простору, у времену. Спаковани.

Сад могу само да се запитам: колико сам дуго овде? Колико сам дуго већ припадник округлог племена? Јер, ако је стварно онако како је рекла Пепи, ако сам стварно, као што тврди Човек на услузи, трудна већ двадесет месеци и ако је све ово, у моје име, написао неко други, онда и сам текст садржи све саме, веома чудне нелогичности! Онда све треба започети изнова, јасније одредити драмска чворишта, променити имена, па чак и пол ликовима, онда не треба допустити да се све заврши овако, заокружено и стрпано у једно од многих, по калупу прављених, спремишта.

Јер, ако је стварно тако, ако избегавши шему једне наталне карте, западаш у други, још гори, што би Пепика рекла, „ћорсокак“, ако нема никакве наде да ће се глупости избећи, ако чак и жеља да се глупости избегну води у највећу глупост, у Глупост над глупостима, онда се сасвим поуздано може рећи да је читава та ствар са зачећем, трудноћом и рођењем, да је сво мамино, татино, докторкино упињање да ме се отарасе, да је све то с писањем и брисањем и читањем, да је све то, дакле, заувек и бесповратно изгубљено.